У М Е С Т О   М О Л И Т В Е  (Из истоимене збирке,  објављене 1999. год у издању "Књижевног друштва Свети Сава")



УМЕСТО МОЛИТВЕ

Ти, што си осуђен
не за хулне чине,
већ разапет беше
због своје суштине,

можда си превише
сам од себе хтео
кад си све нас грешне
тако заволео.

Треба бити изнад
сопствених врлина
да би слушо Оца
створеног од Сина.

Ако си пријатељ
свим душама голим
с Тобом ћу да ћутим
место да се молим.
 

ПОСЛЕДЊИ  ЛОВ

                                    сину Адаму


Прикрадо се ко сена плену свом
нечујније него ветра дах,
али пут његов у часу је злом
прекинуо кобни пушчан прах.

Крв је снегом боје претворила у цвет,
односећи вуку задњи дах низ њушку,
а ловац је, напунив је опет,
на сопствено чело прислонио пушку.

* * *

Хоће ли ова светлост моћи да навикне
на све древне боли које срећа јача?
Хоће ли без дна овај сан да никне
којим се са крвљу дан мири и враћа?

Пустићу тишину нека Те још воли,
да блажи лепоту надмоћне  топлине
и да тек Глас тај, кад нежно заболи,
јаву ми додиром обдари и сине.

ДОКАЗ

Ова бол ми речи разједа
и сенку ми моју у души храни
добротом исувише мудрог леда
да би умео да је брани.

Сву рану на Љубав ћу ту потрошити
и немам више од чега да изгорим,
јер сви су предели одавно сити
онога што ми је суђено да говорим.

Одакле морам започети снове
да би ноћ могла по светлост да оде,
доказујућ да се белином зове
и у окову сопствене слободе?

ОБЛАЦИ

                     
                                Драгани Обрадовић


О, зашто, облаци, стално ћутите?
Ја не волим сенку вашег битисања.
Ви само слутите нешто, увек слутите
и трпите небеска бичевања.

О, сужњи плавети, чујем крике
окова ваших од Сунчеве пређе.
Исповедите се зором уснулом цвећу
и сузу му предајте у наслеђе.

ЖЕЛЕЛА БИХ...



1
Желела бих рећи Твоје име
а да не дотакне га  моја сета.
У песму хоћу да га скријем од света,
ал оно упорно бежи од риме.

Желела бих да Ти име изговорим,
али како кад живим у њему?
Како да га кажем а да не изгорим,
или себе не напустим нему?


2
Желела бих рећи Твоје име
а да не храни га моја сета.
О, реци како да га кажем без риме
а да у мојој зеници процвета.

Колико ми од њега пута треба
да стигнем до своје друге стране?
Дал има вечности веће од неба
у коју оно може да стане?

Желела бих дане у њега сплести
а да свој вид за то не казни.
О, хоће ли ме дну своме довести
ако га такнем до саме бојазни?

Желела бих рећи Твоје име
ал оно још клицу не баци у мене.
И усне још нису спремне да приме
тај укус плама што заборавља да  вене.

Početak romana "Pozdrav iz crne rupe":

Stojim na Bulevaru, kod tramvajskog depoa. Prodajem cigarete. Odjednom, glasovi: “ide murija”. Talas navratnanosnog skupljanja robe, beg po haustorima, dvorištima, i ulici, samo da je u suprotnom pravcu od policijske patrole. U grupi, po inerciji u beg krećem i ja. Ali ubrzo, na svojoj jakni po leđima i kragni osećam dodir, i hvatanje. I čujem glas: Stoj! Ne mrdaj! Ja slušam naredbu. Ne samo zato što me te ruke zaustavljaju čvrstim stiskom za mišicu, već i zato što ne želim da bežim. Odjednom je iz mene istekao sav poriv za begom. Mirno puštam da mi otmu boksove “Winstona” i “LM-a”.
Ali kad policajac, koji me spopada s prednje strane, kaže: daj isprave, ličnu kartu, brzo, u meni se odjednom rađa nekakav prkos, i meni samom čudnovati otpor, te oštro, bez imalo straha, odvraćam, nemam! I da imam, ne bih ti dao, da znaš!. Pokušavam da se otmem. Policajcu je to kao crvena marama biku, čvršće me steže, promuva me, vuče napred, potežući pendrek, i udarajući me, tim žešće što se više opirem. Uzvraćam policajcu, i ovom, i onom drugom, koji pokušava s leđa da me gura. No u sledećem času, ja, okrepljen nekom čudnovatom snagom, uspevam da se oslobodim obojice policajaca, odgurnem ih. S osmehom smešanim od trijumfa, prezira i podrugljivosti, zavlačim ruku u jaknu. Policajca vodi dobro naučeni, nezaustavljivi refleks, on otkopčava futrolu, dohvata pištolj, pre no uspem izvući ruku iz jakne. Puca u mene.
Ne osećam nikakav bol. Samo udar u grudi i vrućinu u njima koja se širi. Padam, polako, kao u slow-motion sceni. I nisam ni malo zapanjen. Naprotiv, osmehujem se. Možda bih se zatim i grohotom smejao, da imam za to vremena i snage. Jedino još, u trenu kada mi se telo susretne s asfaltom, uspevam konačno da izvučem ruku iz jakne.
Moja šaka se otvara. Iz nje na pločnik, lagano, uz tihi zveket, ispada mala Davidova zvezda.
On odjekuje arijom Hora Jevreja iz Nabucca: Va pensiero, sull’ ali dorate.

Tonem u gustu, sveobuzimajuću tamu. Lako, kao u san.

1990, 91…
Otac mi je zamerao zbog apolitičnosti. Bratu nije, iako se i on klonio politike. Nova odbojnost spram oca, automatski spram brata.

Uprkos njegovim neumornim nastojanjima, očevo nekada čelično zdravlje počelo je da popušta, pojavom astme i povišenog pritiska. Nije mogao verovati. Zar se to događa njemu, koji toliko nastoji da pobedi telesno.

Horor prizori na TV, mrtvih, unakaženih tela, spaljenih i srušenih kuća.
Svakodnevni višekratni nadleti vojnih helikoptera od pravca Zemuna prema Banjici.
Masovno deljenje “poziva za vojnu vežbu”. Nagla podmlađenost čitulja.
A zvanično, “Srbija nije u ratu”.

Zatekao sam se kod kuće roditelja, kada je jedan pokušao da uruči “poziv za vojnu vežbu” mojoj majci da potpiše, jer brat nije bio tu.
Ona je u prvi mah zbunjena, ali brzo se pribere. Mirna, ali odlučna glasa, odbija da potpiše.
Onaj nekoliko trenutaka sumnjičavo gleda u nju, pa u mene. Zatim se seti. A ti, ko si, obraća se meni.
Odgovorim, njegov brat. Mirno to kažem, ali pod rebrima mi igraju leptiri.
Daj ličnu kartu, kaže on, gledajući me prodornim pogledom kao iz dubokog zamrzivača. Ne znam ni sam zašto, na tren me prolaze žmarci ali poslušam i pružim mu ličnu kartu. On je proučava, upoređujući podatke i fotografiju sa mnom, kao carinik kad pregleda pasoš. Vrteći glavom, vrati mi je.
Dobro, protne više za sebe, strogo. Onda me prostreli očima. A ti... još nisi dobio poziv, dodaje kao uzgred.
Niz kičmu mi sklizne laka jeza. Ali nalazim snage da mirno odgovorim. Ne, kažem, ja sam bio oslobođen vojske.
Izgovorivši ovo, pomislim da sam trijumfovao. Ali onaj s nekom posebnom zluradošću kaže, ma, sada i ljudi bez nogu, slepi i gluvi dobijaju pozive. A tebi, koliko vidim, ništa ne fali.
Nelagodno mi je, ali sam opet spreman da odgovorim. I već zaustim, kad onaj odjednom gubi volju za dalju raspravu. Gledajući kroz mene, kaže, ma, doći ćeš i ti na red. Kao ovaj tvoj brat. Drugi put neće umaći.
I odlazi bez pozdrava.
Dugo ćutimo majka i ja gledajući se.

Bukvalno svake noći Luka je menjao prenoćište. Krio se kod svoje devojke, roditelja drugova već mobilisanih, ili odbeglih u inostranstvo, kod mojih drugova, profesora s Akademije antiratno nastrojenih. Kao ilegalac pokreta otpora za vreme II sv. rata.
Uveče, majka je prekrivala prozore tamnim zastorima.
Ponekad bi sedeli pritajeni u mraku i grobnoj tišini, dok neželjenima ne dojadi zvonjenje i kucanje na vratima.
Spontano spuštanje slušalice bez reči ukoliko se ne prepozna glas s druge strane žice. Pomno gledanje kroz špijunku, zaustavljenog daha, pre no se odluči otvoriti vrata.
Luka je sve više ličio na gonjenog srndaća. Do skora čvrst, pokazivao sve veću nervozu. Pojačanu time što mu nije stizao odgovor u vezi sa stipendijom za postdiplomske studije slikarstva u Rimu.

I dalje je on za mene bio onaj uljez, i, uprkos svim naporima, prebacivanjima sebi, nisam mogao da ga volim. Bilo mi ga je samo žao. Najviše kao predstavnika svoje generacije. Iz dana u dan nestajali su pred našim očima, da bi se potom njihov kratki hod, pun planova i očekivanja sveo na fotografije s crnim okvirima pri zadnjim stranicama novina. Prosečna godina rođenja 1972. I svima jedino zajedničko, neumoljivo u svojoj nepromenljivosti, godina nestanka s ovog sveta, 1991. Za mnoge i doslovnog nestanka. U nekim nedokučivim Crnim Rupama, nekad nam bliskim i znanim kao Kninska Krajina, Zapadni Srem, ili Istočna Slavonija. Jednostavnije, Jugoslavija. Koja je takođe sada u nekoj Crnoj Rupi zaborava, gnušanja, zbunjenog bola i zapanjenosti. Koji se polako pretvaraju u ravnodušnost. Kao da je nikada nije ni bilo. A prošlo je samo godina i nešto otkako smo na svetskom prvenstvu u košarci bili ubedljivo najbolji. Bili svi, svi navijali, i u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Ljubljani, Skoplju: “Ju-go-slavi-ja...”
Raspala se, razlomila kao porcelanski tanjir pri udaru o beton, i okrvavili nas oštri odsečci, jedina Jugoslavija za koju znam.
Je li crni plašt ubijanja, krvi, spaljenih ognjišta, kolona izbezumljenih prognanika prekrio i progutao svih prethodnih sedamdesetak godina? Je li smišljeno bačen, samo da bi se dokazalo kako nikada nismo ni mogli zajedno?