Totalno te podrzavam 

   

   Moram da kažem,
   da napišem nešto o njoj.
   Ne znam da li je to dovoljno
   da je ne zaboravim,
   da je pamtim onakvu
   kakvu sam je voleo
   i kakvu je i sad
   pomalo volim...

   Devojčica...
   da, devojčica,
   iako ima dvadesetinešto leta,
   dvadesetinešto gorkih leta iza sebe,
   možda i ponečeg lepog u tom.

   -Zašto svi dobri ljudi
   nemaju sreće? pitala me je često,
   dok joj je tuga navirala u oči.
   Ćutao sam,
   šta bih joj rek'o...
   Znala je da je volim
   baš takvu kakva je,
   naivnu,
   radoznalu pomalo,
   plašljivu,
   a nije mi verovala,
   nikad mi nije verovala...
 
   Umela je da se nasmeje
   veselo
   od srca,
   mada se retko smejala,
   obično se smešila
   pomalo tužno,
   zagonetno,
   nekad ćutala na sva moja pitanja,
   kao da je sama
   kao da ja nisam tu...
   
   I kao što obične reči kažu sve,
   tako su meni govorile
   njene oči.
   Valjda je zato stalno
   obarala pogled pred mojim.
   
   -Zar je dovoljno da se kaže
   napiše
   ili pokaže?
   -Zar je to dovoljno?
   -Zar to ne treba osetiti
   u sebi
   u njemu
   u nama? pitala me je
   jedne večeri
   dok mi je na dlanu
   hemijskom olovkom pisala:
   volim te
   volim te
   volim...
   Ćutao sam,
   šta bih joj rek'o.
   Znala je da je volim,
   baš takvu kakva je,
   a nije mi verovala,
   nikad mi nije verovala...

   Toplina njenih ruku,
   usana,
   svih trenutaka
   koje mi je poklonila
   još mi tinja u grudima...
   Sam sam,
   prokleto sam...
   I pitam se
   zašto svi dobri ljudi
   nemaju sreće,
   zašto je otišla
   kad je znala da je volim?
   Možda zato
   što mi nikad nije verovala,
   ili zato što to
   ne može da se kaže,
   napiše ni pokaže
   da bi se verovalo?
   Sad tek znam,
   to treba osetiti,
   to:
   volim te,
   volim te,
   volim...

   Svetlani, 1974-te.

nekad je dovoljno samo pogledi da se sretnu i puf, hemija odradi svoje

delima ne recima 

naucis da pricas pa ti nece biti tesko ...  ...

samo dela priznajem  , reci odlete u etar...