Pomagaj te!  Treba mi nesto o ovom filozofu.Stavljajte sta znate.   

Martin Hajdeger


Martin Hajdeger (26. septembar 1889. - 26. maj 1976) je najznačajniji nemački filozof XX veka i jedan od najvažnijih filozofa uopšte. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina.

Život

Rođen je u porodici zvonara seoske crkve u Meskirhu (Baden) 26. septembar 1889. god.

Počeo je da studira za sveštenika ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.

Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda.

Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 26. maja 1976.

Kontroverze oko Nacionalsocijalizma

Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967.

Radovi

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :

    * Biće i vreme,
    * Šta je metafizika,
    * Šta je filozofija,
    * Kant i problemi metafizike,
    * O biti razloga,
    * O biti istine,
    * O humanizmu,
    * Identitet i razlika,
    * Niče,
    * Šumske staze...


Izvor: Wikipedia

Svako pitanje je traganje.
Martin Hajdeger: Bivstvovanje i vreme

    * Rođen 26. septembra 1889. u Meskirhu, u Badenu
    * 1909–16 studira filozofiju i teologiju u Frajburgu, a povremeno prati i predavanja iz prirodnih nauka
    * 1913. doktorira na temu Učenje o sudu u psihologizmu, a 1916. se habilituje kod Hajnriha Rikerta raspravom Kategorije i učenje o značenju Dansa Skotusa
    * 1916–23 docent u Frajburgu
    * 1923–28 vanredni profesor na Katedri za filozofiju Univerziteta u Marburgu
    * 1927. objavljuje svoje glavno delo, Bivstvovanje i vreme (prvobitno zamišljeno u dva dela), zahvaljujući kojem će važiti za glavnog predstavnika nemačke egzistencijalističke filozofije, pored Karla Jaspersa
    * 1928. nasleđuje Huserla na mestu profesora na Katedri za filozofiju u Frajburgu
    * 1933. izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu
    * 1934. daje ostavku na mesto rektora
    * 1945–51 francuske okupacione snage zabranjuju mu rad u nastavi zbog pređašnjeg angažmana u nacionalsocijalističkom pokretu (bio član Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke 1933–1945)
    * 1952. odlazi u penziju
    * Umire u Frajburgu 26. maja 1976

Gete Institut

Fenomenologija - Huserl i Hajdeger

 
Fenomenologija je filozofski pravac koji je osnovao nemački filozof Edmund Huserl. Huserl se nadao da je filozofiju moguće izgraditi kao specifičnu nauku, u kojoj ćemo posebnom metodom otkrivati suštine predmeta. Te suštine se otkrivaju samo svesti i predstavljaju onu specifičnost predmeta koja se ukazuje kada, privremeno, stavimo "u zagrade", odnosno zaboravimo na ono što smo o tim predmetima prethodno znali, npr. kroz prirodne nauke (ovaj postupak se naziva fenomenološka redukcija). Na taj način bi trebalo da smo u stanju da sebi ponovo razjasnimo svet onako kako se on pojavljuje za nas, otkrivajući njegov dubinski sloj koji je stalno prisutan kada se odnosimo prema svetu. Suštine saznajemo neposredno, intuicijom, pa ipak, tako dolazimo do nesumnjivog znanja koje može da bude temelj našeg odnosa prema svetu.

 
Huserlova dela uključuju knjige Ideja fenomenologije, Filozofija kao stroga nauka, Kartezijanske meditacije i Kriza evropskih nauka.

 
Huserlov učenik Martin Hajdeger, stvorio je originalnu filozofiju koju je nazivao fundamentalna ontologija. Hajdeger pokušava da fenomenološkom metodom istovremeno govori i o ontološkim i o egzistencijalnim temama. Ono što je posebno kod njega je uverenje da će metoda otkrivanja suštine Bića dati bolje rezultate ako povežemo Biće i Vreme ("Biće i vreme" je naslov Hajdegerove najpoznatije knjige) i pokušamo da otkrijemo šta je to što određene svetove i načine mišljenja (npr. svet predsokratovaca) razlikuje od savremenog ili sveta nekog drugog doba. Na taj način Hajdeger je mogao da govori o širokoj oblasti istorije duha u vremenu.

 
Hajdeger smatra da je čovek biće koje može da razume ontološku razliku i da razmišlja o njoj. Ontološka razlika je razlika između Bića - kao nečega što čini zajedničku suštinu nekog sveta koja određuje šta će u njemu zaista postojati i biti važno - i onoga što prosto opipljivo postoji u nekom svetu - za šta postoji termin: bivstvujuće. Smisao reči "zaista postoji" možemo uhvatiti ako pomislimo da za ljude mogu "postojati" božanstva ili hramovi. Da li će neka zgrada biti hram zavisi od značenja koje ljudi pridaju tom mestu. Ovde se otvara mogućnost, specifična za čoveka, da bude u različitim svetovima kojima je okružen bez svoje volje, ali u kojima ipak dolazi do izražaja njegova sloboda, jer ti svetovi imaju određeno Biće zahvaljujući njemu koji može da razume tako nešto.

 
Hajdeger je, u okviru nemačkog jezika, izgradio posebnu i komplikovanu terminologiju da bi opisao odnose čoveka i Bića. Čoveka, npr. označava kao bivstvujuće koje može da razume smisao Bića i označava ga terminom Tu-biće.

 

U okviru ove terminologije Hajdeger je prikazao savremenog čoveka kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar. Na ovaj način čovek boravi u zaboravu Bića. Hajdeger je smatrao da nije uvek bilo tako. Na Ničeovom tragu gajio je nadu u mogućnost povratka ranog grčkog shvatanja sveta koje je izgubilo od svoje punine u toku razvoja zapadne filozofije ka metafizici. Metafizika i savremeni svet su, za njega, pružali sliku zaborava Bića.

Filozofija

Politika 03. 01. 2004. - Putevi i stranputice mišljenja

Martin Hajdeger: "Putni znakovi"
Moglo bi se reći da gde ima filozofije ima i različitih puteva mišljenja. Iako je metafora puta neodvojiva od filozofije, njena istorija još uvek nije napisana. Ono što posedujemo jesu svedočanstva različitih puteva. Hajdeger je jedan od onih mislilaca koji je pokušao da sabere u jedan pravac mnogostruke niti istorije filozofije. Naslov "Putni znakovi" može da znači da ovaj pravac nije samorazumljiv, da se treba orijentisati u mišljenju, steći uvid u to kuda se uopšte ide i može ići.
Međutim, putni znaci imaju dvostruki smisao s obzirom na Hajdegerov misaoni pokušaj. Sa jedne strane, tu se radi o znacima koji svedoče o pređenom putu samog mislioca. Kako priređivač ove zbirke tekstova Fon Herman kaže, ona "sadrži putne znakove iz perioda od 1919. do 1961. godine". Oni su tako dokument puta jednog filozofa i onoga što je na tom putu bitno. Sa druge strane, oni su znaci puta filozofije od njenih početaka kod presokratovaca, Platona i Aristotela, preko Kanta i Hegela pa sve do egzistencijalizma Jaspersa i Sartra, kao i antihumanizma karakterističnog za postmoderno mišljenje.
Zgoda filozofije
Bilo da je reč o odvojenim studijama posvećenim određenim misliocima ili razmatranju njihove uloge u kontekstu nekog problema, stiče se utisak da put koji je u knjizi prevaljen jeste put čitave zgode filozofije. Ova dvostrukost nije slučajna već pripada srži Hajdegerovog učenja po kome egzistencija onoga koji misli i horizont vremena koji seže duboko u istorijsku prošlost, kao i u anticipaciju budućeg, jesu nešto neodvojivo.
Gledano čisto hronološki, pošto su ova predavanja, pisma i spisi raspoređeni po redosledu nastajanja, može se pratiti tok Hajdegerovog razvoja od rane hermeneutike onoga "ja jesam", preko tekstova koji se nalaze u okružju "Bivstvovanja i vremena", ključnog Hajdegerovog dela iz 1927. godine, pa sve do pokušaja da se nauk izložen u ovom delu reinterpretira i da se iznova promisli čitav misaoni projekat. U tom pogledu ova zbirka tekstova sadrži neke od ključnih Hajdegerovih teksto va kako za razumevanje šireg horizonta učenja izloženog u "Bivstvovanju i vremenu", tako i za shvatanje "preokreta" kojim on stavlja u pitanje svoj prethodni filozofski pokušaj. Najvažniji tekstovi iz prvog naznačenog perioda svakako su "Šta je metafizika?"i "O suštini razloga". Suštinska promena je na najbolji način izražena u tekstovima "Platonovo učenje o istini" i "Pismo o humanizmu" koji su svojevremeno zajedno bili objavljeni kao jedna knjiga 1947. godine.
Za Hajdegera je filozofija isto što i metafizika, te je pokušaj preokreta unutar sopstvenog mišljenja takođe zamišljen i kao svojevrsno prevladavanje metafizike. On metafiziku ili filozofiju određuje na sledeći način: "Metafizika je ispitivanje koje prekoračuje bivstvujuće da bi ga kao takvo i u celini povratila našem dohvataju". (str. 109) I još: "Počev od Platona, mišljenje o bivstvovanju bivstvujućeg postalo je – ,filozofija’, jer mišljenje jeste gledanje na ,ideje’. Međutim ,filozofija’, koja počinje s Platonom, ima – od tog trenutka osobeni znak onoga što se kasnije zove ,metafizika’".
Ključni zaokret
Najopštije gledano, bivstvujuće je sve što jeste. Neki kamen jeste bivstvujuće, čovek je bivstvujuće i Bog je, mada najvećma, ipak samo neko bivstvujuće. Specifična dimenzija filozofije ili metafizike od njenih početaka se sastoji u tome da se shvati šta je bivstvujuće u svojoj suštini – šta je ono kao takvo i šta je ono u celini. Ova dimenzija je dimenzija bivstvovanja, i zato je dospevanje u nju ujedno i prekoračenje bivstvujućeg. Iako je filozofija već na svojim počecima stupila u ovu dimenziju, ona je istovremeno i zaprečila pristup bivstvovanju, jer je ono uvek bilo određivano na način nekog bivstvujućeg, bilo da je to ideja, supstanca, čovek ili Bog.
Sam Hajdeger je metafiziku pokušao iznova da interpretira kao osnovno događanje tubivstvovanja, što znači da je njen smisao odredio iz perspektive bivstvovanja koje smo mi sami. Ono uopšte može da se dosegne samo zato što je čovek jedino bivstvujuće koje sebe prevazilaz i i koje je zahvaljujući tome otvoreno za jednu širu dimenziju.
Međutim, ključni zaokret, o kojem pravo svedočanstvo daju navedeni tekstovi, sastoji se u tome da se metafizika kao takva prevlada, a ne samo da se misli primerenije i izvornije. Hajdeger sada insistira na tome da se dospe do istine bivstvovanja. On kaže: "Ako mišljenje naumi da iskusi temelj metafizike, ako takvo mišljenje pokuša da misli istinu samog bivstvovanja... onda je mišljenje na neki način napustilo metafiziku... ono što se s tog stanovišta još pojavljuje kao temelj verovatno jeste, kada se iskusi iz njega samog, nešto drugo i nešto još nekazano". Suštinska promena se sastoji u tome da je čovek u potpunosti podređen istini bivstvovanja i da on ima samo da dopusti da ona u njemu dođe do reči. Ona se sama razotkriva. Ili kako Hajdeger piše: "Rasvetljujući sebe, bivstvovanje dolazi do jezika. Ono je stalno na putu k jeziku". Krajnja tačka ovakvog shvatanja jeste stav da je jezik taj koji govori a ne čovek. Ali istina ovog stava svedoči i o stranputici Hajdegerovog političkog angažmana i vodi u bespuće poetskog mišljenja u kome filozofija potpuno nestaje.

Ivan MLADENOVIĆ

Veliki nemački filozof XX veka Martin Hajdeger je posebno ispitivao samo to pitanje „šta je uopšte (to što jeste)”, tj. pitanje bića. Na početku svog verovatno najznačajnijeg filozofskog dela iz 1927. godine pod naslovom Biće i vreme (Sein und Zeit), što je inače jedno od najvećih filozofskih dela svih vremena, Hajdeger tvrdi da je pitanje bića, Seinsfrage, palo u zaborav, da je filozofija u svojoj povesti zaboravila na to pitanje, zaboravila da joj je to glavno, i za nju presudno pitanje. Filozofija se tokom svoje istorije bavila pitanjia „šta je nebo”, „šta je zemlja”, „šta je čovek”, „šta je bog”, i uopšte pitanjima šta je nešto – nešto što samo biva, traje ovako ili onako, neko vreme traje pa ga više nama – kao pitanjima o bivajućem (Seiendes, u rečniku ovog Nemca), a ne pitanjem o biću, o tom Sein, po kome sva bivajuća i bivaju, tj. jesu. Uzrok da se zaboravilo na ovo pitanje presudno za filozofiju – a, po Hajdegeru, presudno je za čoveka uopšte, ne samo za filozofiju, mada, i Hajdeger su tu ne razlikuje mnogo od svakog drugog filozofa, svaki filozof voli da istakne kako je njegova disciplina alfa i omega, „prva i poslednja stvar” za život uopšte – jeste i uzrok da je filozofija, još rano, kod starih Grka, postala metafizika, što će reći učenje ili doktrina upravo „o prvim i poslednjima stvarima”, onim stvarima – ako to možemo nazvati tako, ali izraz „stvar” je u filozofiji obično „stvar” mišljenja – koje su izvor svih drugih istina, kao takve neprolazne, suštinske, večne, opšteobavezujuće. Metafizika bi bila učenje – ma kakvo po svojoj sadržini – o neprolaznim, opštim suštinama. I ona bi, po Hajdegeru konkretno, bila i zaborav da se iza tih suština traži nešto još suštastvenije, da se iza svega što „je” ili „biva” ovako ili onako traži temelj toga po čemu sve „je” ili „biva”, da se traži ono „jeste”, odnosno samo biće.

Filozofija je danas napustila govor o sebi kao o drvetu, radije se služi govorom o sebi kao o zgradi, pa otuda i tog „temelja”, koji nema veze, naravno, sa stvarnim temeljem neke zgrade, kao što ni filozofija nije baš „zgrada”, već se ovim metaforama implicira da je ona nekakva konstrukcija koja se oslanja, ili nalazi svoju osnovu, u pitanju o biću. Ali ako filozofija sebe tako zamišlja, preko ovakvih metafora – a filozofija se u načelu ne služi metaforama, to radi pesništvo, već se služi pojmovima i kategorijama – nije li možda i pitanje o biću kao pitanje o onome „prvom i poslednjem” možda onda takođe jedno metafizičko pitanje, ne vraća li i tako postavljeno pitanje nazad u metafiziku ili je barem obavija metafizikom? I takva su pitanja postavljali neki filozofi posle Hajdegerovog povratka pitanju o biću, poput Emanuela Levinasa ili Žaka Deride, na primer. Prvi je pozdravio Hajdegerov napor da se vratimo pitanju bića kao temeljnom pitanju, ali je odmah dodao da to pitanje nije presudno, nije sudbinsko, već da je više sudbinsko pitanje etike, pitanje koje glasi „šta je” ili „ko je drugi” sa kojim živim, kojeg gledam i koji me gleda, pred čije lice postavljam svoje lice itd. Za Levinasa etika je presudnija, utoliko temeljnija od ontologije, i stoga treba početi ne pitanjem o biću, nego pitanjem o drugom, o drugosti, o alteritetu. Žak Derida je, sa svoje strane, pozdravio najpre Hajdegera, kako je i red, potom i Levinasa, naravno, ali je imao da dometne svoje: jeste pitanje o biću važno, jeste itekako važno i pitanje o drugome ili o drugosti, ali ako je filozofija nekakva konstrukcija, gradnja, izgradnja, i ako iz nekih suštinskih razloga – kako su tvrdili i Hajdeger i Levinas – stalno zaboravlja svoje ključno pitanje, ma koje ono bilo, pa stoga zapada u metafiziku, nije li vreme da tu konstrukciju, saznajnu a pre svega jezičku ili govornu – diskursivnu – „dekonstruišemo”, razgradimo, na neki način rastavimo na delove, kako bismo, sklapajući potom opet filozofiju kao kakvo učenje ili kako kakvu filozofemu, uvideli gde se pojavljuju pukotine, naprsline, rezovi, tačke diskontinuiteta ili mesta inkoherencije, ukratko ne bismo li uvideli šta se to zbiva sa filozofijom, unutar nje, na njenim rubovima i granicama, kao i izvan nje, na njenoj spoljnjoj strani, pa je tera da lako sklizne u metafiziku. Filozofija bi tako bila gradnja nekog uvida, recimo o tome šta je biće, ili šta je drugo, ali pre svega uvid u to šta nju razgrađuje kao metafiziku u koju klizi, šta je unutar nje raslojava, razlikuje kao filozofiju i kao metafiziku. Ona bi bila pitanje o tim razlikama unutar sebe, razlikama unutar svojih uvida i svojih pitanja, unutar svog valstitog bića i svoje vlastite drugosti, unutar vlastitosti i unutrašnjosti, pitanje o razlici kao o onome što je toliko unutrašnje da se, zapravo, uvek javlja kao spoljašnje, toliko vlastito da se uvek javlja kao tuđe, uvek drugo i drugačije da se javlja kao isto i kao identično itd. Filozofija bi bila pitanje samo.

Dok ti se Vule ne javi - hvala na trudu!

Baš si se potrudila!

Hvala ti puno,puno,puno...    Nemas pojma koliko si mi pomogla.Hvala. 
Izvini,moram jos nesto da te zamolim.Ako imas nesto o "Razmisljanja o jeziku i pesnistvu".U napred hvala

 nema to,ali ima ovo:                                   

Liv ovo je jako lepo  i korektan rad. Bas taj akt si opisala, kad nesto menja u drugu. a to je resio sa denotacijom i konotacijom Roland Barthes drugde drugacije. I kad smo kod Heiddegera jezik izvire svugde i na tronu je kod tebe kako si i pisala.
To meni je dosta zanimljivo da zasto malo bavimo sa egzistencijalejima, kao sto na primeru sa Odlucivanjom, i tamo sa Smrtom? Moze se kazati da po Bice i vreme stigla si do toga kad je rec o Brigu, a to je kao nemoc sto kod tebe uspije, odnosno postaje celovita po resenju. A kod Heiddegeru to je tragedija da uopste ne prica o sexualnosti, i sve je na terenu jeziku. Dok pisemo ni mi ne vodimo ljubav, da li to je naklonost? Kod Heiddegera nije postojao internet, odnosno pismenost posle lineariteta .
Fantasticna si Liv