Битка за повратак тренерског достојанства

Повратак Душана Ивковића на кормило кошаркашке репрезентације вероватно значи и крај ере „селектора за једно лето”. – Како се одбранити од оних који желе добро репрезентацији...


Шести селектор за шест година: Светислав Пешић, Душко Вујошевић, Желимир Обрадовић, Драган Шакота, Зоран Славнић и Душан Ивковић

„Зашто има толико добрих тренера код нас? Зато што не копирамо друге”! Ово је пред крај свог живота рекао професор Александар Николић, „патријарх југословенске кошарке”, који је пуних 16 година волонтерски водио репрезентацију и одвео је из дубоке анонимности до прве медаље, на Европском првенству у Београду 1961. Много касније је испричао да је из доба волонтерства изашао с једном уметничком сликом и транзистором марке „сони”... Повратак Душана Ивковића на кормило државног тима, подвучен прекјуче у свим медијима као кошаркашка вест године, могао би да значи и повратак оним вредностима које су прославиле нашу кошарку. Они који мисле да ће бити довољно да он само махне „чаробним штапићем” па да опет почне да пада златни прах, не знају у каквом се стању данас налази српска кошарка. Она није на нули. Она је два метра испод земље!

Многи се ових дана баве површним питањима, као рецимо – да ли ће Ивковић успети да „приволи играче из НБА да играју за репрезентацију”. За коју репрезентацију, кад она не постоји. Последњих година је вођено толико хајки и на тренере и на играче: једнима је прећено одузимањем пасоша, други су оцрњени као непатриоте, трећи су морали да се враћају у земљу да би своје родитеље заштитили од разних притисака...

Руку на срце, последњих месеци се клима поправила, али кад дође лето, проради „кухиња”, менаџери и клубови почну да броје ко има више кошаркаша у репрезентацији. И то у свим узрастима.

Треба се одбранити од свих оних који „желе добро репрезентацији”...

Један од последњих председника КСС рече без устезања да су сви селектори у последњих неколико година „минирани”. Додајмо и – олако потрошени.

Многи се и сада питају да ли је Светислав Пешић морао да оде после злата на Светском првенству у Индијанаполису 2002. Онда је Душан Вујошевић гурнут да сагори на „Евру 2003” у Шведској (Стручни савет је тада пошто пото требало да се определи за подмлађивање тима), мада то шесто место из овог угла изгледа више него прихватљиво.

Желимир Обрадовић се вратио да вади кестење из ватре, али, сагорео је у обрачуну са играчима од којих неки „не могу да упамте ни две просте акције”. Ни он није добио неопходну подршку Стручног савета, а растанак после 11. места на ОИ у Атини и деобе од 9. до 12. места на ЕП у Београду био је зачињен тешким речима.

Сви знамо да је тада „егоизам појединих играча убио репрезентацију”, али није било у реду да их он онако „окрпи”, кад их већ није на време одстранио. Није уреду и то да се једном таквом стручњаку, већ годинама најбољем у Европи, избришу све заслуге због два лоша шампионата.

Драган Шакота је, као Обрадовићев помоћник, врло добро знао каква је ситуација у репрезентацији. Ни он није добио прилику да ради на дуге стазе. Бушили су га са свих страна, чак и они који су, тобоже, били за њега. Нико не спори да је пласман на СП у Јапану (13-16. место) био испод очекивања.

Зоран Славнић је знао колико ће остати оног тренутка кад је потписао уговор (на неколико месеци). Аргумент с којим је устоличен („нико други није хтео”) сведочи о томе како се данас гледа на место које је не тако давно сматрано за највећу част и врхунац каријере. Додуше, неколицина је из прикрајка, као себи у брк, говорила: „Није тачно да нико други неће. Ево, ми хоћемо, али нас нико не пита...”

Занимање које је највише допринела светској афирмацији наше кошарке тако је у трећем миленијуму достигло најнижу цену. Биланс од шест селектора за шест година довољно говори.

Зато би повратак једног од највећих ауторитета у европској кошарци Душана Ивковића могао да означи крај ере „селектора за једно лето”, а уједно и борбу за повратак тренерског достојанства у Србији. Уосталом, три функције га обавезују на ту борбу, јер поред тога што је селектор он је и председник Светске асоцијације тренера и председник Удружења тренера Србије.

Izvor: Politika

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Zaključao sam temu o ''mokinim orlićima'' i otvorio ovu jer je vreme (nadam se) za novi početak naše košarke 

Четворица с више од 100 победа

Повратник на место селектора кошаркашке репрезентације Душан Ивковић једини уз Александра Николића, Ранка Жеравице и Мирка Новосела у „клубу сто”. – У квалификацијама за „Евро 2009” на 85. рођендан од доласка прве кошаркаше лопте у Србију

Наредне јесени, када се буде навршило 85 година откако је у Србију дошла прва кошаркашка лопта, српска репрезентација ће „по казни” играти у квалификацијама за Европско првенство у Пољској 2009. Са новим-старим селектором Душаном Ивковићем (64) који наставља тренерску каријеру у земљи после 16 година рада у иностранству. По својим резултатима, Ивковић се још раније сврстао у „велику четворку” селектора који су исписивали најлепше странице југословенске кошарке. Све је почело од Александра Николића, то је наставио Ранко Жеравица, од њега затим преузео Мирко Новосел, а Ивковићу је припала част да води последњу велику генерацију играча из СФРЈ. Они су једини који на клупи државног тима имају више од сто и утакмица и победа.

Професору Николићу, сложиће се сви, припадају највеће заслуге за узлет наше репрезентације у европски и светски врх. Али, претходно треба одати признање Небојши Поповићу, једном од највећих стваралаца и визионара у свету кошарке, који је у почетком педесетих „гурнуо” Николића у селекторе. Пре њих двојице, национални тим су водили професор Боривоје Јовановић, први селектор и у то време једини стручњак за кошарку у нашој земљи, и Стевица Чоловић с којим су „плави” дебитовали на великим такмичењима, на Европском првенству у Прагу 1947. (претпоследње, 13. место, испред Албаније).

Било је потребно деценију и по мукотрпног рада и десетине пораза да би државни тим доспео у ред најбољих на Старом континенту (сребро на ЕП у Београду 1961, с Николићем). Али, кад је успостављен Николићев систем – што је касније названо „југословенска школа кошарке” – успеси су ишли као по инерцији, уз неколико мањих падова, све до Светског првенства у Индијанаполису 2002. Пошто су кошарку водили вансеријски интелектуалци, иноватори, на чијем челу су била „четири мускетара” Небојша Поповић, Александар Николић, Борислав Станковић и Радомир Шапер (према репрезентативцу из тог доба Срђи Калемберу њима треба додати Милорада Соколовића – Сокола), у кошарци се ништа није препуштало случају.

„Када је Савез већ био одлучио, у договору с Николићем, да дође до промене на месту селектора, било је логично да на то место дође његов помоћник Ранко Жеравица с којим смо у његовом првом мандату освојили своје прво злато, на Светском првенству у Љубљани 1970, а када се вратио – и једину олимпијску титулу, у Москви 1980. Чим је дошло до замора материјала, што се видело на Олимпијским играма у Минхену 1972, било је природно да дође до промене, па је ускочио Мирко Новосел који се већ био доказао у раду с млађим категоријама”, каже о том времену почасни председник КСС Борислав Станковић (82) који је и сам водио репрезентацију, у девет пријатељских утакмица (пет победа, четири пораза).

Било је и тренутака када се Савез није држао својих „златних правила” па су тако по једно лето екипу водили Петар Сканси (1979), па садашњи селектор Турске Богдан Тањевић (1981), затим Јосип Ђерђа (1983). Крешимир Ћосић (1986, 1987) отишао је тек што се загрејао, извршивши успешну смену генерација (Дражену Петровићу додао Владу Дивца, Тонија Кукоча, Дина Рађу, Александра Ђорђевића, Жарка Паспаља...) а онда је од Олимпијских игара у Сеулу 1988. почела Ивковићева ера, сребрном медаљом, што је било и једини пут да он с „плавима”не освоји злато. На наредна четири велика такмичења, од ЕП 1989. у Загребу до ЕП 1995. у Атини (на ОИ 1992, ЕП 1993. и СП 1994. нисмо учествовали због санкција УН) најбоља генерација у историји европске кошарке освојила је четири титуле: три европске и једна светска (1990). Ивковић је постао једини селектор без пораза на европским шампионатима (скор 19-0).

После Ивковића имали смо још само двојицу успешних слектора. Његовог наследника Желимира Обрадовића, чији је повратак 2004-05 био крајње неуспешан, и Светислава Пешића, последњег „златног” тренера, европског првака (2001) и светског шампиона (2002).
Први и последњи члан „велике четворке” радили су са државним тимом у „обрнутом смеру”.Николић је у почетку тренирао почетнике а на крају шампионе (које је сам направио), док је Ивковић почео с првацима а на заласку каријере креће од нуле. Уколико до Олимпијских игара у Лондону 2012. врати репрезентацију у европски врх, што би био огроман подвиг, то би било његово животно дело, упркос свим претходним успесима.

Izvor: Politika

duda je prava stvar za ovu nasu propalu kosarku!

Видећемо,добар тренер,искусан,али ја мислим да је пре свега ствар у играчима. Када Обрадовић ништа није урадио са онаквом екипом на Евроспком првенству онда не знам где је решење... 

Evo i ja da se upisem na ''novu'' temu i da pozelim srecu Dudi i da nas vrati na stare staze...

Red bi bio da nas vrati tamo gde zasluzujemo da budemo.

Ja ne sumnjam u Dudu, ja sumnjam u nase strpljenje...

A ja citam onih 100-ak komentara na B92 i pozlilo mi zamalo... stigao sam negde do 20-og...

Ljudi pricaju o tome kako je Duda prevazidjen trener i kako kosarka koju on forsira ne moze doneti nikakav uspeh, kako je trener koga eto nijedan klub ne zeli... Da nije tuzno bas bi bilo

Ма ти на б92 ,су све неки зналци.  Мука ми је од тих,само нешто кукају и никад им није добро 

Ivković selektor tek u 2008.

Košarkaški trener Dušan Ivković rekao je u četvrtak novinarima da će funkciju selektora seniorske reprezentacije preuzeti kada se reše pravna pitanja. "Odgovornost je veća nego do sada. Treba da se reše pravna pitanja, tako da sada nisam u mogućnosti da preuzmem funkciju. Što se mene tiče, ja bih što pre, ali to ne zavisi od mene", rekao je Ivković novinarima posle sednice Skupštine Košarkaškog saveza Srbije.

Generalni direktor KSS-a Predrag Bojić rekao je agenciji Beta da će se pitanja ugovora i ostalih stvari biti uskoro rešeno, jer su oba advokata saveza trenutno na putu. On je procenio da će to pitanje biti rešeno za oko dve nedelje.

Ivković i radna grupa KSS-a dogovorili su se prošle nedelje da trener preuzme kompletnu brigu o košarkaškoj reprezentaciji Srbije.

U četvrtak je održan sastanak Upravnog odbora i sednica skupštine i očekivalo se da će biti reči i o tome, ali će Ivković ipak kasnije biti promovisan.

Izvor: B92-Sport