КАКВИ СУ, ДАКЛЕ, УЗРОЦИ БУДУЋЕГ РАТА?



Пошто смо прелистали све листове Свете Књиге, на којима је исписана једина тачна философија рата, и пошто смо у светлости те Свете Књиге сагледали лице и наличје неколиких модерних ратова, сада тек, генерале, може се одговорити на Ваше питање: какви су узроци будућег рата?

Од квалитета нашега мира зависи да ли ће рата бити или не бити. Кад би наш живот у миру био богоугодан, до рата извесно не би ни дошло. О кам' да је тако! Безбожан мир је колевка рата. Бацили рата у миру се размножавају и расту, па кад се размноже и порасту, онда је рат неизбежан. Хтели то људи у том тренутку или не. Ја нећу прорицати, да ће се будући рат отворити убиством неког мисионара или конзула, или злоковарним потопљењем неке комшијске лађе, или ма каквим атентатом на личност и имовину једнога народа. Може се рат и тим догађајима отворити, може и другим. Но нас то не интересује. То ни мало није важно, кад се говори о узроцима једнога рата. То су само поводи или сигнали за рат, који је претходно у миру дуго времена њихан и одњихан.

Узроци будућега рата наслеђени су већ од прошлога рата. Они су се почели гомилати још од прошле конференције мира. На ту конференцију биле су позване многе зараћене стране, Само на њу није позван, ни молитвом ни благодарењем, онај Трећи Свевидећи и Пресудни фактор, без Кога нити се побеђује, нити се бива побеђено. (Зна се једино за Председника Вилсона, да је он за време конференције мира држао Свето писмо пред собом, и да је с времена на време обарао главу и у себи се молио Богу). И конференција је радила врло мучно и натегнуто. За време ратних невоља Бог се и спомињао и у помоћ призивао. Али чим је рат обустављен, људи су удаљили Бога од својих послова. Зато се на тој конференцији мира мање говорило о миру него ли о ратној оштети. Није било благослова Божјег, и због тога је створен један неблагословен мир у свету. Јер како би се могао назвати благословеним један мир, који је од света направио фабрику рата и који се свим својим силама и благом ставио у неуморну службу будућег рата? Савезници су диктирали услове мира и поделили су блага побеђених како су хтели. Да ли су се користили тим благом? Забранили су побеђеним да држе војску и да се оружају, а себи су то дозволили. Зашто и сами себи нису то забранили? Нису предвиђали, да су том одлуком ставили и сами себе у ред побеђених. Јер колико су блага извукли од побеђених, нису ли толико до данас издали - или неће ли то сутра издати - на своје умножење војске и на нове ратне припреме? Неблагословено благо! Највећа је срећа побеђених народа баш у томе што су им везане руке да троше на војску и на оружје за будући рат. Они не треба да жале што своје злато дају "победницима". Боље и да га поклањају својим суседима него да га бацају у уста Марсу. Највећа је пак несрећа Савезника, што су узето благо непријатељско окренули на ратне циљеве. Да говорим људским језиком: то је освета онога Трећега, који није ни у каквој форми позван на конференцију мира. То и значи радити један посао без благослова Божјег. И то значи поново поливати петролеумом град тек што се пожар утулио.

Међу свима узроцима рата будућега, као и ратова прошлих, основни је и главни узрок безбоштво или одпадништво од Бога Јединога и Живога. Нема мира безбожницима вели Господ (Иса. 48, 22). Многи Хришћани у Европи и Америци, који су у време рата журно хитали у цркву и пре почетка богослужења, само да би ухватили место, почели су после рата хладнети према вери и отпадати од вере у Бога. Кад их опоменете, они иронично одговарају, како је вера постала ствар несавремена! Како то? Зар може бити реч о савремености или несавремености стварности? А Бог је највиша стварност над свим оним што се уопште именује стварношћу. Како то, да вера у Бога, која је била жива и неопходна веза са стварношћу пре десет година, сада постане несавремена! Неверовање у Бога значи веровање у нестварност, у шимере. Према званичним пописима број безвераца у Чешкој нарастао је у време мира на преко милион. То јест: сваки десети човек безверац је у отаџбини побожнога Јана Хуса! Ми ово констатујемо са болом а не са задовољством. Но болест безверства није никакав монопол само Чешке. Та болест разгриза и дух Француске и Италије и Немачке, па у новије време и Русије. Безверство је више или мање ухватило корена у свима државама Европе и Америке, нарочито по варошима, где се више гледају и виде дела људска него дела Божја. А каква судба чека један народ с многим безверницима читамо јасно у Светом писму Божјем. Нема мира безбожницима, - ето то им је судба; то им је писано. Рат им је, дакле, писан, за безбоштво. И они неће никад моћи избећи рат, ако претходно не избегну безбожштво. Јер безверник самим тим што је безверник чини оно што је зло пред Господом. Безверство је увреда Творца и Сведржитеља света; презреље и поновно распињање Христа Господа, у чије су име хришћански народи крштени и крштењем положили Њему заклетву на верност. Свака пак увреда Бога, ако се брзо не покаје, доноси беду, као: сушу, поплаву, болест, неред, назадак у свему, и рат као круну свих беда. Ово није сујеверје сељачког народа него факат потврђен искуством, и библијским и свагдашњим.

Пођимо сад даље. Безбоштву или безверству неизоставно следује идолопоклонство. Јер чим човек одрекне Бога он попуњава празнину душе нечим другим, чему се клања као највишој стварности или највишој вредности. Једнину Божју богоотпадник замењује множином идола. Никад се ни један идолопоклоник није клањао само једном идолу. Са идолопоклонством иде упоредо и хаотичност душе људске, док вера у једнога Бога уноси у душу класичну једноставност, јасност и опредељеност. Колико се човек може разабрати у садашњој духовној хаотичности великог мноштва школованих Европљана и Американаца, и уколико се могу пребројати њихове најтеже ране, они за сада имају пет главних идола, којима одају ништа мање него божанску част.

Прво, материја као идол;

Друго, лично ја (его) као идол;

Треће, нација као идол;

Четврто, империја као идол;

Пето, култура као идол.

Почнимо редом. И ако се говори и пише, да је философски материјализам, који је тровао дух Европе кроз цео XIX век, мртав, ипак је јасно, да је иза њега и под утицајем његовим преостао практични материјализам. Наказнога родитеља још наказније чедо! Материја као циљ стремљења и трудова људских постала је за многобројне Европљане и Американце нешто што се по себи разуме, било то материја у виду земље, или новца, или ствари, или задовољства од свега тога. Поседовати множину материје - није ли то обичан послератни бес хришћанских народа на оба бела континента? Безгранична жеђ људи за материјом и за уживањем у материји може се по јачини својој сравнити једино са безграничном жеђи правих Хришћана за Богом и духовним задовољством које је од Бога. Но они који су изгубили укус и вид за Бога осуђени су да се клањају материји као идолу и то свом силом, свом мишљу и свим срцем. Па како исте материјалне предмете желе многи, то се неминовно ствара међу људима завист, злоба, мржња, трење и борба. А то су све ратни бацили, који кад се још више умноже морају довести до запалења организма, то јест до ратног пожара.

Империја као идол обузела је маште не само великих но и малих народа и људи. Империјализам значи: заграбити туђу земљу ради власти, трговине, стратегије, ради материје. Као што је легендарни Зевс родио Плутона, тако је материјализам европски родио империјализам европски. И заиста, оно што је Зевс међу идолопоклоничким божанствима, материјализам је међу савременим идолима. Па како је жеђ многих народа за империјом безгранична а земаљска планета ограничена, није чудо што се код народа ствара међусобна завист, злоба, мржња, трење и борба. А то су, као што рекосмо, бацили који неизбежно воде ратном пожару.

Нација као идол искључује Бога, као што сви идоли искључују Бога. Ми се често сретамо с атеистима као најбешњим националистима. Савремени национализам увек је готов да пређе у империјализам, и вазда је нераздвојан од материјализма. У својој изнакарађеној форми он не значи толико љубав према своме народу - што би било савршено природно - колико охолу мржњу према суседним народима, што је, наравно, одвратно пред Оним, који је створио све народе.

Лично ја, као идол готово је свуда присутно међу белим људима. Оно је заменило Бога, како код оних који много желе и много имају, тако и код оних, који исто толико желе а имају мало или нимало. Стављајући своју личност у центар ствари место личности Божје, људи, наравно, траже свак за свога идола храм и поклонике, и много злата и сребра - тј. материје - да га држе у блеску божанском. Ова врста идолопоклонства најјаче је дошла до израза у партијским борбама европске интелигенције, у борбама за првенство, власт и богатство. Особине овога идола јесу: охолост, самољубље и нескрупулозност. Па како се у бесу ове борбе игнорише Бог и закон Божји, то је рат једино моћно средство отрежњења.

Култура као идол спада у наше дане међу најслепље идоле. Одбацивши Бога, који је једини надахнитељ и проузроковач племените културе и душа и тела, безверници су почели обожавати своја сопствена дела и направе, које они називају једном речју - култура. А обожавати људска дела најмрскија је ствар пред Богом. Јер Бог је Својим законом строго забранио људима да обожавају и Његова дела и твари, од којих и најнезнатнија савршенија је од најсавршеније културе људске. Па како је култура стављена у зависност од осталих поменутих идола, нарочито материје, то и она моћно служи култури ратних бацила, који пре или после изазивају ратно запаљење.

Од ових пет идола два се могу назвати будаластим а три лицемерним. Будаласти су национализам и култура, јер многи вичу и себе објављују; а лицемерни су материјализам, империјализам и егоизам, јер се прикривају и лажу представљајући се под другим именима. Сви ови идоли могли би се назвати језиком Достојевскога - беси.

Наравно, све ово петоро биле су некад праве вредности, и могле би то опет бити. Оне су онда праве вредности, када су обасјане вером у Бога, Јединога и Живога, и када стоје под законом Божјим; једном речју, када су апсолутно подређене Богу, и служе на славу имена Божјег. Материја је од Бога, и дата је људима да им служи а не да господари душама њиховим. Империју Бог даје извесним даровитим народима, да као јачи брат послуже слабијим и мање даровитим народима, као јачи брат слабијем брату. Нација је једно ограничено но изванредно лепо и правилно поприште службе Богу и људима. Лично ја то јест разумну душу, даровао је Бог сваком човеку, да га службом и љубављу уздигне до сличности са Њим, створитељем својим. Културу Бог инспирише, да би кроз њу људске душе изразиле своје господарство над материјалним светом и своју потчињеност и службу Богу. Све петоро ово добија ангелски образ кроз службу и љубав, како је Христос Господ уредио и наредио. Но као што се богоотпали серафим, негда звани Луцифер, претворио моментално у ђавола, тако су и свих ових пет вредности, одвојивши се од Бога, постале идоли и беси.

Запазите сад како релативна засићеност ових пет идола доводи људе до лености, кварежи, трулежи, одвратности од свега, блесавости и самоубиства (као и пред крај римске царевине); како пак њихова незасићеност доводи људе до крајњег огорчења, зависти, роптања, безобзирности, насиља сваке врсте, и опет, самоубиства. У оба случаја сви идоли дишу мржњом и презрењем кроткога и благога Христа Господа, и следствено воде људе рату.

Да не улазимо у набрајање свију тешких рана, отворених на организму Европе и Америке од овог петоструког идолопоклонства, јер би понављали оно што се из дана у дан понавља у рубрици злочина и злочина, као и у другим рубрикама, које би се могле огласити: игнорисање Христа и Његовог закона. Јасно је из до сад реченога, да су хришћански народи, који су били у духовном браку са Христом, постали вероломни и предали се ниским везама са ништавилима, са прахом, пепелом и сенкама. А свака вероломница не живи ли у непрекидном страху, и у бризи како да одбрани и осигура свој живот? То је слика, и то је плод савременог идолопоклонства - страх, и због страха крајњи егоизам, грчевито припијање уз материју и грабљење материје. А пошто се о једне исте материјалне ствари многи боре, то је неизбежан судар и - рат.

Ви примећујете, да ја говорим само о народима хришћанским? Не без разлога, генерале. Они су водили прошли Светски рат, они припремају и нови рат. За последњих сто и педесет година, откако је отпочело христоборство у Европи, европски народи више су ратова водили, далеко више, него сав остали свет укупно. То је шиба Божја, да би се неразумни уразумили. Али се неразумни нису уразумили. Они срљају све ниже и ниже, у пропаст. Они, које је Бог изабрао да буду со и светлост свету, обљутавили су и потамнели. Мада се они још хвастају, да су со и светлост, нико им то у свету не верује. Ни Индија, ни Кина, ни Африка не сматрају више беле људе сољу и светлошћу но, на жалост, бљутавошћу и тамом.

Из свега овога јасан је наук:

1. Да су узроци будућег рата у богоотпадништву и идолопоклонству хришћанских народа или њихових старешина;

2. Да су ти узроци истоветни са узроцима ратова, од којих је Израиљ - негдашња со и светлост света - страдао и због којих је коначно и пропао;

3. Да, ако се ови узроци брзо не отклоне покајањем и повраћањем ка Христу, скори низ ратова, који ће наступити, значиће не само рат него и пропаст народа хришћанских - али не и Хришћанства.

КО ЋЕ ПОБЕДИТИ У БУДУЋЕМ РАТУ?



Неће победити ни културнији ни многобројнији нити оружанији. Ако је, генерале, ишта јасно из ратног искуства света, јасно је то. Ово је јасно не само из библијских ратова него и из ратова модерних. Уствари нема разлике између ратова библијских и "небиблијских". Сви су ратови од почетка до краја историје библијски, то јест сви стоје под живом и активном и свемоћном контролом онога Трећега, Невидљивога, Свеодлучујућег; сви произилазе било из греха обе зараћене стране или једне од њих; у свима њима влада библијска узрочност, и сви се свршавају онако како то вечна и непогрешна Правда досуди. Стара Индија била је културнија од Акбарових хорди, па је подлегла. Културнији је био Рим од Гензериха и Атиле, па је био побеђен. Стара Византија била је куд и камо културнија од Турака, па је изгубила. И Шпанија је била културнија од Мавара, па је пала. Културнија је била Енглеска од Америке, па је пре пет четврти столећа била поражена. Културнија је била (у европском смислу) у наше дане Аустрија од Србије, па је пропала. Многобројнију је војску Русија имала од Јапана, па је изгубила руско-јапански рат. Оружанија је била Немачка од Француске у Светскоме Рату, па је устукнула од Париза, застала и најзад се предала.

Кад би бели људи још имали здрав и непомућен расудак, они би увидели из искуства народа, да су људи господари само узрока али никако и исхода ратова. Када људи нагомилају узроке рата, онда Бог попушта рат и одлучује исход рата. Ниједан од врабаца не може пасти на земљу без оца вашега, рекао је Спаситељ; и још је додао: вама је и коса сва на глави пребројана (Матеј, 10, 20-30). Па кад ни један врабац не може пасти без Божје воље, како може пасти један народ или један човек у рату? И кад су власи наше на глави избројане, како да Бог није избројао све створене људе? А створитељ људи не броји људе колико само да зна број њихов, без обзира ко ће и како тај број смањити или повећати, него Његово знање броја свих људи означава истовремено и Његово решавање судбе свакога човека.

Пре свега, дакле, може се с поузданошћу рећи, да ће победити она страна, којој Божја воља буде доделила победу. А којој страни Божја воља додељује победу, то је јасно из Светог писма Божјег, јасно из досадашњег излагања нашег, јасно из свих ратова кроз сву историју људску, само, ако се ти ратови читају у светлости библијској. Кратко речено: Божја воља доделиће победу оној страни, која буде имала најјаснију и најтврђу веру у Бога, и која се буде најозбиљније држала закона Божјега. Богоотпадан и безакон народ изгубиће рат, па ма га било као листа на гори. Богоотпадним и безаконим вођама једног народа неће помоћи ни памет ни рачуница, ни војска, ни култура, ни оружје, ни дипломатске мреже, ни лепоречивост, нити ишта у свету материјалном. Народ пак који се, заједно са својим вођама, буде држао Христа Бога (ми увек још говоримо о народима хришћанским) биће, или од рата поштеђен, или ће из рата изаћи победоносан, савршено без обзира на његов број, културу и оружје.

Ви ме питате, генерале, који је такав народ у Европи или Америци?

Међу малим народима пре Рата, нарочито међу поробљеним и страдалним сељачким народима, још се и могао наћи такав народ. Но не видите ли, како се народи после Рата почели у злу изједначавати? Безверје и модерно идолопоклонство почело се од великих белих народа разливати као огњена река на све четири стране света и продирати не само у патријархалне и мале беле народе него и у Азију и Африку и на сва позната и окупирана острва. "Култура мајмуна и смрадних гасова", тако названа од репрезентативних мислилаца азијских, и до сада толико омрзнута и исмејана од народа других култура, сада се усваја и од ових. Зашто народи осталих, несебичнијих и мирољубивијих култура, примају европско-американску културу, кад је мрзе и исмевају? Из оног истог разлога, генерале, из кога је Давид немајући свога мача истргао мач Голијатов и посекао Голијата. Народи неевропске културе почели су се ужурбано оружати културом европском зато, да би се могли бранити од Европе, и да би јој - што они искрено желе - у даној прилици могли њеним сопственим оружјем одсећи главу. Кроз колико су год својих великих синова до сада проговорили Индија, Јапан, Кина и Египат, толико је пало одлучних осуда европске културе. Зашто онда ти народи тако журно усвајају ратоборну културу европску, опет се питамо? Да се боре против Европе; да се освете Европи. То је једини одговор. Наравно, они се варају кад мисле, да је европска култура већа гарантија за победу у борби него ли њихова сопствена култура. Јер мислећи тако они заборављају - ако су то уопште знали - да не побеђује култура, ни ова ни она, него истина и правда. И они не узимају у рачун онога Трећег, Невидљивог, Свеодлучујућег. Добро, шта ће бити, ако се они европеизирају у свему и рецимо, победе Европу? Неће ли у том случају само нестати с ове планете једне мале Европе, а остати једна већа? Шта су они тиме добили? Ја мислим, изгубили су а нису добили. Но, ко може сада уразумити нашу браћу Азијате, и убедити их, да је за њих боље трпети тиранију Европе него ли самим постати тиранима? Како ће они послушати нашу реч, кад пренебрегавају да чују истоветну реч по овој ствари ,од својих рођених духовних и моралних законодаваца Кришне, Буде, Конфучија и Лаоцеа?

Ми сад узимамо овде у рачун и Азију због тога, што Бог може евентуално њу узети у рачун при додељивању будуће победе. Јасније речено: ако Бог не буде нашао ниједан народ у Европи и Америци који би био достојан победе (у рату међу белим народима), Он ће дозвати један или више народа из Азије, и дати њима победу. Сетите се опет Библије. Кад је Јудеја грешила, Израиљ је ударао на њу и побеђивао. Када је Израиљ грешио, Јудеја је ударала на њ и побеђивала га. А када су се обе ове државе удаљиле подједнако од Бога, Јединога и Живога, и погрузиле се у идолопоклонство, онда је Бог дозвао из даљине асирског цара Салманасара и вавилонског цара Навуходоносора - слугу својега Навуходоносора - и дао им у руке оба царства јеврејска. Досадашњи међусобни однос европских народа био је врло сличан односу међу Јудејом и Израиљем. Час је ова држава односила победу над оном, час она над овом, док у последњем Рату није дошло дотле, да се управо не зна, ко је од великих држава истински побеђен а ко истински победилац. Још највише личе на победиоце најмање државе: Србија, Румунија, Чешка и Пољска. То јест, ослобођено робље највише личи на победиоца. Али како је и ово бивше робље које би требало да буде Богу најблагодарније и најоданије, са трагикомичном ужурбаношћу почело себе инкорпорирати у европски организам безверја и идолопоклонства, то ће се, ваистину, мучно наћи у Европи чисте руке, да из руку Божјих приме победу. Какво ће онда чудо бити, ако Бог при будућем судару хришћанских народа доведе, рецимо, слугу својега Кину, да казни хришћанску Јудеју и Израиљ, то јест Европу и Америку?

Но то је све условно не само пред људима него и пред самим Богом. Победа у будућем рату условљена је и покајањем. Који се народ буде најпре покајао, завапио Богу и поправио, он ће, ако у опште буде ушао у рат по Божјем Промислу, победити. То не мора бити неки од великих народа. То може бити и један од малих народа чијој се маленкости и некултурности (наравно у европском смислу) могу смејати велики и културни. А шта би било, Ви питате, ако би се сви хришћански народи покајали? Ко би онда победио? Онда би, генерале, сви победили; сви би однели најсјајнију победу, јер у том случају - не би ни дошло до рата. Јер као што квалитет духа и карактера људског условљава победу, исто тако квалитет духа и карактера људског условљава и сам рат. О, камо те среће по род људски, да се сви покају и да сви буду победиоци! Али и ако ништа лакше и спасоносније од тога, садашњи људи ће свакојако пре изабрати оно што је најтеже и најкобније.

Доћи ће оно што је најтеже и најкобније, генерале мој, и Ви имате пуно разлога да будете забринути за домовину своју, не мање него ми остали за своју. Јер народ у Америци страшно се погордио успехом у Светском Рату, и почео је да гледа на Европу не са сажаљењем, него са презрењем. И на Европу и на сав свет. А презрени су обично у добитку над презирачима.

Док је код осталих ратних победиоца охолост због победе ублажена сиромаштвом, дотле је код Американаца охолост због победе појачана богатством. Али када Булдог са Сунцем удари на Буфала, неће ли се Буфало сурвати љуто рањен. Рат не мора почети тамо где људи тренутно мисле да ће почети. Док се многи стари вулкани само пуше, дотле се нови изненадно појављују. Пре него што почне свеопшти пожар рата, биће неколико страшних двобоја или тробоја међу народима. Али ће многе победе бити Пирове победе, потпуно равне поразу, кад се све последице буду срачунале.

Из до сад реченога јасан је следећи наук:

1. Да ће у будућем рату највише пострадати они народи, који се нађу највећма погорђени пред Богом;

2. Да је победа у будућем рату условљена покајањем и обраћањем ка Христу;

3. Да, ако се ниједан хришћански народ не покаје и не поврати ка Христу, као центру душе своје и живота свога, победа ће бити од Бога додељена народима азијским, нехришћанским.

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ О РАТОВИМА ИСПУЊЕНЕ



Дозволите, генерале, да прочитамо још два три листа из Светог писма Божјег, па да затворимо, Свети пророци Божји јасно су видели, да Бог попушта на безбожне људе и народе рат онако исто као што попушта помор, глад, сушу, земљотрес, гусенице, скакавце и друге беде, које би требало да уразумеју безбожне и врате их к Богу. Бих вас сушом и медљиком; (Медљика је нека слатка роса која пада по воћу и суши га). гусјенице изједоше обиље у вртовима вашим - ипак се не обратисте к мени, говори Господ. Послах у вас помор као у Мисир, побих мачем младиће ваше - ипак се не обратисте к мени, говори Господ (Амос 4, 9-10).

Све ове беде сналазиле су Европу, али се она не обрати ка Господу, него говори о миру кад заслужује рат. Али - нема мира безбожницима, вели Господ (Ис. 48, 22). Јер мир скрнаве гресима и безакоњима, ратујући против Бога. Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова (Приче Сол. 1, 32). Содом и Гомор нису пропали од рата него од мира, од безбожног мира. Узео сам мир свој од тога народа, говори Господ (Јер. 16, 5). Зашто би благи Господ узео мир од једнога народа? Зато што устима говоре о миру с пријатељима својим а у срцу намјештају засједу. Зато ли их нећу походити? Због те дволичности и лицемерства мртва ће тјелеса људска лежати као гној по њиви и као руковети за жетеоцима, којих нико не купи (Јер, 9, 8, 9, 22). Лицемерство велико овладало је старешинама хришћанских народа, те говоре много о миру а праве тајне уговоре један с другим. Сваки пак тајни уговор њихов значи рат. Безбожнике ће дати под мач, говори Господ (Јер. 25, 31). И давао их је, и даће их.

О пропасти Јерусалима и Јевреја свети пророци су прорекли све до појединости. Постасте Гори од народа, који су око вас; не ходисте по мојим уредбама и не извршивасте мојих закона (Јез. 5, 7). Је ли који народ промијенио богове, ако и нијесу богови? а мој народ промијени славу своју на ствар залудну (Јер. 2,11). Хришћански народи постали су у многоме гори од народа нехришћанских у свакодневним безакоњима својим. И док се нехришћански народи још тврдо држе својих "богова", идола, дотле је међу хришћанским народима не само пропаганда него читава отворена хајка против Христа Бога. Исто је тако било међу једнобожачким Јеврејима пред пропаст. Док су се идолопоклоници око њих верно држали својих идола, дотле су Јевреји одбацивали Бога јединога и газили Божји закон. Бог је кажњавао Јевреје, али они су остајали и на даље при своме безбоштву и својим неделима. Зато пророк вапије: Господе, бијеш их, али их не боли; сатиреш их, али неће да приме науке; тврђе им је лице од камена, неће да се обрате (Јер. 5,3). А Господ опомиње народ: одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух: зашто да мрете, доме Израиљев? - Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ (Јез. 18, 31-32). Зар не шибаше Бог хришћанске народе, тај Нови Израиљ, али њих не боли? Зар их не сатираше помором и ратом, али они не примише науке? Када их сналажаше невоља, они онда вапијаху к Богу, и Бог им опрашташе и даваше им мир, да их поново шиба новим ратом због поновљених грехова. Исто као и са Јеврејима. Господе, у невољи тражише те, изливаше покорну молитву кад си их карао (Ис. 26, 16), јадикује се свети пророк. И сам Господ је претио: отићи ћу и вратићу се на своје мјесто докле не признаду своју кривицу и потраже лице моје; кад буду у невољи тражиће ме (Ос. 5,15). Није Бог човек, да не зна. Зна Бог, да невоља обраћа грешне људе к Истини, зато и шаље невољу. У миру и обиљу људи постају безбожни и себични, зато Бог шаље невољу, да их отрезни. Отуда је код Срба постала изрека: без невоље нема богомоље. Зато што је дом мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом, зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина; и дозвах сушу на земљу (Агеј 1, 9-10). А кад не помогну мање невоље, Бог попушта врховну невољу, невољу над невољама - рат. Од мана ће погинути сви грјешници између мојега народа, који говоре: неће доћи, нити ће нас задесити зло (Амос 9, 10). Тако се данас говори у Европи и Америци: неће нас задесити зло! Међутим зло се призива у госте и спрема му се гозба са милијардама и милијардама злата, са којима се купује рат. Свуда хучи од спреме за рат, јер свуда се ратује против Христа. Каквим гресима оптерети себе Израиљ, те навуче пропаст? Скупите се на горе Самаријске и видите велике народе у њој и насиље у њој. Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим. Зато овако вели Господ: непријатељ је око земље и обориће ти силу твоју, и оплијениће се дворови твоји (Амос 3, 9-11). Неред, насиље, грабеж! Погледајте данас по Европи, у којој се приносе жртве великом идолу - култури, па реците, да се нису повратила времена Самаријска? Главни узрок ратовима и пропасти лежао је у поглавицама и старешинама народним: чујте поглавице Јаковљеве и кнезови дома Израиљева, не треба ли вам знати што је право... који мрзите на добро и љубите зло... и једете месо народа мојега и садирете кожу с њих и кости им пребијате... вичете мир, а ако вам ко не да ништа у уста дижете рат на њ - чујте ово: зато ће се због вас Сион преорати као њива и Јерусалим ће постати гомила (Михеј 3). Ево ја ћу пустити зло на то мјесто, да ће зујати уши свакоме ко га чује, јер ме оставише. (Јер. 19, 3-4). Не зује ли уши по свему свету од онога што снађе Јевреје? Не зује ли и уши васцелога света данас од прошлог Рата? Оно што је пророк прорекао за Стари Израиљ, дословце се испунило. Зар ће се мање испунити за Нови Израиљ, коме је обећани Месија сам Бог? И учинићу да падну од мача пред непријатељима својим... и мртва ћу тјелеса њихова дати за храну птицама небеским и звјерима земаљским (Јер. 19,7). Ваистину, нагозбиле су се птице небеске и звери земаљске, како је проречено, не само у Старом Израиљу, него и у Новом, у време многих ратова. Нарочито су се птице и зверови гозбили прошлога рата по планинама балканским, и европским. На пољу мач а унутра помор и Глад; ко буде у пољу, погинуће од мача: а ко буде у граду - њега ће Глад и помор прождријети. А који утеку - биће по горама (Јез. 7, 15-16). Није ли то верна слика будућега рата? Ево ја ћу их походити, младићи ће њихови изгинути од мача, синови њихови и кћери њихове изгинуће од глади (Јер. 11, 22). На све ове и овима сличне претње Израиљци су се чудили, какав ће то народ њих тако моћи сатрти, кад нису видели близу себе ни један народ толико силан. На та чуђења одговара им Господ кроз пророка: Гле, ја ћу довести на вас народ из далека, доме Израиљев, вели Господ), народ јак, народ стар, којему језика нећеш знати (Јер. 5, 15). Тај народ су били Вавилонци. Овако вели Господ): Ево ја ћу предати тај Град у руке цару Вавилонском, и он ће га спалити огњем. (Јер. 34,2). И цар Вавилонски Навуходоносор заиста је дошао, разорио Јерусалим, и спалио га огњем, а народ одвео у ропство. Зар не може Бог довести Кинезе на Европу? Некад је требало дуже путовати од Вавилона до Јерусалима него ли сада од Пекинга до Беча.

Наравно, Бог је шибао и друге народе ратовима а не само народ Израиљски. И то су свети пророци провидели и прорекли.

За Вавилон: Што си оплијенио многе народе, тебе ће оплијенити сав остатак народа... Тешко оном који гради град крвљу, и оснива град неправдом (Авакум 2). Вавилон бејаше златна чаша у руци Господњој, којим опоји сву земљу; вина његова пише народи, зато полудјеше народи. Уједанпут паде Вавилон и разби се (Јер, 51, 7-8). Од вина Европске културе пише народи и полудеше. За Вавилон Говори Господ: Ти си ми био маљ, оружје убојно, и тобом сатрх народе и тобом расух царства (Јер. 51,20). Ево ме на тебе, поносити, говори Господ, Господ над војскама, јер дође дан твој, вријеме да те походим (Јер. 50, 31). Мач на Халдејце, говори Господ, и на становнике Вавилонске и на кнезове његове и на мудраце његове. Мач на лаже његове, и полудјеће. Мач на јунаке његове, и препашће се. Мач на коње његове, и на кола његова и на сву мјешавину што је усред њега, и постаће као жене. Мач на благо његово и разграбиће се јер је земља идолска (Јер. 50, 35-38). Ево ја ћу подигнути и довешћу на Вавилон збор великих напада из земље сјеверне, који ће се уврстити да се бију с њим и узеће га (Јер. 50, 9). И заиста уврстили су се против охолога Вавилона Миди и Персијанци и узели га. И Вавилон урес царствима - биће као Содом и Гомор кад их Бог затре. Неће се у њему живјети нити ће се населити од кољена до кољена, нити ће Арапин разапети у њему шатора, нити ће пастири почивати онуда - Ондје ће настанити сове, и авети ће скакати онуда (Ис. 13, 19). Дословце испуњено. Зна се да сада каравани журе да прођу место где је некада био Вавилон, јер људи не смеју да законаче на овом месту од аветских привиђања.

За Асир: Асирац ће пасти од мача не човечјега (Иса. 31, . Асир ће пропасти у рату зато што се срце његово понијело (Јез. 31, 10).

За Ниниву: тешко граду крвничком, сав је пун лажи и отимања, грабеж не избива из њега... Непријатељима твојим биће зато широм отворена врата од земље твоје (Наум 3).

За Мисир: Ево ме на Фараона цара Мисирског и сломићу му мишице..., и укријепићу мишицу цару Вавилонском, а даћу му у руку свој мач... Да, укријепићу мишице цару Вавилонском (за то што га је изабрао за оруђе казне), а Фараону ће мишице клонути (Јез. 30, 32). Јер мора клонути мишице ономе, кога Бог хоће да казни за безакоња.

За Тир: И Тир сагради себи град, и сабра сребра као праха, и злата као кала по путу. Гле, Господ ће га отјерати, и вратиће у море силу његову, и он ће огњем изгорјети (Зах. 9, 3-4). Не помаже, дакле, сребро ни злато ништа, када се препуни чаша безакоња и безбоштва, и када се рука Господња замахне.

За Сидон: Од мноштва безакоња својега, од неправде у трговини својој оскврнио си светињу своју; за то ћу извести огањ испред тебе, који ће те прождријети, и обратићу те у пепео на земљи... и неће те бити до вијека. (Јез. 29). И заиста Сидону се данас једва зна место где је био. А био је у време оно сувише богат, сувише културан, но и сувише охол и безбожан. Данас му се не зна место. Послаћу помор у њ, и крв на улице његове, и побијени ће падати усред њега од мача, који ће навалити на њих са свијех страна, и познаће да сам ја Господ (Јез. 28).

За Едом: Крви ћу те предати и крв ће те гонити, јер не мрзиш на крв, крв ће те гонити,... Зашто? Величасте се супрот мени устима својима (Јез. 35, 6, 13).

И тако редом за друге незнабожне народе. Разбићу их једног од другог (Јер. 13, 23), говори увређени Господ. То је рекао, то је и учинио. Ко ће Му на супрот стати? Нико. Ко ће Га умилостивити? Покајник: Народи и племена грешише, закон Божји газише, име Бога живога по ругаше, срцем се понеше, делима се руку својих поклонише, опомене Божје не чуше, знаке Божје не разумеше, не покајаше се, зато од мача пропадоше. Овако се читају и разматрају ратови.

ЈЕВАНЂЕЉЕ И РАТ



Затворимо сад књигу Старога Завета Божјег и отворимо књигу Новог Завета Божјег.

Чујем ли добро Ваше питање, генерале:

- Да ли је Спаситељ био за рат?

Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета?

Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом. (Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју (Приче Сол. 19, 15).) Нисте ли посматрали, како после једне такве шибе и дете и мајка плачу? Плаче и мајка од бола да ублажи бол детињи. И нисте ли гледали дирљив случај, да после шибе дете се ипак смеје а мајка плаче? О небеска љубави материнска! Ко од нас у зрелим годинама не благосиља мајку своју за нешто шибе што је од ње добио у детињству? И ко баш у том поступку мајчином не види још јачи доказ брижне љубави њене? И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави.

Господ Христос открио је људима циљ њихова живота на земљи, и показао јасно пут како се томе циљу стиже. Пре Њега људи нису знали ни циљ свога живота нити пак пут којим се томе циљу долази. Било је великих мудраца код народа на земљи, који су имали јаснију или нејаснију слутњу човечјег циља и пута, и који су о томе говорили. Али своје речи они нису могли људима фактима доказати нити, још мање, царство духовних стварности отворити и показати. Христос је открио људима, да је живот циљ животу. То јест, да је живот бесмртни циљ овоме полуживоту. Царство небеско је сјајни град, ка коме ми хитамо кроз овај свет, кроз ову шуму од символа и сигнала, који указују на тај град. Јер по речима апостола Христовога: овдје немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Живот у животу вечном, у сјајном граду ангелском, у царству небеском, то је циљ. А пут ка томе циљу јесте сам Он, Његов пример, и све Његове заповести. Иштите најприје царства Божјега (Мат. 6, 33). То је основна и главна, то је једина разумна тежња људска. То је управо све. Остало је споредно. Наиме: и храна и одело, и здравље, и обиталиште, и мир, и осигураност и знање, и умење, и све остало што нам је нужно за овај тренутак битисања на земљи ово ће вам се све додати, вели Господ. Оно што је главно, оно ће нам се дати, а ово споредно све ће нам се додати. За богаташа, који би понудио сиромаху на дар пуну кулу злата, била би ситница и узгредица дати му још и подвоз до те куле, и храну и одело и послугу. И за Бога, Богаташа над богаташима, који нуди људима бесмртни и нестарећи живот у близини Својој, ситница је и узгредица дати им све оно што им треба на њиховом земаљском путу. И Бог то ваистину и даје, само ако су наше очи управљене у Њега као очи слушкиње у госпођу своју. Душа је претежнија од тела, рекао је Месија рода људског. (Лк. 12, 23). И још: каква је корист човјеку да сав свијет добије а души својој науди (Мат. 16, 26)? У вези пак са ратом могло би се рећи: шта користи једном човеку или једном народу, да цео свет покори, а душу своју огреши и изгуби? Ма колико да је царство земаљско, оно данас јесте а сутра није, док је царство Цара Небеснога непролазно. Било је људи и пре Христа, који су опажали, да циљ човечјег живота апсолутно није на земљи, нити се може наћи на земљи. Још мање у земљи, тј. у смрти. Из искуства они су могли сазнати, да није било живог човека, који је сматрао неки предмет на земљи циљем свога живота а да достигнувши тај предмет није се расхладио и разочарао. Данас пак јасно је сваком правом хришћанину, јасније од светлости дана, да човек не може наћи крајње циљеве свога живота на земљи нити ма где у овој материјалној васиони. Циљ је наш изван свеколиког материјалног света, у царству суштине и духовне стварности, у царству Божјем, а не у овом пределу символа и сигнала тога царства. То је Господ не само казао него и показао. Показао је Он то целим бићем Својим, драмом Својом пре и после смрти и кроз сву историју Цркве Своје. Можете ли ми веровати, кад Вам кажем, да Он то показује посвећенима и до дана данашњега?

Ако ли сад неки хришћански народ, то јест народ коме је откривен циљ људског живота, гресима својим заклони тај циљ пред својим видом и разумом, онда он постаје слеп и безуман. И као слеп и безуман почиње тражити крајње циљеве на земљи, и стварати идоле на место Бога, и грабити се за царство земаљско, и ругати се Христу Господу. Јер му се у том стању Христос чини неприродан а он сам себи природан; Христос нереалан, а он реалан! Тада је тај народ у рату против истине, против Бога. Како онда да не буде у рату против суседа својих! Отпасти од Христа значи отпасти од циља живота, и обратно.

Но звати се хришћанином, именом највеће части у оба света, не значи само знати циљ живота но радосно ходити прописаним путем ка томе циљу. Пут је, истина тијесан (Мат. 7, 14) што води у живот вечни, али је просечен јасно, и кроз деветнаест столећа утабан довољно од светитеља и праведника Божјих, да се не мора лутати ни лево ни десно. Кротост, смерност, милост, љубав, нада, вера, тихост, уздржљивост, благост, пост, молитва, праштање, глад и жеђ за правдом Божјом, трпељивост, и остале све врлине које су красиле Христа, и све заповести, које је Он дао, то су сигнали пута ка циљу врховноме. То је пут. Ко мени служи, за мном нек иде (Јов. 12, 26), рекао је Путовођ. И још је храбрио говорећи: Ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота (Јов. 8, 12). Када су се апостоли Његови показали спори у разумевању пута, изложеног и указаног речима, онда је Он њима, и нама рекао: Ја сам пут (Јов. 14, 6). Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе. Тим ратом ослобађа се човек од рита греховних, које му заклањају визију циља и пута. Тим драговољним ратом он олакшава себе од бремена страсти за телом и земљом, од бремена, под којим иначе клеца и пада час лево час десно украј Пута. А ко ратује против себе, он може онда несметано ходити правим путем правоме циљу. Не води ли човек рат против себе, он га мора водити против Бога и против људи.

Као што видите, ни циљ ни пут, како нам је Господ наш открио и показао, не садрже у себи рат ни човека против човека нити народа против народа.

Откуда онда рат међу хришћанима? Отуда, што није одсутан рат у хришћанима. А присутан је рат у хришћанина опет отуда, што су хришћани или посумњали у Циљ или пренебрегли Пут. Ово двоје пак не сме се раздвајати, ако се жели избећи рат. Јер знати за прави циљ а ићи као рак уназад супротним путевима, значи исмевати Бога, клањати се идолима и одрицати се Христа. Средњи Век у Европи, пружа нам јасан пример, како народи хришћански могу јасно знати циљ живота, а међутим ићи кривим путевима, који одводе од тога циља. Због тога је долазила шиба кроз међусобне ратове хришћанских народа или кроз ратове, наметнуте им од неверних. Нико тако тачно ни скрупулозно није усвајао циљ живота људског, онако како га је Господ открио, као што је то чинила Света Византија. Ипак је дошла пропаст. А пропаст је дошла отуда, што су Византинци својим безакоњима увредили Бога, кога су познавали, газећи Божји закон, којим су се хвалили. Усвајали су циљ Христов, а ходили су својим грешним путевима. И десило се са њима оно што је у Јеванђељу и проречено: Слуга који зна вољу господара својега, и није учинио по вољи његовој, биће бијен много. А који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк. 12, 47-48). Тиме се објашњава горка шиба Свете Византије, доброг познаваоца воље господареве, и мање горка шиба незнабожачких народа, рђавих познаваоца воље господара својега. Тиме се још објашњавају чешћи ратови међу хришћанима него међу нехришћанима. Хришћани су слуге, који знају вољу Господара свога, али је не извршују, због чега бивају шибани често и много. А нехришћани не знају ни Циљ ни Пут, то јест не знају вољу Господара свога, због чега бивају бијени мало. Једино тиме се објашњава зашто је Европа имала више ратова за последњих сто и педесет година него сав остали свет укупно.

Својим Јеванђељем Господ Христос је научио људе, како да воде рат против самих себе. Да би тим ратом себе укротили, култивисали, смирили, облагородили, и, чак, обожили. За тај рат, и само за тај, Он је исцртао једну прецизну стратегију и тактику. Он је дивно показао људима, какви треба да буду, да не би дошло до рата; међу њима или на њих. Он није тврдио, да неће бити рата; него је Он учио, како да се не проузрокује рат. Али Својим пророчким духом Он је провидео, да сви људи неће хтети Њега послушати, и да ће због тога бити многи ратови. Чућете ратове и гласове о ратовима. Јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6-17). Спаситељ је донео мир у људе, донео добру вољу, донео разум, открио циљ, указао пут, именовао средства, понудио сталну помоћ свима и свакоме. Но све те дарове божанске многи ће одбити, и зато ће бити шибани бичем рата. Неће бити шибани ратом одмах чим згреше него после дугог и предугог Божјег трпљења и праштања. Кад се сва друга уразумљујућа средства исцрпе, онда ће тек Небеска Љубав прибећи крајњем средству - шибању Своје деце бичем рата. Проричући ратове Христос се заплака (Лк. 19, 41). Има људи, који са осетљивим задовољством проричу ратове, као зла маћеха што се радује шиби пасторчета. А мајка плаче кад помисли на шибу свога детета, ма и најгорега. Тако и Христос. Испуњен безграничном љубављу према људима, према деци Својој, па предвиђајући рат заплака се (Лк. 14, 41).

Христос је прорекао ратове чак и за последња времена. И споменуо је узроке њихове. А узроци ће бити у томе, што ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и што ће се безакоње умножити и охладњети љубав многијех (Мат. 24, 12-24). Лажни христоси указиваће људима лажне циљеве живота; лажни пророци прорицаће лажне догађаје; а безакоња и охладнела љубав водиће људе погрешним путевима. Једни људи неће знати ни циљ ни пут живота. Други ће знати циљ, али ће због слабости карактера ићи странпутицом. Трећи ће знати и циљ и пут, али ће свесно и злобно одбацити обоје, као што су јеврејске старешине негда свесно и злобно одбацили обоје и распели Христа. И тиме ће Небесна Љубав бити побуђена, да плачући попушта на децу своју шибу бичем ратним.

Из свега овога јасан је наук,

1. Да је Господ Христос открио циљ живота и пут;

2. Да је Христос Својим Јеванђељем предложио и прописао рат човека против самога себе у циљу одстрањења других ратова;

3. Да они, који не воде рат против самих себе, против својих страсти, порока и греха, неминовно га воде против Бога и својих ближњих;

4. Да рат мора доћи на хришћане који газе закон Христов, ма они то и не хтели, слично заблуделој деци, која не желе шибу али проузрокују шибу.

ЗАКЉУЧАК



Наш чун се почео лелујати на таласима. Беше дунуо ветар од запада, и звездани свод небески превуче се тамним облацима. У кући господина Крена беху се забринули за нас, и Црнац нас поче дозивати са обале.

- Иако је речено довољно, генерале, ипак ћу по Вашој жељи покушати, да из реченога изведем закључак ма се у нечем и понављао, Рече Балканац.

- Пред опасношћу, пред којом стоји наша раса и сав род људски, проговори генерал, мислим, да би ту науку требало из дана у дан понављати.

- Добро, дакле. Основни је закључак, да се рат да разумети и објаснити једино у светлости библијској. Сва литература светска, укупно узета, не објашњава ратове међу људима ни издалека колико Свето писмо Божје. Из свих досадашњих излагања јасно је, да рат - као уосталом и сва индивидуална и друштвена питања - зависи искључиво од нашега односа према Богу и Божјем закону. То важи подједнако и за нехришћане и за хришћане. Разлика је само у томе, што код нехришћана рат зависи од њихова односа према Богу, и према закону Божјем усађеном у савести њиховој и објашњеном донекле мудрацима њиховим, док код хришћана рат зависи од њихова односа према Богу, Једином и Живом, и према закону Божјем, како је то откривено кроз личност Господа Исуса Христа.

Узрок је рату у отпадању људи од Бога и Божјег закона. Богоотпадништво и неваљалство људи у миру проузрокују рат. Кад људи заслуже рат, тј. кад нагомилају узроке рата, рат долази хтели то они или не хтели. Као што они који пију тифусну воду заражавају се тифусом, и тифус је неизбежан, тако и они који, одступајући од Бога, поје се Богу противним мислима, жељама и делима, навлаче на себе заразу рата, и рат је неизбежан. Док год људи ратују против Бога својим мислима, жељама и делима, узалуд они сањају о миру. Хтели они или не, рат мора нићи тамо где је семе рата посејано. Рат против Бога, јаван или тајан, неизбежно доводи до рата међу људима. Јер нема мира безбожницима, вели Господ (Иса. 48, 22). У наше дане више се виче о миру и више се народи спремају за рат него икада пре нас. Тешко да та дволичност не буде кажњена ратом.

Идолопоклонство је богомрско. Било да се људи и народи клањају Божјим делима или својим делима, идолопоклонство је у оба случаја богомрско. Свако пак идолопоклонство, у наше дане као и у минула времена, кажњава се од Бога разним тешким казнама, од којих је рат последња и најоштрија казна.

Мисија Европе била је, да живи по хришћански и да помогне браћи својој, народима незнабожним, уздићи се ка Христу. Место тога Европа је сама пала у идолопоклонство. Место да буде светлост свету, она се обукла у таму; и место да блиста карактерима, она се упиње да блиста стварима. Место да учи народе да траже царства Божјега, она их учи да се свом снагом загњуре у ситнице и узгредице. Од тога поремећаја дошли су сви остали поремећаји. И од тога су долазили и долазиће ратови.

Како то да се Свевишњи и Пречисти и Пресвети Бог меша у ратове, питају неки? То питају они који кажу, да верују у Бога а одричу Му сваку активну улогу у животу људи и народа, и стављају Га у улогу посматрача људских дела и послова. Није ли такав Бог идол? И таква вера бесмислица? Свакоме домаћину дозвољено је да се меша у послове свога дома, само се то право одриче Створитељу света! Прав је народ кад верује, да се Бог меша активно и у обичне свакодневне послове људи. Такву су веру имали и сви пророци, и сви апостоли, и сви светитељи. Тим више је прав народ, заједно са пророцима, апостолима и светитељима, прав је у веровању свом, да је Бог посреди у великим и судбоносним збивањима у свету и у животу људи. Од ове се стварности не може побећи; њу народ пипа и чувствује својом непомраченом душом; јер њу дан дану јавља и ноћ ноћи казује.

На смешно питање: како то да Бог милости и љубави попушта на људе такве страхоте као што су ратови? може се одговорити озбиљним питањем: како то да људи, којима је Бог јасно открио Своју вољу и Свој закон, могу без стида и покајања неограничено вређати Бога и газити Божји закон? Господ Бог је милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином (Мојс. 34,6). Идући рат као и прошли, већ је заслужен од људи. И да није Божје милости и љубави, тај би рат био букнуо. Ваистину, да није Божје милости и љубави, по гресима хришћана мач се не би никако ни спуштао у корице. И ово мало мира и одаха што сада имамо, није због људске памети ни културе него због Божје милости и љубави. Да, и због страха Божјег и молитава оних побожних и добрих људи, без којих није ниједан народ у Европи и Америци.

Има ли, дакле, спасења народима Европе и Америке? Наравно да има. Али питање је, хоће ли га они прихватити? Може ли Етиопљанин промијенити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? питао је негда пророк Божји народ Израиљски пред пропаст (Јер. 13, 23). Све може, ако људи хоће. И бели људи могу променити дух свој, исправити мисли своје, укротити жеље своје за ништавилом, и управити се добром циљу за Оним који је рекао: Ја сам пут. Може, ако хоће. Но, да ли хоће? Од обронка пропасти до спасења и сигурности само је један корак. Хоће ли се бели људи тргнути назад само за један корак од ужасне пропасти, над којом лебде? На то питање Бог чека одговор; чека се брижно очинском љубављу. И ако се сваки дан даје Богу негативан одговор, ипак Бог чека по милости и љубави Својој; чека, не би ли из кога год народа и са кога год краја света чуо позитиван одговор, те да би отклонио катастрофу.

Просипају се многе речи о разоружању. Али како ће се разоружати грехом наоружани, грехом обремењени? Грех улева страх, грех кује оружје, грех спрема рат. Да није овог проклетог страха?! Али њега мора бити све докле греха буде. Хтели не хтели грешници се морају оружати. Кад би се људи разоружали од греха, ко би онда страховао, ко ли ковао оружје, ко ли се спремао за рат? Нико.

Циљ мира! Што и о том нико не говори пред Богом и људима? Гле, то је врло важан предмет разговора. Ради чега траже људи мир, генерале? Упитајте их, и збунићете их. И кад се поврате од забуне, одговориће Вам једни: ради културе, други: ради економског напретка, трећи: ради очувања творевина људских, четврти: ради државе, пети: ради сигурности личног живота! Галиматијас! Зато гласовите речи нашега времена о разоружању и миру звуче као лажно злато. Јер људи не знају циљ мира, који траже. Они који га данас највише траже траже га ради комотнијег и безбрижнијег поклоњења својим идолима. Нашто нам такав мир? У рату није било толико самоубистава, колико их има у садашњем миру. Да ли властела европска и американска траже мир из страха од Бога и ради славе Божје, или пак ради спокојнијег прежимања неправде? Ако је ово последње, као што изгледа да јесте, онда није чудо, ако им се да рат место мира. Кад се родио Кнез Мира, над Витлејемом су певали хорови ангела: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима. Слављење Бога долази, дакле, на прво место, и њиме се условљава прави мир и добра воља. Кад би људи искали мир ради славе Божје, добили би га несумњиво, и тај мир не би се више одузео од њих. Но чујете ли Ви ма с које стране завет оних који мир ишту, да ће мир употребити на славу Божју и на поправку свога карактера? А завет је неопходно потребан ради правог мира и трајног мира. Нека садашњи миротворци тачно определе циљ миру, да чује небо и земља, и брзо ћемо знати, колико је рат удаљен од нас

Благо оном кнезу, који позна Истину, и који благовремено позове народ свој на покајање пред Богом живим. Благо оном народу, који се благовремено разоружа од греха својих као од оружја против Бога. Никакво се зло неће моћи догодити томе народу. Ма био ненаоружан бојним оружјем, он ће живети у сигурности, јер ће га Свемогући штитити десницом Својом неодољивом. Ма не имао ни једнога мача, непријатељи биће немоћни према њему, те неће моћи прекорачити границу земље његове, јер им Господ над војскама неће то допустити. Па ако непријатељи његови и прекораче границу земље његове, ускочиће у свој гроб. Благо оном народу, који, разоружан од греха, први се разоружа и од бојног оружја. Такав народ имаће велику мисију у свету. И биће светлост свима народима. И прославиће га Господ Бог славом невиђеном, и благословиће га благословом Својим вечним.

Крај и Богу слава.

joca u naletu......bez milosti

Joco-imaj milosti čoveče 

no mercy    

posle se chude kad kazem"biblija je rat"
idem da spalim neku crkvu 

Свидело се то вама или не, цркве у Србији су културни и историјски значајне, а не само верски, тако да ко планира нешто палити ће морати да прође кроз мене.