ПЉАЧКА У РАТУ ДОНОСИ ПОРАЗ



Кад Исус Навин освоји утврђени град Јерихон, без муке и губитака, његова војска убрзо за тим претрпе пораз пред неутврђеним Аморејским градићем Гајем. Исус, истина, беше послао свега 3000 људи да нападну и освоје Гај, али тај број био је потпуно довољан, сходно и најопрезнијем људском рачунању, јер Гајана ратника било је мање. Но догоди се нешто неочекивано. Тај пук Навинов тек што се беше приближио Гају нагне натраг у бекство. Узрок томе бекству сасвим је необјашњив с гледишта физичког. Гајани изађу из свога градића и потерају Израиљце, и убрзо их стигну и посеку њих 36, што створи још већу панику међу овим последњима и још наглије бежање њихово. Охрабрени Гајани појуре за њима, стигну их на једној стрмени, и побију све (Ис. Нав. 7, 5).

Овај изненадни пораз унесе страх и трепет у осталу војску Израиљеву, и растопи се срце у народу, и поста као вода (Ис. Нав. 7, 5). А војсковођа Израиљев, Исус Навин, паде лицем пред Ковчег Завета, пред светињу, пред којом се обично Богу молио, и стаде јадиковати пред Богом, тражећи да му се открије тајанствени узрок овога поразнога догађаја. И тако, лежаше до вечера јадикујући. И откри му се од Бога, да је пљачка узрок тој несрећи. Рече му Бог: згријешио је Израиљ и преступио завјет мој који сам им заповедио; јер узеше од проклетијех ствари, и украдоше и затајише, и метнуше међу своје ствари (Ис. Нав. 7, 11).

Чувши ово Исус Навин поче трагати за лоповом, кривцем толике народне несреће. И пронађе га у лицу некога Ахана Хармијевог из племена Јудина. И сам Ахан признаде, да је у Јерихону видео један непријатељски плашт, двеста сикала сребра, и једну шипку злата, па се полакомио, узео све то за себе, и закопао у земљу под својим шатором. Викну му на то војсковођ: што си нас смео? Господ да смете тебе данас (Ис. Нав. 7, 25)! И би Ахан љуто кажњен: засуше га камењем са целим домом његовим, и са стоком његовом и свим стварима његовим, крађеним и некрађеним.

После овог крвавог очишћења од греха између своје војске, крену Навин поново на Гаја, и освоји га без напора и без жртава.

Овај рат пружа нам јасан наук, да народ који има неку божанску мисију, било да казни или поправи други један народ, не сме газити закон Божји ни у једној јединој заповести. Не сме газити закон Божји ни војска као целина, нити вође те војске, па чак ни појединац између најпростијих војника. Ако један једини војник из такве војске изврши пљачку, или мародерство, или прељубу, или оскрвњење светиње, или други неки грех против закона Божјег, он тиме ствара препреку ратном успеху целе војске. Што је један војник виши у чину, то је грех његов већа препрека успеху војске, којој он припада. Грех главних старешина једне војске против Бога и Божјег закона раван је смишљеном издајству и предаји непријатељу. Сваки грех у рату брже се свети него ли у миру. То не треба никад губити из вида. Јер рат је брзи обрачун Божји за дуготрајна дела људска у миру. Ми жалимо и јадикујемо, што је нека чета случајно запала у незгоду и пропала. Нема случаја у рату. Или ми жалимо некога официра, који је погинуо под својим шатором од залуталог куршума. Не постоји, нити је икада постојао, залутали куршум. Свако зрно пушчано погађа тамо где треба да погоди. Нема слепог случаја у рату, генерале мој.

Да војник у рату мора бити чист од греха и са страхом стајати усправљена духа као свећа пред Богом, то су вазда знали сељачки народи на нашем Балкану. Они то и данас знају, и тим знањем се у рату руководе уколико нису умно развраћени од оних који о рату говоре не знајући ништа и не мислећи ништа. А број ових последњих данас је на западу врло велики. Они су изгубили сваки појам о финијим, духовним и моралним утицајима, што одлучују у рату. Одлучну улогу у рату они приписују машинама, живим и мртвим, тј. војницима као телесним бићима и ратним направама. Они то све укупно, без разлике, називају једном речју "материјалом". Материјалисти у свему, они су материјалисти и у процени рата. Њихова филозофија рата зна само за масу и вештину. Зато су њихове процене рата сасма ништавне, и зато су сва њихова предвиђања и предсказивања о свима последњим ратовима, којих смо ми још живи сведоци, била без изузетка демантована исходом тих ратова. Њихова основна погрешка коју с њима не деле балкански сељаци, јесте у томе, што они у рату између две војске мисле само о тим двема ратујућим војскама, а не и о оном Трећем, Одлучујућем, Свевидећем. А о овоме Трећем, Одлучујућем, Свевидећем мисле непокварени народи хришћански на Балкану више него ли о самим ратујућим странама. То пак и јесте библијски став према рату. Из овога је јасно:

1. Да Господ над војскама мрзи на пљачкаше у рату и

2. Да пљачка у рату од стране појединаца спречава успех целе војске.

ЗАСЛУЖЕНА РОБОВАЊА





КЊИГА О СУДИЈАМА



Беше ноћ, и звезде шетаху по своду небеском. Очаран красотом звезданих ројева, које су тихо пламтеле над главама нашим, рече један учен човек:

- О кад би такав поредак владао у животу људи и народа као што влада међу звездама!

Па зар не влада? прихвати Балканац. Заиста, господо, треба бити начисто с тим, да у животу људи и народа влада своје врсте савршен ред. То јест, у животу људи и народа не влада онај очити механички ред, какав се види међу звездама, ред који се споља регулише и споља види, и који је сав споља, али влада савршен ред унутрашњи. Јер људи су живи духови, који својим телесним физикалним дејствима и доживљајима само симболички изражавају оно што јесте или што се збило и збива унутра у њима, у тим живим духовима.

Отуда и спољашње физичко робовање једног народа само је симбол његове претходеће духовне заробљености. У светлости библијској то је правило које допушта ређе изузетке. Ови изузеци тичу се кушања јачине вере и карактера једне личности (као Јосифа, проданог роба), или једног народа (као Јевреја у ропству Мисирском). Такви изузеци стоје у домостројном плану Божјем ради већег прослављања појединаца (апостоли и мученици Христови) или целине (Црква Божја). Но оставимо сада те славне изузетке и осврнимо се на правило. А правило је јасно као основна рачуница, и оно гласи: Један народ, коме рат донесе ропство, заслужио је то ропство својим неваљалим животом у претходном миру.

После смрти богобојажљивог и победоносног Исуса Навина, падао је народ израиљски у ропство само за време Судија шест или седам пута.

Прво робовање беше под Месопотамским царем Хусан Рисатаимом, и трајаше 8 година.

Друго робовање синова Израиљевих беше под Еглоном царем Моавским, и трајаше 18 година.

Треће робовање беше под Јавином царем Хананским, и трајаше неко кратко време.

Четврто робовање беше под Мадијанима, и трајаше 7 година.

Пето робовање беше под Филистејима, и трајаше 18 година.

Шесто робовање беше опет под Филистејима, и трајаше 40 година.

Осим тога спомињу се још неки периоди времена унутрашњег безвлашћа и делимичног робовања у одсуству добрих Судија над народом Израиљским.

Какви су били узроци ових робовања? И да ли су ова разна робовања изазивана разним узроцима? Не, него у свима овим случајевима били су исти узроци, или боље рећи један исти узрок. А тај узрок изражен је јасно овим речима: јер синови Израиљеви чињаху што је зло пред Господом, Сав онај нараштај, који беше доживео и видео многа чудеса Божја у виду помоћи народу Израиљском у миру и у рату, беше изумро. И наста други нараштај иза њих, који не познаваше Господа, ни дјела која је учинио Израиљу. И синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима... брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповијести Господње; они не чинише тако (Суд. 2, 10-17). Од свих зала, које Израиљци чинише пред Господом наводи се изриком само једно зло, а то је служба Валима. Шта значи служба Валима? Значи служба ђаволима под видљивим обликом идола. Тај један грех јесте основни и праизворни. Из њега истичу сви остали греси, прекршење свих десет основних заповести Божјих: неверовање у једнога живога Бога, веровање у многе зле или мртве богове, узимања узалуд имена Божјег, непразновање седмог дана, непоштовање родитеља, убиство, прељубу, крађу, кривоклетство, и жељу за туђим. Кроз све ове грехове ратује се против Бога Сведржитеља, Јединога и Живога, а робује се, духом и животом, мрачним пакленим силама. И овај духовни, мирнодопски рат неизбежно се морао пројавити у ратовима спољашњим, физичким, који су грешном народу доносили толика робовања. А да су ови греси народни доносили народу робовање под туђином, као и да је сам Бог због тих грехова предавао народ у ропство туђинско, то се изриком каже: И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руке људима који их плијењаху, и предаде их у руке непријатељима њиховијем (Суд, 2, 13). Но не само да је то јасно речено онако уопште, него је исто тако јасно и изрично речено и у сваком посебном случају, као на пример:

У једном случају:

И чињаху синови Израиљеви што је зло пред Господом... Зато се разгњеви Господ на Израиља, и даде их у руке Хусан-Рисатаиму, цару Месопотамском (Суд. 3, 7-8).

У другом случају:

А синови Израиљеви стадоше опет чинити што је зло пред Господом; а Господ укријепи Еглона цара Моавског на Израиља (Суд. 3, 12);

У трећем случају: А по смрти Аодовој опет синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом. И Господ их даде у руке Јавину цару Хананском (Суд. 4, 1);

У четвртом случају:

А синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и Господ их даде у руке Мадијанима за седам година (Суд. 6, 1);

У петом случају:

А синови Израиљеви опет чинише што је зло пред Господом, и служише Валима и Астаротама... Зато се разгњеви Господ на Израиља, те их даде у руке Филистејима (Суд. 10, 7-6;)

У шестом случају:

А синови Израиљеви опет чинише што је зло пред Господом, и Господ их даде у руке Филистејима за четрдесет година (Суд. 13, 1).

У свим овим случајевима јасне су као сунце три ствари, наиме: узрок, последица и веза између овога двога. Узрок је грех народа, последица је робовање народа, а веза или везивач узрока са последицом сам Свевишњи Бог.

Треба нарочито обратити пажњу на то, да се овде не говори о греху једног човека, као на другим местима, споменутим и још неспоменутим, него о греху целога народа. Не говори се ни о гресима Судија, вођа народних, јер стоји написано: али ни Судија својих не слушаше, него чинише прељубу са другим боговима (Суд. 1, 17). Сав је народ грешио. Сав је народ отпадао од Бога свога. Сав је народ био проузроковач несреће своје. Уместо да буде свестан своје узвишене мисије, па да се држи закона Божјег и да или казни на смрт осуђене народе, или оживи их вером својом у Једнога Истинитога Бога, Израиљ се спустио у њихов мрак, бољи је потпао под утицај горега, измешао се са овим и постао као и он. Зато Бог праведни, који је раније дизао правоверне против неверних, дизао је доцније неверне против верних, који су се показали издајници Бога свога. То јест, раније је Бог дизао Израиља против Хананских безбожних народа, а потом је дизао ове безбожне народе против отпађеног и поквареног Израиља.

Из овог досадашњег јасан је следећи наук:

1. Да цео један народ може од Бога отпасти и Божји закон погазити;

2. Да греси једнога народа узрокују робовање тога народа;

3. Да је жива и смислена веза, или живи и смислени везивач, узрока и последица у судбама народа, сам Створитељ и Промислитељ људи.

4. Да су узроци у рукама људи а последице у рукама Бога.

ГРЕСИ СТAРЕШИНА ПРОУЗРОКУЈУ РАТ И ГУБЕ РАТ

 

 

КЊИГЕ О ЦАРЕВИМА И ДНЕВНИКА

 

Јесте ли запазили, генерале, како у време Судија Израиљевих греси самога народа изазивају рат и губе рат? Као муве на рану, тако су суседна племена нападала на духовно израњављени народ израиљски. Ниједан рат није био изазван грехом великих Судија. Јер су ови били Богом изабрани и Божјом силом наоружани људи, који су уздизани на вођство, да народ исцеле од греха и да га следствено ослободе туђинског јарма. Другим речима, да поврате унутрашњу духовну слободу у душама људи, којој неминовно следује спољашња, физичка слобода, као израз или символ оне прве. У време пак Царева Израиљевих постизала је народ ратна несрећа најчешће због грехова самих тих царева. Својим безакоњима цареви су вређали Бога, и Бог је попуштао рат на њих и предавао их у руке непријатељима њиховим. Истина било је и добрих царева, но не много, и за њихово време или није било рата никако, или ако га је и било он се свршавао сјајном победом над противником. Ево неколико примера:

Цар Саул беше победилац у свима ратовима све док стајаше одано уз Бога и држаше заповести Божје. Али чим одступи од Бога и оде да тражи савета у врачара, он би побеђен у рату против Филистеја, те у очајању сам себе прободе мачем.

Цар Соломон беше мудар и праведан цар до у старост. Због тога би успешан у свему. И не беше рата за време његово. Али у старости он згреши, јер се поведе за идолопоклоничким женама својим. Због тога му се мало доцније царство расцепи у два дела, који непрестано ратоваху међу собом. И рече Господ Соломону: што се то нађе на теби, и нијеси држао завјета мојега ни уредаба мојих које сам ти заповједио, зато ћу отргнути од тебе царство и даћу га слуги твојему (I Цар.11, 11). Тај слуга беше Јеровоам, старешина коњушара царевих. А Соломонов наследник у Јерусалиму беше му син Ровоам. И рат бјеше између Ровоама и Јеровоама до његова вијека (I Цар. 15, 6). Цар Ровоам син Соломонов чињаше што је зло. Па удари на њ Сисак цар мисирски, удари на Јерусалим, јер згријешите Господу. У Сиска беше силна војска: тисућа и двије стотине кола и шездесет тисућа коњаника; а осталој војсци не бјеше броја (II Днев. 2, 2-3). Шта се догоди? По закону греха Ровоам је требао бити сатрвен. Али је милост Божја дошла и ублажила тај закон. Због чега ова интервенција милости Божје? Због покајања цара и кнезова. Јер тада се понизише кнезови Израиљеви и цар, и рекоше: праведан је Господ. Чим дође покајање, дође и милост од Бога. И рече Бог преко пророка Семаје: понизише се, нећу их потрти, него ћу им сада дати избављење... да познаду шта је мени служити, шта ли служити царствима земаљским. И Сисак опљачка Јерусалим, а другога зла не учини, јер му не допусти Господ. Јер још у Јуди бјеше добра (II Днев. 12).

Цар Ахав син Амријев чињаше што је зло пред Господом више од свијех који бијаху прије њега (I Цар 16, 30). Због царевих греха пусти Бог трогодишњу сушу и глад на земљу Израиљеву. Но то не уразуми цара, и он се не покаја. Зато наступи рат. Ударише Сирци на Ахава, и цар Ахав погибе у рату и лизаше пси крв његову (21, 19; 22, 38), како му беше прорекао пророк.

Јудејски цар Охозија чињаше што је зло пред Господом. Па како свако зло тражи себи равно, то се и овај зли цар удружи са себи по злу равним царем Израиљевим Јорамом. Удружише се и пођоше у рат на Сирце. Али бише побеђени, па се обојица дадоше у бекство. И када помислише да су се спасли, бише оба стрелама убијени од Јуја, доцнијег цара Израиљева.

Цар Јоахаз, син Јујев, чињаше што је зло пред Господом. Зато се разгневи Господ на Израиља и даде их у руке Азаилу цару Сирском... И цар сирски поби Израиљце, и сатр их, те бише као прах кад се врше (II Цар. 13, 2-7).

Цар Менаим чињаше што је зло пред Господом. Због тога асирски цар Фул зарати на њ. Уплашени Менаим сабра од свога народа хиљаде таланата сребра, и тако се привремено откупи од непријатеља, и Фул се врати дома.

Цар Фекај чињаше што је зло пред Господом. Због тога зарати на њ Тиглат-Чилесар, цар асирски, који освоји многе градове и пределе земље Израиљске, уз то Галилеју и сву земљу Нефталимову, и пресели народ оданде у Асирију (I Цар. 15, 29). А на Фекаја се диже буна, и он би убијен. (Узгред буди речено, да је и Фекај дошао на престо на тај начин што је као војвода царски, дигао буну на свога цара Факију и убио га. Како он другоме, тако други њему).

Цар Осија чињаше што је зло пред Господом. Зато на њ удари Салманасар, цар асирски. И Осија му поста слуга те му плаћаше данак (I Цар. 17,3). Али опази Салманасар, да Осија тајно ради да се одметне од њега, па свезавши баци га у тамницу. Потом Салманасар потпуно покори Самарију и одведе у Асирију у ропство народ Израиљев.

Тиме се завршава самосталност и слобода народа Израиљева.

Јудејски цар Манасија чињаше што је зло пред Господом. И заведе Манасија цео народ те чинише горе него народи које истријеби Господ испред синови Израиљевијех (I Цар. 21,9). Зато доведе Господ на њих главаре од војске цара асирскога, те ухватише Манасију у трњу, и свезавши га у двоје вериге мједене одведоше га у Вавилон (П Днев. 33,11).

Цар Јоахаз чињаше што је зло пред Господом. За то удари на њ Нехаон, Фараон мисирски, и ухвати га у Ривли у земљи Ематској, и свеза га, и земљу оглоби са сто таланата сребра и један талант злата. Па одведе Фараон Јоахаза свезана у Мисир, где овај умре као сужањ.

Цар Јоаким би постављен за цара Јудиног од Фараона Нехаона. И он чињаше што је зло пред Господом. За то удари на њ Навуходоносор, цар вавилонски, потуче га, па га веза у вериге и одведе у Вавилон.

Цар Јоахин, син Јоакимов, чињаше што је зло пред Господом. Због тога дође Навуходоносор и опколи Јерусалим. А Јоахин изађе и предаде се са матером својом цару вавилонском. И цар вавилонски одведе га у Вавилон а благо из Јерусалима покупи, и пресели сав Јерусалим све кнезове и све јунаке, десет тисућа робова, и све дрводеље, и све коваче, не оста ништа осим сиромашног народа на земљи (II. Цар. 24, 14). Над тим сиромашним народом постави Навуходоносор за цара Седекију, сина Јоахинова.

Цар Седекија чињаше што је зло пред Господом. Зато Навуходоносор удари и последњи пут на Јерусалим, покори га, храм запали, запали и град, Седекију ухвати жива, синове његове покла пред њим, а њему ископа очи, па га веза у вериге и одведе у Вавилон.

Са Седекијом изгуби се за навек царство Јудино и постаде провинцијом вавилонском.

Тиме се завршава самосталност и слобода народа Јудејског.

Није ли из овога, генерале, јасно као летње сунце:

1. Да греси старешина народних проузрокују рат и губе рат; и

2. Да због греха и безакоња богоборних старешина народних страда и сам народ и пропада држава, самосталност и слобода народна?

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 
   

ЗБОГ ДОБРОТЕ СТАРЕШИНА У ДРЖАВИ МИР, У РАТУ ПОБЕДА



Представљајући народу првога цара Израиљева, Саула, стари пророк и судија Самуило овако саветоваше народ и цара: не одступајте од Господа него служите Господу свијем срцем својим. Не одступајте; јер бисте пошли за ништавним стварима, које не помажу, нити избављају, јер су ништавне (I Сам. 12, 21). Дакле: или Господ или ништавило! О трећем нема ни спомена, јер трећега пута, треће заставе, не може ни бити. Старешине народне, које су се држале Господа, Живога и Јединога, живећи по закону Господњем, самим својим животом осигуравали су мир држави, те или није бивало рата за њихово време или ако га је бивало они су побеђивали непријатеља. Имати Господа за заставу, то је сачињавало доброту добрих старешина народних, судија, царева, првосвештеника, војвода и кнежева.

Докле год цар Давид чињаше што је право пред господом, он побеђиваше све непријатеље своје и народне, тако да је сваки његов бој значио победу. Јер је Давид ходио за Господом свијем срцем својим чинећи само што је право пред Господом (I Цар. 14, 18).

За време цара Соломона беше сталан и непомућен мир у држави, и живљаху Јуда и Израиљ без страха, сваки под својом лозом и под својом смоквом (I Цар. 4, 25).

За време цара Асе, који чињаше што је добро и право пред Господом, беше мир у земљи. нити бјеше рата с њим онијех година, јер му Господ даде мир (II Дневника 14, 6). Али кад цар Аса, тобож ради веће сигурности, припреми велику војску, преко пола милиона, и утврди земљу кулама и тврђавама, удари на њ цар етиопски Зара с тисућу тисућа војске и с триста кола. Аса изађе пред непријатеља и војске се уврстише једна према другој у долини Сефати. Видећи надмоћну силу пред собом Аси паде срце, и он у очајању завапи ка Господу: Господе, теби је ништа помоћи множини или нејакоме; помози нама, Господе Боже наш, јер се у Тебе уздамо, и у твоје име дођосмо на ово мноштво. Господе, ти си Бог наш, не дај да може што на те човјек. И Бог поможе праведноме цару и његовом народу. И разби Господ Етиопљане пред Асом и пред Јудом, и побјегоше Етиопљани. Помоћ Божја беше тако очигледна, да кад се народ врати дома полупаше све идоле, који још беху заостали у земљи. И би мир у Јудеји под царем Асом за 35 година.

За време цара Јосафата, који чињаше све што је право пред Господом, и Бога оца својега тражаше и по заповијестима његовијем хођаше, беше мир у држави и благостање у народу. И посла цар кнезове да иду по народу са законом Божјим у руци и да уче народ; и посла судије правичне да пресуде раздоре у народу. Али Јосафат би присиљен на један велики рат. Моавци и Амонци ударише на земље његове, и беше их велико мноштво. Уплаши се Јосафат па огласи пост по свој земљи Јудиној. Потом стаде он усред свога народа и уздиже молитву Богу: Боже наш, зар им нећеш судити? јер у нама нема снаге да се опремо томе мноштву великом, које иде на нас, нити ми знамо што би чинили, него су очи наше упрте у те. На ту молитву цареву дође одговор преко пророка Јазила: Не бојте се и не плашите се тога мноштва великога... Не треба ви да се бијете у овом боју; поставите се, стојте па гледајте, како ће вас избавити Господ. Тада се цар са целим народом сави земљи и поклонише се Господу. Сутрадан изађе Јосафат са својим народом пред непријатеља. Па истакну напред певаче да певају:

Хвалите Господа

Јер је до вијека милост Његов\

У томе часу збуни се војска непријатељска, и ударише једни на друге те се потрше. И мртваци покрише сву долину, и ниједан не бјеше остао жив. И тако Јосафат однесе победу и без борбе. А кад се врати, одаде Богу благодарност. И Бог му даде мир одасвуда.

За време цара Јоаса, који чињаше што је право пред Господом све докле би у животу првосвештеник Јодај, беше мир у држави. И Јоас сабра велико благо и оправи храм Божји у Јерусалиму. Али када умре Јодај, одступи Јоас од Господа и предаде се идолослужењу са свима старешинама народним. Због тога их изобличи Захарија син Јодајев говорећи: зашто преступате заповијести Господње? нећете бити срећни. Чувши ове речи цар Јоас заповеди, те засуше камењем овога Божјег човека. Тада се диже једна мала војска сирска, војска цара од Дамаска, и продре до у сам Јерусалим, и опљачка град, а кнезове народне све поби. Ако и мала бјеше војска сирска која дође, ипак Господ даде у руке њихове велику војску (Јоасову), јер бјеху оставили Господа, Бога отаца својих. И тако на Јоасу извршише суд. Значајне су врло ове последње речи. И ако Сирци беху незнабошци, ипак њих призна Господ да изврше Његов суд над вероломним царем јудејским. А Јоас после тога паде у тешку болест, и скочише слуге његове и убише га у постељи.

Врло сличне судбе беше и цар јудејски Амасија. син Јоасов. И он у почетку чињаше што је право пред Господом. И Господ му дарова сјајну победу над Едомцима у Сланој Долини. Али из тога рата он донесе поред осталога плена и незнабожачке идоле, па их постави себи за богове, и клањаше им се и кађаше. И избезуми се Амасија, па поче зачикавати цара израиљског да му изиђе на мегдан. Од Господа то би, да их да у руке непријатељу. И удари цар израиљски на Амасију, и продре у Јерусалим, и опљачка град. По том се диже буна у Јерусалиму против Амасије. А он побеже у Лахис, где га побуњеници стигоше и убише.

Донекле сличне судбе би и Азарија (Озија) син Амасијин. И он најпре чињаше што је право пред Господом, И докле год тражаше Господа, даваше му срећу Бог. Поможе му Бог те победи Филистеје и Арапе. Сазида куле у пустињи. Ископа многе студенце. И начини у Јерусалиму бојне справе врло вјешто измишљене да стоје на кулама и на угловима, да мећу стријеле и велико камење. А војсци својој направи штитове и копља и шлемове и оклопе. И имаше војске 307.000 осим своје гарде. И дотле све би добро. Али кад осили, понесе се срце његово, те се поквари, и сагријеши Господу Богу својему. У чему сагреши Азарија? Приграби себи и власт првосвештеничку, па уђе у светињу и поче да кади. Зато га казни Бог губом. Намах му изађе губа на челу. И оста губав до смрти. И због губе би издвојен, и не могаше царовати.

Јотам син Азаријин чињаше што је право пред Господом. Он учини многа добра дела у миру, и унапреди га Бог. И ратова против Амонаца, и победи их. И осили Јотам, али у сили својој не сагреши Господу.

Цар Језекија чињаше што је право пред Господом. Он приону за Господа, не одступи од њега него држа заповијести. И Господ бијеше с њим. Он полупа све идоле и очисти земљу од незнабоштва. И ратова против Филистеја, и победи их. Али наста једно тешко искушење за Језекију. Сенахерим цар асирски удари на Јудеју, допре до самих зидова јерусалимских са огромном војском. Улогорени око Јерусалима почеше Асирци ружити цара Језекију, и добацивати свакојаке хулне речи на Бога Израиљева. Тада Језекија раздрије хаљине своје и веза око себе костријет па отиде у дом Господњи и уздиже овакву молитву:

Господе Боже Израиљев, који сједиш на херувимима, ти си сам Бог свијем царствима на земљи, ти си створио небо и земљу. Пригни Господе ухо своје и чуј; отвори Господе очи своје и види; чуј речи Сенахерима који посла да ружи Бога Живога... И зато, Господе Боже наш, избави нас из руку његовијех, да познаду сва царства на земљи да си ти, Господе, сам Бог.

После ове молитве цареве, дође до Господа реч кроз пророка Исаију: вратиће се путем којим је дошао, а у град овај неће ући, вели Господ. Јер ћу ја бранити тај град и сачуваћу га (Иса. 37).

Те исте ноћи догоди се нешто у војсци асирској под зидинама Јерусалима, нешто колико неочекивано толико страховито. Шта се и како се догоди, то једини Бог зна. Тек када свану дан, и када Јевреји очекиваху напад на град, под зидинама градским свуда унаоколо лежаху само лешеви људски. О тајни те тамне ноћи Свето писмо Божје овако говори: Исту ноћ анђео Господњи изиде и поби у околу асирском сто и осамдесет и пет тисућа; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци. Цар Сенахерим надживе ужасе те ноћи, да доживи и друге ужасе. Сам, као доцније Бонапарта од Москве, бежаше ужаснути цар асирски од Јерусалима ка својој престоници. И стиже у Ниниву. И оде цар у храм идолски да клања, а синови његови рођени скочише на њ и исекоше га мачевима.

Из свих ових примера, генерале, није ли јасан следећи наук:

1. Да због добра добрих старешина, Господ дарује мир и благостање једном народу;

2. Да због добра добрих старешина, Господ одбија нападаче и дарује победу једном народу;

3. Да када се добре старешине погорде својом силом, или мудрошћу или богатством (што им је од Бога даровано) и отпадну од Бога, тада Бог кажњава строго и старешине и народ;

4. Да бити добар старешина народни значи прионути уз Бога, Јединога и Живога, и држати се у свему Његових заповести?

САВЕЗ СА ЗЛИМ ДОНОСИ ЗЛО



Мој генерале, како је о томе сасвим помрачена свест код многих властодржаца западних! Без икаквог моралног и духовног мерила они су готови у тренутку опасности да направе савез и са ђаволом, само да у даном случају однесу победу. Они не гледају ни на дух ни на морал једнога народа, с којим праве савезе, него само и једино на његову такозвану материјалну снагу, то јест на количину војника, бајонета, ратног материјала, ратне производње и новаца. Савршено слепи према одлучујућој улози Створитеља људи у рату они су просто на просто претворили рат у међусобно крваво коцкање и надигравање. Бонапарта је био готов да пређе у Ислам, када је ратовао на Истоку, само да би дошао до успеха! Аустрија је на почетку XIX столећа помагала ослобођење Хришћана на Балкану од Турака, а на крају столећа стварала је пријатељство с Турском против истих тих Хришћана. Најзад је створила савез с Турском у Светском Рату, и заједно с њом била поражена. Треба се сетити, како су Савезници у време рата најпре ласкали Турској, да би је придобили за себе, а после је грдили и обрицали на смрт. Како су је даље за време рата грдили а одмах по свршетку рата неки од њих отимали се о другарство с Турском сплеткарећи један против других и тајно помажући Турке против Грка, док тиме најзад нису изазвали преужасни покољ у Анадолији, чему је најзад следовало изгнање свих Грка из те земље. Но није ли довољно сетити се само судбе Јермена, - овога камена спотицања како за ђорду муслиманску тако и за савест хришћанску - па оценити како је код западних властодржаца тешко помрачена свест у погледу истине и морала? Ко на пример од њих и помишља на то, да савез са злим доноси зло? Ваистину, правилно се могу на њих однети пророчке речи, толико пута обистињене кроз историју људи: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова да не виде очима ни срцем разумеју (Јов. 12, 40).

А да савез са злим савезником доноси зло нека покажу ова три библијска примера:

Цар јудејски Аса, који иначе чињаше што је право пред Господом, и коме Господ дарова сјајну победу над Етиопљанима, сагреши само у једном. Наиме узе благо из храма Божјега и њиме потплати Вен-Адада, цара сирског из Дамаска, да би покварио савез овога цара са израиљским царем и постао његов, Асин, савезник. Цар сирски узе благо, па учини више од онога зашто је био потплаћен, то јест, не само прекиде савез с царем израиљским него и зарати против овога изненадно и узе му неколико градова. Али од тога се Аса ништа не користи. Силно благо, узето из храма, би страћено забадава. Тада се пријави цару видовити човек божји Ананија, па му од стране Божје изрече следећи укор: Што си се поуздао у цара сирскога а ниси се поуздао у Господа Бога својега, за то се војска цара сирскога измаче из твојих руку. Нијесу ли Етиопљани и Ливеји имали велике војске с врло много кола и коњаника? па кад си се поуздао у Господа, даде ти их у руке? Тако укоревши цара Асу додаде пророк још ове значајне речи: Јер очи Господње гледају по земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цијело према њему. Најзад још додаде ово пророштво за цара Асу: зато ће одселе бити ратови на те. И би тако.

Цар јудејски Јосафат, који иначе чињаше што је право пред Господом, одазва се понуди покваренога цара израиљског Ахава, да у савезу са њим удари на Сирце. После једне велике гозбе кренуше оба цара с војскама својим против Сираца. Цар Ахав, коме беше проречено од пророка да се неће жив вратити из тога рата, преобуче се у одело проста војника - из страха или лукавства - а свога савезника цара Јосафата усаветова да он остане у свом царском оделу. Рат би изгубљен, Ахав погибе, а с њим за мало не погибе и Јосафат. Јер неки ратници сирски на колима јурнуше на Јосафата, па мислећи да је он цар Ахав хтедоше га копљем пробости. Устрашени Јосафат повика Бога у помоћ, и Господ му поможе, и одврати их Бог од њега. Тако Јосафат претрпе страх и изгуби многу војску, па се врати из злога савеза дома празан. А на путу га срете један видовит Божји човек, Јуј, син Ананијев, и објасни му узрок његова пораза укоревши га речима: безбожнику ли помажеш, оне који мрзе на Господа љубиш? зато се подигао на те гњев Господњи.

Али се Јосафат не опамети, него доцније опет направи савез с Охозијом, неваљалим и безбожним царем Израиљевим. А тај савез направише њих двојица у циљу, да лађама ударе на Тарсис и освоје га. Лађе беху направљене и опремљене у Есион-Гаверу. Тада изобличи Јосафата други један пророк, Елијезер син Додавин: што си се здружио с Охозијом, зато Господ разметну дјела твоја.

И заиста, ускоро после овог пророчанства удари бура и разметну се дело савезничко. И разбише се лађе и не моготе ићи у Тарсис.

Други пример: Јудејски цар Охозија иначе чињаше што је зло пред Господом благодарећи зато у главном његовој опакој мајци Готолији. Па између других зала учини још и то што склопи савез са безбожним и опаким Јорамом, сином Ахавовим. И тако пођоше њих двојица на Азаила цара Сирског, да освајају од Сираца Рамот Галатски. Рат би за савезнике изгубљен. Јорам беше љуто рањен, и као такав једва пренет у Језраел, престоницу своју. Цар Охозија враћајући се из рата сврати у Језраел, да обиђе свога рањеног савезника. Али бијаше од Бога на пропаст Охозији што дође к Јораму. Јер баш тих дана беше се побунио против Јорама и зацарио војвода Јуј. Он уби Јорама. Охозија побеже и стаде се крити по Самарији. Али га ухватише, доведоше пред Јуја, и погубише.

Трећи пример, нешто другачији. Цар Амасија, који иначе чињаше што је право пред Господом, спремаше се да удари на Сирце. И спреми у својој Јудеји 300.000 војника изабраних са копљима и штитовима. Али му се учини мало, па најми од Израиљаца још 100.000. А Израиљци беху одбачени од Бога због грехова својих. Утом дође човек Божји цару Амасији и рече му: царе, да не иде с тобом војска израиљска, јер Господ није с Израиљцима. Амасија се ожалости, јер беше дао велике новце најамницима, па упита човека Божјег: а шта ће бити од сто таланата што сам дао војсци израиљској На то му одмах одговори човек Божји: има Господ да ти да више од тога. Онда Амасија послуша глас Божји и распусти сву најамничку војску, па пође сам са својом војском на Сирце. И однесе над овима сјајну победу.

Ова три примера јасно показују, како од моралне каквоће савезника зависи исход једнога рата. Срби су ово добро знали, и према томе се управљали кроз своју историју. Ова истина још увек је будна и жива у свести народној на Балкану. По предању, Краљевић Марко је био савезник Турака у рату против Румуна. Тада је Марко рекао: желим да хришћани победе, па ма ја први погинуо! И заиста хришћани су победили али Марко је погинуо у томе рату.

Из наведених библијских примера следује јасан наук:

1. Да безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе тако и на своје добре савезнике;

2. Да с народима у рату бива исто што и с појединцима у миру, то јест ортаклук са злим доноси свима ортацима зло;

3. Да је праведни Бог увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе и Њему моле;

4. Да никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не помаже ништа.

OРУЖЈЕ НЕ ПОМАЖЕ



Као што, генерале, у рату не одлучује множина војске тако не одлучује ни оружје. У рату су људи сами по себи као мртваци без Божје силе и помоћи. А Божја сила и помоћ дарује се праведницима а не безбожницима и неваљалцима. Ксеркс беше ударио на стару Јеладу са 2,000.000 војника, па мораше бежати испред несравњено мање војске грчке. Наполеон је ушао у Москву с великом и добро наоружаном војском, а из Москве је утекао сам странпутицама, само да би спасао свој сопствени живот. Турци су били увек боље наоружани него Срби сељаци из Устанака, па им оружје није помогло. Трешњев топ показао се јачи од гвозденог топа зато што је иза њега стајала сила Божја. На Сливници 1885. године Срби су били боље наоружани од Бугара, па ипак су Срби били побеђени. А кад би се повела реч о вековним ратовима између Турака и Црногораца, могло би се ставити питање: да ли су Црногорци и у једном рату с Турцима били боље наоружани од Турака? Па поврх свега сетимо се Немаца из прошлог Светског Рата. Нису ли тада Немци били и оружанији и у сваком погледу спремнији за рат од целог осталог света? Па ипак, то није могло спречити њихов пораз и слом.

Свето писмо Божје јасно нас учи, да оружје у рату не помаже. Шта онда помаже? Помаже само Бог. А Бог помаже верујући, чистим и праведним, да одоле неверним, нечистим и неправедним. Да би пак помогао првим против других, Бог се не служи свом силом Својом, којом би Он могао у трен ока уништити све светове, него се служи често сасвим маленим средствима, незнатним до смешности у очима људским. Тако на пример:

Исус Навин пред смрт своју набрајаше народу јеврејском сва велика дела, која Господ за њих учини од кад их изведе из Мисира. А он лично беше сведок свих тих чудесних дела, јер му беше 110 година кад умре. Између осталих дела Божјих он спомену и два рата, у којима Господ Бог отера непријатеље Израиљеве помоћу стршљенова. Овако вели Господ; и послах пред вама стршљене, који их изагнаше испред вас, два цара Аморејска; не мачем твојим ни луком твојим (Ис. Нав. 24, 12. Исхода 23, 28). Рат дакле против два цара не одлучи ни број војске ни оружје, него стршљенови, тј. једна трећа чињеница, послата од Трећега, Одлучујућег, Свевидећег. У време судије Самуила ударише Филистеји на земљу Израиљеву. Самуил позва сав свој народ да пости и Богу се моли. И сви постише и Богу се молише. Шта се, дакле, догоди? Загрмје Господ Грмљавом великом на Филистеје, и смете их, и бише побијени пред Израиљем (I Самуил 7). Опет, дакле, не одлучи ни број ни оружје него нешто треће, неслућено, послато од онога Трећега, Одлучујућег, Свевидећег.

Цар Саул имађаше рат с Филистејима у долини Или. У томе рату догодио се онај знаменити двобој између Голијата и Давида, који је одлучио исход рата. Голијат је био страшна људина, висок шест лаката и педао, страшно оклопљен и наоружан. На глави је имао капу од бакра, оклоп му је био плочаст од бакра, ногавице од бакра, и штит од бакра по раменима. А копљача од копља му бјеше као вратило, и беше му гвожђа у самоме копљу шест стотина сикала, И још пред њим иђаше његов оружник и ношаше му остало оружје. Давид међутим беше дечак, најмлађи од осам синова оца свога, пастир код оваца. Без оклопа, без оружја, без оружника, без икаквог ратног искуства. Он није ни био војник, нити је био узет у војску, него беше дошао од куће и донео комору браћи својој. Стојећи међу војском Сауловом Давид виде Голијата и чу га како се руга Израиљцима и како их зачикава, да би му неко од њих изашао на мегдан, али му нико изаћи не смедијаше. Узбуни се и крв и дух у младога Давида, и изјави Давид, да је он вољан изаћи томе чудовишту на мегдан. Браћа га његова одвраћаху од тога и упућиваху овцама, али он оста упоран. Тада му цар Саул даде свој шлем и оклоп и мач. Узевши то на се Давид осети тежину, па свуче и врати говорећи: не могу ићи с тијем, јер нијесам навикао. Потом прихвати у руке своју праћку и пастирски штап, и тако изађе на мегдан Голијату. Видевши га Голијат, насмеја му се и наруга, и довикну му: еда ли сам псето, те идеш на ме са штапом? Тада Давид одговори Филистејину: ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама... Данас ће те дати Господ мени у руке, и убићу те, и скинућу главу с тебе... Па заврши Давид овим речима: и знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем. Разјарени Голијат јурну на Давида, а Давид стави камичак у праћку, па замахну и опучи. Камичак звизну кроз ваздух и погоди Голијата усред чела. Голијат се сруши на земљу ничице. А Давид притрча, дохвати његов мач и одсече му главу (I Самуила 17).

Не помаже, дакле, генерале, оружје тамо где Бог не помаже. А где Бог помаже, тамо победа може да лежи и у једној праћки, чобанској.

Једном опет када цар Бен-Адад од Дамаска ратоваше против Израиља, пророк Јелисије храбраше цара израиљског проричући пропаст цару од Дамаска. И заиста пропаст овоме дође, али не од људи него од Бога. Јер једне тамне ноћи, Господ учини те се у околу (логору) Сириском чу лупа кола и коња и велике војске, те рекоше један другоме: ето цар је Израиљев најмио на нас цареве Хетејске и цареве Мисирске да ударе на нас. Па протумачивши сами себи тако ону лупу они се подигоше и побјегоше оставивши шаторе своје и коње своје и магарце и око као што је био, и побјегоше ради душа својих, то јест ради живота својих (II Цар. 7).

Не помаже, дакле, ни оружје ни множина војске тамо где Бог одмаже.

У књигама Макавеја описани су многобројни ратови између Јудејаца с једне стране и царева Антиоха и Птоломеја с друге стране. У свим тим ратовима царске војске биле су и многољудније и оружаније. Између осталога често су водили и слонове са дрвеним кулама на леђима, и у тим кулама стајали су војници оклопљени, и бацали су брзометне стреле на Јудејце. Слонови са тим кулама или стражарама служили су онда у рату не мање страшно него модерни тенкови. Но све то није помогло обесним и незнабожним царевима у борби са једним маленим народом, чија је душа наоружана Богом Живим. Са плачем и сузама призивали су Јудејци Бога у помоћ у часовима опасности. Царске војске су се збуњивале и давале у бекство.

То се догађало понекад без видљивог узрока. У неколико случајева описано је, како су те царске војске гинуле од извесних привиђења. Тако би на пример, када удари на Јудеју Тимотеј војвода цара Антиоха са огромном и јако наоружаном силом. Тек што борба отпоче, војска царска сагледа у ваздуху неко чудно привиђење: пет људи на коњима са златним уздама и оружјем како се окомили на њих, непријатеље народа Божјег. Гледајући ту појаву војска Антиохова се уплаши и смути, и у забуни ударише један на дугога, те изгибе преко 20.000 војника и оста на бојном пољу (II Макав. 10).

Други пут удари на Јерусалим војвода Лисија са 80.000 војника. Видевши страшну силу непријатељску Макавеј, вођ народа јудејског, припаде с народом на молитву Богу; с плачем и сузама мољаху Господа, да пошаље милостивог ангела на спасење Израиља. И шта се догоди? Пред војском јудејском изненадно се појави коњаник у белом оделу, са златним оружјем, и јурну на војску непријатељску, Лисијева се војска уплаши и збуни, и би страховито поражена. На бојном пољу остави Лисија 11.000 лешева, а он једва успе да умакне (II Макав. 11).

У време цара Јосафата и његовог рата против Моаваца догоди се једно виђење друге врсте. Зараћене војске стајале су на две узвишице једна према дугој. Између тих узвишица простирала се долина. Било је време бескишно и сухо. Једно јутро погледају Маовци и виде долину црвену као од крви. Они помисле, да се њихови непријатељи исклали међусобно минуле ноћи, па онда јурну напред, али падну у скривене заседе противничке и пострадају(II Цар.3).

Ето, дакле, како кроз малена средства и незнатне ствари ратује Господ над војскама за оне који Га се боје и клањају Му се а против оних који се не уздају у Њега, Свемоћнога, него се уздају у свој број, своје оружје и своје савезнике.

Наведени примери пружају нам јасан наук:

1. Да ко се у рату узда у своје оружје, по богозабораву и гордости срца свога, тај срамно губи и пада;

2. Да ко се у рату не узда у своје оружје, по смерности срца свога, него с покајањем призива Бога у помоћ, тај славно побеђује;

3. Да Бог помаже смернога и вернога против охолога и невернога;

4. Да Бог употребљава често малена средства и незнатне ствари да сруши охолога и невернога.

ОД ЧЕГА ЗАВИСИ ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД РОПСТВА



Питате ме, генерале, од чега или од кога зависи ослобођење једног народа од ропства?

На ово питање европски писци историја нису ни покушали да одговоре. Како се на пример руски народ ослободио монголског јарма? Или, како се балкански народи ослободили турског јарма? У историјама се не спомиње ни главни узрок нити главни узрочник ослобађања тих народа. Кажу: претерани зулуми завојевача изазивали су устанке и проузроковали ослобођење! Но, ако су зулуми завојевача проузроковали ослобођење после 200 или 400 година робовања, питамо се, како то да зулуми завојевача, много страшнији на почетку робовања него икада доцније, не проузроковаше ослобођење робља на самом том почетку, док је још заробљени народ држао слободу у свежој успомени? Какав је то одлучни чинилац ступио у живот Руса после 200 година робовања, а није га било на почетку или у средини робовања? Или, какав је то одлучни чинилац постојао код Срба уочи Устанка Српског, а није га било одмах после битке на Косову?

Све су ратне Историје површне и невезане, ако у сукобу између два народа не узимају у обзир трећега чиниоца - Створитеља народа, Промислитеља. Отуда се и пише тако много а каже мало. У Библији, у такозваним историјским књигама Библије, напротив, написано је мало а речено је све, све што је важно и пресудно у разјашњењу ратова. Због тога су ове историјске књиге у Библији образац писања историје ратова. Оне су зато и ушле у зборник Библије, и остале као свете књиге, да би за навек послужиле роду човечјем као непогрешан тумач узрока пада и узрока дизања, узрока борби и ратова, победа и пораза, робовања и ослобођења, мира и благостања једнога народа. Нагомилавањем безбројних детаља у модерним историјама мало се доприноси објашњењу ратова. А боље је, мислим, са што мање дата објаснити један рат него ли са гомилом дата не објаснити га. Библија са минимумом дата даје савршено објашњење свакога рата, у њој описаног.

А сад на Ваше питање. Мало час видели смо, како један народ заслужује да буде бачен у ропство. Посмотримо сад, како један заробљен народ добија поново слободу. Узмимо у разматрање оне исте случајеве, споменуте мало час. Тамо смо видели на шест јасних примера, шта је био узрок и ко узрочник заробљавања народа израиљског. Да видимо сада у тим истим случајевима, шта је био узрок и ко узрочник ослобођења народа израиљског од шестократног робовања.

У књизи о Судијама најпре се говори уопште, како Господ подизаше Судије у народу Израиљеву, и како Он преко ових Судија избављаше народ из ропства. Јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху, који их цвијељаху (Судије 2, . Као узрок ослобођењу, дакле, наводи се народно уздисање ка Господу, то јест покајање, а као Узрочник ослобођења сам Свевишњи Господ, који се сажали.

Пређимо сад на појединачне случајеве. После осмогодишњег робовања под Хусан-Рисатаимом вапише синови Израиљеви ка Господу, и подиже Господ избавитеља синовима Израиљевим да их избави, Готонила, сина Кенезова, млађег брата Халевова. И бијаше на њему дух Господњи, и суђаше Израиљу; и изиде на војску, и предаде му Господ у руке Хусан-Рисатаима цара месопотамскога; и рука његова надјача Хусан-Рисатаима. И земља би мирна четрдесет година (Суд. 8, 9-11). Потом Израиљ паде поново у ропство, које трајаше осамнаест година.

После осамнаестогодишњег робовања под Еглоном царем Моавским вапише синови Израиљеви ка Господу; и Господ им подиже избавитеља, Аода, сина Гире сина Венијаминова (Суд. 3, 15). Потом Израиљ, због грехова својих, опет паде у ропство, под Мадијане, за седам година.

После седмогодишењег робовања под Мадијанима повикаше синови Израиљеви ка Господу (Суд. 6, 7). И Господ ослободи народ преко Судије Гедеона. По том Израиљ, због грехова својих, поново паде у ропство, под Филистеје, за осамнаест година.

После овог новог осамнаестогодишњег робовања под Филистејима завапише синови Израиљеви ка Господу говорећи: сагријешисмо ти што остависмо Бога својега и служисмо Валима. А Господ рече синовима Израиљевим... идите вичите оне богове које сте изабрали, нека вас они избаве у невољи вашој. А синови Израиљеви рекоше Господу: сагријешисмо; чини с нама што ти је драго, само нас сада избави (Суд. 10, 10, 14, 15). Тада се Господ смилова и избави их преко избраника Свога, судије Јефтаја. По том Израиљ, због грехова својих, паде опет у ропство под Филистеје, и робова четрдесет година. И онда би избављен од Господа преко Судије Самсона.

И тако даље редом, кроз све Књиге о Судијама и кроз све Књиге о Царевима Израиљевим.

Шта видимо из ових библијских примера? Видимо оно што је библијски јасно. У слободи спољашњој народ је својим немаром и лакомством постајао духовно заробљен. Спољашња слобода била је само златна завеса унутрашњег ропског тамновања. То унутрашње духовно робовање морало је доћи до свог спољашњег физичког изражаја, до свог символа - до спољашњег робовања. Кад је народ бивао у богодарованој му слободи, у миру и благостању, његово је срце одебљавало и отврдњавало према Богу, Јединоме и Живоме, и лепило се за нечистоту греха и за незнабожачке идоле. У слободи је народ отпадао од Бога и ајвански газио закон Божји. Када је због тога народ падао у ропство, његово тврдо срце мекшало је и његов се ум просвећивао. Но то мекшање срца и просвећивање ума није се догађало скоком, одједанпут, но лагано, лагано. У ропству робље је приморано да ћути, да трпи, и да се сећа. Кроз ћутање, трпљење и сећање народ је најзад бивао срцем омекшан, духом просвећен и сећањем научен. Тада је тек наступало кајање, а с кајањем вапијање ка Богу за помоћ, за ослобођење. Чим је наступило кајање и вапијање, у сусрет је гредила милост Божја. Страшни закон греха ублажаван је милошћу Божјом под условом искреног и свецелог покајања грешника.

Дакле, покајање робља бивало је узроком, који је побуђивао Узрочника ослобођења тј. Творца и Промислитеља, да ступи на сцену и промени ток догађаја. Две непријатељске стране на сцени, робови и тирани, не би никад изашли из своје улоге, када се робови не би покајали и када тирани у својој улози не би претерали. Али скрушено покајање страдалника с једне и претерана тиранска гордост завојевача с друге стране, побуђивала је Трећега, Свевидећега и Одлучујућег Фактора на акцију у правцу промене тога стања. И акција овога Трећега бивала је у корист скрушених и покајаних а на штету гордих и безбожних. И тако ропству је следовала слобода.

Ова библијска илустрација робовања и ослобођења израиљског може се, и мора се, употребити и при објашњењу робовања руског народа и ослобођења од Монгола, као и при објашњењу робовања балканских хришћана и ослобођења од Турака, или при објашњењу робовања Шпањолаца и ослобођења од Мавара.

Мислим, генерале, из овога је јасно, какав се одговор може дати на Ваше питање: од чега и од кога зависи ослобођење једног покореног народа од ропства. Зависи, дакле, од покајања народа и од милости Божје; од покајања вапијућег ка Богу и од милости Божје, гредећој у сусрет вапијању покајника. Једно је узрок, а друго је Узрочник ослобођења. Узрок је у души народној, а Узрочник је сам Свевишњи Бог.

Кад Бог не би био Узрочник ослобођења, никада се голоруко робље не би могло извадити испод јарма својих оружаних господара. Ово тврди Свето писмо Божје; ово народи хришћански срцем осећају. Но ово многи незнабожни тумачи историје рода људског и не наслућују.

Јасно је, дакле, генерале, да су најважнији чиниоци у ослобођењу једног поробљеног народа

1) покајање народа, и

2) милост и моћ Божја.

КАКО МАЊА ВОЈСКА ПОБЕЂУЈЕ ВЕЋУ



Када велики војсковођ народа израиљског, Исус Навин, беше на самрти, он изрече пред народом својим ове пророчке речи: један човјек између вас гониће тисућу, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао. Пазите дакле добро да љубите Господа Бога својега (Ис. Нав. 23, 10-11). Ово пророчанство испуњавало се

много пута кроз многовековну историју народа Израиљева, и то како у време Судија тако и у време Царева, и доцније, под Макавејима. Да наведемо овде за сад само један поражавајући пример из времена судије Гедеона, којим се објашњава јасно и изразито, како и зашто једна малена војска може да победи другу војску, бројем несравњено надмоћнију.

У време робовања под Мадијанима осиромаши Израиљ веома. Јер између других тирјанлука над поробљеним народом чињаху завојевачи још и ово: кад би Израиљци посејали своја поља, долажаху Мадијани и Амалици на засејана поља, надираху као скакавци, са безбројним камилама својим, са стадима својим и шаторима, па потираху род земаљски и пустошаху земљу. У својој крајњој беди сетише се грешни Израиљци Бога свога и очајни завапише к Њему. А Господ се смилова, јави се Гедеону и рече му, да иде и избави народ Израиљски из ропства Мадијанског. Гедеон беше прост тежак и работаше на својој њиви. Па у простоти својој одговори Гедеон Господу: Чиме ћу ја избавити Израиља? А Господ њему на то: ја ћу бити с тобом, те ћеш побити Мадијанце као један (Суд. 6, 16). Не поверова опрезни Гедеон, да је заиста један тако крупан посао намењен од Бога њему, једноме тежаку из најсиромашнијег племена, Манасијина, и најмањем у дому оца својега (Суд. 6, 15). Зато Гедеон потражи од Бога неко знамење. И кад му тражено знамење беше дато, он се јави народу, уложи труд и убрзо сабра 32.000 људи за бој. Али му тада Господ примети: много је народа с тобом, зато им нећу дати Мадијана у руке, да се не би хвалио Израиљ супрот мени говорећи: моја ме рука избави. (Суд. 7, 2). И нареди Господ Гедеону да објасни: ко се боји и кога је страх, нека се врати (Суд. 7, 3). Шта се догоди? Када Гедеон то објави народу, не мање него 22.000 људи напустише фронт и вратише се кућама својим! Остадоше дакле свега 10.000 њих са Гедеоном. Али и овај број беше сувише велик за Господа над војскама. Зато заповеди Господ Гедеону, да доведе војску своју на један поток, па да посматра, како ће ко да пије воду. Једни ће захватати воду руком, приносити устима и лаптати, а други ће клекнути на колена, па се нагнути и пити са потока. И рече Господ Гедеону, да оне прве задржи за бој а ове друге отпусти. Али оних првих, који лапташе воду из руке, беше свега три стотине људи! Но Господ рече: с тијех триста људи који лапташе воду избавићу вас и предаћу ти у руке Мадијане. А Мадијана беше много као скакаваца, и камилама њиховијем не бјеше броја; бјеше их (Мадијана) као пијеска по бријегу морском. И триста људи имаше задатак од Бога да победе толико мноштво!

Шта учини Гедеон са том својом маленом четом? Даде свакоме војнику по једну трубу у руке и по један лонац водоносни, а у сваком лонцу запаљен луч. Па удари ноћу на Мадијане. Када се приближише Мадијанима сваки војник затруби у своју трубу и сваки разби свој лонац. Када триста труба јекнуше и триста лучева синуше са свих страна, Мадијани се уплашише, а њихове се камиле збунише; нико никога не распознаваше у мрачној ноћи, него друг на друга мачем удараше. И тако једни се међусобно поклаше а други побегоше, да на другој страни сретну смрт. Победа Гедеонова беше потпуна. А тој победи следоваше ослобођење Израиља испод ига Мадијанског.

У вези са овим дозволићете да Вам споменем нешто из историје ослобођења хришћанског Балкана од Турака. Ратове за ово ослобођење отпочели су прво српски сељаци под вођством тежака Карађорђа и тежака Милоша. Ови ратови имају неке сличности са ратом Гедеоновим. У свима знаменитим бојевима у време Устанка српски ратници били су малобројнији од војске султанске. У једном боју против Турака, Милош је имао до смешности малену војску у сравњењу с војском турском. Милош се помоли Богу, па нареди војницима својим једне ноћи, уочи боја, да пободу многобројно копље и обавију га лишћем, крпама и хаљинама, тако да би издалека то све личило на људе, на постројену војску. Када свану дан, Турци погледају и уплаше се од "многобројне" српске војске, и Милош тога дана однесе победу над истински многобројнијом војском турском.

Још један пример из Библије. Велики јунак јудејски, Јуда Макавеј, буде нападнут од Сирона војводе Сиријског. Сираца је било страшно много. Уплаше се јудејци, па у страху рекну Јуди: како можемо ми у овако малом броју борити се против такве силне множине? А поред тога ми смо сасвим ослабели не једући ништа до сада! Јуда им на то одговори: могу лико и многи пасти у руке немногих; у Бога небеснога нема разлике, да ли ће спасти кроз многе или немноге. Јер победа у рату не бива због множине војске, него с неба долази сила. Они иду против нас са множином надмености и безбоштва, да истребе нас и жене наше и децу нашу, и да би нас опљачкали. А ми се боримо за душе наше и законе наше. И сам Господ скрушиће их пред лицем нашим, а ви се не страшите њих (I. Мак. 3, 17-22). И заиста, тога дана Јудејци страшно разбише Сиронову војску, многе посекоше, а остале нагнаше у дивље бекство.

Из ових библијских примера јасан је следећи наук:

1. Да је с неправедном страном страх а с праведном храброст;

2. Да рат не одлучује број него Бог;

3. Да су се обистиниле оне пророчке речи: један човјек између вас гониће тисућу, јер Господ Бог ваш војује за вас.

МОДЕРНИ РАТОВИ У СВЕТЛОСТИ БИБЛИЈСКОЈ



Усудимо се сада, генерале, да ставимо под рефлектор библијски неколике модерне ратове. Ови ратови су Вама, као човеку од ратне струке, добро познати са спољашње техничке стране. Узмимо прво Француску.

Последњи краљеви Француске чињаху што је зло пред Господом. И ако се називаху хришћанским краљевима и држаху обичаје верске, срце њихово стајаше далеко од Господа, и дела њихова не бејаху по закону Божјем. Због тога попусти Бог беду на њих. Јер не могаше Бог више слушати уобичајене хладне молитве краљева француских а гледати њихову охолост од силе и богатства. И букну револуција против последњег силног краља француског Луја, и од те револуције погибе краљ са женом својом, краљицом. Онда револуционари почеше заводити нов поредак у држави Француској. Но при том они заборавише Господа Бога својега, и не само не призиваху Га и не спомињаху Га у пословима својим, него се наругаше имену Његовом и одрекоше Га као да Га нема. Па на место Бога, Јединога и Живога, направише идола у виду неодевене жене, и назваше тога идола "богом разума", и ношаху га по граду, и играху и певаху око њега. Тако чињаху људи крштени у вери Христовој! И разгневи се Господ на дела њихова, и одузе им ум, који Он једини људима даје, те се револуционари смутише и почеше отимати о власт и при том узајамно убијати. И крв људска обоји сву земљу Француску, а џелати годинама не престајаху убијати људе. И сва дела револуционара беху руковођена злобом и осветом, то јест безумљем. А после више година таквога безумља народ француски завапи ка Господу у невољи својој. И Господ чу, и подиже човека, од незнатна рода и имена, Бонапарту, са једнога острва у великом мору. И Бонапарта обустави револуцију, умири земљу и зацари се на престолу старих француских краљева.

Али како и остали владари и дворови европски у то време чињаху што је зло пред Господом, то дозва Бог цара Наполеона Бонапарту, да казни владаре и великаше по свој Европи, исто онако као што некада дозва незнабожног цара Навуходоносора да казни богоодступни Израиљ. И цар Наполеон пође с војском против владара европских, и имађаше многе ратове с њима, али их победи где год се срете с њима. Јер Бог хтеде да изврши казну над владарима европским и њиховим дворовима и великашима због премногих безакоња њихових. Једино према Црногорцима показа се војска овога силнога цара немоћна. И сви напори Наполеонове војске да покори Црну Гору и продре даље на Балкан, и још даље на Велики Исток, осташе безуспешни. Јер Бог чуваше Црну Гору због тога што Црногорци и њихов владар Петар I, један праведник Божји, чињаше што је право пред Господом.

Но у сили и слави својој погорди се цар Наполеон преко сваке мере. И у гордости својој поче он себе сматрати Богом земаљским а на све људе гледати с презрењем као на оруђа у својим рукама и употребљавати их за своје личне славољубиве циљеве. Па у охолости својој удари цар Наполеон на Русију са огромном војском какву Европа не виде од древних времена. А у Русији у то време владаше цар Александар, који углавном чињаше што је право пред Господом, премда му срце не беше свецело управљено ка Господу. Међу великашима пак његовим беше много греха, који проницаху и у народ. Због грехова руских, а не због своје убојне силе, даде се Наполеону да уђе у руску земљу и да је покори тја до Москве. И тај успех још више уздиже охолост цара Наполеона, те потпуно заборави свој дуг према Господу над војскама. А народ руски у својој беди и притешњености покаја се за све грехе своје, па заједно са својим царем и великашима завапи ка Богу за помоћ и спасење. Тада би војсковођ војске руске Кутузов, човек смеран, тих и богобојажљив. Он се не уздаше ни у број ни у оружје но у Бога Јединога и Живога. И док незналице називаху њега незналицом Кутузов ћуташе и Богу се мољаше. У томе се изненадно Москва запали, и страх неописан уђе у војску цара францускога. И уплашени цар француски побеже, сам са својим кочијашем. Војска његова би сатрвена, а земља руска потпуно ослобођена и од нападача очишћена.

Па како горди цар Наполеон не схвати одакле и од кога му дође овај пораз, нити се смири пред Богом, нити сломи гордост своју, то се Божји гњев према њему не утоли него га гоњаше и даље. И би цар Наполеон поражен у последњој битци својој, ухваћен и као сужањ послат на једно острво очајања у великом мору. Седам година проведе Наполеон на том острву као очајник, док се постепено гордост његова не смири и срце му не омекша. И поче Наполеон у смерности са дивљењем говорити о Христу Господу. (Цар Наполеон проживе седам година у сужањству и понижењу на пустом острву Свете Јелене. (Значајна паралела: и охоли цар вавилонски Навуходоносор беше изгнан између људи за седам година све док се не укроти и не призна моћ Бога Јединога Истинитога и да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће Дан. 4). Размишљајући много о свему што се збило с њим укроћени и понижени велики Наполеон записао је тада ове речи: "Ја знам људе и говорим Вам, да Исус није био само човек. Његова религија то је тајна, која проистиче из познавања људи, али таквога познавања, какво се не може назвати знањем човечјим

"Он је дошао у свет зато да открије законе Духа. Александар, Цезар, Карло Велики и ја - ми смо основали велика царства. Но на чему смо то ми основали те творевине нашега генија? На сили.

"Једини је Исус основао Своје царство на љубави, и ево чак и сада милиони су готови умрети за Њега.

"Ја ћу умрети кроз извесно време. Моје тело биће предано земљи и постаће храна црвима. Ето то је судба, која стоји пред великим Наполеоном. Како је неизмерна разлика између моје дубоке бедности и вечног царства Христовог, које се проповеда, велича и распростире по свој земљи!") И не догоди му се никакво друго зло до смрти његове. Јер Господ га поштеди од других зала зато што беше извршио казну Његову над Европом и што беше изагнао охолост из срца свога. И сконча цар Наполеон мирно.

На педесет година после смрти овога великог Наполеона зарати Немачка на Француску. У то време владаше у Француској цар Наполеон III, који у многоме чињаше што је зло пред Господом. Јер се беше веома погордио, те у гордости својој презираше остале владаре у свету, и хоћаше свуда и свакоме наметнути своју вољу, мада немаше ни за собом победа ни под собом побеђених попут његовог великог претка и имењака. И кад он смишљаше да поведе рат против суседа својих, подиже се на њ Виљем I. цар немачки. А овај цар Виљем беше без гордости и без славољубља, и углавном не чињаше што је зло пред Господом. И удари цар немачки на цара француског и порази га. И војска француска би страшно потучена. А немачки цар уђе у Париз са својом војском, и диже онолики откуп од Француза колики он хтеде, и утврди мир какав он хтеде. Горди цар Наполеон би збачен с престола, па посрамљен и понижен бедно сконча живот свој.

Године 1885. би рат на Балкану између Срба и Бугара. Овај рат отпоче Милан краљ српски, који у то време беше отпао од вере у Бога и живљаше животом који у многоме беше на саблазан народу његову и због кога се он сам у доцнијим годинама кајао. Уз то још огреши се веома о цркву православну, јер одобри симоничне таксе у цркви и збаци закониту јерархију црквену. Поласкан би краљ српски од цара аустријског, коме не беше у рачуну да српски и бугарски народ, један по раси, вери и језику, живе у љубави. Занет нешто том лицемерном ласком а погорђен због својих успеха у ранијим ратовима против Турака и због своје тада добијене краљевске титуле, краљ српски зарати на Бугаре, честит и хришћански народ, који тек беше отпочео да кући своју кућу у слободи. Рат беше кратак али крвав. Па мада краљ српски имаше војску јачу и опремљенију од Бугара, он би поражен од војске бугарске.

Краљ енглески Едвард VII, интимни друг краља Милана, друг без мало у свему, и велики вођ светске масонерије, не беше много боље среће у рату против Бура у Африци. У томе рату цео свет у ствари стајаше са симпатијама на страни Бура. Нарочито Срби, који у бурском устанку гледаху рефлексе своје борбе за ослобођење у време Карађорђа и Милоша. Штампа српска писаше у корист сељака бурских. Неколике кафане и радње у Београду беху назване "Кригер" или "Трансвал". Рат Едвардов против Бура трајаше онолико година, колико месеци трајаше рат Миланов против Бугара. Краљу српском сломише гордост Бугари а краљу енглеском Бури.

Руско-јапански рат. Цар руски Николај II истина чињаше што је право пред Господом, али, као самодржавни цар не показа довољно ревности на сузбијању неверовања у Бога и покварености код великаша својих. Због греха великаша руских и руске такозване "интелигенције" пусти Бог Јапанце да зарате на Русију и да је победе у рату. Јер Јапанци не беху искварени, него се сви, у свима класама, држаху патријархалне строгости живота и дисциплине духа. А школовани Руси почеше се мешати са западним народима и усвојише од њих све грехе њихове, како интелектуалне (богоодрицање) тако и моралне (себичност, поквареност). За то попусти Бог да руска војска буде побеђена и на копну и на мору. Народи запада тада беху са симпатијама уз непријатеље руског народа. Поразу руском у том рату следоваше оно што је, најчешће, горе од рата- револуција. Али ни изгубљени рат ни револуција не дејствоваше много да се руски великаши и руска интелигенција покаје и поврати ка Христу Богу и Његовом закону.

У јесен 1912. године плану Балкански Рат. На једној страни беху три хришћанске државе а на другој Турска. И по броју становништва и по пространству турска царевина беше већа од све три балканске хришћанске државице, Уз то још Младотурци беху уложили огроман труд у току неколико година на реорганизацији и оружању турске војске. Али Младотурци чињаху што је зло пред Господом у томе што све уздање полагаху само у себе а у Бога ништа. Сувише прецењиваху себе и сувише потцењиваху улогу Божју у животу народа. Многи од њих беху атеисти, а многи индиферентни према вери у Бога. Каква разлика између фанатично побожних султана који освојише Балкан и ових њихових неверних епигона, који изгубише Балкан! Младотурци претрпеше у рату пораз за поразом. Њихови противници беху три краља хришћанска, краљ Петар, краљ Ђорђе, и краљ Фердинанд. Најпобожнији од њих беше краљ Петар. Чим беше дошао на престо српски он отпоче зидати цркву Светог Ђорђа у Тополи. Он беше човек без позе и фразе, и не беше гордости у срцу његовом. Опрезан према похвалама пријатеља и трпељив према покудама непријатеља он се Бога бојаше и чињаше што је право пред Господом. Зато му дарова Бог многе сјајне победе у биткама против Турака 1912. године. У многоме сличан краљу Петру беше грчки краљ Ђорђе. Фердинанд пак беше лукав и охол. Он гледаше с презрењем на краља српског и јелинског. Храбри и честити бугарски народ, однео би у овоме рату и више победа, да му Фердинанд својим карактером није пред Богом сметао. 1913. године погорђени цар Фердинанд мучки удари на српску војску на Брегалници у време примирја с Турском. Сва Европа је мислила, да ће бугарски цар разбити и уништити српску војску. Али Господ над војскама, који гледа у срца људи, одлучи овај нови и изненадни рат у корист побожнога и скромнога краља Петра а на штету Фердинанда. И тако из Балканских Ратова изађоше као побеђени Младотурци и Фердинанд, а као победиоци краљ српски и краљ грчки. И то би по Божјем праведном суду а на супрот свима судовима и ишчекивањима синова човечјих и њихових кнежева у земљама захода сунчанога.

Из свега овога јасан је следећи наук:

1. Да и у модерно време, као и у времена древна, Господ над војскама - као Трећи и Невидљиви Ратник - одлучује сваки рат;

2. Да и у модерним ратовима ко и у древним грешност народа или вођа народних према закону Божјем неминовно доноси пораз;

3. Да и у модерним ратовима као и у древним праведност народа или вођа народних проузрокује победу;

Да, речју, модерни ратови, као и древни, само се могу разумети и објаснити у библијској светлости.

СВЕТСКИ РАТ У СВЕТЛОСТИ БИБЛИЈСКОЈ



Постоје, генерале, потоци бола, постоје реке бола, постоје мора бола, али Светски Рат претстављао је океан бола људског. Бол је и сећати се тога океана, а како ли је тек било тонути у њему? Тај превелики бол почео је са једном казненом експедицијом.

Сети се, генерале мој, да су из хришћанске Европе пошле две знамените војне експедиције, забележене на листовима историје као казнене експедиције, и то обе у размаку времена свега од 17 година. Једна против Кине 1897-9. а друга против Србије 1914. године па на даље. Карактеристично је, да је у оба случаја погибија по два лица узета као претекст рата.

Два немачка мисионара погинуше у Кини 1897. године, и немачки цар направи због тога читаву узбуну у Европи, и побуди европске Велике Силе на једну казнену експедицију против "Жуте Опасности". Кина је тада лежала у још незалеченим ранама од тек докончаног рата са Јапаном. Европске Силе, дакле, ударе на њу, и свака узе оно што хтедне, или, тачније рећи: како се међу собом с муком погодише. Због те европске вапијуће неправде букне Боксерски Устанак 1900. године са геслом: Кина за Кинезе! Тај устанак Европљани угуше у крви с великом суровошћу и још већом пљачком. У тој казненој експедицији нико уствари није ни мислио да освећује два погинула мисионара, него се мислило на захват земље, на стратегију, на превласт, на трговину и на плен из онога тада још препуног мајдана блага, што се зове Кином. (Европске силе одавно зачикавају Кину, и Кина ће им несумњиво одједном све вратити. Може се рећи, да су Европске Силе, појединачно или удружено биле од 1839. год. у непрестаном рату са Кином. Најпре је Енглеска водила "Опијумски Рат". Њој се придружила Француска 1858. год. А придружила јој се опет због погибије једног мисионара, у овом случају Француза. Наравно, смрт мисионара и овде је само претекст, а главно је захват земље, превласт, трговина и плен. Као да хришћанским мисионарима није дужност - и радост - да гину за Христа, него их тобож треба светити! Нације чији мисионари дају крв своју за Христа треба томе да се радују и тиме поносе а не да воде рат. Мисија хришћанска и није успела у Кини баш због тога што се она водила и води под заштитом дипломатије и бајонета. Из Европе се прети осветом за смрт мисионара, осветом која се, као што недавна прошлост показује, и извршује у најбезочнијем облику). Гле, једва ко и у самој Немачкој да памти имена оних мисионара, због којих се Европа толиким злочином и крвљу упрљала онда.

Друга казнена експедиција, још злогласнија, била је против Србије. У Сарајеву 1914. год. погинуше две кнежевске личности, принц Фердинанд Аустријски и његова супруга. У овом случају, дакле, два политичка мисионара. Убио их је један младић, који је доцније изјавио на суду, да сумња у биће Бога. Овај догађај узме цар аустријски, подржан царем немачким, за претекст једне казнене експедиције против Србије, једне малене државе, која се држала Гледстонова начела; "Балкан Балканцима". И тиме се отворио велики светски рат, чијег тока, свршетка и последица ми смо још живи сведоци. Као и у оним случајевима с мисионарима у Кини, тако и овде казнена експедиција није смишљена толико ради освете погинулог принца и принцезе колико ради захвата земље балканске, ради власти, ради стратегије, трговине и плена, и то све у вези са још даљим грабежним плановима у ближој и даљој Азији.

На почетку Светског Рата Европа стајаше као град, чији грађани беху полили своје куће петролеумом, неко више неко мање. Један младић у Сарајеву баци огањ на тај петролеум, и пожар букну. Је ли он проузроковао Светски Рат? Безумно је то помислити. Он је, ако хоћете, дао један сигнал. Зар велики хришћански цареви и државници да слепо следују сигналу једног недоука? Где је онда мудрост царска, и где утанчана наука државничка? Но онај младић није дао ни сигнал за рат. Његово дело, ма колико грозно и одвратно, узето је само за повод рату. А рат су проузроковали они, који су још пре тога злочина били полили своје домове петролеумом. То јест: европске државе биле су спремне за рат, нека више нека мање, а узроци за рат - као и за нервозне припреме за рат скривали су се у јавним гресима европских народа, споља и изнутра. Споља - у тиранисању и пљачкању других народа по свету, нарочито по Азији, Африци и острвина, и у међусобној мржњи, зависти и трвењу; а унутра - у богоборству, охолости човека према човеку, и неморалу. Једном речју, у безочном презирању и гажењу закона Христова, на који се крштена Европа заклела и примила га с почетка као основ своме животу и својој култури. То је велики и страшни узрок великом и страшном рату.

Погледајмо сад, како је ко прошао у Светском рату. Једна је држава изгубила и рат и себе. То је Аустријска царевина. Друге су изгубиле само рат и нешто од свога имања. То су Немачка, Турска и Бугарска. Треће се отказале рата и прешле на револуцију. То је Русија. Четврте су најпре губиле, но на крају добиле. То су Енглеска, Француска, Италија, Белгија, Румунија и Србија. Пете су добиле, може се рећи, без губљења. То су Јапан и Америка. Шесте су углавном мировале у време рата а ратовале и губиле после рата. То је Грчка. Седме су мировале за време рата, а после рата отвориле крваве револуције. То су Кина и Авганистан, најзад и Шпанија.

Посмотримо сад у светлости библијској оно што је најважније - зашто се коме у рату догодило оно што му се догодило.

У почетку рата Аустрија имаше нешто успеха према Србији и Италији. А ти успеси имају се захвалити оној маси побожног народа у Аустроугарској, тежачког и радничког, који се искрено држаше вере у Христа Господа и који могаше да без икаква стида клечи пред Распећем Христовим. Као што је речено да за време цара Ровоама, који чињаше што је зло, ипак још бјеше добра у Јуди. И у Аустроугарској монархији још бјеше добра, а носилац тога добра пред Свевишњим беше велика маса побожна народа. Али на крају крајева царевина аустријска би побеђена и разорена, и изгуби два цара и многу властелу. А ово се догоди због непокајаних великаша и магната аустријских, који дефинитивно чињаху што је зло пред Господом како у политичком тако и у личном животу.

Немачка у почетку нагло побеђиваше и задобијаше. Она покори целу Белгију, велики део Француске, део Русије, целу Србију и део Румуније. А то би због онога добра што још бјеше у Немачкој код побожних и честитих Немаца. Али на крају крајева Немачка би побеђена, и изгуби све своје колоније, сву флоту, две три провинције и огромно благо материјално. А ово се догоди због цара немачког, који, мада формално проповедаше Христа по црквама, ипак учини што је зло пред Господом, јер веома уцвели и оштети Кинезе, и јер се погорди силом својом па хтеде покорити цео свет, заборављајући неуспехе у томе Александра и Цезара, Могула и Тимура, Калифа и Бонапарте. И учини грех што вођаше рат у име културе немачке а не у име закона Божјег. Уз царев грех беху и греси многих његових научника и државника, који истицаху силу као врховно право народа над народом, и бејаху христоборци и безбожници. Зато Немачка би у рату поражена и осиромашена.

Бугарска, савезник Аустрије, и Турска, савезник Немачке, имаше на почетку успеха у рату, она против Србије, ова против Енглеске. А то би због доброте и поштења народа бугарског, и због јаке вере у Бога народа турскога. Али на крају обе ове савезнице Централне Европе претрпеше страшан пораз, и не само не би им дато, да задрже ишта од захваћених земаља, него изгубише много и од свога предратног поседа. А ово би због цара бугарског и његових великаша као и због вођа турског народа, који чињаху што је зло пред Господом.

Енглеска кроз све време рата имаше страшне губитке. Цвет њене омладине изгибе. Богатство се њено источи. А то би због многих увреда нанетих Христу од њених учених људи; због њених неправедних трговаца у Индији и Китају; због претпостављала интереса трговачких интересима верскоморалним по колонијама; због грехова њене капиталистичке олигархије. Све то беше зло пред Господом. И због тога Енглеска много и за дуго губљаше у рату. Но на крају Енглеска задоби победу. А ово би због смерности њенога краља, због велике побожности и праведности живота огромног броја њенога народа, који у страху Божјем живљаше од свога свакодневног труда; и још због строгог поштовања недеље; као и због великог покајања у време рата, које се проповедало по целој земљи енглеској, још и због превеликог милосрђа енглеског наспрам страдалих малих народа; најзад и због правде неких њених савезника.

Француска имаше велике поразе и губитке за дуго време. А то би због одречења од Христа многих њених масонских великаша, и због лицемерства њених партизанских вођа народних. Много их беше у Француској што чињаху што је зло пред Господом, како с поља у колонијама тако унутра у међусобним пословима. Среброљубље, тврдичлук, атеизам и неморал - ова зла беху се много распрострла по земљи француској, и она служаху на саблазан многим мањим и неискуснијим народима. Али још бјеше добра у Јуди. То јест беше много истински побожна и христоверна народа у француској, нарочито у многобројном сталежу земљорадничком. Беше много молитвености и покајаности у време рата. Побожну народну душу имаше и француски фелдмаршал Фош. А кад завапи народ француски к Богу, заједно са својим великим фелдмаршалом, Бог се смилова и даде француској победу. Благодарећи свему томе, као и благодарећи правди Србије, савезнице Француске, ова изађе из рата као победилац.

Белгија беше одмах прегажена и окупирана од Немаца. И трпеше Белгијанци много и горко под завојевачима од почетка до краја рата. А ово би због тога што Белгијанци чињаху што је зло пред Господом, у односу према простом и примитивном народу у Конгу, и то кроз године и године; због дубоке партијске међусобне мржње и због неморала, па најзад и због тога што белгијански индустријалци беху најистакнутији у фабриковању оружја и оружању народа за рат. Али на крају Белгија доби слободу, и поврати себи све земље које поседоваше пре рата уз огромну оштету од побеђених. А ово би због тога што још бјеше добра у Јуди, тј. што у Белгији имаше и добра народа, који се у време рата кајаше и Богу за помоћ вапијаше. Благодарећи томе као и праведном Вилсону и Србији, и Белгија би од Бога увршћена у победиоце.

Русија имаше у почетку рата велике успехе према Немачкој и према Аустрији. А то због добре душе цара руског и због већине Христољубивог народа руског, који чињаше што је право пред Господом и који ступи у рат не због грабежи него ради одбране нападнуте Србије. По том Русија поче губити и изгуби много. А ово би због безакоња интелигенције руске, која чињаше што је зло пред Господом. Најзад Русија се отказала рата, и њена интелигенција оде да се сама међу собом обрачунава огњем и мачем. И тако Русија, која се огреши о Кину и узе удела у неправди европској према Кини, би прва кажњена од Бога преко Јапанаца у руско-јапанском рату; а у Светском Рату она би тешко кажњена од Бога зато што њена интелигенција узе удела у европском мирнодопском Христоборству. Њу Бог казни и пре свију и жешће од свију због тога што она беше главна Христоносна и најхришћанскија држава на земљи. Она беше најјача тврђава Христова у свету са мисијом да христијанизира пагански свет. Нови Израиљ! Али речено је: кога Бог највише љуби онога највише кара (Јевр. 12, 5).

Два стара народа, Италијани и Грци, поред осталих грехова, уперених против вере у Христа Бога и против закона Христовог, још изневерише своје савезнике, Италија Немачку а Грчка Србију. Због тога Италија би побеђена безмало у свима значајнијим биткама за време рата, а Грчка после Светског Рата у бојевима с Турцима у Малој Азији. Но Италија благодарећи савезницима а Грчка једном делу народа лојалног Србији, своме савезнику, оне обе беху увршћене у групу народа победилаца.

Румунија уђе у рат доцкан, и то с рачуном на добит а не због правде и славе Божје. Зато одмах би тучена и поражена од непријатеља, који јој и престоницу заузе. Ово би због порочности и лакомисленог живота њених богатих бојара, који чињаху што је зло пред Господом. Но на крају Румунија се уврсти у победиоце, и доби, и то много земље доби. А то све благодарећи њеном страдалном и трудољубивом народу и правди њенога савезника Србије.

Србија, најзад, у првој години рата добијаше и губљаше наизменично. По том изгуби сву земљу своју, огромну војску и материјал, и потону у беспримерно страдање, које трајаше пуне три године. А ово би због греха које почини интелигенција српска, затрована љутим партизанством и међусобном мржњом. И би ово и због самога народа, у коме се беше одомаћила крађа, кривоклетство, свађа, псовка, непоштовање родитеља, непоштовање брака и непоштовање недеље, што све беше зло пред Богом. Наро чито ово би због охолости и незахвалности Богу после победе у 1912. и 1913. години. Али на крају рата Србија однесе сјајне победе, и поврати све своје земље, и ослободи и уједини сву браћу своју. А ово би прво због народног исповедања грехова својих предратних, због дубоког покајања и смирења пред Богом и вапијања ка Богу за помоћ, и друго, због праведности и побожности краља српског и све четири велике војводе српске, који чињаху што је право пред Господом. Јер стојећи на фронтовима планинским, или робујући под завојевачем, или скотски живећи интернирани по оборима, у земљама непријатељским, народ српски преброја све своје грехе почињене у прошлости, покаја се горко, и завапи Богу палећи свеће пред светитељима Божјим, својим крсним славама.

Не чудите се што ја овде спомињем и правду неких савезника као доприносни узрок победе. Више је, мислим, Вилсон помогао савезнике својом правдом него златом и челиком. И више је Србија помогла Француску него Француска Србију. А да због правде једнога савезника пред Богом добија и други мање праведан савезник, о томе читамо у Светоме писму Божјем. Када незнабожни цар израиљски Јорам дође заједно с јудејским богобојажљивим царем Јосафатом пророку Јелисеју, да од овога чује какав ће бити исход њиховог заједничког рата против Моаваца, рече му осорно пророк Божји: Шта је мени до тебе? Иди ка пророцима оца својега и матере своје (тј. ка својим лажним пророцима). Па онда додаде: Тако да је жив Господ над војскама, да не гледам на Јосафата цара Јудина, не бих марио за те, нити бих те погледао. Но због праведног Јосафата прорече пророк обојици савезника победу над непријатељем, што се и догоди.

Најзад, скрећем Вам пажњу, генерале, на библијско искуство и тврђење, да бој и оружје не помаже ништа, ако је при том одсутна правда Божја. Јер одсутна правда Божја код једне ратујуће стране неминовно повлачи собом и одсуство Божје помоћи у рату и, следствено, пораз без икаква обзира на многољудство и оружаност. То је тврђење и искуство библијско. Примените то на ратујуће стране у Светском Рату, и задивићете се, како се дословце све догодило онако како је типично описано у Библији. Нем чка, са својим савезницима (Аустријом, Младо-турском и Бугарском) била је најспремнија за рат у сваком погледу. Савезници, на другој страни, били су или полуспремни или сасвим неспремни. О Светскоме Рату (Weltkrieg) озбиљно се говорило, и књиге се писале на деценију или две пре рата само у Немачкој. У другим земљама о томе се говорило или са шалом или са полузбиљом, или пак као о нечем далеком од нас од прилике као што се пре сто година говорило и писало о летећим машинама. У Немачкој деценијама се борио дух Ничеа са духом Маркса, а оба ова духа борила су се против Христа. Дух Ничеа преовладао је у предводећим круговима у смислу - тако да кажемо - Националног Ничеанизма. Побеђени дух Маркса прешао је на мекшу карактером интелигенцију руску. Дворски кругови у Немачкој, великаши, генерали, државници и државни философи, па чак и многи теолози и сва омладина, били су запојени духом тог Националног Ничеанизма, који се кратко и Јасно изразио у речима као: Deutschland, Deutschlаnd! uberalles, или Macht ist Recht.А дух Ничеанизма, било индивидуалног или националног значи рат. И духом ратним, дакле, Немачка је била оружанија од васцелог осталог света. Уз то она је и бројем и оружјем била далеко надмоћнија од непријатеља, с којима се прво сукобила. Па зашто их није победила? Зашто није војска Кајзерова ушла у Париз? Пред своју смрт генерал Фош открио је ту тајну. Он је изјавио, да би Немачка несумњиво победила и заузела Париз само да није учинила једну крупну тактичну погрешку, наиме "што је своје десно крило ослабила пребацивши један део војске на лево". Десним крилом наиме заокружавала је немачка војска Париз, и Париз се почео евакуисати. Али изненадно, из неког непојамног страха и сасвим погрешног рачуна, наступање десног крила је обустављено и од њега је узет један део војске и пребачен на лево крило. То је успорило немачку ратну акцију, то је дало времена Енглеској и осталима, и то је, по мишљењу славнога Фоша, одлучан фактор у дефинитивном поразу немачке војске. Наравно, кога Бог хоће да казни, прво му узме памет, и улије у њега страх. Узме му памет, улије у њега страх, и тако га збуни и порази.

Аустрија је имала и оружанију и многобројнију и спремнију и одморнију војску на Руднику него Србија, па је не само претрпела пораз, него поготову и уништење те своје војске. Италија је имала већу и спремнију војску на Пијави, па је претрпела пораз. Румунија доцкан ушавши у рат, имала је и одморнију и многобројнију војску, па је ипак та војска била сломљена мањом и исцрпљеном војском Макензеновом. Српска војска јурнула је 1918. год. против веће силе немачко-бугарске, па је пробила и победила.

Јасно је као сунце, генерале, да је у Светском Рату свака зараћена страна час губила, час добијала не због броја војске и количине оружја него због нечега невидљивог, неопипљивог, библијског. Свака држава имала је своје бреме грехова, због којих је требала да трпи муке и поразе. И свака је имала неку правоту пред Свевишњим Богом, због које јој је Праведни Судија плаћао неком победом, било моменталном било дефинитивном. Сваки рат па и Светски био је расплата Божја са људима и народима. На најосетљивијим и најфинијим теразијама, на којима се мере не само дела него душе, мисли и осећаји људи, одмерила је Вечна Правда и дала свакоме оно што је заслуживао.

Из овог сумарног прегледа прошлог Великог Рата јасан је следећи наук:

1. Да је Светски Рат проузрокован богоотступништвом, охолошћу и безакоњима хришћанских народа у Европи;

2. Да је тај рат изазван христоборним гресима или целих народа или народних вођа;

3. Да су се у Светском Рату јасно стекли сви библијски ратни мотиви;

4. Да је онај Трећи, Невидљиви, Свеодлучујући фактор, утерао у лаж све људске планове и сва предвиђања, посрамио наду у број, оружје и културу, и разделио победе и поразе по савршеној правди, тј. по величини вере, и покајања и вапијања к Њему сваке ратне стране.