Belindžerov narod

     Svako na svetu ističe da je kod njega demokratija; svi se u nj zaklinju; glasanje svih o svemu uvek je dobro, opravdano i pozitivno.
     Znači, uvek.

     Sa tihim 'klik' radio-aparati ugrađeni u zid se uključiše i trenutak potom kroz spavaću sobu se razleže melodičan zvuk afričkih bubnjeva. Bert Belindžer se u trenutku probudio.
     Sproveo je glasanje i svi su se saglasili da je četvrtak.
     Digao se, otišao do prozora i duboko udahnuo. Četvrtak, to je dan kad treba da prečisti račune sa jednim advokatom na bulevaru Vilšajer.
     Vazduh i sunce govorili su da je proleće. Demokratskim postupkom došlo se do zaključka da jeste proleće.
     Belindžer je obavio uobičajene jutarnje stvari, praćen zvukom muzike. Kretao se po svom apartmanu sa dve spavaće sobe i proveravao. Sve je bilo kao sinoć. Niko nije upao u toku noći. Manja spavaća soba bila je potpuno spremna da primi goste koji nikad nisu dolazili.
     Seo je za šalter koji spaja dnevnu sobu i kuhinju da pojede jaja i popije kafu. Radio-aparati oko njega, svi uključeni, svirali su istu muziku kao i oni u spavaćoj sobi. Klimao je u ritmu, zamišljajući grupu 'Star Vokers'. Bio je zaljubljen u njihovu srednju bubnjaricu, devojku po imenu Anželik Raust.
     Belindžer je video Anželik na TV i istog časa se zaljubio u nju. Ona je zamenila njegovu raniju ljubav, gospođicu Teri Pol, flautistkinju, osobu koja, gledano iz sadašnje perspektive, stvarno i nije imala neke osobite grudi.
     Sada, preko jaja i kafe, u prirodnom jutarnjem sjaju, činilo se fantastično da je takva zajednica kao što je gospođica Teri Pol mogla da privuče njegovu pažnju makar i trenutno, a kamoli da ga drži ceo jedan minut, a da i ne pominjemo pet celih meseci. Zakleo se večnosti da nikad, nikad, nikad neće gledati TV kasete Teri Pol, a ako je čuje na radiju, neće hteti da sluša. To će biti dokaz njegove ljubavi za Anželik.
     Završio je svoju kafu. Počele su vesti, nadjačavajući svojom drekom zvuke izvrsnog džeza. U svetu postoje narodi skloni zločinu i narodi skloni redu i zakonu; Belindžer je narod ove druge vrste. Svi su demokratije, znajući to ili ne, samo su neki ludi. To ne treba da iznenađuje ako se ima u vidu evolucija.
     Izvadio je pismo. 'Poslednja opomena!' Ukupna suma, uključujući poštarinu, iznosila je dvadeset tri dolara i četrdeset sedam centi.
     "Belindžeru", počinjalo je pismo, bez uobičajenog pozdrava, "vaši postupci nagoveštavaju da nemate nameru da platite priloženi račun. Ako se ovaj račun ne plati smesta, biću prinuđen da preduzmem zakonske korake, što može značiti i obraćanje vašem poslodavcu. Snosićete sve troškove naplate. Da bismo izbegli neprijatnosti i dodatne troškove, pošaljite mi odmah danas vaš ček na iznos od dvadeset tri dolara i četrdeset sedam centi. Ne šalim se. Ovo je poslednja opomena, a onda šaljem račun kalifornijskom sudu na naplatu. F. Teres Votson, advokat."
     Taj račun je bio očigledno nezakonit. Votson je dobio priliku da zastupa svoju stvar i bedno je podbacio.
     Prvo: zasedala je porota.
     Drugo: viši sud je razmotrio slučaj.
     Treće: vrhovni sud Belindžerovog naroda doneo je presudu.
     Sve ove instance dale su Belindžeru za pravo. Votson se nije potrudio da uloži žalbu, ali je Belindžer, iz osećanja pravednosti, po sopstvenoj inicijativi nastavio sa zakonskim postupkom. Međutim, sada je ovaj čovek, Votson, zapretio čitavom narodu kao celini.
     Belindžer je presavio pismo i vratio ga u unutrašnji džep sakoa. Pošto je završio doručak, stavio je sudove u mašinu za pranje posuđa. Sedam i dvadeset. Normalno bi sad krenuo na posao. Centrala se otvara tačno kroz trideset pet minuta. Razvukao je vreme kao gumenu traku.
     Izvadio je bankovne izvode sa svog tekućeg računa. Pregledaćemo račune jutros. Trezveno finansijsko poslovanje je temelj nacije. Pozvan je ministar finansija.
     Dva dolara i pedeset devet centi plus porez, za šest konzervi piva. Pet od njih još je u frižideru. Ta zaliha će potrajati još mesec dana. Ministar finansija nije iskoristio pravo žalbe, već se saglasio da je taj utrošak razuman. Tri dolara i osamdeset devet centi za hemijsko čišćenje odeće: eto troška koji je bio neizbežan. Deset dolara i trinaest centi: podmazivanje, ulje, pun rezervoar goriva i podešavanje rotora. To je prošlo bez rasprave. Četrdeset sedam centi za veliku čokoladu. Pozvan je ministar narodnog zdravlja. Na kupatilsku vagu, Belindžer se, sudeći po vagi, ugojio sto pedeset grama. Moraćemo da pripazimo odsad na te slatkiše. Belindžer se složio.
     Četiri dolara i deset centi, zajedno sa napojnicom, za večeru u restoranu prošle noći. Opravdano, jer je ovakvo trošenje sredom bilo tradicija, a i nedavne ankete su pokazale da ga osamdeset tri odsto građana odobrava. Od ukupno dvadeset pet dolara koliko je sebi odredio za ovaj period, još je imao nepotrošeno tri dolara i sitninu. Prilično dobro. Ministar finansija bio je zadovoljan.
     Pljus! Gumena traka se odapela. Pet do osam.
     Belindžer je telefonirao svom preduzeću.
     "Hvala što zovete firmu Merit i Finč", reče magnetofonski snimak. "Istraživanje svemira je naša specijalnost."
     Rekao je: "Belindžer iz knjigovodstva. Imam da sredim neke lične obaveze jutros. Dolazim posle ručka."
     "Hvala za vašu poruku, gospodine Belindžer", reče mašina.

     Saobraćaj iznad Los Anđelesa počeće da se razređuje kroz petnaestak minuta. Let do kancelarije F. Teresa Votsona, advokata, trajaće dvadeset minuta. Pođimo u osam i petnaest da bismo stigli u dvadeset pet do devet.
     Belindžer je proverio radnike u svojoj dnevnoj, prepodnevnoj, smeni. Svaki je radio svoj posao. Puls dobar, srčani rad postojan, disanje normalno. Međusmena treba da ode na spavanje kroz jedan sat. Većina noćne smene verovatno nije ni otišla na spavanje posle onog glasanja o danu u sedmici. Verovatno su budni i nešto petljaju. Treba obaviti sve današnje važnije poslove do devet, možda devet i trideset, pa da međusmena ode na počinak.
     Stvarno treba doneti neke privremene propise o ovim stvarima, ako se to može demokratskim putem postići. Moramo nacrt zakona o tome da uputimo na razmatranje sledećem zasedanju kongresa. Zabeleži: na sednici vlade u nedelju ovo da se uključi u dnevni red.
     A do tada, jedan od problema ostaće i preveliki broj odluka koje se moraju donositi. Tu bi šef države mogao nešto da učini. Broj pitanja za usaglašavanje treba smanjiti na apsolutni minimum, da bi se sve obavilo do devet. Neopravdano je da se proces odlučivanja proteže sve do podneva. Dobro organizovana nacija sve stigne i bez žurbe.
     A mane diktature toliko su dobro poznate da ih ne treba ni nabrajati: ukratko, takav organizam je evolucioni promašaj. Čudno da tako malo ljudi sagledava ovu činjenicu onako jasno kao Belindžer.
     Tačno u osam i dvanaest pozvao je garažu i izišao iz stana, proverivši pri tom da li su vrata dobro zabravljena. Dva minuta posle toga bio je na krovu. Pošto je jutarnja gužva prošla, mehanički pomagač stigao je već da sklopi rotor. Ušao je. Radio-aparati su se uključili čim je upalio motor. Pevušio je u sebi, a prstima je po ručici za pilotiranje kuckao u istom ritmu.
     Snage bezbednosti mogle su sada, posle poletanja da predahnu. I ovoga puta je ostavio za sobom dobro zaključana vrata. Tehničari iz prepodnevne smene, još sasvim odmorni, preuzeli su na sebe da nadgledaju komplikovanu mišićnu aktivnost povezanu sa pilotiranjem. Glavni pilot bio je na komandnom mostu, pazio, proučavao pristižuće signale i reagovao potrebnim pokretima.
     Belindžer je opet pomislio kako bi dobro bilo kad bi mogao da uvede više automatizacije. Možda bi to trebalo pokrenuti kod Saveta za naučna pitanja. Ali ako SNP nađe rešenje, onda šta sa nezaposlenima? Taj problem su narodi kao celine između sebe odavno rešili, ali je u svakom narodu izbijanje unutrašnje nezaposlenosti bilo večita opasnost.
     Ne! Bolje da svi rade, nego da imamo brige zbog hronične nezaposlenosti. Važno je izbeći prekovremeni rad. Sindikati su vrlo nezgodni po pitanju prekovremenog rada. Traže četiri sata odmora za svaki sat prekovremenog. Jednom, posle vrlo naporne sedmice u kancelariji, proveo je čitav petak u krevetu da bi se svi odmorili.
     Pridružio se ostalim letelicama.

     U osam i trideset, između ekonomsko-propagandnih poruka, opet vesti. To je najviše zamerao ovoj radio-stanici. Namrštio se. Narodi skloni zločinu kao da su peovladavali: agresija u Floridi, rat na ulicama Los Anđelesa. Neshvatljivo. Besmisleno.
     Ponovo je razgovarao sa svojom pravnom službom. Votsonov zahtev bio je sasvim sigurno nezakonit. Nikakvim zakonskim putem nije on mogao naterati Belindžera da plati. Ipak, pošto je ovo bilo međudržavno pitanje, a ne unutrašnja stvar, nije bilo sigurno kako stvari mogu ispasti.
     Belindžer je svojevremeno pokušavao da dokaže drugim narodima neke stvari, na primer o teritorijalnom integritetu. Stvari tela rešavati telom, stvari duha duhom. Izgleda da je naišao na zid ćutanja, jer nijedan narod mu se nije odazvao u vezi sa ovim. Sad je Belindžer pozvao ministra spoljnih poslova. Zasnovaćemo svoju argumentaciju, rekao je ovaj ministar, na međunarodnim pravnim normama. Pregovaraćemo, ali bez posrednika.
     Evo opet muzike. Poželeo je da puste neku od Anželikinih ploča. Bilo bi ugodno znati da ga ona u ovoj stvari podržava.
     Ali naravno da ga podržava. Anželika je bila narod sličan njemu, mrzela je nepravdu bilo gde. Zar to nije i dokazala mnogo puta? Zar mu nije to šapnula na TV? Naravno da ga podržava. Svim silama svoga tela.
     Belindžer pomisli na svoje radno mesto kod Merita i Finča. Njegovi građani su mudro odlučili: kad si kod Merita i Finča, nikad se ne obraćaj nikome sem ako je apsolutno neophodno. Ako ne razgovaraš sa ljudima, ni mi ne moramo stalno da donosimo odluke. Ne moraš da maltretiraš građane sve vreme, da budiš zaspale smene samo radi hitnih glasanja.
     I tako je Belindžer radio svoj posao sa bušenim karticama, formularima i nizovima cifara. Unosio je u kompjuter koji se sastojao od gotovo bezbrojnih majušnih stvari koje su samo činile 'da' ili 'ne'. Pravo je čudo što je ta sprava, sa tako prostim sastavnim delovima, umela išta da uradi.
     I Belindžer se smešio, odgovarao na pitanja i nikad nije izašao na ručak ni sa kim.
     Dvadeset do devet: opet reklame. Saobraćaj se neobično zgusnuo. Dobrih pet minuta je Belindžer lebdeo u vazduhu, a da nije napredovao takoreći ni metra. Sad se otvorila jedna staza. Do zgrade ima manje od četiri stotine metara i on poče da smanjuje visinu, motreći unaokolo. Prepao se: neki idiot mu je presekao put, spuštajući se prebrzo. Verovatno neki mladi narod. Čemu ta žurba?
     Sekundama kasnije bio je bezbedno parkiran. Prepustio je letelicu jednom službeniku garaže i u zamenu dobio potvrdu. Potvrda je izgledala ispravna.
     Hitro je prišao liftu i osmotrio spisak istaknut na zidu. Tu je pisalo da se neprijatelj nalazi na trećem spratu: soba 315.
     Dole.

     F. Teres Votson sedeo je iza svog radnog stola u unutrašnjoj kancelariji, a oko njega: ormani sa fasciklama, adresograf, vaga za izračunavanje poštarine, pisaća mašina sa mikrofonom umesto tipki i kompjuter sa znatnim kapacitetom pamćenja.
     Kad je čuo da se vrata predsoblja otvaraju, podigao je pogled. Ko bi to mogao biti u ovo doba? Njegova sekretarica sa pola radnog vremena (skup luksuz, ali je prijao njegovom ego-u) doći će tek posle ručka da uzme poštu i zato on ustade i ode da u predsoblju lično pozdravi gosta, verovatno nekog trgovačkog putnika.
     Ali pored praznog mesta sekretarice stajao je nervozni Belindžer. Nosio je konzervativno odelo, onog stila koji se već šezdeset godina znatnije ne menja, za razliku od prevrtljive ženske mode; bio je mali, proćelav i težio je jedva šezdeset kila.
     Votson bejaše visok, mnogo teži od Belindžera, sa licem raskrupnjalim od bogate hrane i očima diktatora.
     Treba pomisliti i na ono nezamislivo, prošaputa Belindžerov šef tajnih operacija. Uzmi u obzir svaku mogućnost, pa i onu najudaljeniju. Jedan narod mora biti spreman na sve eventualnosti. Merit i Finč bi tražili objašnjenje zašto ovaj nezakoniti račun nije plaćen.
     "Jeste li vi F. Teres Votson?" pitao je. "Zovem se Bert Belindžer."
     A ako Belindžer, kao šef države, dopusti da narod izgubi radno mesto kod Merita i Finča, građani će se sasvim sigurno pobuniti i zbaciti ga sa vlasti. Tada bi narod, pošto njime više niko ne bi upravljao, zapao u tešku bolest.
     "Da?" reče Votson. "Šta mogu da učinim za vas? Ako tražite posao..."
     "Vi mene ne znate?" zapita Belindžer zaprepašćeno. "Vi ste F. Teres Votson, advokat?" Ovakav razvoj događaja uznemirio je Belindžera. Kako je moguće da advokat, koji mu je napisao toliko pisama i svako potpisao svojim stravično razmahanim potpisom, ne zna za ime Bert Belindžer? To je tajanstveno. Šta kaže ministar narodne odbrane?
     Votson je prebirao po mislima. Možda ovog šalje neka od Votsonovih bivših žena? Ili Erni zbog onih sitnih para koje još duguje posle susreta u Santa Aniti? Ili je novi sudski slučaj?
     Belindžer je izvadio pismo.
     Belindžer kod Merita i Finča drži to radno mesto već jedanaest godina, a drugo tako dobro ne bi nikad mogao naći. Prema tome, Votson mora po svaku cenu biti sprečen da im se obrati. Kako bi mogao Belindžer da uruči gospodinu Hererasu zakonski akt kojim odbija plaćanje tog računa? Pa gospodin Hereras čak i ne zna, za sebe samoga, da je narod, sačinjen od mnogo građana, od kojih svaki ima svoje sklonosti. Nije bezbedno razgovarati sa siledžijama koji čak ni tu elementarnu činjenicu ne znaju. Evolucija ljudskog roda takvima nosi poraz, ali prirodna selekcija je spor proces.
     "O ovome je reč", reče Belindžer.
     Istog sekunda Votsonovo držanje i izraz lica postadoše strogi, kako odgovara njegovoj profesiji. "Da vidimo, gospodine Belindžer. Ako se ne varam, želeli ste da me vidite u vezi sa neplaćenim računom?" Uzeo je pismo i bacio pogled na cifru. "Dvadeset tri dolara i četrdeset sedam centi."
     "Želim da razgovaram s vama o tome."
     "Pa, da uđemo u kancelariju, izvolite, gospodine Belindžer. Drago mi je što shvatate svu ozbiljnost situacije. Dobro je što ste lično došli da razrešimo ovu stvar. Izvolite sesti."
     Dok je Votson obilazio svoj radni sto da bi i sam seo, u njegovim mislima otvorila se majušna pukotina i kroz nju je procurela nelagodnost. U celoj njegovoj karijeri, koja je bila duga i časna, da li je iko ikad došao lično? Nijednog takvog slučaja nije se sećao. Ovo je bio najpoštanskiji od svih poslova, sastojao se od bestelesnih imena, od poštanskih maraka, belog papira, crnog mastila, oštrih reči za teže dužnike. Živi ljudski dah sve je to remetio i Votson se osećao nezgodno usred svoje kancelarije. Da ispitamo ovu situaciju, koja može biti delikatna ili neprijatna stranci.
     "Dakle", reče Votson kad je seo, "gospodine Belindžer, ako mi jednostavno date ček na dvadeset tri dolara i četrdeset sedam centi, možemo odmah ovo da okončamo i vi ćete time izbeći svaku nezgodu ili neprijatnost. Ako nemate toliko para baš u ovom trenutku, siguran sam da možemo da razradimo zadovoljavajući plan isplate. Mnogi dužnici mi plaćaju samo po pet dolara nedeljno. Shvatam da se ljudima dešava da se malo zalete sa trošenjem i nastojaću da postupim koliko god mogu umereno."
     "Nije stvar u novcu, znate", reče Belindžer sastavljajući reči. I dalje je stajao.
     Votson se strogo namrštio. Imao je naviku da uopšte i ne čita pisma dužnika ako nisu sadržavala novac. Da li je ovaj Belindžer pisao i bunio se zbog nečega? "Da li hoćete reći da je posredi neka greška? Gledajući ovaj račun, zaključujem da ste kupili neke trake sa muzičkim emisijama, je l' te? Zar vam trake nisu stigle? Ili je slab snimak, mutna slika? Ako je to, ja moram da se obratim kompaniji od koje ste kupili, ali ako su njihovi podaci u redu i ako niste uložili žalbu u zakonskom roku..." Nije izrekao nikakvu direktnu pretnju.
     Belindžer je zapazio da advokat uvodi irelevantan materijal. Odgovorio je: "Primio sam trake i dobrog su kvaliteta." Diplomatska služba poslala je svoje osoblje sa pripremljenim savetima i dokumentima. Ministar spoljnih poslova pročisti grlo i reče: "Mislim da ćete se složiti, kao advokat i specijalista, da ako zatražite od nas da platimo ove trake na kojima je gospođica Teri Pol, to je kao da tražite od nas da platimo alimentaciju. Nemate baš nikakvog dokaza da smo ikada bili u braku s njom."
     Votson je vrteo između palca i kažiprsta ključić od pisaće mašine sa mikrofonom. Dužnici, od kojih je ovaj čovek jedan, 'kupovani' su od kompanija u blokovima od po hiljadu, s tim da od nominalne sume koju kompanija potražuje advokat kompaniji uplati četvrtinu, a posle, sve što uspe da naplati od dužnika, ostaje njemu. Neki su računi uvek ostajali nenaplativi iz zakonskih razloga: vraćena roba, neispravna roba, pogrešna roba, nenaručena roba... dvadesetak takvih na hiljadu. Od tih dvadesetak svaki put bi se našlo dvoje ili troje koji bi zapretili protivtužbom. Advokatska je praksa da se takvima ne odgovara, već da ih se jednostavno zaboravi zauvek. Ako bi neko i tužio, ništa ne bi postigao, jer pismo dužniku je uvek sastavljeno tačno u skladu sa važećim zakonima države Kalifornije. Svejedno, takvi pojedinci su bili neprijatni i Votson je delić sekunde razmišljao da li je Belindžer možda izuzetno agresivni primerak te sojte. Ali svaka pomisao da je Belindžeru do tuženja ubrzo je isparila i Votson je shvatio da ima posla sa manijakom. Nove forme ludila svuda se pojavljuju, tragična posledica opšteg mira.
     Jedini razuman postupak, to je Votson sada shvatio, bio je: ustati, ispratiti ovog čoveka mirno napolje, zaključati vrata i nadati se da Belindžer više nikad neće doći.
     "Sasvim ste u pravu, gospodine Belindžer. Nema razloga da platite ovaj račun. Pobrinuću se da vas više niko ne uznemirava po tom pitanju. Žalostan nesporazum za koji se ja izvinjavam."
     Votson je ustao. Obišao je oko stola. Treba li još umirivanja? Ko bi to znao. "Siguran sam da ćete vi to sa alimentacijom takođe srediti", dodade.
     Belindžer je bio lakši od neprijatelja oko četrdeset pet kila i niži dobrih petnaest centimetara. Neravnopravnu borbu čovek mora da učini ravnopravnom. Šta, sada mu prete alimentacijom. Šta stoji iza te pretnje? I bez toga bilo je dovoljno nevolje.
     Pitamo ministra unutrašnjih poslova: da li je tebi poznato da smo ikad podlegali plaćanju neke alimentacije? Odrečan odgovor. Još ne sasvim zadovoljan, on reče, ovo je vrlo ozbiljno pitanje; da li smo možda zapali u obavezu i bez svoga znanja? Njegov naučni savetnik je istupio sa uveravanjima da je to sasvim nemoguće.
     "Ne znam ja ništa za alimentaciju", reče Belindžer Votsonu.
     "Jednostavno nemojte ništa brinuti", reče Votson smirujućim glasom.
     Belindžer je sad sagledao da stvari stoje lošije nego što je očekivao. Šta bi gospodin Hereras rekao na ovo? Optužba sustiže optužbu. Svojim besprekorno logičnim razmišljanjem on iznađe još nešto. Možda ovaj Votson poznaje gospođicu Teri Pol i njene bezvredne građane? Postoji li zavera, da li su sklopljeni sporazumi protiv njega, da li se pomišlja na agresiju?
     Votson je govorio kao detetu. "Samo sve to lepo zaboravite. Idite kući i odmorite se. Nije vam baš dobro jutros."
     Belindžer je osetio paniku. Ministar narodnog zdravlja reče, bojim se da imamo pred sobom još jednog ludaka, ovde. Svet je pun takvih naroda i oni stvaraju sve probleme.
     Ovaj ovde, reče komandant snaga bezbednosti, jeste advokat. Advokati su najopasniji. Oni umeju da iskopaju povelje iz vremena kralja Džona i da ih upotrebe protiv nekoga.
     Votson, gledajući odozgo na čoveka toliko slabijeg od sebe, oseti za trenutak sažaljenje. Belindžer je bolestan; treba mu pomoći. Votson je odlučio da ispita dubinu ove postfrojdovske psihoze, da utvrdi kako bi se moglo pomoći ovom sirotom, uznemirenom čoveku. "Imate li nekih rođaka ovde?"
     "To pitanje", reče Belindžer, "je uvreda nacionalnom dostojanstvu! Ja sam savršeno sposoban da vodim svoje sopstvene ratove!"
     Jedna klica straha zače se u Votsonu. Snaga ludaka mogla bi prevagnuti u odnosu na njegovu fizičku nadmoć. Belindžer bi mogao da ga povredi, a, pored toga, mogao bi da bude opasan i za druge ljude. Ideja, napola formirana, da bi bilo moguće ubediti Belindžera da sam traži lekarsku pomoć, nestala je. On kao advokat nikako drukčije nije mogao da pomogne: jer ako bolesnik ne čini krivična dela, samo rođak može da zatraži lekarski pregled i dalji postupak.
     Doduše, Votson bi mogao da tuži i zbog uznemiravanja; ali ako je ludilo privremeno, ili ako Belindžer uspe da se sabere dovoljno da pred sudijom izgleda normalan, onda bi se sam Votson mogao naći u neprijatnoj i pravno rđavoj poziciji: lažno je optužio čoveka, neosnovano tražio da se ovaj liši slobode, i tako dalje. Samo jedno treba stvarno učiniti, treba ovoga izvesti iz kancelarije što je pre moguće.
     "Pa, hajdemo", reče Votson, pružajući ruku. "Idemo polako u hodnik." A kad ga jednom izvede u hodnik, može da se baci nazad u predsoblje, zalupi vrata i zaključa ih. Ako tada Belindžer ostane pred vratima, anonimni telefonski poziv policiji imaće za rezultat to da će Belindžera zadržati na razgovoru u policijskoj stanici, a zatim će ga sud poslati u ustanovu gde država leči takve poremećene ljude.
     Belindžer je zbacio tu ruku sa ramena. Proverio je da li je sav njegov narod, do poslednjeg građanina, budan. Približavala se krizna situacija. Čim ga ovaj čovek, Votson, izvede u hodnik, doći će do napada. Svi drugi narodi u zgradi će to videti, naravno, ali nijedan mu neće priskočiti u pomoć. Belindžer ovde nije imao savezništva, alijanse. Njegovi saveznici su bili u industriji zabave, u Holivudu, Njujorku, na TV. Oni su bili previše daleko da bi mu sad pomogli! Da li bi mogli čak i da čuju njegove povike?
     Kakve će mahnite optužbe Votson da načini! A da li će narod, i sa svim najboljim poznavaocima zakona koje ima, moći da te optužbe odbije? Votson je spadao među one lude-blesave: bio je zarobljenik prošlosti. Nije izbegao slepu ulicu evolucije: specijalizaciju. U odnosu na sve organske komponente u sebi, Votson je postupao sa totalnim prezirom za njihova građanska prava. Sa njim se ne može logično raspravljati. Belindžer je bio suočen sa jednim primitivnim organizmom.
     Znači, Votson je pretio da internacionalizuje ovaj sukob, da spreči svaki razuman kompromis? Belindžer je došao pripremljen i za to. Zar sva diplomatija, uvek, mora ostati uzaludna? Da načinimo još jedan pokušaj bilateralnog sporazumevanja.
     "Nikad nas nećete izvesti pred Ujedinjene nacije", reče Belindžer. "Znate da su tamo stvari udešene protiv nas; znate da ne bismo imali poštenu mogućnost da se branimo; preglasali bi nas."
     Belindžer je objavio uzbunu. Svi su upoznati sa situacijom. Da li stojite iza mene, građani? povikao je. Gromkih devedeset sedam odsto: da!
     Crvena uzbuna! povikao je Belindžerov ministar narodne odbrane. Na oružje! Na oružje! Dižite barikade! Spremni za suzbijanje invazije!
     Votsonova ruka je krenula još jednom. Učvrstila se na Belindžerovom ramenu. "Hajdete. Mislim da je vreme da idete!"
     Ministar odbrane reče Belindžeru: ovaj se sprema na mučki napad! Požurimo!
     Belindžer je tada stupio u akciju. Objavio je stanje opasnosti po narod. Vojnici krenuše napred, u talasima.
     Naučnici su pripremili uređaj za ispaljivanje projektila i preuzeli kontrolu nad panelima sa svetlima koja su se palila i gasila.
     Skloni mi se s puta! zarežao je ministar odbrane na ministra spoljnih poslova. Ovo je sad čisto vojna stvar!
     Belindžer poteže ispaljivač olovnih projektila iz skrivenog silosa i izvi se ulevo, pucajući jednom, bang!
     Tišina. Zvuk Votsonovog tela koje se susreće sa podom. Tišina.
     Morali smo da se branimo, rekao je građanima. Bilo je: mi ili oni. Osamdeset osam postotaka se saglašava sa preduzetom akcijom. Pacifisti, manje od deset odsto populacije, koji su sve vreme nastavljali da rade na nevojnim zadacima, sada su se vraćali punom učešću u životu društva.
     Belindžer je čestitao ministru odbrane na neprekidnoj spremnosti i stavio sredstvo za lansiranje projektila nazad u svoj džep.
     Služba bezbednosti je preuzela stvari u svoje ruke. Ništa u kancelariji nije dodirnuo. Ne postoji problem otisaka prstiju.
     Dva i po minuta kasnije bio je u garaži na krovu. Predao je potvrdu za letelicu.
     Posle još devedeset sekundi, služba bezbednosti se povukla, a tehničari su stupili u akciju. Pilotirao je. Muzika, gudački instrumenti i oboe, čula se iz svih radio-aparata. Pogledao je na sat. Tek je prošlo devet. Međusmene treba da idu na spavanje. Ukinuo je vanredno stanje.
     Zapitao je ministra finansija, je li ovo dobro? Ovakav rat vi volite, zar ne? Ovog puta nas je koštalo samo sedamdeset sedam centi, sedamdeset pet centi za parking, dva centa za metak. Moja vlada je štedljiva vlada.
     Nekih dva sata kasnije, kad se spremao da pođe na posao, služba bezbednosti setila se pisma koje je ostalo na stolu advokata Votsona, ali tada se više ništa nije moglo učiniti sem da se otpusti šef službe bezbednosti.