Gljivice kod pasa i mačaka

Gljivice su veoma rasprostranjene u spoljašnjoj sredini, a oboljevaju psi, mačke i druge životinje, kao i čovek. Teško je reći kod koje jedinke će se razviti problem, ali treba istaći da su podložnije mlađe, kao i one sa slabijim imunitetom, a isto važi i za čoveka: deca se češće inficiraju (bilo od druge dece ili od životinja), dok su odrasli otporni, osim ako ne postoji prekid kože (ranica) ili poremećaj imunog odgovora. Zanimljivo je da su gljivične infekcije relativno česte kod mačaka, ali su persijske mačke podložnije.

Nekada se mogu naći i kod klinički zdravih jedinki koje dalje prenose infekciju na druge životinje i ljude. Iako ljudi oboljevaju, ne mora da znači da će uvek u kontaktu sa životinjom gljivice preći na njih. Postoji puno tipova gljivica. One žive na koži ili dlaci, ali održavaju se i u spoljašnjoj sredini. Svaki tip zahteva drugačije okruženje.

Kako se prenose?

Prenosi se sa inficiranih ljubimaca na ljude i obrnuto, kao i među životinjama različitih vrsta. Infekcija se ostvaruje direktnim kontaktom, ali i indirektno (preko pribora za češljanje, na primer, ili bilo kog drugog predmeta ili materijala sa kojim je inficirana jedinka bila u kontaktu). U nekim slučajevima mogu vrlo dugo opstati u dlaci ili debrisu otpalom sa inficirane životinje. Kad je veći broj životinja prisutan na jednom mestu teže je kontrolisati infekciju.

Koji su simptomi?

Gljivice žive u folikulima dlake i hrane se mrtvim ćelijama kože ili dlakom. Kad dođe do infekcije, napadnute dlake slabe i opadaju i na tom mestu ostaju "pečati" bez dlake. Pečati su uglavnom okrugli, ali mogu biti i različitih oblika, rašireni su po celom telu. Karakterističan je crveni prsten na obodu, a u centru je koža normalna. Mogu se javiti i krastice i ljuspanje. Povremeno je prisutan i svrab. Kućni ljubimci, kao što je pomenuto, često mogu biti "nosioci" infekcije bez ispoljavanja kliničkih znakova gubitka dlake. One na taj način zaraze druge životinje i ljude u svojoj okolini.

Dijagnoza

Dijagnoza se najsigurnije postavlja uz pomoć kultura zasađenih i izraslih u laboratoriji na specifičnim podlogama. Tako možemo naći različite vrste gljivica. To omogućava određivanje adekvatne terapije, ali ujedno pomaže u utvrđivanju uzroka i puta infekcije, jer su različite vrste životinja domaćini za različite gljivice.

Dijagnozu je moguće postaviti i na druge načine - mikroskopskim pregledom, uz pomoć Vudove lampe ili biopsijom.

Terapija

Iako se može desiti da bolest prođe "sama od sebe", mora se primeniti antigljivična terapija zbog visokog rizika da se inficiraju druge životinje i čovek. Terapija je sistemska ili lokalna. Može trajati nedeljama, pa i mesecima. Ako se prekine, ranije gljivice se vraćaju.

Lekovi koji se daju oralno nekada mogu imati neke neželjene efekte koje je teško ustanoviti kliničkim pregledom, pa je uputno uraditi neke analize krvi i seruma tokom terapije.

Ukoliko lekovi koji se daju oralno ne deluju, lokalna terapija pomaže da se gljivice ubiju na mestu na kome se nalaze. Na ovaj način se ujedno smanjuje mogućnost transmisije preko opale dlake. Ovde spadaju šamponi, kupke i kreme. Nekada se preporučuje i sisanje dlake.

Šta sa okolinom?

Ne bi bilo loše tretirati i okolinu u kojoj se nalaze zaražene životinje. Na ovaj način se smanjuje seansa za reinfekciju i infekciju novih jedinki i ljudi. Gljivice su relativno otporne na sredstva za čišćenje i mogu opstati mesecima (u tepihu i sl). Ubijaju ih preparati na bazi hlora. Prostirku na kojoj spava vaš ljubimac treba prati što češće. Takođe, ne dozvoljavajte ljubimcu da se penje na vaš krevet dok infekcija u potpunosti ne nestane.
Veterinar :Milena Miloševeć