Samo sto je ova druga droga nekekako bolja....

Молитвом против хероина
Како братство манастира Ковиљ на салашу у Ченеју помаже младима да се извуку из пакла наркоманије

„Пуних једанаест година хероин је био моја једина реалност. Сваки дан ми је почињао мислима о хероину и завршавао се у сновима о смртоносном белом праху. Гајио сам искрене наде да ће ми ступање у брак и рођење детета помоћи да се ишчупам из канџи зависности, али то се није догодило. Све више сам тонуо у вир зависности и када сам продао све злато мог детета и венчану бурму, жена ме је оставила и рекла да могу да се вратим по благослову Христа”, прича тридесетчетворогодишњи Стева, који већ годину дана живи у Центру за помоћ зависним особама у Ченеју.

Братство манастира Ковиљ, које предводи епископ јегарски Порфирије, већ годинама пружа помоћ младима који желе да се извуку из пакла наркоманије. Илуструјући величину проблема зависности, владика Порфирије истиче да је оним данима у месецу који су предвиђени за разговор са родитељима и младима који су заинтересовани за боравак у овом центру број особа које од Цркве траже помоћ већи од броја верника који у манастир долазе у време највећих хришћанских празника – Ускрса и Божића.

Пошто манастир није имао могућности да свима обезбеди дужи боравак у манастирском конаку, пронађен је додатни простор за смештај ових људи и формирана је заједница на једном салашу у Ченеју, у којој зависници живе и раде под надзором свештеника, али и других стручних лица – психолога и психијатара. Свакодневица особа које желе да раскину са животом на хемијским штакама у многим аспектима подсећа на свакодневицу живота у манастиру и своди се на молитву, рад и разговор са свештенством. Чланови ове заједнице на салашу бораве између једне и три године, а дан им је испуњен различитим активностима. Бављење спортом саставни је део духовне рехабилитације бивших зависника. Од свог оснивања до данас у овом центру боравило је више од 200 особа и највећем броју њих живот са психоактивним супстанцама данас представља само ружну успомену.

Брат Стева ову заједницу описује као школу живота у којој се уче све важне животне лекције – почев од љубави до тумачења јеванђеља. Он наркоманију дефинише као болест душе која трага за смислом и истиче да свака особа по доласку у ову заједницу добија свог анђела чувара, који га води путем исцељења душе.

„Радни дан у овој заједници почиње јутарњом молитвом, а након заједничког доручка свако се бави својим радним задатком – једни се баве стоком, други фарбају ограду, а неко поправља покућство, све док не дође време обеда када се сви окупљамо за истим столом. Братство овог манастира инсистира на заједничким ритуалима, јер смо сви ми деца која углавном потичу из растурених породица у којима нико није ручавао и вечеравао заједно. У смирај дана водимо духовне разговоре, а дан нам се завршава вечерњом молитвом”, прича брат Стева.

Владика Порфирије објашњава да Православна црква на зависнике гледа као на људе са животним искушењима које нису у стању сами да превазиђу и зато посежу са дрогом. „Наркоманија није само душевна болест, нити је само телесна болест, него је пре и изнад свега – духовна болест. Код сваког наркомана, у основи, постоји духовна и егзистенцијална празнина и свако од њих има велики осећај усамљености, који произилази из недостатка љубави, без обзира на то да ли је то особа заиста добијала љубав или није. Због тога ми у манастиру покушавамо да им помогнемо да разумеју шта их је довело до тога да потраже утеху у дроги и бекству од реалности”, прича владика Порфирије.

Специјални педагог Љубица Ковачевић истиче да, према подацима Института за судску медицину у Новом Саду, сваког месеца између и пет и седам младих људи умре због последица превеликог конзумирања дроге. Статистика такође говори да око 400 особа годишње у Србије умре због „овердозирања”, а проценат излечених наркомана који се лече у здравственим установама нижи је од десет одсто.

Катарина Ђорђевић
[објављено: 15.12.2007.]

Izvor: Politika