Mnogoliki
   
   Ogledala su bila na sve strane, i zbog njih je sve izgledalo kao luda kuća puna vrtoglavih odbijanja i prelamanja: ogledala na tavanici, ogledala po zidovima, ogledala u uglovima gde su se zidovi spajali s tavanicom i podom, čak i mali vrtlozi svetlucave prašine koje su naleti svežeg vazduha razvejavali s vremena na vreme kroz celu prostoriju, tako da su se sve one neobične iskrivljene, prelomljene i iščašene slike, što su odskakale unaokolo povremeno stapale u haos od svetlucave sumaglice pred vašim očima. Raznobojne kugle kretale su se u krug ispod tavanice, stvarajući stalno nove šare višestruko odbijene svetlosti. Upravo tako je Kleo i zamišljala da izgleda klub mnogolikih.
   Pre toga je prešla celu Ulicu Filimor, s kraja na kraj, od ugla s Ulicom Ujedinjenja do Ulice Kestenova i natrag, pola sata, zavirujući iz kluba u klub, dok nije najzad prikupila hrabrost da uđe u ovaj koji se zvao Đuskalište. Iako je već mesecima planirala ovo veče, u poslednjem trenutku se ukočila od straha: bojala se da će prozreti njenu podvalu čim se pojavi, da će je isterati napolje uz podsmevanje, psovke i ledeni, zajedljivi smeh. Ali sada, kada se već obrela unutra, osećala se odlično - smireno, samouvereno, spremna za najveći provod u svom životu.
   U klubu je bilo više žena nego muškaraca, odnos je bio sedam prema tri. Jedva da je neko od njih razgovarao. Većinom su stajali potpuno sami usred podijuma za igru, buljeći u ogledala kao da su u zanosu.
   Oči su im bile poluzatvorene, donja vilica obešena, ramena povijena napred, ruke mlitavo visile. S vremana na vreme, kada bi im neka kombinacija odsjaja izuzetno jako preplavila svest, ukrutili bi se, trgli i zažmurili, kao da ih je nešto udarilo. Naglo bi porumeneli, iskezili zube, zakolutali očima, stali nešto da mrmljaju i šapuću sami sebi; i već u sledećem trenutku opet bi se potpuno umirili.
   Kleo je znala šta oni rade. Zamenjivali su ličnost ili je udvajali. Neki, izuzetno vešti, možda su je i utrostručavali.
   Srce joj brže zakuca. Grlo joj se steže. Kakvi li su ovde običaji? - pitala se. Da li se ide odmah pravo na podijum sa svetlostima i uključuje u svetleće šare, ili se očekuje da ćete prvo prići šanku da nešto popiti i razmeniti koju pošalicu uz grohotni smeh?
   Pogleda prema šanku. Desetak mušterija je tamo već sedelo, većinom muškaraca, dvojica su je otvoreno merili pogledom, s onim izrazom pazi-nova-cura. Kleo im uzvrati pogled, hladno i bez snebivanja. Sasvim obični momci, osrednje privlačni, tridesetih ili tek zašli u četrdesete godine, odeveni u klasična odela poslovnih ljudi, normalno podšišani: mladi pravnici, komercijalisti, možda berzanski posrednici - tipični mladi ljudi koji s uspehom prave karijere i sada su izašli da se malo provedu, ona vrsta koju biste mogli da sretnete bilo gde. Vidi ovoga - visok, atletski građen, kovrdžave kose, s naočarima. Blagi, ironični smešak, staložen, ispitivački pogled. Gotovo da deluje profesionalno. A ipak, ipak - iza tog glatkog, pametnog čela ko zna kakve se čudne misli roje i šta tu ključa! Koliko se skrivenih duša tu gura i izviruje! Stravično. Primamljivo.
   Neodoljivo.
   Kleo je odolela. Samo polako, samo polako. Umesto da priđe baru, ona se mirno i vedra lica uputi onima na podijumu, pronađe jedno prazno mesto, namesti se, upravi pogled prema ogledalima na drugoj strani prostorije. Rastavljenih nogu, stopala čvrsto priljubljenih uz pod, obešenih ramena. Kugla koja se vrtela rasipala je talase crvene i ljubičaste svetlosti hiljadostruko raspršene, pravo u njeno uzdignuto lice.
   Hajde. Hajde. Hajde. Hajde. Ti si Kleo. Ti si Džudi. Ti si Lija. Ti si Liza. Hajde. Hajde. Hajde. Hajde. Sjaj joj se u kaskadama prelivao preko ivica duše, zapljuskivao bedeme njene ličnosti. Dođi, uđi, preplavi me, rascepi me, zameni me. Ti si Lija i Liza. Ti si Kleo i Džudi i Lija i Liza. Hajde. Hajde. Hajde. Hajde.
   U glavi joj se vrtelo. Pred očima joj se zamutilo. Soba se zavrte oko nje.
   Je li to to? Da li se to ona deli na dvoje? Ili se zamenjuje? Možda da. Možda, u svakome, čak i u njoj postoji sposobnost za tako nešto, i da bi se probudila dovoljno je samo da bude svetlosti, ogledala, pravog ambijenta, volje.
   Ja sam mnogo njih. Ja sam mnogolika. Ja sam Kleo koja se pretvara u Liju. Ja sam Džudi, i ja sam...
   Ne. Ja sam Kleo.
   Ja sam Kleo.
   Vrti mi se u glavi i pozlilo mi je, i ja sam Kleo i samo Kleo, kao što sam oduvek bila. Ja sam Kleo i samo Kleo, i sada ću pasti.
   
   "Polako", reče on. "Jeste li dobro?"
   "Bolje mi je, čini mi se. Auu!"
   "Niste odavde, a?"
   "Iz Sakramenta. Kako ste pogodili?"
   "Suviše ste brzo prešli na podijum. Ovdašnji svet zna za jadac. Ovaj lokal ima najbrža ogledala na celom zapadu. Oduvaće Vas, ako ne pazite. Ne možete tek tako izaći i krenuti odmah na ono najveće - morate se polako i postepeno prilagođavati. Jeste li sigurni da Vam nije ništa?"
   "Čini mi se."
   On je bio onaj visoki momak iz bara, atletski građen, profesionalac. Pretpostavljala je da je stigao da je uhvati pre nego što je pala, jer nije osećala modrice.
   Rukom ju je sada ovlaš pridržavao za desni lakat i blago gurao ka jednom od stolova pored zida.
   "Kako se sada trenutno zoveš?" upita je.
   "Džudi."
   "Ja sam Ven."
   "Pa, zdravo, Vene."
   "Jesi li za konjak? Da se još malo bolje povratiš."
   "Ne pijem."
   "Nikada?"
   "Lija je ona koja pije", reče ona.
   "A, tako. Stara priča. Ona se nacvrca a ti posle budeš mamurna. I ja imam jednog takvog, samo što je to kod njega kineska hrana. Baš ga briga što moj sistem za varenje ne podnosi rakove u ljutom i kiselom sosu. Nadam se da joj vraćaš ravnom merom."
   Kleo se nasmeši i ne reče ništa.
   On ju je pažljivo posmatrao. Da li je bio zainteresovan ili samo učtiv prema devojci koja očigledno nije umela da se snađe daleko od kuće? Zainteresovan, odluči ona. Izgleda da je poverovao u priču o Liji.
   Pazi sada, upozori Kleo samu sebe. Nasigurniji način da se pre ili posle odaš je da počneš da gomilaš pojedinosti koje zvuče ubedljivo.
   Ono što treba da radi, znala je, bilo je da nastoji da deluje ubedljivo bez mnogo truda; sedi lepo, slušaj njega, saznaj kako to zaista ide među tim svetom.
   "Šta radiš, tamo u Sakramentu?"
   "Ništa posebno zanimljivo."
   "Sirota Džudi. Posrednik u kupovini nekretnina?"
   "Kako si pogodio?"
   "Svaka druga žena koju u poslednje vreme upoznam bavi se posredstvom u kupovini nekretnina. Šta je Lija?"
   "Šljokara."
   "Tu se baš ne zarađuje bogznakako."
   Kleo slegnu ramenima. "Ona to i ne mora. Mi ostale je izdržavamo."
   "Nekretnine i šta još?"
   Nije bila sigurna da pravila ponašanja mnogolikih dozvoljavaju da se priča o svojim drugim ličnostima. Ali bila se pripremila unapred. "Liza je arhitekt-specijalista za uređivanje pejzaža i otvorenih prostora. Kleo radi na proizvodnji softvera. Sve smo stalno zauzete."
   "Liza bi trebalo da se upozna s Čakom. Pravi je đavo za hortikulturu. Ortak u firmi za iznajmljivanje biljne dekoracije - znaš, ogromne dracene i filadendroni za kancelarije, toliko-i- toliko mesečno, zamenjuje ih kada više ne deluju sveže. Liza i Čak bi celu noć umeli da pričaju o palmama i bromelicejama i kaktusima."
   "Treba da ih upoznamo."
   "Da, trebalo bi."
   "Ali prvo moramo upoznati Vena i Džudi."
   "A, potom, možda Vena i Kleo", reče on.
   Za trenutak je potrese osećanje straha. Zar je već uspeo da je otkrije? "Zašto Vena i Kleo? Kleo je trenutno odsutna. Ti razgovaraš sa Džudi."
   "Polako. Polako!"
   Ali ona nije mogla da se zaustavi. "Ne mogu ti isporučiti Kleo tek tako, znaš. Ona živi onako kako hoće."
   "Polako", ponovi on. "Sve što sam hteo da kažem jeste da Ven i Kleo imaju sličnosti. Ven takođe radi na softveru."
   Kleo se opusti. Reče, uz mali smešak: "Oh, pa nije valjda, zar i ti? Zar baš svako, u poslednje vreme? Ja sam mislila da si ti u nekoj od akademskih karijera. Profesor univerziteta ili nešto slično."
   "Jesam. U Kaliforniji."
   "Softver?"
   "U izvesnom smislu. Lingvistika. Metalingvistika, u stvari. Moja oblast je jezik jezika - osnovni podskupovi, nervne koordinate komunikacije, osnovni programi koje koristi čovečiji mozak, operacioni sistemi. Um kao kompjuter, kompjuter kao um. Na tu temu umem da postanem veoma dosadan."
   "Meni um ne izgleda kao dosadna tema."
   "Meni, ipak, nekretnine ne izgledaju kao dosadna tema. Pričaj mi o hipotekama na hipoteke i o trostrukom iznajmljivanju."
   "A ti meni pričaj o Čomskom i o Bendžaminu Vorfu", reče ona.
   On razrogači oči. "Čula si za Bendžamina Vorfa?"
   "Magistrirala sam komparativnu lingvistiku. To je bilo pre nekretnina."
   "Eto kakav sam ja baksuz", reče on. "Imam dragocenu priliku da saznam šta najbolje prolazi u tržnim centrima, a ona hoće sa mnom da priča o Vorfu i Čomskom."
   "Mislila sam da je svaka druga žena koju u poslednje vreme srećeš posrednik u trgovini nekretninama. S njima pričaj o tržnim centrima."
   "One sve hoće da razgovaraju o Vorfu i Čomskom. Zvuči intelektualnije."
   "Jadni Ven."
   "Jeste. Jadni Ven." A onda se nagnu k njoj preko stola i reče, ublažavajući ton. "Znaš, nije trebalo da napravim onaj štos o Venu i Kleo. Ispao sam veoma nasrtljiv."
   "Sve je u redu, Ven. Nisam to ozbiljno shvatila."
   "Izgledalo je da jesi. Delovala si veoma ljutito."
   "Pa, možda sam i bila u početku. Ali onda sam shvatila da se samo zavitlavaš."
   "Ipak, nije trebalo to da kažem. Bila si potpuno u pravu: Sada je Džudino vreme. Kleo nije ovde, i ništa ne mari. Hoću da upoznam Džudi."
   "Upoznaćeš je", reče ona. "Ali moći ćeš i Kleo, i Lizu i Liju. Upoznaću te sa celim društvom. Nemam ništa protiv."
   "Jesi li sigurna?"
   "Potpuno."
   "Neki od nas drže svoje druge ličnosti u strogoj tajnosti."
   "Zaista?" upita Kleo.
   "Ponekad. Ne uvek."
   "Meni ne smeta. Možda ćeš još noćas upoznati neke od mojih." Ona baci pogled ka podijumu. "Mislim da sam se sasvim povratila. Htela bih opet da oprobam ogledala."
   "Da se zameniš?"
   "Da se udvojim", reče ona. "Htela bih da prizovem Liju. Ona da pije, ja da razgovaram. Hoće li ti smetati ako i ona bude s nama?"
   "Neće, pod uslovom da nije od onih prljavih pijanica. Ili podmuklih."
   "Mogu da je držim pod kontrolom kada smo udvojene. Hajde, provedi me kroz ogledala."
   "Samo vodi računa. U San Francisku nisu kao ona u Sakramentu. To si već iskusila."
   "Ovog puta ću paziti šta radim. Hoćemo li izaći na podijum?"
   "Svakako", reče on.
   Kada su pošli ka podijumu priđe im jedan vitki mladić u majici sa kratkim rukavima, otprilike tridesetih godina. Obrijana glava, debeli brkovi, medaljoni, čizme. Baš pravi momak iz San Franciska, pravi peško. On se namršti na Kleo i upilji se u Vena.
   "Jesi li ti, Nede?" upita.
   Ven se namrgodi i odmahnu glavom. "Nisam. Sada nisam."
   "Oprosti. Izvini, molim te, trebalo je da shvatim." Čovek sa obrijanom glavom pocrvene i žurno se udalji.
   "Hajd'mo", reče Ven Klei.
   
   Ovoga puta bilo joj je lakše da održi ravnotežu. Pomoglo joj je i to što je znala da je on u blizini. Pa, ipak talasi svetlosti koja se prelamala nadolazili su, udarajući o nju, udarajući, udarajući. Napadali su je celu: svirepo, neumitno, nadmoćno. Morala je da se bori s lupanjem srca, dobovanjem u slepoočnicama, malaksalašću u kolenima. I u tome su oni nalazili zadovoljsttvo? To li je njihovo vrhunsko uživanje?
   Ali oni su bili mnogoliki a ona je bila samo jedna Kleo, i u tome je - znala je - ležala ona bitna razlika. Izgleda da je umela dobro da se pretvara. Mogla je da izmisli i odigra Džudi, Lizu, Liju, da svakoj od njih dodeli po mali ugao u svojoj ličnosti, da im da različite glasove, izraze lica, individualnost i identitet. Dok je kod kuće probala pred ogledalom uspevala je da ubedi samu sebe. Možda je čak uspela da ubedi i njega. Ali dok je kovitlac svetlosti naginjao i ljuljao bezbroj isprepletanih ogledala i u slalomu prilazio kapijama njene uskomešane duše, u njoj se počeo rađati očajnički strah da nikada neće uspeti da postane jedna od njih, ma kako vešto podražavala njihove zapetljancije.
   Je li zaista tako? Zar je zauvek osuđena da ostane izvan njihovog neodoljivog sveta i da beznadežno zaviruje u njega? Još je rano da se zna - isuviše rano, pomisli, da se prizna poraz.
   Ovoga puta uspela je makar toliko da ne padne. Podvrgavala se mučenju ogledalima dokle god je mogla da izdrži, a potom, ne čekajući na njega, siđe s podijuma i krenu - pažljivo, pažljivo hodajući po konopcu zategnutom iznad provalije - ka baru. Kada je u glavi prestalo da joj se vrti naručila je piće i oprezno srknula. Mogla je da oseti kako joj se alkohol polako, centimetar po centimetar, razliva kroz krvotok. To je umiri. Ven je u zanosu stajao na podijumu, i s vremena na vreme bi zadrhtao iznenada i kao u grču, i to je trajalo samo delić sekunde. Znala je da se udvajao: prizivao je jednu od svojih ličnosti. Mnogoliki su uglavnom zato i dolazili u te klubove. Njihovi raznovrsni identiteti više nisu bivali primorani da borave u strogo odvojenim odeljcima njihovog uma. Uz pomoć ogledala i svetlosti oni veštiji su umeli da spoje za kratko vreme dve ili, čak, tri svoje ličnosti u nešto složenije. Kada se vrati ovamo, mislila je, on će biti Ven plus iks, a ja ću morati da se pravim da sam Džudi plus Lija.
   Počela je da se priprema na to. Sa Džudi je bilo lako. Džudi je uglavnom bila istinska Kleo, žena posrednik za nekretnine iz Sakramenta, uz dodatak Kleinih shvatanja o tome kako je biti jedno od mnogolikih. A Lija? Kleo ju je zamišljala kao curu od dvadeset tri godine iz Los Anđelesa, nekadašnju juniorsku zvezdu u tenisu koja je slomila nožni članak prilikom jednog glupog skoka i kasnije se odala piću da bi olakšala bol i gubitak karijere. Nesputana obzirima, nepredvidljiva, neuredna, žestoka, surova: sve ono što Kleo nije bila. Da li bi možda mogla da bude Lija? Povuče duboki gutljaj pića i namesti Lijin izraz lica: pogled tvrd i svetlucav; mišići na obrazima zategnuti.
   Ven je upravo napuštao podijum. Kretnje kao da su mu se promenile: bio je ukočen, gotovo trapav, visoko podignutih ramena, čudno izbačenih laktova. Izgledao je toliko drukčije da se pitala da li ja uopšte to isti čovek.
   "Nisi se zamenio, zar ne?"
   "Udvojio sam se. Pol je sada sa mnom."
   "Pol?"
   "Pol je iz Teksasa. Geolog, fantastični pokeraš, svira gitaru." Ven se nasmeši, i to je izgledalo kao da je povukao u sebi neki menjač brzine. Dubljim glasom i razvučeno, on progovori: "I bo'me dobro pevam, gospoja. Ven je ljubomoran, jer njegovo pevanje nije ni za cvonjka. 'Oćete da trgnemo još po jednu, a?"
   "Aha", reče Kleo, nemarno, onako po Lijinski.
   
   Stan mu je bio u blizini; veselo, prozračno, komotno mestašce u oblasti gde se nalazilo pristanište za jahte. Odmah se videlo da mu je život bio podeljen na više delova: izbor grafika i drugih slika po zidovima odavao je ukus četvorice ili petorice ljudi, od koji je jedan imao veliku sklonost ka živopisnim scenama izlaska sunca iznad Velikog kanjona u Koloradu, drugi ka Pikasu i Mirou, a neko treći ka prefinjenim, impresionističkim prizorima pariskih ulica i cvetnih trgova. Soba, ogromnih prozora okrenutih suncu, sadržala je najveće i nazdravije kućne biljke koje je Kleo ikada imala priliku da vidi. Druga soba je bila pretrpana tehničkim knjigama i naučnim časopisima, a treća bila opremljena s tri do četiri blistave mašine za vežbanje mišića. Neke sobe su bile upravo nastrano uredne i čiste, neke u neverovatnom haosu. Neke su bile nameštene jednostavno i oskudno, druge, pak, nemarno i pretrpano. Stalno je očekivala da će naići na ostale stanare kako tumaraju unaokolo. Ali nije bilo nikoga, samo Ven. I Pol.
   Pol je natočio piće i tiho počeo da svira gitaru, pričajući joj razmetljive priče o svojim istraživanjima ruda po visoravnima zapadnog Teksasa. Pol je na španskom otpevao nešto što je zvučalo dosta skaredno, a Kleo, preuzevši Lijin glas, zvonko je pratila refren, namerno grešeći u tonalitetu. Ali onda je Pol otišao, i Ven se spustio sasvim blizu pored nje na divan. Hteo je da sazna još ponešto o Džudi i ispričao joj je nešto malo o Venu, i nijedna druga ličnost nije im se umešala u razgovor. Bila je sigurna da je to namerno. Ostali su do kasno u noć. Pol se vratio pred kraj, da im ispriča nekoliko viceva i da tiho otpeva ponoćnu pesmu, ali kada su njih dvoje otišli u spavaću sobu, bila je s Venom. U to je bila sigurna.
   A kada se ujutro probudila bila je sama. Odjednom se zbunila i nije mogla da se seti gde je, ali već u sledećem trenutku znala je, i znala je i kako se tu našla, pa je sela u postelji i zatreptala očima. Ušla je zatim u kupatilo i pljusnula šaku vode preko lica. Nije se potrudila ni da se obuče, već je šljapkajući krenula po stanu, tražeći Vena.
   Našla ga je u sobi za vežbanje kako radi na mašini za veslanje, ali to više nije bio Ven. Bio je odeven u tesne farmerke i belu majicu s kratkim rukavima, i izgledao je nekako mlađi, mršaviji, življi. Na čelu su mu se iskrile kapljice znoja, ali nije delovao zadihano. Uputio joj je hladnokrvan, nezainteresovano procenjivački, potpuno aseksualan pogled, kao da mu uopšte nije bilo neobično što se jedna gola žena stvorila u kući, i nije bio ni najmanje zbunjen zbog toga. "Dobro jutro. Ja sam Ned. Drago mi je što smo se upoznali." Glas mu je bio viši od Venovog, mnogo viši od Polovog, i nekako čudno, preterano tačno, izgovarao je svaki slog.
   Zaprepašćena, odjednom puna snebivanja i kajući se što se nije obukla pre nego što je izašla iz spavaće sobe, ona jednom rukom prekri dojke, iako mu njena golotinja izgleda nije ništa značila. "Ja sam - Džudi. Došla sam s Venom."
   "Znam. Pročitao sam u našoj beležnici." On gipko povuče vesla na mašini, zabaci se unazad, potom se naže napred. "Posluži se sama iz frižidera", reče. "Ne ustručavaj se, kao da si u svojoj kući. Ven ti je ostavio pisamce u kuhinji."
   Ona je buljila u njega: njegove šake, usne, dugačke, mišićave ruke. Setila se njegovog dodira, poljupca, mekoće njegove kože. A sada, ta savršena ravnodušnost. Ne. Nisu to bili njegovi poljupci, njegov dodir. Bili su Venovi. A Vena sada više nije bilo. U njegovom telu sada je obitavao drugi stanar, neko koga nije uopšte poznavala i koji se nije sećao sinoćnih zagrljaja. Pročitao sam u našoj beležnici. Oni su jedan drugom ostavljali podsetnike, biltene. Kleo se naježi. Znala je, manje-više, šta može da očekuje, ali sam doživljaj se veoma razlikovao od pukog čitanja o tome. Oseti se gotovo kao da je upala među bića sa druge planete.
   Ali to si sama htela, pomisli. Zar ne? To nešto zagonetno, tajnovito, nepredvidljivo, prosto sablasno? Htela je da malo prokrstari jednim drugim svetom jer je njen vlastiti postao tako bajat, uzak, skučen. I evo je, tu je. Dobro jutro. Ja sam Ned. Drago mi je što smo se upoznali.
   Venovo pisamce bilo je zakačeno za frižider malom, žutom magnetnom zakačaljkom u obliku bubamare. VEČERAS NA VEČERU KOD MIŠELA? TI I JA I KO ZNA KO JOŠ. POZOVI ME.
   Tako je počelo. Sledećih deset dana viđali su se svako veče. Obično bi se sastali u nekom restoranu s tri zvezdice, večerali dugo i intimno, vraćali se u njegov stan. Jedne blage, vedre noći odvezli su se na plažu i gledali talase kako se lome o Greben foka, sve dok ponoć nije već davno prošla. Jednom drugom prilikom prošetali su se kroz Ribarski kej, i vratili se s tri kese pune lepljivih uspomena na tu šetnju, a da ni sami nisu znali otkuda im.
   Ven mu je bilo glavno ime - videla ga je jedne noći na kreditnoj kartici - i to je izgleda bio i njegov glavni identitet, iako je, znala je, imao mnogo drugih. U početku je nerado pričao o tome, ali četvrte ili pete noći rekao joj je da ima devet važnijih ličnosti i šesnaest manje značajnih. Pored Pola, geologa, Čaka, koji se bavio hortikulturom, i Neda, homoseksualca, Kleo je čula da postoji i Nat, špekulant na berzi - imao je pedeset godina i bio je debeo, svake nedelje sticao je bogatstvo i provodio vreme ili u Las Vegasu ili na Majami Biču; Henri je bio pesnik, koji se stideo i nikada nije dozvoljavao da mu neko pročita ono što piše; Dik je učio za glumca; Hal je nekada predavao pravo na Harvardu; Dejv je vozio jahtu; Nikolas je bio hazarder na kartama.
   A zatim je bilo i onih koji su se pojavljivali tek delimično; neki nisu imali ni imena, samo su čudno govorili i voleli su da se prave važni.
   Ipak, te njegove druge ličnosti viđala je veoma retko. Kao i drugi mnogoliki, i on je patio od povremenih preobražaja mimo svoje volje. Jedne noći, dok su vodili ljubav, iznenada je postao Hal, a jednom drugom prilikom ceo sat je bio pretvoren u Dejva, a u magnovenjima javljali bi se i Henri i Nikolas. Kleo bi odmah primetila kad god bi se takva zamena odigrala. Ti trenuci bili su joj zastrašujući i uzbudljivi, i nekako čudno zabavni. Ali, uopšte uzev, on je veoma dobro vladao sobom, i ostajao je Ven, kao da oseća jaku potrebu da nju doživi kao Ven, i samo kao Ven. Ponekad bi se udvojio, dovodeći Pola da peva uz gitaru, ili Dika da joj recituje neki sonet, ali i u tim trenucima Venova ličnost je ostajala prisutna i vladala situacijom. Izgleda da je bar ponekad umeo da se udvoji po svojoj volji, bez pomoći ogledala i pomoći svetlosti. Od kada je znao za sebe bio je aktivan i uspešan mnogoliki - još od detinjstva, možda čak i od rođenja - i godinama se posvećivao zadatku da ovlada svojim podeljenim umom.
   Svi njegovi likovi koje je upoznala u osnovi su bile privlačne ličnosti: bili su energični, stabilni, odlučni muškarci, koji su uživali u životu i izgleda da su znali kako da sebi pribave ono što žele. Iako su se međusobno veoma razlikovali, ona ih je bez teškoća sve mogla pratiti unazad do Vena, od koga su se, tako je mislila, svi oni odvojili. Jedina zagonetka bio joj je Nat, igrač na berzi. Kleo je jedva mogla da zamisli kako on izgleda kada postane Nat - slatkorečiv i opak, to da, ali kako je uspevao da izgleda petnaest godina stariji i teži četrdeset funti? Možda je sve to izvodio izrazima lica i držanjem. Ali nikada nije uspela da vidi Nata. I vremenom je shvatila da misli isuviše uprošćeno ako Pola, Dika, Neda i ostale shvata samo kao Vena koji svoju ličnost proširuje na razne načine.
   Ali i sam Ven je bio isto onoliko nepotpun kao i ostali. Bio je samo jedan od mnogih koji su se razvili paralelno, svaki od njih autonomno, svaki od njih samo delić jedne celine. Iako je Ven vladao telom najveći deo vremena, ipak nije imao predstavu o tome šta one druge ličnosti rade dok one vladaju, pa je i sam morao da se osloni na nagađanja, čudne tragove, i one beleške i poruke koje bi se potrudili da mu ostave, kako bi mogao da zna šta se događalo dok on nije bio u svesti. "Jedini koji sve zna je Majkl. On ima sedam godina, pametan je kao lisica, i sve vreme održava kontakt sa svima vama."
   "Zapis tvoje memorije", reče Kleo.
   Ven klimnu glavom. Svi mnogoliki, znala je imali su po jednu ličnost koja je uvek bila potpuno svesna i znala šta sve ostale rade - većinom neko dete, posmatrača koji je boravio daleko u dubinama uma, igrao se svojih igara i izranjao samo kada bi bilo potrebno da se izbegne neka kriza koja bi ugrozila celu grupu. "Samo nas je obavestio da je Etiopljanin", reče Ven. "I tako mi svake dve do tri nedelje odemo preko Ouklenda u jedan etiopski restoran koji on voli, i tu se on udvara kelnericama na amfarskom jeziku."
   "To vam i nije neka preteška obaveza. Čula sam da su etiopljani veoma lep narod."
   "Svakako. Ali oni svi misle da je to samo šala, a i Majkl ne zna kako da osvoji ženu. Tek mu je sedam godina, znaš. I zato Ven od svega toga nema nikakvu korist sem što malo vežba komparativnu lingvistiku, i pokvari stomak. Etiopska hrana je najzačinjenija na svetu. A ja ne podnosim začinjenu hranu."
   "Ni ja", reče ona. "Ali Liza je obožava. Naročito meksikansku. Uostalom, niko još nije rekao da je lako živeti u istom telu sa drugima, zar ne?"
   
   Znala je da mora da pazi kad ispituje Vena o načinu na koji živi, kao jedan od mnogolikih. Jer i ona je trebalo da bude jedna od njih. Ali iskoristila je to što je iz Sakramenta kao opravdanje što naizgled ima stvari koje ne zna o običajima mnogolikih i njihovom svakodnevnom načinu življenja. Iako je i ona još od detinjstva znala da je mnogolika - tako mu je rekla - rasla je u sredini koja nije rado prihvatala podeljene ličnosti, za razliku od San Franciska gde je već godinama otvoreno postojala jedna potkultura mnogolikih. U svojoj usamljenosti, ne znajući da ima još mnogo takvih kao što je ona, u početku je mislila da boluje od ozbiljnog duševnog poremećaja. Tek nedavno, tako mu je rekla, počela je da shvata ogromne prednosti života mnogolikih; bogatstvo složenost, punoću obdarenosti i doživljaja u kojima je mogla slobodno da uživa jedna mnogolika duša. I zato je došla u San Francisko. Zato je tako žudno upijala sve što joj je on kazivao o sebi.
   Pazila je, takođe, kad god je prikazivala svoje druge ličnosti. Želela je da ne mora da se pretvara da ih ima. Ali ipak ih je morala ispoljiti s vremena na vreme, već i samo zato da bi održala Venovu zainteresovanost za sebe. Ravnodušnost mnogolikih prema jednolikima bila je opštepoznata. Smatrali su ih tupim, isuviše jednostavnim, dvodimenzionalnim. Tražili su uzbuđenja u tome da zagrle jednu osobu a otkriju drugu, ili čak dve, ili tri. I zato mu je davala Lizu, davala mu Liju, davala mu Džudi-koja-je-bila-Kleo i Kleo-koja-je-bila-neko-drugi, i često, kad su bili u krevetu, prelazila je iz jedne u drugu ličnost naizgled mimo svoje volje i neočekivano.
   Liza je bila mirna, obuzdana, strogo moralna osoba. Potpuno se prenerazila kada je, između dva treptaja oka, otkrila sebe u zagrljaju nepoznatog čoveka. "Ko ste Vi? Gde sam ja?" vrisnula je, otkotrljavši se u stranu i sklupčavši se kao fetus u majčinoj utrobi.
   "Ja sam Džudin prijatelj", reče Ven.
   Ona ga je belo gledala. "Znači, opet igra svoje stare igre."
   Izgledao je povređen, zbunjen, zabrinut. Pustila ga je da se malo predomišlja da li će usred noći morati da je vraća u njen hotel. A onda je dozvolila da vragolasti osmeh pređe preko Lizinog lica, dozvolila da Lizina usplahirena stidljivost popusti, dozvolila Lizi da omekša i da se opusti, dozvolila Lizi da počne da prede...
   "Pa, kada smo se već našli - kako ono reče da se zoveš?"
   To mu se dopalo. Dopadala mu se i Lija - neobuzdana, slatka, bučna, puna uzdaha, vapaja, jedna od onih koje se ritaju i tresu, koja ga je svukla s kreveta na pod i tamo nastavila da se tumba s njim. Činilo joj se da mu se dopada i Kleo, iako je to bilo teže pogoditi jer Klein stil je bio uzdržan i s visine, ozbiljan, barokan, nedokučiv. Brzo bi prelazila s jedne na drugu, ponekada bi u toku samo jednog sata prošla kroz sve četiri. Vino, tako mu je rekla, kod nje izaziva brze zamene ličnosti. Obavestila ga je da ima još nekoliko drugih ličnosti, na većoj dubini i fragmentarnih. Nagovestila je da su nemirne, duboko neurotične, samoubilačke: bile su pod kontrolom, rekla je, i neće se oteti da mu nanesu neko zlo, ali ostavila je da takva mogućnost i dalje lebdi u vazduhu, da bi njihov odnos učinila uzbudljivijim a i svoju ulogu verodostojnijom.
   Izgleda da je delovalo. Bilo je očevidno da uživa u njenom društvu. Već je počela da se upušta u maštanja kako bi bilo da se preseli iz Sakramenta, iznajmi stan, možda čak i da se useli kod njega, iako bi to sigurno bio veoma čudan život, pun izazova. Jer živela bi s Polom, Nedom, Čakom i svima ostalima, ne samo s njim, ali kako je sve to bilo čudesno, kako ju je mamilo i kopkalo da pokuša!
   A onda, desetog dana, on iznenada postade veoma napet i neobično natmuren. Upitala ga je šta mu je, on je izbegavao da odgovori, ona je navaljivala, i on napokon reče, "Da li zaista želiš da znaš?"
   "Dabome."
   "Smeta mi što nisi istinska, Džudi."
   Dah joj se preseče. "Šta, do vraga, hoćeš da kažeš?"
   "Znaš ti dobro šta hoću", reče on mirno i pun tuge. "Nemoj više pokušavati da se pretvaraš. Nema smisla."
   Bilo je kao da ju je neko munuo u rebra.
   Okrenula se u stranu i dugo ćutala, pitajući se šta da kaže. I to baš sada kada je sve tako lepo krenulo, kada je već počela da veruje da uspeva u svojoj maskaradi.
   "Znači ti si znao?" upita plaho.
   "Naravno da sam znao. Znao sam od prvog časa."
   Drhtala je. "Kako si pogodio?"
   "Ima hiljadu načina. Kada se zamenimo mi se promenimo. Glas, Oči. Zategnutost mišića. Način istraživanja. Čak i moždani talasi. Test za ispoljavanje potencijala to može da pokaže. Baci mi snop jake svetlosti u oči i ja ću emitovati određenu krivulju moždanih talasa, koja će kod Neda biti drukčija, kod Čaka, opet, drukčija. Ti i Liza i Kleo i Lija sve ćete biti jednake u tom pogledu. Mnogoliki nisu glumci, Džudi. Mnogoliki su odvojeni umovi u istom mozgu. To je naučno dokazano. A ti si samo glumila. To si radila veoma dobro, ali nikako nisi mogla da me prevariš."
   "Znači, pustio si me da od sebe pravim budalu."
   "Nisam."
   "Zašto si... kako si mogao..."
   "Video sam te kako ulaziš one prve večeri i privukla si me na prvi pogled. Gledao sam te kako odlaziš na podijum i kako se onesvešćuješ, i po tome sam znao da nisi mnogolika i pitao sam se: šta ona kog vraga traži ovde? Onda sam ti prišao, i tu me je uhvatilo. Osetio sam nešto što nikada ranije nisam osetio. Zvuči li ovo kao stara, otrcana, ljubavnička šarena laža? Ali istina je, Džudi. Ti si prva jednolika žena za koju sam se zainteresovao u svom životu."
   "Zašto?"
   On odmahnu glavom. "Ima nešto u tebi... tvoja snažna ličnost, stalno budna svest, možda čak i ta tvoja žarka želja da se praviš da si mnogolika... Ne znam. Tek uhvatilo me je, uhvatilo me je, i to dobro. I ovo je bilo čarobnih desetak dana. Zaista tako mislim."
   "Dok ti nije dosadilo."
   "Nisi mi ti dosadila, Džudi."
   "Kleo. To mi je pravo ime, ime jednolike. Džudi ne postoji."
   "Kleo", reče on kao da usnama meri tu reč.
   "Znači, nisam ti dosadila iako sam samo jedna jedina. Pa, to je divno - izuzetno laskavo. Najbolje što sam danas čula. Čini mi se da bi sad trebalo da odem. Ven. Sada si Ven, zar ne?"
   "Nemoj tako da govoriš."
   "A kako hoćeš da govorim? Ja sam očarala tebe, ti si očarao mene, malo smo se poigrali i sada je gotovo. Ja nisam bila ona koja sam, ali ti si dao sve od sebe. Oboje smo dali sve od sebe. Ali ja sam ipak samo jednolika žena i tebi to neće biti dovoljno. Neće, na duže vreme. Još možda samo jednu noć, nedelju dana, možda još i dve nedelje. Pre ili posle potražićeš ono pravo, a ja za tebe nikada neću moći to da budem. Zbogom, Ven."
   "Ne."
   "Ne?"
   "Ne idi."
   "Nema smisla da i dalje ostanem s tobom."
   "Ja hoću da ostaneš."
   "Ali, ja sam jednolika, Ven."
   "Ne moraš to i ostati", reče on.
   
   Psihoterapeut se zvao Berkhalter i ordinacija mu se nalazila u jednom od tornjeva Embarkadero. Svi mnogoliki u San Francisku gledali su u njega kao u božanstvo. Bio je specijalista za elektrofiziološku integraciju, posebno primenjenu na poremećaje mnogolikih ličnosti. Oni koji su u sebi nosili mračne i demonske osobe, koje su ugrožavale stabilnost cele grupe, odlazili su kod njega da bi te ličnosti uništili ili bar naučili da ih drže na uzdi. Oni koji su želeli da njihove latentne ličnosti, potisnute od onih komunikativnijih, izbiju na površinu i ostanu zdrave i delotvorne takođe su odlazili kod njega. Oni čiji je mnogoliki život bio pravo mučenje šizoidnih smućenosti, umesto da bude bogata kontrapunktalna simfonija puna zadovoljstva, predavali su se u ruke dr Berkhaltera da ih izleči, što je on, tokom vremena, i činio, tokom poslednjih nekoliko godina počeo je da razvija metod koji je nazvao obogaćenje ličnosti. Ven je to nazvao "zabijanje klinova".
   "On može jednoliku osobu da pretvori u mnogoliku?" začuđeno upita Kleo.
   "Ako u njoj postoje takvi potencijali. Ti znaš da je to delimično urođeno. Struktura mozga mnogolikih je u osnovi ipak različita od mozga jednolikih. Prosto, hardver nije isti, moždane vijuge. I onda, ako se javi odgovarajući podsticaj, najčešće u detinjstvu, najčešće ali ne i uvek traumatičan, događa se razdvajanje, različiti identiteti počinju da uspostavljaju svoje teritorije. Ali veoma često se dešava da se mnogolikost nikada ne ispolji, i ti živiš sposobna da budeš gomila drugih ličnosti a da nikada za to ne saznaš."
   "Ima li osnova za pretpostavku da sam ja takva?"
   On slegnu ramenima. "Vredelo bi pokušati. Ako otkrije u tebi određene karakteristike, on već ima delotvorne načine da izazove odvajanja ličnosti u tebi. Da zabije klin, razumeš? Ti iskreno želiš da postaneš mnogolika, je li tako, Kleo?"
   "O, da. Ven. Da!"
   Berkhalter nije bio sasvim siguran. Lepljivom trakom pričvrstio joj je elektrode za lobanju, uperio joj mlaz jake svetlosti u oči, podvrgnuo je testovima verbalne asocijacije, sproveo četiri ili pet različitih elektroencefalogramskih proučavanja, i još nije bio siguran. "Ovo nije obična crno-bela situacija", ponovio je nekoliko puta, mršteći se, natmurivši se. I on sam bio je mnogoliki, ali od njegovih ličnosti tri su bile psihijatri; tako da u vreme dok je ordinirao nikada nije bilo stvarnih problema. Kleo se pitala da li on ponekad saziva konzilijum samog sebe da potvrdi dijagnozu. Posle nedelju dana ispitivanja bila je uverena da za nju nema nade, da je nepopravljiva jednolika, ali Berkhalter je iznenadio zaključkom da bi vredelo pokušati. "U najgorem slučaju", rekao je, "posle nekoliko dana nastupiće spontano ponovno sjedinjavanje, i nećete biti u nimalo gorem položaju nego što ste sada. Ali ako uspemo..."
   Njegova klinika je bila na drugoj strani zaliva, u gradu Moragi. Tu je provela još dva dana, na daljem ispitivanju, a zatim je tri dana uzimala lekove. "To je samo sredstvo protiv napetosti i grčeva", rekla je sestra ohrabrujućim tonom. "Da Vam pojačamo izdržljivost."
   "Izdržljivost čega?"
   "Traume rađanja", reče ona. "Nove ličnosti će početi da se pojavljuju, i to Vam može neko vreme biti neprijatno."
   Lečenje je počelo u četvrtak. Elektrošok, lekovi, opet elektrošok. Bila je pod jakim sredstvima za umirenje. Doživela je sve kao jedan dug san, ali nije osećala nikakve bolove. Ven ju je posećivao svaki dan. Došao je i Čak, i doneo joj dve rascvetale orhideje u saksiji, Pol joj je pevao, i čak ju je i Ned jednom obišao. Ali sa svakim od njih jedva je uspevala da razgovara. Najveći deo vremena slušala je neke glasove. Imala je temperaturu i često nije znala gde se nalazi, a s vremena na vreme bila je sigurna da lebdi dvadesetak centimetara iznad postelje. Vremenom su se ti osećaji povukli, ali ostali su drugi, gotovo isto toliko čudni. Ostali su i glasovi. Naučila je da sa njima razgovara.
   Druge nedelje nisu joj više bile dozvoljene posete. No, nije smetalo. Imala je društva do mile volje, čak i kad je bila sama. Onda je opet došao Ven. "Danas te puštaju kući. Kako si, Kleo?"
   "Ja sam Norina", reče ona.
   
   Izgleda da ih je bilo pet u njoj. Tako je, bar, rekao je Ven. Ona nikako nije mogla to da zna, jer kada su one vladale telom nje nije bilo - nije spavala, jednostavno, nije bila tu, ništa nije opažala. Ali on joj je pokazao beleške koje su one pisale, rukopisima koje nije prepoznavala i, u stvari, jedva mogla i da pročita, i puštao joj je trake sa snimljenim njenim drugim glasovima: Norina, duboki kontraalt; Nanet, visoki, zadihani glas; Kaća, tvrda, gruba Njujorčanka; i poslednja, koja još nije rekla kako se zove, ali glas joj je imao onaj senzualni prizvuk glumice ili zavodnice s plaže.
   Prvih nekoliko dana nije izlazila iz stana, a zatim je krenula u kratke šetnje, a Ven ili neki od njegovih likova bili su uvek kraj nje. Osećala se kao bolesnik koji prezdravlja. Neka vrsta mamurluka od lekova otupela joj je reflekse tako da se teško nalazila u uličnom saobraćaju, a strepela je i da joj se ne dogodi zamena ličnosti dok bude van kuće. To se uvek događalo iznenada, bez ikakvih znakova upozorenja, i kada bi se opet vratila u svesno stanje smetale su joj praznine u pamćenju, to što ne zna kako se odjednom obrela na Džirardeli-skveru, ili u parku Golden Gejt, ili na bilo kom drugom mestu gde je u međuvremenu neka njena druga ličnost odvela telo.
   Ali bila je srećna. I Ven je bio srećan zajedno s njom. U drugoj nedelji, jedne noći kada su izašli, on se pretvorio u Čaka - Kleo je znala da je to Čak, jer sada je uvek tačno znala koja od njegovih ličnosti preuzima svest - i rekao joj: "Ti čudesno deluješ na njega. Niko od nas ga do sada nije video takvog - tako zadovoljnog, tako ispunjenog..."
   "Nadam se da će to potrajati, Čak."
   "Naravno da hoće! Zašto, pobogu, ne bi potrajalo?"
   Ali nije. Kada je treća nedelja bila na izmaku Kleo je zapazila da već nekoliko dana Norina nije ništa upisala u njihov zajednički podsetnik. To, samo po sebi, nije moralo da bude zabrinjavajuće: dešavalo se da neka od ličnosti reši da utone i da se ne pojavi danima, nedeljama, čak mesecima. Ali zar je bilo verovatno da će Norina, tek došavši na ovaj svet, tako dugo ostati izvan njega? Lin-lin, mala Kineskinja koja se pojavila i razvila tokom druge nedelje i bila Klein zapis memorije, javila je da je Norina otišla. Nekoliko dana kasnije, jedna nova ličnost, po imenu Meti, izronila je i nestala u roku od tri sata, kao nešto što je proključalo iz morskih dubina. Potom nestadoše i Nanet i Kaća, ostavljajući Kleo samu s onim bezimenim, zavodničkim glasom i s Lin-lin. Ona se, dakle, ponovo sjedinjavala. Klinovi koje joj je dr Berkhalter zabio u dušu više nisu držali; um joj je insistirao na jedinstvu i ponovo se spajao u jednu celinu; vraćala se u stanje jednolikosti.
   "Sve su sada otišle", očajno reče Venu.
   "Znam. Gledao sam kako odlaze."
   "Zar ne možemo nešto da preduzmemo? Da li da se vratim Berkhalteru?"
   U očima mu je videla bol. "Neće vredeti", reče on. "On mi je rekao da postoji verovatnoća tri prema jedan da će se ovo dogoditi. Pretpostavljao je da će sve ovo trajati oko mesec dana; to je bilo najviše čemu smo se mogli nadati. I imali smo svoj mesec dana."
   "Bolje da odem, Ven."
   "Nemoj tako govoriti."
   "Ne?"
   "Volim te, Kleo."
   "Nećeš još dugo."
   Pokušao je da se prepire s njom, da joj kaže da mu ne smeta što je jednolika, da jedna Kleo vredi koliko tuce raznih ličnosti i da će se prilagoditi životu s jednolikom ženom. Nije mogao da podnese pomisao da će ga sada napustiti... I tako je ostala; nedelju dana, dve nedelje, tri. Jeli su u svojim omiljenim restoranima. U svežim večerima šetali su se s rukom u ruci. Pričali su o Čomskom i Vorfu čak i o tržnim centrima. Kada bi on odlazio i umesto njega se pojavljivali Pol, Čak ili Hal ili Dejv, izlazila je i s njima ako su to želeli. Jednom je s Nedom izašla u bioskop, i kada je pred kraj osetio da će se zameniti, obgrlila ga je rukom sve dok nije ponovo stekao vlast nad sobom, da bi mogao da vidi kraj filma.
   Ali sve je bilo uzalud. Njemu je bilo potrebno više od onog što mu je ona mogla da ponudi: zamena, udvajanje, složeni prizvuci i odjeci drugih ličnosti što trepte izvan obala svesti. To mu nije mogla pružiti. Bio je kao čovek koji je sebi namerno vezao oči da bi slepoj ženi mogao praviti društvo. Znala je da ne može od njega tražiti da tako provede ceo život.
   I tako, jednog popodneva kada je Ven bio odsutan, ona se spakovala i oprostila od Pola, koji ju je zagrlio i zajedno s njom pustio suzu, i vratila se u Sakramento. "Kaži mu da me ne traži", rekla je. "Najbolje je kada se prekine odjednom i zauvek." Provela je samo dva meseca u San Francisku, ali kao da su joj to bila jedina dva meseca kada je zaista živela, a sve ostalo vreme bilo je provedeno u nekom sivilu.
   U kancelariji za promet nekretninama radio je čovek koji joj je već dve godine govorio da su njih dvoje kao stvoreni jedno za drugo. Kleo je s njim oduvek bila u prijateljskim odnosima; prošle zime išli su nekoliko puta preko vikenda u Taho, na skijanje; jedanput su išli na Havaje, vozili se na izlete do San Dijega. Ali u njegovom društvu nikada nije osećala nešto naročito. Nedelju dana po povratku telefonirala mu je i predložila da se odvezu na sever do prašuma sekvoje i provedu tamo nekoliko dana. Kada su se vratili, preselila se na njegov ortački posed, u blizini grada.
   Teško bi mu se moglo naći zamerke. Bio je blage naravi i privlačan, uspešno se bavio svojim poslom, čitao, voleo dobre filmove, uživao u pešačenju, splavarenju, autostopiranju s rancem na leđima, čak je predlagao da odu u grad kad nastupi operska sezona i da vide nekoliko predstava. Bližio se onom životnom dobu kada se već pomišlja na brak i porodicu. Izgleda da je bio veoma zaljubljen u nju.
   Ali bio je ravan i nezanimljiv, mislila je, ravan kao figura koji je neko izrezao iz kartona: jednoliki jedan mozak, bez zamene. Bio je samo jedan čovek i takav će uvek biti. Znala je da mu se teško može prebaciti. Ali nikako nije mogla da se veže za nekog ko ima samo dve dimenzije. Svake večeri u njoj su besnele oluje nemira, a nije nikako mogla da mu objasni šta je to muči.
   Jednog kišovitog popodneva, početkom novembra, spakovala je kofer i odvezla se u San Francisko. Uzela je sobu u jednom od motela u Ulici Lombard, istuširala se, presvukla, i otpešačila u Ulicu Filimore. Oprezno je pretražila potez od Ulice Kestenova do Ujedinjenja, i natrag, od Ujedinjenja do Kestenova. Umirala je od straha pri pomisli da će slučajno sresti Vena. Samo ne večeras, molila je. Samo ne večeras. Prošla je pored Đuskališta, nije ušla, zastala ispred kluba koji se zvao Velika Mama, odmahnula glavom, konačno ušla u jedan po imenu Propratne Pojave. Uglavnom žene, kao i obično, ali i nekoliko muškaraca pored šanka, dosta zgodnih. Ni traga od Vena.
   Ona naruči piće i ovlaš zapodenu razgovor s jednim omanjim, kovrdžavim tipom, verovatno umetnikom.
   "Da li često navraćate u ovaj lokal?" upita je.
   "Prvi put. Obično sam odlazila u Đuskalište."
   "Čini mi se da sam Vas tamo viđao. Ili možda nisam."
   Ona se nasmeši. "Kako se sada zovete?"
   "Sendi. A Vi?"
   Kleo duboko udahnu. Oseti nekakvu blagu omamu u glavi, iza očiju. Jesi li to htela? upita samu sebe. Jesam. Jesam. Baš to sam htela.
   "Melinda", odgovori.

Sezona mutanata

     Juče je sneg napadao desetak centimetara. Danas se sa okeana podigao žestok vetar i stao da kovitla snežna vrtložja. Zima je na vrhuncu, najniža tačka godine. Upravo u ovo doba kada stižu mutanti.
     Pojavili su se pre deset dana, istih šest porodica kao i uvek, zakupivši sve obalne kuće na severnoj strani druma Kresta dine. Dopada im se da dolaze ovde zimi, kada više nema turista i kada plaže opuste. Mislim da im se ne dopada da se unaokolo vrzma mnoštvo normalnih. Zimi ovde ostaje samo najuži krug nas koji tu obitavamo preko cele godine. A nama mutanti ne smetaju, pod uslovom da nam ne dosađuju, što se nikada ne događa.
     Mogu da vidim sada kako se vesele na obali, i deca i odrasli. Izgleda da na njih hladnoća uopšte ne deluje. Ja bih se načisto smrzao da sam kojim slučajem napolju po ovom vremenu, ali oni ne mare čak ni da obuku kapute. Jedino nose lake vetrovke i pulovere. Raspolažu debljom kožom od nas, pretpostavljam - slična je štavljenoj, blistava, zelena poput jabuka - a po svoj prilici i različitim metabolizmom.
     Gotovo bi mogli da predstavljaju žitelje neke druge planete - ali ne, oni su žitelji Sjedinjenih Država, baš kao i ja. Jedina je razlika u tome što su mutanti. Ili nakaze, kako smo ih nekada nazivali. Ali, razume se, sada to više ne smemo.
     Stalno prave svoje mutantske smicalice. Mogu da lete, znate. Oh, nije, zapravo, posredi pravo letenje; više je u pitanju skakanje i lebdenje, ali uspevaju da se otisnu osamdeset metara u vazduh i da se tu zadrže tri ili četiri minuta. Nazivaju to levitacijom. Grupa njih upravo sada levitira povrh okeana, lebdeći visoko iznad talasa. Baš bi mi bilo milo da se sunovrate dole i dobro nakvase. Ali nema od toga ništa: čvrsto drže kontrolu u svojim rukama. Pazi, sad ovo! Dvojica njih upravo su počela da se grudvaju, ne koristeći pri tom uopšte ruke; naprosto umovima sakupljaju sneg, sabijaju ga u grudve, a potom ih bacaju unaokolo. To nazivaju telekinezom.
     Naučio sam ove izraze od moje starije kćeri, Elene. Njoj je sedamnaest godina. Provodi mnogo vremena zamlaćujući se sa jednim mališanom mutanata. Više bih voleo da sadrži podalje od njega.
     Levitacija. Telekineza. Mutanti koji iznajmljuju obalne kuće. Baš je ovaj svet poludeo...
     Pogledajte ih samo kako poskakuju unaokolo. Izgledaju srećni zar ne?
     Proteklo je tri nedelje od kada su došli. Sindi, moja mlađa kćer njoj je devet godina stala je danas da se raspituje o mutantima. Šta su oni? Zašto postoje?
     Odgovorio sam joj: "Postoje različite vrste ljudskih bića. Neki imaju tamnu kožu i kovrdžavu kosu, dok se drugi odlikuju žutom kožom i iskošenim očima, a treći..."
     "To su rase", uzvratila je ona. "Znam sve o rasama. Rase izgledaju različito spolja, ali iznutra su sve prilično iste. Mutanti su, međutim, stvarno drugačiji. Oni poseduju naročite moći, a neki imaju i krajnje čudna tela. Znatno su različitiji od nas nego druge rase i baš to ne razumem."
     "Oni su naročita vrsta ljudi", odgovorio sam joj. "Rodili su se različiti od svih ostalih."
     "Zašto?"
     "Znaš li šta su geni, Sindi?"
     "Otprilike", uzvratila je ona. "Upravo smo počeli da učimo o njima."
     "Geni su ono što određuje kako će nam deca izgledati. Ti imaš smeđe oči zato što ja imam gen za smeđe oči, shvataš? Ali povremeno dolazi do iznenadnih promena u genima neke porodice. Događa se nešto neobično. Javljaju se žute oči, možda. To je onda mutacija. Mutanti su ljudi čijim se genima dogodilo nešto neobično pre pedeset, sto, tri stotine godina i ta promena gena postaje stalna, prenoseći se sa roditelja na decu. To je slučaj sa genom za lebdenje, koji oni poseduju. Ili sa genom za onu njihovu blistavu kožu. Postoji čitavo mnoštvo različitih mutantnih gena."
     "Odakle su mutanti došli?"
     "Oduvek su bili tu", kazao sam.
     "Ali zašto nam niko nikada nije pričao o njima? Zašto u mojim udžbenicima nema ništa o mutantima?"
     "Potrebno je vreme da bi stvari ušle u udžbenike, Sindi. Te knjige su pisane pre deset ili petnaest godina. A ljudi tada nisu mnogo znali o mutantima, tako da nije moglo ni biti mnogo reči o njima, a naročito ne upućenih deci tvog uzrasta. Mutanti su se onda još skrivali. Živeli su po zabitim mestima, prerušavali su se i prikrivali svoje moći."
     "Zašto se sada više ne kriju?"
     "Zato što to više ne moraju", kazao sam."Stvari su se promenile. Normalni ljudi ih prihvataju. Uspelo nam je da se oslobodimo čitavog balasta predrasuda tokom poslednjih sto godina. Nekada davno, svako ko je makar i malo bio neobičan izazivao je podozrenje drugih ljudi. Ma kakva bila različitost u boji kože, religiji, jeziku - stvarala je neprilike, Sindi. Konačno smo naučili da prihvatamo ljude koji nisu kao mi. Čak smo počeli da prihvatamo i ljude koji, u stvari, više i nisu sasvim ljudi. Mutante."
     "Ako ih prihvataš," kazala je ona, "zašto se onda ljutiš kada se Elena šeta obalom sa onim... kako se zvaše?"
     Elenin prijatelj vratio se na koledž odmah posle božićnih praznika. Ime mu je Tim. Sada je na trećoj godini na Kornelu. Mislim da ona provodi predugo vremena pišući mu duga pisma, ali šta ja tu mogu?
     Moja supruga smatra da treba da budemo druželjubiviji prema njima. Nalaze se ovde već mesec i po, a mi samo razmenjujemo učtive pozdrave s njima - prijateljske naklone, osmehe i ništa više. Čak im ne znamo ni imena. "Što se mene tiče, ne moram ni da ih saznam", kazao sam ja. "Ali, u redu. Hajde da ih pozovemo da svrate kod nas večeras na čašicu i razgovor."
     Otišli smo do kuće koju je iznajmila Timova porodica. Čovek čije su godine bile između trideset pet i pedeset pet otvorio nam je vrata. Bilo je to prvi put da sam nekoga od njih video tako izbliza. Imao je ravne crte lica, a oči su mu bile nekako čudno razmaknute; koža mu je izgledala tako sjajna da se činilo kao da je premazana voskom. Nije nas pozvao da uđemo. Primetio sam kako se u kući iza njega zbivaju čudne stvari - ljudi koji lebde blizu tavanice i slične pojave. Stojeći tamo na vratima i osećajući se veoma nelagodno i zaplašeno, stali smo da zamuckujemo, da se nakašljavamo, i konačno smo kazali ono što smo imali da kažemo. On nije bio zainteresovan. Lako se ustanovi kada ljudi nisu spremni na druženje. Veoma hladno nam je kazao da su trenutno zauzeti, da očekuju goste, tako da ne mogu da navrate do nas. Ali ostaćemo u vezi.
     Kladim se da je to poslednje što smo čuli od njih. Nepristupačni tipovi, koji se drže samih sebe, zatvoreni u vlastiti geto.
     Ali nema veze. Nije mi stalo do druženja s njima. I tako će otići kroz koju nedelju.
     Kako brzo prolaze ciklusi meseci. Danas se podigla prva vejavica, ali to još nije prava zima. Uveren sam da će se naši neobični prijatelji uskoro vratiti na obalu...
     Tri porodice doselile su se u petak, a još tri su došle danas. Sindi im je već bila u poseti. Kaže da je ove godine Timova porodica dovela i jednog kućnog ljubimca, psa-mutanta, ni manje ni više, nekakvu pudlicu, ali sa krljušnom kožom i jarko--crvenim očima, sličnim mramoru. Od tog džukca podilazi me jeza. Nisam znao da ima pasa-mutanata.
     Nadao sam se da će Tim otići u vojsku ili negde drugde. Ali, nisam ja te sreće. Provešće ovde dve nedelje za božićne praznike. Elena već broji dane.
     Video sam psa-mutanta na obali. Ako pitate mene, to uopšte nije pas, već svojevrstan džinovski gušter. Ali ipak laje. I te kako laje. I maše repom. Video sam kako ga Sindi grli. Ona se igra sa decom mutanata kao da su sasvim normalna. Prihvata ih, a i ona prihvataju nju. Čini mi se da je to zdravo. Mislim da su njihovi stavovi ispravni, dok su moji pogrešni. Ali šta mogu kad sam tako uslovljen, zar ne? Ne želim da na mene utiču predrasude. Ali neke stvari bivaju usađene u nas još dok smo sasvim mladi.
     Elen je noćas ostala sa Timom do posle ponoći.

     Tim je večeras došao kod nas na večeru. Baš fin momak, moram da priznam. Ali tako čudno izgleda. Elen ga je nagovorila da nam malo pokaže levitaciju. On se u prvi mah malo namrgodio, a onda se otisnu sa poda. Nakaza, cirkuska nakaza. A moja kći, je zaljubljena u njega.
     Njegov zimski raspust završava se sutra. Baš u pravi čas, kažem ja.
     Još jedna zima bliži se kraju. Mutanti danas odlaze. U subotu su imali pravu bulumentu gostiju: mutante neke druge vrste, ni više ni manje! Različito pleme. Posetioci su bili visoki i mršavi, poput kostura koji hodaju, veoma bledi, veoma svečani. Nisu razgovarali rečima: Sindi kaže da su pričali umovima, telepate. Izgledaju prilično bezazleno, ali mene sve to ipak grdno plaši. Čini mi se da u okviru čovečanstva, odnosno uporedo sa njim, postoji na desetine neobičnih sojeva, mnoštvo grotesknih mutantskih tipova koji se pare i razmnožavaju. Sada kada su konačno izišli u javnost, kada smo najzad ustanovili koliko ih stvarno ima, počinjem da se pitam kakva li još iznenađenja čekaju nas takozvane 'normalne'. Da li ćemo se, možda, kroz koju generaciju naći u manjini? Da li će oni među nama koji oskudevaju u supermoćima postati građani trećeg reda?
     Istinski sam zabrinut.
     Leto. Jesen. Zima. I evo ih ponovo. Možda bismo mogli da budemo prijateljskiji prema njima ove godine.
     Prošle godine, sedam kuća. Ove godine, iznajmili su devet. Dobro je, pretpostavljam, imati toliko ljudi u susedstvu. Pre no što su počeli da dolaze, ovde je zimi bilo prilično samotno.
     Izgleda da će da pada sneg. Uskoro će biti ovde. Stiglo je pismo od Elene; kaže da je dobila svoju staru sobu. Vreme prolazi. Tako je oduvek. Stanari se menjaju. (Oduvek je tako. Zima stiže kada za nju dođe doba, a sa njom prispevaju i naši neobični prijatelji. Ovo im je već deveta godina kako obitavaju ovde. Jedva čekam da vidim Elenu.
     Elena i Tim stigli su juče. Vidite ih dole na obali? Da, baš izgledaju kao pristali par. Ono sa njima je moj unuk. Onaj u plavom kombinezonu za sneg. Gledajte ga samo kako lebdi - kladim se da je najmanje tri metra iznad tla! Sazreva pre vremena. Još nije odrastao dovoljno da hoda, a već sasvim dobro levitira, kad vam kažem...

Muve
   
      Evo Kesideja:
     nepomičnog na stolu

     Nije mnogo ostalo od njega. Moždana duplja; nekoliko nervnih žila; jedan ud. Iznenadna implozija pobrinula se za ostalo. I to je, ipak, bilo dovoljno. Zlatnima nije bilo potrebno mnogo da bi sredili stvar. Pronašli su ga u olupini lebdećeg broda koji je zašao u njihovu zonu iza Japetusa. Bio je živ. Dao se opraviti. Ostali sa broda bejahu u beznadežnom stanju.
     Opraviti ga? Dabome. Zar je neophodno da neko bude ljudsko biće da bi bio humanitaran? Opraviti, nego šta. Na svaki način. I izmeniti. Zlatni behu kreativni.
     Ono što je ostalo od Kesideja počivalo je u suvom tanku na nekom stolu unutar zlatne sfere sile. Ovde nije bilo mene godišnjih doba; samo sjaj zidova, nepromenjiva toplota. Ni dana ni noći, ni juče ni danas. Obličja su pristupala i kružila oko njega. Obnavljala su ga, korak po korak, dok je on ležao u besvesnoj mirnoći. Mozak je ostao netaknut ali nije dejstvovao. Usledilo je ponovno oblikovanje ovog čoveka: tetive i ligamenti, kosti i krv, srce i zglobovi. Iz produženih masa tkiva izbijali su sićušni pupoljci koji su prerastali u grudvice mesa. Izgraditi čoveka iz njegove olupine lepljenjem ćelije na ćeliju - ne beše veliki podvig za Zlatne. Oni su raspolagali svojim veštinama. No, valjalo je mnogo toga još naučiti, a Kesidej je mogao u tome da im pomogne.
     Iz dana u dan, Kesidej je rastao ka svojoj celovitosti. Nisu hteli da ga probude. Ležao je uljuljkan u toploti, nepokretan, nesvestan, plutajući na talasu plime. Njegovo novo tkivo bilo je ružičasto i glatko kao u odojčeta. Kožna zadebljanja pojavila su se nešto kasnije. Kesidej je poslužio kao sopstveni šematski plan. Zlatni su ga replicirali iz komada njegovog tela, ponovo ga sazdali iz vlastitih polinukleusnih lanaca, dešifrovali proteine i vaskrsli ga iz njegovog osnovnog obrasca. Lak posao za njih. Zašto da ne? Bilo koja grudvica protoplazme mogla je to da učini - samostalno. Zlatni koji nisu bili protoplazma, mogli su to da učine sa drugima.
     Načinili su neke izmene u obrascu. Naravno. Bejahu majstori. A i želeli su mnogo toga da saznaju.

     Da vidimo ko je Kesidej:
     dosje.

     ROĐEN 1. avgusta 2316.
     MESTO, Niak, Njujork
     RODITELJI različiti
     EKONOMSKO STANJE nisko
     STEPEN OBRAZOVANJA srednji
     ZANIMANJE tehničar za pogonska goriva
     BRAČNO STANJE tri zakonite veze u trajanju od: osam meseci, šesnaest meseci, dva meseca
     VISINA dva metra
     TEZINA 96 kilograma
     BOJA KOSE žuta
     OČI plave
     KRVNA GRUPA A+
     NIVO INTELIGENCIJE visok
     SEKSUALNE SKLONOSTI normalne

     Osmotrimo sada njih
     dok ga menjaju.

     Pred njima je ležao dovršen čovek, kao vrela kovina, spreman za ponovno rođenje. Kucnuo je čas za konačno podešavanje. Pristupili su sivoj masi mozga unutar njegove ružičaste ovojnice, ušli u njega i započeli putovanje kroz uvale i rukavce svesti, zastajući načas u ponekom malom zatonu, spuštajući sidro u podnožju kakvog grebena glatkih strana. Operisali su, ali su to činili besprekorno. Nije tu bilo nikakvih podsluzokožnih operacija, svetlucavih sečiva koja bi rezala hrskavicu i kost, nikakvih cvrčećih lasera na delu, nezgrapnog čekićanja po nežnom moždanom omotaču. Hladan čelik nije zasecao sinapse. Zlatni behu tananiji; podesili su strujno kolo koje je predstavljao Kesidej, povećali napon, isključili buku i sve to izveli veoma nežno.
     Kada su završili s njim, postao je znatno osetljiviji. Stekao je nekoliko novih poriva. Podarili su mu određene sposobnosti.
     Konačno su ga probudili.
     "Živ si, Kesidej", reče jedan treperav glas. "Tvoj brod bio je uništen. Tvoji drugovi su mrtvi. Jedino si ti preživeo."
     "Koja je ovo bolnica?"
     "Nije na Zemlji. Uskoro ćeš se vratiti tamo. Ustani, Kesidej. Pokreni desnu ruku. Levu. Savi kolena. Napuni pluća. Otvori i zatvori oči nekoliko puta. Kako ti je ime, Kesidej?"
     "Ričard Henri Kesidej."
     "Koliko si star?"
     "Četrdeset i jednu godinu."
     "Pogledaj ovaj odraz. Koga vidiš?"
     "Sebe."
     "Imaš li još kakvih pitanja?"
     "Šta ste mi učinili?"
     "Opravili smo te, Kesidej. Bio si gotovo potpuno uništen."
     "Jeste li me na bilo koji način izmenili?"
     "Učinili smo te osetljivijim u odnosu na osećanja tvoje sabraće ljudi."
     "Oh", reče Kesidej.

     Sledimo Kesideja dok putuje:
     ponovo na Zemlji.

     Stigao je na dan koji je bio programiran za sneg. Slab sneg, koji se brzo topio - više estetski užitak nego istinska manifestacija vremena. Prijatno je bilo osetiti rodno tle pod nogama. Zlatni su vešto udesili njegov povratak, smestivši ga ponovo na onu olupinu i potisnuvši ga dovoljno jako da stigne na domašaj ljudske kontrole. Monitori su ga otkrili i ubrzo se našao među ljudima. Kako to da ste neozleđeni preživeli katastrofu, kosmonaute Kesidej ? Vrlo prosto, gospodine. Kada se to dogodilo bio sam izvan broda. Zbilo se to u trenu i svi su izginuli. Jedino sam ja izbegao smrt i tako dobio priliku da vam ovo saopštim.
     Prosledili su ga na Mars, izvršili detaljnu proveru, zadržali ga kraće vreme u dekontaminacionoj komori na Luni i konačno ga poslali na Zemlju. Kročio je u vejavicu: krupan muškarac teškog koraka i sa žuljevima na svim pravim mestima. Imao je nekolicinu prijatelja, nijednog rođaka, dovoljno gotovine da izdrži za neko vreme i par bivših žena koje je mogao da potraži. Po važećim propisima sledovala mu je godina dana odsustva uz punu platu kao naknadu za pretrpljenu nesreću. Nameravao je da to odsustvo prihvati.
     Još nije počeo da koristi svoju novu osetljivost. Zlatni su isplanirali da njegove sposobnosti stupe u dejstvo tek kada dospe na matičnu planetu. Sada je prispeo i kucnuo je čas da počne da ih koristi, a ona beskrajno radoznala stvorenja koja su živela tamo daleko na Japetusu strpljivo su čekala da Kesidej pronađe one, koje su ga nekad volele.
     Otpočeo je svoju potragu u urbanom okrugu Čikaga jer se tu nalazila svemirska baza, odmah izvan Rokforda. Klizeći trotoar brzo ga je doveo do travertinskog tornja opervaženog blistavim umecima abonosa i metala ljubičaste boje i tamo, u lokalnoj televektorskoj centrali, Kesidej je potražio podatke o sadašnjem boravištu svojih bivših supruga. Činio je to strpljivo: mesnata masa umilnog lica i blagih očiju pritiskala je prava dugmeta i tiho čekala da se negde u dubinama zemlje spoje svilaste veze. Kesidej nikad nije bio silovit čovek. Bio je miran. Umeo je da čeka.
     Mašina mu je saopštila da je Beril Frejzer Kesidej Melon živela u urbanom okrugu Bostona. Mašina mu je rekla da je Lorin Holštajn Kesidej živela u urbanom okrugu Njujorka. Mašina mu je poručila i da je Mirabel Ganrik Kesidej Milnam Rid živela u urbanom okrugu San Franciska.
     Ova imena razbudila su njegova sećanja; toplinu tela, miris kose, dodir ruke, zvuk glasa. Prisetio se strasnih šapata, usklika zadovoljstva, ljubavnih dahtanja.
     Vraćen u život, Kesidej je želeo da vidi svoje bivše žene.
     Nalazimo sada jednu:
     bezbednu i zdravu
     Oči Beril Frejzer Kesidej Melon bile su mlečne u zenicama, zelenkaste tamo gde je trebalo da budu bele. Za poslednjih deset godina izgubila je na težini. Njeno lice podsećalo je na pergament nategnut preko kostiju: jedno izlokano lice sa jagodicama koje su iznutra pritiskale raspetu kožu preteći da će u svakom trenutku da je probiju. Kesidej je s njom proveo u braku šesnaest meseci kada mu je bilo dvadeset i četiri godine. Razveli su se pošto je ona zahtevala da se steriliše. On nije posebno želeo decu ali ga je svejedno njena namera duboko uvredila. Sada je počivala u umirujućoj ljuljašci od penastog tkanja pokušavajući da mu se osmehne ne razmičući usne.
     "Rekli su da si poginuo", obratila mu se.
     "Izvukao sam se. Kako si, Beril?"
     "Vidiš i sam. Lečim se."
     "Lečiš se?"
     "Bila sam trilinoman. Zar ne primećuješ? Moje oči, moje lice? Istopilo me je. Ali, bilo je umirujuće. Kao kad prekineš vezu sa dušom. Jedna nevolja u svemu tome je što bi me još godina dana takvog mira dotukla. Sada se lečim. Preparirali su me prošlog meseca. Vaspostavljaju mi sistem uz pomoć proteza. Sada sam puna plastike. No, živeću."
     "Jesi li se preudala?" upita Kesidej.
     "Odavno me je napustio. Pet godina sam živela sama. Samo ja i trilin. Ali sada sam izvan toga."
     Beril je žmirkala s naporom. "Izgledaš tako opušteno, Dik. Uvek si, doduše takav bio. Tako spokojan, tako siguran u sebe. Ti se nikada ne bi upecao na trilin. Drži mi ruku, hoćeš li?"
     Dotakao je njenu uvelu kandžu. Osetio je kako od nje struji toplina, potreba za ljubavlju. Golemi tutnjavi talasi zapljusnuše njegovu svest, nisko frekventni damari čežnje koji su se filtrirali kroz njega i strahotno pojačani hitali ka udaljenim posmatračima.
     "Nekad si me voleo", reče Beril. "Oboje smo tada bili šašavi. Voli me opet. Pomozi mi da ponovo stanem na noge. Potrebna mi je tvoja snaga."
     "Naravno da ću ti pomoći", reče Kesidej.
     Izašao je iz stana i kupio tri kocke trilina. Vrativši se, aktivirao je jednu i utisnuo je u Berilinu šaku. Zeleno-mlečne oči zamutiše se od užasa.
     "Ne", zacvile ona.
     Bol koji je pokuljao iz njene skrhane duše beše izuzetan po svojoj jačini. Kesidej je prihvatio čitavu tu bujicu. Potom je stisnula pesnice i još jednom utonula u spokoj.
     Pratimo sledeću:
     sa prijateljem
     Signalni uređaj se oglasio: "Tu je gospodin Kesidej."
     "Neka uđe", odgovori Mirabel Ganrik Kesidej Milnam Rid.
     Ulazni sfinkter se rastvorio i Kesidej je stupio u divotu oniksa i mermera. Snopovi palisandera boje kestena uobličavali su uglačani drveni okvir u kome je ležala Mirabel i odmah beše očito da je uživala u osećanju dodira punačkog tela sa tvrdim drvetom.
     Slapovi kose kristalne boje stropoštavali su joj se na ramena. Prezivala se Kesidej tokom osam meseci 2346. godine; tada je to bila vitka stidljiva devojka, a sada jedva da je mogao da sagleda nekadašnje obrise u ovoj raskalašnoj humci.
     "Dobro si se udala", primetio je.
     "Treća sreća", reče Mirabel. "Sedi. Piće? Hoćeš li da podesim ambijent?"
     "U redu je." Ostao je da stoji. "Uvek si žudela za velikom gospodskom kućom, Mirabel. Bila si moja najintelektualnija žena, ali si čeznula za udobnošću. Sada ti je udobno."
     "Veoma."
     "Jesi li srećna?"
     "Udobno mi je", reče Mirabel. "Više ne čitam puno ali mi je udobno."
     Kesidejev pogled zaustavio se na nečemu što je izgledalo kao ćebe presavijeno u njenom krilu purpurne boje sa zlatastim nitima, meko, zaludno, prionulo. Imalo je više očiju. Mirabelina raširena šaka počivala je na tome.
     "Sa Ganimeda?" upita on. "Mezimac?"
     "Da. Kupio mi ga je muž prošle godine. Mnogo mi znači."
     "Svakom mnogo znači. Pretpostavljam da je veoma skupo."
     "Ali i milo", reče Mirabel. "Gotovo kao ljudsko biće. Potpuno odano. Znam da ćeš pomisliti da sam budalasta, ali to je u poslednje vreme najvažnija stvar u mom životu. Više mi znači čak i od muža. Volim ga, shvataš li? Navikla sam da me drugi vole ali nema mnogo stvari koje sam ja sposobna da volim."
     "Mogu li da ga pogledam izbliza", reče Kesidej blago.
     "Samo pažljivo."
     "Svakako." Prihvatio je to ganimedsko stvorenje. Krzno mu je bilo izuzetno, najmekše koje je ikada imao prilike da dotakne. Nešto što je odavalo zebnju zatitralo je u debeljušnom telu ove životinjice. Kesidej je osetio kako slična zabrinutost dopire od Mirabel dok mu je dodavala mezimca. Potapšao je tu kreaturu. Stalo je da prede zahvalno. Trake duginih boja svetlucale su dok se presavijalo u njegovim šakama.
     Ona reče: "Čime se sada baviš, Dik? Da li još radiš na svemirskoj liniji?"
     Prenebregnuo je njeno pitanje. "Kaži mi onaj Šekspirov stih, Mirabel. Onaj o muvama. Muve i okrutni dečaci."
     Bore iznikoše oko njenih bledih obrva. "To je iz Lira", reče ona. "Čekaj, a da. 'Kao muve okrutnim dečacima, mi bogovima smo. Ubijaju nas svoje zabave radi.'"
     "To je taj", reče Kesidej. Njegove krupne šake hitro se sklupčaše oko ganimedskog stvora nalik na ćebe. Boja mu se namah promenila u mutnosivu, a trskasta vlakna odskočiše sa pokidane kože. Kesidej ga ispusti na pod. Plima užasa, bola i osećanja gubitka koja je potekla iz Mirabel umalo ga nije ošamutila ali ju je, ipak, prihvatio i prosledio dalje.
     "Muve", uzviknu on. "Okrutni dečaci. Moja zabava, Mirabel. Sada sam dobro, zar to nisi znala?"
     Glas mu beše spokojan i veseo. "Zbogom. Hvala ti."

     Očekuje ga još jedna poseta:
     nabrekla od novog života.
     Lorin Holštajn Kesidej, trideset i jednu godinu stara, tamnokosa, krupnooka, u sedmom mesecu trudnoće, beše jedina od njegovih žena koja se nije ponovo udavala. Njena soba u Njujorku bila je mala i asketska. Kesidej, čija je ona žena bila svega dva meseca, i to pre pet godina, pamtio ju je kao bucmastu devojku, a sada je bila još bucmastija. Nije, međutim, mogao da kaže koliko je dodatnog mesa nabacila kao posledicu trudnoće.
     "Hoćeš li se sada udati?" upita on.
     Zavrtela je glavom osmehujući se. "Imam novca i cenim svoju nezavisnost. Neću sebi da dopustim da se još jedanput uvalim u nevolju koju smo nas dvoje preživeli. Ni sa kim."
     "A beba? Hoćeš li je roditi?"
     Klimnula je žustro glavom. "Namučila sam se da je dobijem! Misliš li da je to lako? Dve godine osemenjivanja! To me je stajalo čitavog bogatstva! Svuda unaokolo mašine udenute u mene - sve sami pobuđivači oplođavanja - oh, ne, imaš pogrešnu predstavu. Ovo nije neželjena beba. Ovo je beba za koju sam se pošteno preznojila."
     "To je zanimljivo", reče Kesidej. "Do sada sam posetio Mirabel i Beril i svaka od njih, takođe, ima svoju bebu. Svojevrsnu. Mirabel je posedovala malo stvorenje sa Ganimeda. Beril je bila zavisna od trilina i veoma ponosna što ga se otarasila. A ti imaš bebu koju su položili u tebe, bez ikakve pomoći muškarca. Sve tri težite nečemu. Zanimljivo."
     "Je li ti dobro, Dik?"
     "Odlično."
     "Glas ti je jednoličan. Naprosto kotrljaš gomile reči. Deluje pomalo zastrašujuće."
     "Mmm. Da. Znaš li šta sam uradio za Beril? Kupio sam joj nekoliko kockica trilina. A Mirabelinog mezimca sam zavrnuo - pa dobro de, ne njegovu šiju. Učinio sam to vrlo mirno. Nikad nisam bio žestok čovek."
     "Mislim da si skrenuo, Dik."
     "Osećam da se plašiš. Misliš da ću učiniti nešto nažao tvojoj bebi. Strah nije vredan pažnje, Lorin. Ali tuga - da, nju vredi analizirati. Usamljenost. Želim to da proučim. Želim da im pomognem da to prouče. Mislim da upravo to žele da saznaju. Ne beži od mene, Lorin. Ne želim da te povredim, ne na taj način."
     Bila je majušna i ne mnogo snažna, nezgrapna u svojoj trudnoći. Kesidej ju je nežno uhvatio za zglavke i privukao. Već je mogao da oseti kako nova osećanja dopiru od nje, samosažaljenje u pozadini straha, a još joj ništa ne beše učinio.
     Kako se pobacuje fetus dva meseca pre porođaja?
     Brz udarac u trbuh mogao je to da sredi. Suviše okrutno, suviše okrutno. Pa ipak Kesidej nije došao opremljen sredstvima kojima se izaziva abortus: priručnom pilulom gare, izazivačem spazma brzog dejstva. Stoga joj zadade oštar udarac kolenom, osuđujući svoju okrutnost. Lorin se presamiti. Udario ju je i drugi put. Za sve to vreme ostao je potpuno smiren jer bi bilo rđavo uživati u nasilju. Činilo se da je poželjan i treći udarac. Tek tada ju je ostavio na miru.
     Bila je još uvek svesna ali se previjala od bola. Kesidej je pojačao svoju prijemčivost za ono što je dolazilo od nje. Shvatio je da dete još nije mrtvo u njenoj utrobi. Možda uopšte i neće umreti. Ali će svakako biti ubogaljeno na neki način. Iznudio je od Lorin svest da će po svoj prilici doneti na svet jednog bogalja. Fetus će morati da bude uništen. Moraće još jednom da krene iz početka. Sve je to bilo prilično tužno.
     "Zašto?" mrmljala je, "...zašto?"

     Među posmatračima:
     ekvivalent užasnutosti

     Stvari se, ko zna zbog čega, nisu razvijale onako kako su to Zlatni predviđali. Ispostavilo se da čak i oni mogu da pogreše u proračunu i to su prihvatili kao dragocen uvid. Pa ipak, nešto se moralo uraditi u vezi sa Kesidejem.
     Podarili su mu izvesne moći. Mogao je da otkriva i da im prenosi osećanja drugih ljudi. To im je bilo od koristi jer im je pružalo podatke na osnovu kojih su mogli da konstruišu razumevanje ljudskih bića. Ali, darujući mu kontrolni centar za emocije drugih, bili su neminovno prinuđeni da ponište njegov vlastiti. A to je izvitoperavalo podatke.
     Sada je bio razoran na svoj neveseli način. To se moralo ispraviti. Jer sada je preduboko sudelovao u prirodi samih Zlatnih. Oni su imali pravo da se poigravaju Kesidijem jer im je on dugovao život. Ali on nije imao prava i da se poigrava drugima.
     Uspostavili su vezu s njim i dali mu uputstva.
     "Ne", rekao je Kesidej. "Sada nemam više ništa sa vama. Nema potrebe da se vraćam."
     "Nužna su dodatna podešavanja."
     "Ne slažem se."
     "Nećeš zadugo."
     I dalje se ne slažući, Kesidej se ukrcao na brod za Mars, nesposoban da odoli njihovoj naredbi. Na Marsu je iznajmio brod koji je redovno putovao za Saturn i primorao ga da skrene ka Japetusu. Zlatni su ga dograbili kada im se našao praktično na dohvat ruke.
     "Šta ćete mi učiniti", upitao je Kesidej.
     "Obrnućemo tok. Nećeš više biti osetljiv u odnosu na druge. Saobraćaćeš sa nama na temelju vlastitih osećanja. Vaspostavićemo tvoju svest, Kesidej."
     Usprotivio se. Nije vredelo.
     Unutar bleštave sfere zlatne svetlosti izvršili su naumljena podešavanja njegovog bića. Prodrli su u njega i izmenili ga, usmerivši mu percepciju unutra tako da je mogao da se hrani na sopstvenom jadu, poput strvinara, od svoje utrobe. To je trebalo da im pruži pregršt vrednih podataka. Kesidej se bunio sve dok nije izgubio moć protivljenja a kada mu se svest vratila bilo je kasno za ma kakav protest.
     "Ne", promrmljao je. U žutom odsjaju video je lica Beril, Mirabel i Lorin. "Niste smeli ovo da mi učinite. Mučite me... kao što biste muvu..."
     Nije bilo nikakvog odgovora. Poslali su ga natrag na Zemlju. Vratili su ga travertinskim tornjevima, hučećim klizećim pločnicima, kući zadovoljstva u 485. ulici, ostrvima svetlosti koja se razbuktavala ka nebu, među jedanaest milijardi ljudi.
     Oslobodili su ga i pustili ga među njih, da pati i izveštava o svojim patnjama. Doći će trenutak kada će ga potpuno osloboditi, ali za sada još ne.

     Evo Kesideja:
     raspetog na svom krstu.

     (Preveo Vuk Perišić)
 

 

Noćna krila



Prvi deo: Noćna krila

1.
     Roum je grad podignut na sedam brežuljaka. Priča se da je bio svetska prestonica u jednom od ranijih ciklusa. Nisam za to znao, zato što se moj esnaf bavi Osmatranjem, a ne Pamćenjem; pa ipak, kada sam ga prvi put ugledao, dolazeći sa juga u sumrak, odmah sam video da je u minulim danima njegova važnost bila ogromna. On je još i sada predstavljao moćan grad u kome je obitavalo mnogo hiljada duša.
     Vižljaste kule oštro su mu se ocrtavale spram večernjeg neba. Svetlosti su primamljivo žmirkale. Sa moje leve strane nebo se oblilo blistavošću poslednjih sunčevih zraka; ustreptale trake plave, ljubičaste i rumene boje ukrštale su se i preplitale, zadubljene u noćnu igru iz koje se rađala tama. Zdesna, mrak se već spustio. Pokušao sam da razaberem sedam brežuljaka, ali mi to nije pošlo za rukom; pa ipak, pouzdano sam znao da je preda mnom veličanstveni Roum, ka kome vode svi putevi, što me je ispunjavalo strahopoštovanjem i dubokim uvažavanjem prema delima naših davno iščezlih otaca.
     Zaustavili smo se uz kraj dugačkog, pravog puta, posmatrajući Roum. "Ovo je blagonaklon grad", rekoh. "Ovde ćemo naći posao."
     Pokraj mene, Avluela je zalepršala svojim čipkastim krilima. "A hranu?" upita ona svojim visokim, flautastim glasom. "A sklonište? A vino?"
     "I to", rekoh. "Sve to."
     "Koliko već idemo, Osmatraču?" upita ona.
     "Dva dana. Tri noći."
     "Da sam letela, bilo bi znatno brže."
     "Da, ali samo za tebe", rekoh. "Ostavila bi nas daleko za sobom i nikad nas više ne bi videla. Je li to ono što želiš?"
     Ona mi se približi i očeša se o grubu tkaninu mog rukava, a zatim se pripi uz mene poput mačke koja se umiljava. Krila joj se raširiše u dva široka lista vilinske svilice, kroz koja sam lako mogao da razaberem sunce na smiraju i večernje svetiljke, treperave, rastočene, magične. Nozdrve mi ispuni opojni miris njene kose crne kao ugalj. Pružih ruke prema njoj i obavih joj vitko, dečačko telo.
     "Znaš i sam da želim da ostanem s tobom zauvek, Osmatraču", reče ona. "Zauvek!"
     "Znam, Avluela."
     "Da li ćemo biti srećni u Roumu?"
     "Bićemo srećni", uzvratih, puštajući je iz zagrljaja.
     "Da krenemo odmah u Roum?"
     "Mislim da bi trebalo da sačekamo Gormona", rekoh, odmahnuvši glavom. "Uskoro će se vratiti iz istraživanja." Nisam želeo ništa da joj kažem o umoru koji me je skolio. Bila je još dete, stara svega sedamnaest leta; šta je mogla da zna o umoru ili bremenu godina? A mene su godine pritisle. Nisam, doduše, bio star koliko i Roum, ali ipak sasvim dovoljno.
     "Dok čekamo", reče ona "smem li malo da letim?"
     "Da, smeš da letiš."
     Čučnuo sam pokraj naših kolica i zagrejao ruke o kucajući generator, dok se Avluela pripremala da poleti. Najpre je svukla odeću, zato što su joj krila bila preslaba za bilo kakav dodatni teret. Gipko i spretno skinula je staklene mehurove sa vitkih nogu, a zatim se oslobodila rumenog jeleka i mekih, krznenih čakšira. Sve prigušenija svetlost sa zapadnog neba zaiskričila joj je duž krhkog obličja. Kao i svi Letači, ona je takođe bila lišena svih suvišaka telesnog tkiva: grudi su joj predstavljale tek blaga ispupčenja, stražnjica joj je bila ravna, a butine tako mršave da se između njih video poveći razmak kada bi stajala. Da li joj je težina premašala jedan kvintal? Sumnjam. Posmatrajući je, osećao sam se, kao i uvek, debeo i sazdan po meri površinskog sveta, sa prekomernom telesinom, premda uistinu nisam spadao u krupne i teške ljude.
     Uz kraj puta, ona se ničice spusti do tla, položi glavu na kolena i stade da izgovara obredne reči Letača. Bila je leđima okrenuta prema meni. Tanana krila joj zalepršaše, ispuniše se životom, podigoše se oko nje poput ogrtača zahvaćenog lahorom. Nikako mi nije išlo u glavu kako su tako krhka krila u stanju da podignu makar i nekog ko je tako sitan kao što je Avluela. Nisu to bila sokolska već leptirska krila, prošarana venama i prozračna, mestimično poprskana pigmentnim pegicama, abonosna, tirkizna, skerletna. Snažan ligament spajao ih je sa dva ravna mišićna korpusa ispod koščatih lopatica; ono, međutim, što joj je nedostajalo bila je masivna grudna kost letećeg stvorenja, snopovi vretenastih mišića neophodnih za letenje. Oh, poznato mi je da Letači ne koriste samo mišiće da bi se vinuli u vazduh, da postoje mistične discipline u njihovim misterijama. No, uprkos svemu tome, ja, koji sam spadao u Osmatrače, bio sam i dalje skeptičan prema fantastičnijim esnafima.
     Avluela je prestala da govori. Kada se uspravila, lahor joj je poduhvatio krila i ona se uzdigla nekoliko stopa iznad tla. Ostala je na toj visini, kao čardak ni na nebu ni na zemlji, dok su joj krila mahnito treperila. Noć se još nije sasvim spustila, a Avluelina krila bila su samo noćna krila. Ona nije mogla danju da leti, zato što bi je užasan pritisak sunčevog vetra obarao na tle. Sada, negde između sumraka i tame, još nije kucnuo pravi čas da poleti. Video sam kako je poslednji ostaci svetlosti na nebu potiskuju prema istoku. Žustro se opirala ovoj sili rukama i krilima; njeno malo, duguljasto lice bilo je napeto od nastojanja da se usredsredi; na usnama su joj stajale reči esnafa kome je pripadala. Ona se zgrči, a zatim naglo opruži, pri čemu joj glava polete na jednu stranu, a stražnji deo na drugu; narednog trenutka već je lebdela u vodoravnom položaju, sa licem okrenutim nadole i krilima koja su se hrvala sa vazduhom. Vini se, Avluela! Vini se!
     I odista se vinula. Izgledalo je kao da je samo snagom volje savladala plimu poslednjih ostataka svetlosti.
     Ispunilo me je zadovoljstvo dok sam posmatrao njeno nago obličje spram zaleđa tame. Jasno sam mogao da je razaberem, zato što Osmatrač ima oštro oko. Dosegla je do visine koja je petostruko nadmašala njenu i krila su joj se sada potpuno raširila, tako da su mi tornjevi i kule Rouma postali delimično zaklonjeni. Mahnula mi je rukom. Poslao sam joj poljubac i uputio reči ljubavi. Osmatrači se ne žene, niti imaju decu, ali Avluela mi je ipak bila kao kćer i ja sam se ponosio njenim letenjem. Proteklo je tek godinu dana na zajedničkom putovanju, od onog časa kada smo se prvi put sreli u Aguptu, a meni se činilo da je znam čitav život. Ona me je napajala novom snagom. Nisam, međutim, siguran čime sam ja nju napajao: bezbednošću, znanjem, povezanošću sa danima pre njenog rođenja. Jedino sam se nadao da me i ona voli kao što ja volim nju.
     Sada je već uzletela prilično visoko. Vrtela se u vazduhu, hrlila uvis, obrušavala se, pravila piruete, plesala. Crna kosa lepršala je za njom. Telo joj je izgledalo samo kao slučajan prirepak dvama velikim krilima, koja su se blistala, presijavala i treperila u noći. Hitala je u visine, slaveći nesputanost silom teže i pojačavajući u meni osećaj nezgrapnosti; a onda, poput neke vitke rakete, ona najednom strelovito suknu u pravcu Rouma. Spazio sam samo tabane njenih stopala i krajičke krila, a zatim je više nisam video.
     Uzdahnuo sam i zavukao šake ispod miški da bi im sačuvao toplotu. Kako to da mene prožima studen, dok naga Avluela veselo leti nebom?
     Upravo je kucnuo dvanaesti od dvadeset časova i ponovo je došlo vreme da pristupim Osmatranju. Otišao sam do kolica, otvorio kovčege i pripremio uređaje. Korice nekih cifarnika bile su požutele i izbledele; igle u njima izgubile su sjajnu presvlaku; mrlje koje je nanelo more naruživale su futrole instrumenata; bila je to uspomena na ono doba kada su me gusari napali nasred Okeana Zemlje. Pohabane i naprsle poluge i ručke poslušno su reagovale na moje pokrete dak sam obavljao pripremne radnje. Najpre valja moliti za bistar i prijemčiv um; zatim treba postići visok stepen srodnosti sa uređajima; tek posle toga započinje se samo Osmatranje - pomno ispitivanje zvezdanog svoda u potrazi za neprijateljima čoveka. To je bilo moje umeće i moja veština. Odlučno sam prionuo na poluge i ručke, otpočevši da ih napamet pomeram i pripremajući se da postanem produžetak svojih instrumenata.
     Tek što sam prešao prag i stupio u prvu fazu Osmatračkog zanosa, kada jedan dubok i zvonak glas reče iza mene: "Pa, kako je, Osmatraču?"
     Oslonio sam se o kolica. Kad vas neko ovako neočekivano izbaci iz koloseka, uvek iskusite fizički bol. Za trenutak sam osetio kako mi se kandže stišću oko srca. Lice mi se zajapurilo; oči su mi mutno gledale; u ustima mi više nije bilo pljuvačke. Što sam brže mogao, preduzeo sam zaštitne mere da sprečim blokiranje metabolizma i da se odvojim od uređaja. Prikrivajući drhtanje što sam bolje umeo, ja se okrenuh.
     Ugledao sam Gormona, drugog člana naše male družine, koji je šeretski stajao pakraj mene. Usne su mu bile razvučene u podrugljiv smešak i bilo je očigledno da ga uveseljava nevolja u koju sam zapao, ali ipak nisam mogao da se naljutim na njega. Teško je ispoljiti ljutnju prema nekome ko je izvan esnafa, ma koliko izazivačko bilo njegovo ponašanje.
     S naporom, ja prozborih: "Da li si se lepo proveo?"
     "Veoma. Gde je Avluela?"
     Pokazao sam prema nebu. Gormon klimnu.
     "Šta si pronašao?" upitah ga.
     "Ovo je sasvim pouzdano Roum."
     "U to uopšte nije bilo sumnje."
     "Za mene jeste. Ali sada imam dokaz."
     "Da?"
     On izvuče vrećicu iz tunike, postavi je na tle pored mene i razreši tako da je mogao da zavuče ruku u otvor. Gunđajući malo, on poče da izvlači nešto teško - nešto od belog kamena - konačno usledi dugačak mramorni stub, ižlebljen, nagrižen vremenom.
     "Potiče iz jednog hrama Carskog Rouma!" reče ponosno Gormon.
     "Nisi smeo da ga uzmeš."
     "Čekaj!" uzviknu on i ponovo zavuče ruku u vrećicu. Ovoga puta izvukao je pregršt kružnih metalnih pločica i zveckavo ih razastro oko mojih nogu. "Novčići! Pogledaj ih, Osmatraču! Svi su sa likovima Cezara!"
     "Koga?"
     "Drevnih vladara. Zar ne znaš istoriju prošlih ciklusa?"
     Podozrivo ga pogledah. "Tvrdiš da si bez esnafa, Gormone. Zar je moguće da spadaš u Pamtitelje i da to kriješ od mene?"
     "Pogledaj moje lice, Osmatraču. Mogu li ja da pripadam bilo kom esnafu? Zar bi neko uzeo Mutanta?"
     "U pravu si", rekoh, posmatrajući njegov zlatni ten, debelu, voštanu kožu, oči sa crvenim zenicama, krezuba usta. Gormon je odgojen na teratogenetskim drogama; bio je čudovište, lepo na svoj način, ali ipak čudovište, Mutant, van ljudskih zakona i običaja koji su na snazi u Trećem Ciklusu civilizacije. A Mutanti nemaju svoj esnaf.
     "Postoji još nešto", reče Gormon. Izgleda da je kapacitet vrećice bio neograničen; ukoliko bi bilo potrebno, čitav svet mogao je da stane u njeno nabrano, sivo ždrelo, a ona i dalje ne bi bila veća od normalne šake. Gormon izvadi deliće neke mašinerije, kalemove za čitanje, jedan uglasti predmet od smeđeg metala, koji je mogao da predstavlja neku drevnu alatku, tri kvadratića od sjajnog stakla, pet listova hartije - hartije! - i još mnoštvo sličnih drangulija iz starine. "Vidiš?" reče on. "Bila je to korisna šetnja, Osmatraču! I ne samo nasumce odabran plen. Sve je registrovano, sve naznačeno, sloj, procena doba, položaj in situ. Pred nama je mnogo hiljada godina Rouma."
     "Zar je trebalo da uzmeš ove stvari?" upitah sumnjičavo.
     "Zašto da ne? Kome one nedostaju? Ko u ovom ciklusu mari za prošlost?"
     "Pamtitelji."
     "Njima nisu od velike pomoći materijalni predmeti."
     "A šta će tebi te stvarčice?"
     "Prošlost me zanima, Osmatraču. Na svoj bezesnafski način ja se bavim izučavanjima. Je li to pogrešno? Zar čudovišta nemaju pravo na znanje?"
     "Svakako, svakako. Samo ti tragaj za čim hoćeš. Usavršavaj se na svoj način. Ovo je Roum. U zoru ćemo ući u njega. Nadam se da ću tamo naći posla."
     "Možda neće biti baš najlakše."
     "Kako to?"
     "U Roumu već sigurno ima mnogo Osmatrača. Neće biti odveć potrebe za tvojim uslugama."
     "Obratiću se za milost Princu od Rouma", rekoh.
     "Princ od Rouma je nepristupačan, hladan i okrutan čovek."
     "Ti ga poznaješ?"
     Gormon slegnu ramenima. "Pomalo." Počeo je da vraća u vrećicu stvari koje je izvadio. "Oprobaj sreću sa njim, Osmatraču. Zar ti preostaje nešto drugo?"
     "Ništa", uzvratih, na šta se Gormon nasmeja, ali ne i ja.
     On je nastavio da prebira po relikvijama prošlosti, dok je mene obuzela duboka potištenost zbog njegovih reči. Izgledao je tako siguran u sebe u jednom nesigurnom svetu - on, koji je bio bez esnafa, mutantno čudovište, čovek neljudskog lika; kako je samo mogao da bude tako hladan, tako nehajan? Živeo je, ne plašeći se ničega i izvrćući ruglu one koji su priznavali da se boje. Gormon je putovao sa nama devet dana, od kada smo ga sreli u drevnom gradu ispod vulkana, južno odavde, uz more. Ja ga nisam pozvao da nam se pridruži; on je to sam predložio, a na Avluelino navaljivanje ja sam pristao. Drumovi su tamni i hladni u ovo doba godine, a unaokolo se mota mnogo opasnog zverinja, tako da bi starac koji putuje sa devojkom uvek mudro postupio ako bi primio u društvo neku snažnu osobu poput Gormona. Postojali su, međutim, trenuci kada sam se kajao zbog te odluke, a ovo je bio jedan od njih.
     Laganim korakom vratio sam se do opreme.
     "Da li sam te prekinuo u Osmatranju?" upita najednom Gormon, kao da je to tek tog trenutka shvatio.
     "Jesi", uzvratih blago.
     "Žao mi je. Počni ponovo, neću ti više smetati." Uputio mi je svoj ljubak, naheren smešak, koji je bio tako šarmantan da je to ublažilo primetnu nadmenost njegovih reči.
     Uhvatio sam poluge, stegao ručke, stao da osmatram cifarnike. Ali nisam ušao u Osmatrački zanos, zato što sam ostao svestan Gormonovog prisustva; nije me napuštala bojazan da će mi ponovo narušiti koncentraciju u nekom bolnom trenutku, uprkos obećanju koje mi je dao. S naporom sam odvojio pogled od aparata. Gormon je stajao sa suprotne strane puta, kriveći vrat ne bi li spazio Avluelu. U času kad sam se okrenuo prema njemu, on me pogleda.
     "Nešto nije u redu, Osmatraču?"
     "Ne. Ovaj trenutak nije naklonjen mom poslu. Sačekaću."
     "Kaži mi", reče on. "Kada se naprijatelji Zemlje stvarno pojave sa zvezda, da li će te mašine obavestiti o tome?"
     "Verujem da hoće."
     "A onda?"
     "Onda ću obavestiti Branitelje."
     "I time će biti okončano tvoje životno delo?"
     "Možda", uzvratih.
     "Dobro, a čemu onda ceo esnaf? Zbog čega ne postoji jedan glavni centar iz koga bi se vršilo Osmatranje? Kakva je svrha razaslati na sve strane bulumentu Osmatrača-lutalica?"
     "Što je više vektora otkrivanja", rekoh, "to su veći izgledi da se invazija blagovremeno primeti."
     "Zar se onda ne može dogoditi da neki Osmatrač upravi svoje naprave prema nebu i da ne vidi ništa, a da osvajač već bude ovde?"
     "Nije nemoguće. Upravo zbog toga nas i ima mnogo."
     "Ponekad mi se čini da je sve to jedno veliko preterivanje", reče Gormon, nasmejavši se. "Da li stvarno veruješ da nam predstoji invazija?"
     "Verujem", rekoh kruto. "U protivnom, moj život bi bio promašen."
     "A zašto bi žitelji zvezda želeli Zemlju? Šta mi to imamo osim ostataka starih carstava? Šta bi oni radili sa jadnim Roumom? Sa Perisom? Sa Jorslemom? Truli gradovi! Budalasti prinčevi! Ma hajde, Osmatraču, priznaj i sam: invazija je puki mit i ti četiri puta dnevno obavljaš jalov posao, a?"
     "Osmatranje je moja veština i moja nauka. Tvoje je da se izruguješ tome. Svakom svoje, Gormane."
     "Oprosti mi", uzvrati on s padsmešljivom poniznošću. "Samo ti nastavi da Osmatraš."
     "I hoću."
     Ljutito sam se okrenuo prema kovčegu sa instrumentima, rešen da ne obraćam pažnju na eventualna daljnja prekidanja, bez obzira na to koliko ona bila napadna. Zvezde su se pojavile na nebu; bacio sam pogled prema blistavim sazvežđima i moj um je automatski registrovao mnogo svetova. Prionimo na Osmatranje, pomislih. Neka izrugivanje ne osujeti našu budnost.
     Ušao sam u puni Osmatrački zanos.
     Podesivši uređaje, dopustio sam da se kroz mene razlije plima energije. Upravio sam um prema nebeskam svodu i stao da tragam za neprijateljski nastrojenim stvorovima. Koje li blistavosti! Kakvog li neverovatnog sjaja. Ja koji nikada nisam mrdnuo sa ove male planete sada sam hrlio crnim razmeđama praznine, prelazio sa jedne plamene zvezde na drugu, posmatrao kako oko njih kruže planete poput neobičnih glavica. Lica su mi uzvraćala pogled dok sam klizio preko njih, neka bez očiju, neka sa mnogo očiju; svekolika složenost Galaksije nastanjene mnoštvom žitelja najednom mi je postala pristupačna. Pomno sam motrio za eventualnim grupisanjem neprijateljskih sila. Proveravao sam vojne poligone i uporišta. Čitavog života, još od punoletstva, tragao sam četiri puta na dan za osvajačima, čiji je dolazak obećan, za zavojevačima kojima je bilo suđeno da se jednoga dana domognu našeg trošnog sveta.
     Nisam pronašao ništa, a kada sam se povratio iz zanosa, oznojen i iznuren, ugledao sam kako se Avluela spušta.
     Sletela je lako poput pera. Gormun ju je pozvao i ona je potrčala, bosonoga, dok su joj male grudi podrhtavale; privio je njenu sićušnu priliku u svoje snažno naručje i oni se zagrliše, ne strasno, već radosno. Kada ju je pustio, ona se okrenu prema meni.
     "Roum", prodahta devojka. "Roum!"
     "Videla si ga?"
     "Celog! Mnoštvo sveta! Svetlost! Bulevari! Jedna tržnica! Oronula zdanja stara mnogo ciklusa! Oh, Osmatraču, kada bi znao koliko je lep Roum."
     "Onda ti je let bio prijatan", rekoh.
     "Pravo čudo!"
     "Sutra ćemo poći da se nastanimo u Roumu."
     "Ne, Osmatraču, ne sutra: još većeras!" Postala je devojački nestrpljiva, a lice joj je blistalo od uzbuđenja. "Treba da prevalimo još samo mali komad puta. Vidi, eno ga tamo."
     "Moramo se najpre odmoriti", rekoh. "Ne bi bilo dobro da stignemo umorni u Roum."
     "Možemo otpočinuti kada stignemo", uzvrati Avluela. "Hajdemo! Spakuj se. Obavio si Osmatranje, zar ne?"
     "Jesam. Jesam."
     "Pođimo onda! U Roum! U Roum!"
     Potražio sam pogledom pomoć od Gormona. Spustila se noć; došlo je vreme da podignemo bivak i da nekoliko sati otpočinemo.
     Po prvi put, Gormon je bio na mojoj strani. "Osmatrač je u pravu," reče on Avlueli. "Najbolje će biti da se svi najpre malo odmorimo. Krenućemo u Roum u svitanje."
     Avluela napući usta. U većoj meri nego ikada ranije izgledala je kao dete. Krila su joj se zaklopila i telo joj se pogurilo. Nervoznom kretnjom, sasvim je skupila krila, sve dok ona nisu postala dve gure veličine pesnice na njenim leđima, a zatim je pokupila odeću koju je razbacala putem. Ponovo se obukla dok smo podizali bivak. Podelio sam im tablete hrane, a onda smo se povukli na počinak. Imao sam nemiran san: video sam Avluelu kako se ocrtava spram Mesečevog diska i Gormona koji je leteo pokraj nje. Dva časa pre svanuća ustao sam i izvršio prvo Osmatranje u novom danu. Zatim sam probudio i njih, pa smo krenuli prema legendarnom carskom gradu, prema Roumu.
 

2.
     Jutarnja svetlost bila je sjajna i oštra, kao da je ovo bio neki mlad, nedavno stvoren svet. Put je i dalje bio sasvim pust; ljudi se ne kreću mnogo u poslednje vreme, osim ako nisu, slično meni, putnici po navici i zvanju. Povremeno smo zastajali pokraj druma da bismo propustili karuce nekog pripadnika esnafa Gaspodara, koje je vuklo desetak bezizražajnih uškopljenika, poređanih u nizu. Četiri ovakva vozila projurila su mimo nas tokom prva dva časa dana; sva su bila dobro zaptivena i zatvorena kako bi sakrila ponosno lice Gospodara od pogleda tako prostog sveta kao što smo bili mi. Mimoišlo nas je i nekoliko teretnih kola natovarenih raznim proizvodima, a povrh nas proletelo je nekoliko letača. No, najveći deo vremena bili smo sami na drumu.
     Predgrađa Rouma obilovala su relikvijama prošlosti: izdvojeni stubovi, delovi akvadukta koji ništa ne prevozi niotkuda u nigde, ulaz u neki iščezli hram. To je bio najstariji Roum koga smo videli, ali unaokolo je bilo ostataka i potonjih verzija grada iz novijih ciklusa: kolibe težaka, kupole elektrana, trupla nobodera za stanovanje. Tu i tamo nailazili smo na nagorele kosture nekih drevnih vazduhoplova. Gormon je sve ispitivao, uzimajući uzorke s vremena na vreme. Avluela je samo posmatrala, širom otvorenih očiju, ne govoreći ništa. Nastavili smo da hodamo, sve dok nismo stigli pod gradske zidine.
     Sastojale su se od plavog, uglačanog kamena, fino spojenog, uzdižući se do visine od otprilike osam ljudi. Naš drum okončavao se u zidu sa ukrašenim lukom; kapija je stajala otvorena. Kada smo se sasvim primakli, jedna prilika nam pođe u susret; bio je to neki čovek sa kapuljačom i maskom, neobično visok, odeven u tamnu odoru esnafa Hodočasnika. Sa pripadnicima ovoga reda ne treba prvi započeti razgovor, već samo uzvratiti ako budete oslovljeni. Hodočasnik nas je oslovio.
     "Odakle?" upita on kroz svoju govornu rešetku.
     "Sa juga. Živeo sam u Aguptu neko vreme, a zatim sam prešao Mostozemlje do Talije", urvratih.
     "Kuda?"
     "Za sad u Roum."
     "Kako ide sa Osmatranjem?"
     "Kao i obično."
     "Imate li gde da odsednete u Roumu?" upita Hodočasnik.
     Odmahnuo sam glavom. "Uzdamo se u naklonost Volje."
     "Volja nije uvek blagonaklona", uzvrati Hodočasnik odsutno. "Niti u Roumu vlada velika potražnja za Osmatračima. Zašto putuješ sa Letačem?"
     "Da bih imao društvo, a i zato što je ona mlada i potrebna joj je zaštita."
     "Ko je ovaj drugi?"
     "On je bez esnafa, Mutant."
     "To i sam vidim. Ali zašto je sa tobom?"
     "On je jak, a ja sam star, tako da putujemo zajedno. Kuda si se ti zaputio, Hodočasniče?"
     "U Jorslem. Postoji li neko drugo odredište za pripadnike mog esnafa?"
     Saglasio sam se sa njim, slegnuvši ramenima. "Zašto ne bi pošao u Jorslem sa mnom?" upita me najednom Hodočasnik.
     "Put me sada vodi na sever, a Jorslem je na jugu, blizu Agrupa."
     "Bio si u Agrupu, a nisi svratio u Jorslem?" reče on iznenađenim glasom.
     "Tako je. Još nije kucnuo moj čas da vidim Jorslem."
     "Pođi sada. Hodićemo zajedno putevima, Osmatraču, i razgovaraćemo o minulim danima i danima što će doći, a ja ću ti pomagati prilikom Osmatranja, dok ćeš se ti meni naći pri ruci kada budem opštio sa Voljom. Da li se slažeš?"
     Bilo je to pravo iskušenje. Pred očima mi je iskrsla slika Zlatnog Jorslema, punog svetih zdanja i crkava, sa mestima za podmlađivanje, gde su starci postajali mladići, sa tornjevima i šatrama. Iako spadam u ljude koje nije lako skrenuti sa izabranog puta, ipak se nešto pokolebalo u meni i za trenutak mi se javila želja da ne uđem u Roum, nego da krenem sa Hodočasnikom u Jorslem.
     "Ali moji saputnici..." rekoh.
     "Ostavi ih. Zabranjeno mi je da putujem sa nekim ko je bez esnafa, a sam ne želim da budem u društvu žene. Jedino ćemo nas dvojica, Osmatraću, poći u Jorslem."
     Alvuela, koja je ostala po strani i mrštila se sve vreme našeg razgovora, uputi mi iznenadan, užasnut pogled.
     "Ne želim da ih ostavim", rekoh.
     "Onda idem sam u Jorslem", uzvrati Hodočasnik. lz gustog haljetka izvukao je koščatu ruku sa dugačkim, belim i čvrstim prstima. Dodirnuo sam vrhom mojih prstiju njegove, a onda Hodočasnik reče: "Neka ti Volja bude milostiva, prijatelju Osmatraču. A kada jednom budeš stigao u Jorslem, svakako me potraži."
     Zatim je pošao svojim putem, ne rekavši više ni reči.
     "Hteo si da pođeš sa njim, zar ne?" upita me Gormon.
     "Razmislio bih o tome."
     "Šta bi to mogao da nađeš u Jorslemu čega nema ovde? I ovo je sveti grad kao i ono. U Roumu se možeš malo odmoriti. Ne bi izdržao još jedan dug put."
     "Možda si u pravu", složih se i poslednjim ostacima snage krenuh prema kapiji Rouma.
     Podozrive oči posmatrale su nas iz proreza u zidinama. Kada smo se našli nasred ulaza, zaustavio nas je jedan debeli, rošavi Stražar sa upalim obrazima i zapitao nas kakvim poslom dolazimo u Roum. Kazao sam mu kome esnafu pripadam i koje su mi namere, na šta se on prezrivo obrecnuo.
     "Pođi negde drugde, Osmatraču! Ovde su nam potrebni jedino korisni ljudi."
     "Osmatranje je takođe korisno", uzvratih blago.
     "Nesumnjivo. Nesumnjivo." On pokaza na Avluelu. "Ko je ovo? Osmatrači su neženje, zar ne?"
     "Ona je samo moj saputnik."
     Stražar se grohotom nasmeja. "Sad mi je jasno zašto onda često putujete! Samo ona nije nešto naročito. Koliko joj je godina: trinaest, četrnaest? Hodi ovamo, dete. Moram da te pretresem i da utvrdim da li nešto krijumčariš." Brzo je stao da je opipava šakama, namrgodivši se kada joj je naišao na grudi, a zatim podigavši veđe kada je osetio ispupčenja krila ispod lopatica. "Šta je ovo? Šta je ovo? Veće je pozadi nego spreda! Letač, dakle? Baš prljava rabota: Letači se spanđavaju sa matorim Osmatračima." On se zakikota i ponovo poče da opipava Avluelu na način koji je Gormena nagnao da se besno ustremi napred, dok mu je ubilački plam zaiskrio u očima.
     Sprečio sam ga na vreme, šćepavši ga iz sve snage za zglob i tako ne dozvolivši da nas sve troje upropasti napadom na Stražara. On me žestoko odgurnu, od čega umalo nisam pao; ali onda se primiri i obuzda, posmatrajući ledenim pogledom kako debljko okončava pretraživanje Avluele u potrazi za 'krijumčarenom robom'.
     Posle toga Stražar se polako i sa neskrivenim gađenjem okrenu prema Gormonu i reče: "Koji si ti vrag?"
     "Ja sam bez esnafa, vaša milosti", uzvrati Gormon oštrim tonom. "Ponizan i bezvredan proizvod teratogeneze, ali i slobodan čovek koji želi da uđe u Roum."
     "Zar malo čudovišta imamo ovde?"
     "Ja malo jedem, a mnogo radim."
     "Radio bi ti još više ukoliko bi bio uškopljen", uzvrati Stražar.
     Gormon se smrknu. Ja upitah: "Smemo li da uđemo?"
     "Trenutak." Stražar stavi na glavu šlem za prenos misli i začkilji očima dok je upućivao poruku u rezervoare sećanja. Lice mu se zgrčilo od naprezanja; zatim se opustilo i trenutak kasnije usledio je odgovor. Nismo mogli da primetimo nikakav znak opštenja; ali po njegovom razočaranom izgledu postalo je jasno da nije pronađen nikakav razlog koji bi se protivio našem pristupu u Roum.
     "Hajde!" reče on. "Ulazite, svi troje. Brzo!"
     Prošli smo kroz gradsku kapiju.
     "Mogao sam da ga satrem jednim udarcem", reče Gormon.
     "I da budeš uškopljen do večeri. Ovako, uz malo strpljenja, bez problema smo ušli u Roum."
     "Ali kako je samo postupao prema njoj..."
     "Tvoj stav prema Avlueli veoma je posesivan", rekoh mu. "Moraš stalno imati na umu da je ona Letač i da kao takva ne može da ima nikakve seksualne odnose sa stvorenjima bez esnafa."
     Gormon pređe preko moje primedbe. "Ona me ne uzbuđuje ništa više od tebe, Osmatraču. Ali boli me kada gledam kako neko postupa na taj način prema njoj. Ubio bih ga da me nisi zadržao."
     "Gde ćemo se smestiti sada kada smo u Roumu?" upita Avluela.
     "Najpre moram da nađem centralu mog esnafa", uzvratih. "Ja ću se smestiti u Osmatračkom Svratištu. Posle toga ćemo možda svratiti do Lože Letača na obed."
     "A onda ćemo", reče Gormon oporim glasom, "otići do Jazbine ljudi bez esnafa i isprositi nešto sitniša."
     "Ja te sažaljevam što si Mutant", rekoh mu, "ali smatram da je nedostojanstveno da ti samoga sebe sažaljevaš. Hajdemo."
     Krenuli smo jednom kaldrmisanom, krivudavom ulicom koja je vodila u srce Rouma. Nalazili smo se u spoljnom prstenu grada, stambenoj četvrti sačinjenoj od niskih, zdapastih kuća, na čijim je krovovima bila smeštena nezgrapna šuma odbrambenih instalacija. Prema centru uzdizali su se blistavi tornjevi koje smo sinoć videli spolja; bili su to ostaci drevnog Rouma, brižljivo očuvani tokom deset hiljada ili još više godina; tržnica, zona tvornica, komunikacioni centar, hramovi Volje, rezervoari sećanja, utočišta spavača, burdelji vanzemaljaca, vladine zgrade, centrale raznih esnafa.
     Na uglu, pored jednog zdanja iz Drugog Ciklusa, sa zidovima od gumene opeke, pronašao sam javni šlem za prenos misli i stavio ga na glavu. Istog časa misli su mi zastrujale vodovima i stigle do dispečerskog centra gde su dobile pristup do jednog od uskladištenih mozgova rezervoara sećanja. Pred očima mi se pojavila slika vijugave moždane mase, čije se bledo sivilo jasno ocrtavalo spram tamnozelenog ležišta. Jedan Pamtitelj svojevremeno mi je kazao da su u prošlim ciklusima ljudi napravili mašine da misle za njih, iako su one bile vraški skupe, zahtevale su ogroman prostor i pohlepno gutale energiju. No, to nije bila najrđavija ludost naših predaka; zašto, međutim, praviti veštačke mozgove, kada smrt svakoga dana oslobađa mnoštvo ništa slabijih, prirodnih, koji se mogu priključiti u rezervoare pamćenja; da li im je možda nedostajalo znanje da to urade? Teško sam mogao da poverujem u to.
     Dao sam mozgu moju esnafsku identifikaciju i zatražio koordinate našeg svratišta. Istog časa sam ih dobio i odmah smo krenuli; kao i obično, ja sam išao u sredini, vukući kolica sa opremom, a sa strane su koračali Avluela i Gormon.
     U gradu je bilo mnogo sveta. Nikada nisam video takvu gužvu u pospanom, pretoplom Aguptu, niti bilo gde drugde na celom putu prema severu. Ulice su vrvele od Hadočasnika, tajanstvenih i maskiranih.
     Tiskajući se među njima, išli su uvek zaposleni Pamtitelji, natmureni Trgovci, a s vremena na vreme promakla bi i nosiljka sa nekim pripadnikom esnafa Gospodara. Avluela je primetila nekoliko Letača, ali joj dogma vlastitog esnafa nije dopuštala da ih pozdravi pre no što obavi obredno pročišćenje. Moram sa žaljenjem da kažem da sam video mnogo Osmatrača i da su mi svi redom uputili prezriv pogled, bez i malo dobrodošlice. Takođe sam uočio mnoštvo Branitelja, kao i veći broj predstavnika manjih esnafa, kao što su Prodavci, Sluge, Zanatlije, Pisari, Komunikatori i Prevoznici. Razume se, unaokolo se muvalo i mnoštvo uškopljenika, a i prilično vanzemaljaca raznih vrsta razmilelo se ulicama, od kojih su većina verovatno bili turisti, dok je manji broj došao nekim retkim poslom koji se još mogao obaviti sa zlovoljnim, osiromašenim žiteljima Zemlje. Opazio sam mnogo Mutanata kako se kradomice gegaju kroz svetinu, ali niko od njih nije imao tako ponosno držanje kao Gormon koji je išao pokraj mene. Bio je jedinstven u svojoj vrsti; ostali, pegavi, šareni, asimetrični, bez udova ili sa odveć udova, deformisani na hiljadu zamislivih i umetničkih načina, bili su šunjavci, čkiljavci, gegavci, siktavci, puzavci, secikese, ispijači mozga, verglaši, okajivači, stecislavci - ali se niko od njih nije držao uspravno i smatrao sebe za čoveka.
     Podaci dobijeni od mozga bili su tačni i za manje od jednog sata hoda stigli smo u Osmatračko Svratište. Ostavio sam Gormona i Avluelu napolju i uvezao kolica unutra.
     Desetak pripadnika mog esnafa sedelo je u glavnom holu. Uputio sam im uobičajeni znak, na šta su oni mrzovoljno uzvratili. Zar su ovo čuvari od kojih zavisi bezbednost Zemlje? Budale i slabići!
     "Gde treba da se prijavim?" upitah.
     "Novajlija? Odakle?"
     "Agupt je bio poslednje mesto gde sam se prijavio."
     "Trebalo je da ostaneš tamo. Ovde nema velike potrebe za Osmatračima."
     "Gde treba da se prijavim?" upitah ponovo.
     Jedan mladić kicoškog držanja pokaza mi ekran u stražnjem delu velike prostorije. Otišao sam tamo, pritisnuo na njega vrhove prstiju, bio podvrgnut ispitivanju, kazao ime, koje Osmatrač sme da kaže samo drugom Osmatraču i to jedino pod okriljem nekog Svratišta. Jedna ploča se otvorila i neki buljavi čovek, koji je na desnom, ali ne i na levom obrazu nosio amblem Osmatrača, čime je bio označen njegov čin u esnafu, najpre ponovi moje ime, a zatim reče: "Nije trebalo da dođeš u Roum. Odavno smo prešli kvotu."
     "Zahtevam smeštaj i posao."
     "Čovek sa tvojim osećanjem za humor trebalo je da se rodi u esnafu Klovnova", uzvrati on.
     "Ne vidim u ovome ništa smešno."
     "Shodno zakonima koje je proklamovao naš esnaf na skorašnjem zasedanju, Svratište nije obavezno da primi na smeštaj nove članove kada jednom popuni propisani kapacitet. A mi smo ga već popunili. Stoga, zbogom, prijatelju."
     Bio sam zapanjen. "Ne znam ni za kakvo takvo pravilo! Pa to je neverovatno! Zar esnaf da ne primi u Svratište svog sopstvenog člana, kada ovaj dođe podbijenih nogu i utrnuo od umora! Čovek mojih godina, koji je na putu iz Agupta prešao Mostozemlje, da se oseća kao stranac i da gladuje u Roumu..."
     "Zašto nam se nisi najpre javio?"
     "Nisam ni slutio da je tako nešto neophodno."
     "Nova pravila..."
     "Neka Volja satre nova pravila!" uzviknuh. "Zahtevam smeštaj! Odbiti nekoga ko se bavi Osmatranjem još pre no što si ti rođen..."
     "Polako, brate, polako."
     "Siguran sam da ima neki kutak gde bih mogao da otpočinem... nekoliko mrvica koje bih mogao da prezalogajim..."
     Kako je moj ton doživljavao preobražaj iz dreke u moljakanje, njegov izraz lica pretvarao se iz ravnodušnosti u običan prezir. "Nemamo soba. Nemamo hrane. Došla su teška vremena za naš esnaf, znaš. Već se govorka da ćemo potpuno biti ukinuti, kao beskoristan luksuz, kao pijavica koja nemilice isisava zalihe Volje. Mogućnosti i sposobnosti veoma su nam ograničene. Kako Roum raspolaže sa više Osmatrača nego što mu je potrebno, svi dobijamo umanjena sledovanja, a ako ih još budemo morali deliti i sa tobom, šta će od njih ostati?"
     "Ali kuda sad da pođem? Šta da radim?"
     "Savetujem ti", reče on ravnodušnim glasom, "da se obratiš za milost Princu od Rouma."
 

3.
     Izišavši napolje, obavestio sam o svemu Gormona, koji se presamitio od smeha, tako da su mu se brazgotine na upalim obrazima zajapurile poput podlivenih masnica. "Milost Princa od Rouma!" stao je da ponavlja. "Milost... Princa od Rouma..."
     "Običaj je da čovek koga snađe neka nevolja potraži pomoć lokalnog vladara", uzvratih hladno.
     "Princ od Rouma ne zna za milost", reče mi Gormon. "Princ od Rouma bio bi kadar da te nahrani tvojim sopstvenim udovima kako bi ti utolio glad!"
     "Možda bismo", umeša se Avluela, "mogli da potražimo Ložu Letača. Tamo bi nas nahranili."
     "Ne i Gormona", primetih. "Obavezni smo jedni prema drugima."
     "Kako bi bilo da mu iznesemo nešto hrane?" upita ona.
     "Voleo bih da najpre obiđemo dvor", bio sam uporan. "Uverimo se u status koji uživamo. Posle toga možemo da pristupimo snalaženju, ako bude potrebno."
     Devojka je najzad popustila i mi krenusmo prema dvoru Princa od Rouma, masivnom zdanju ispred koga se nalazio ogroman trg oivičen nizom stubova, na suprotnoj obali reke koja je prolazila kroz srce grada. Na trgu su nas okružili prosjaci raznih vrsta, od kojih neki nisu čak bili ni Zemljani; nešto sa užastim pipcima i naboranim licem bez nosa pripilo se uz mene i stalo da cvili za milostinju sve dok ga Gormon nije odgurnuo; ali samo trenutak kasnije, jedan drugi stvor, podjednako neobičan, sa kožom izbrazdanom sjajnim kraterima i udovima posutim očima, obavio mi je kolena i zavapio za milost u ime Volje. "Ja sam samo ubogi Osmatrač", uzvratih, pokazavši na kolica, "koji je i sam došao ovde da potraži milost." Ali stvor je bio uporan, jecajući o svojoj nesreći i jadu nejasnim, mekim glasom, pa sam na kraju, na Gormonovo veliko nezadovoljstvo, ubacio nekoliko tableta hrane u isturenu kesu na njegovim prstima. Zatim smo laktovima stali da krčimo put prema kapiji dvorca. Kod trema smo naišli na užasan prizor: jedan osakaćen Letač, čiji su krhki udovi bili savijeni i izglobljeni, držao je jedno krilo polurašireno, sa teškim oštećenjima po nežnom tkivu, dok mu je drugo naprosto nedostajalo. Videvši Avluelu, jurnuo je prema njoj, pozvavši je nekim drugim imenom, i stao da joj kvasi čakšire rojem krupnih suza, tako da se krzno na njima sve slepilo i ućebalo. "Zauzmi se za mene u loži", zavapi on. "Izbacili su me zato što sam postao bogalj, ali ako se ti zauzmeš za mene..." Avluela je objasnila da ne može ništa da učini, da je stranac u ovdašnjoj loži. Osakaćeni Letač, međutim, nije hteo da je pusti, tako da je Gormon morao, krajnje pažljivo, da ga podigne kao kakvu vreću suvih kostiju, što je u stvari i bio, i da ga odloži u stranu. Tek što smo posle toga stupili na trem pred nama se stvoriše tri uškopljenika blagih izraza lica, koji su nas upitali zbog čega smo došli, a zatim nas brzo uputili do naredne linije barijere, kod koje su stajala dva suvonjava Indeksera. Govoreći u glas, oni stadoše da nas ispituju.
     "Tražimo audijenciju", rekoh. "Potrebna nam je milost."
     "Audijencija je kroz četiri dana", reče desni Indekser. "Unećemo tvoj zahtev u spisak."
     "Ali mi nemamo gde da spavamo", uzviknu Avluela. "Mori nas glad! Mi..."
     Ja je umirih. U međuvremenu, Gormon zavuče ruku u otvor svoje vrećice i na dlanu mu zasvetlucaše jarki predmeti: bili su to novčići od zlata, večnog metala, na kojima je bio otisnut neki bradat lik sa orlovskim nosem. Pronašao ih je prebirajući po ruševinama. Dobacio je jedan novčić Indekseru koji nas je odbio. Ovaj ga uhvati u letu, prevuče grubo dlanom preko njegove prednje strane i munjevito ga ubaci u nabor svoje odore. Drugi Indekser nestrpljivo je iščekivao. Osmehnuvši se, Gormon pruži i njemu jedan novčić.
     "Možda bismo mogli", rekoh "da ugovorimo posebnu audijenciju samo za nas."
     "Nije isključeno", uzvrati jedan od Indeksera. "Uđite i pokušajte."
     I tako smo se obreli u brodu samog dvorca; zastali smo nasred velikog prostora, punog objekta, gledajući niz središnju osu prema ograđenoj loži sa prestolom kod apside. Ovde se nalazilo još molilaca, ovlašćenih i sa naslednim dozvolama, baš kao i mnoštvo Hodočasnika, Komunikatora, Pamtitelja, Muzičara, Pisara i Indeksera. Začuo sam mrmljanje molitvi; osetio sam miris začinjenog tamjana; do mene je doprlo vibriranje podzemnih gongova. U prošlim ciklusima ovo zdanje predstavljalo je crkvu neke drevne religije - hrišćana, kako mi je kazao Gormon, pobudivši ponovo u meni sumnju da je on Pamtitelj koji se izdaje za Mutanta - i još je u izvesnoj meri zadržalo svoj sveti karakter, iako je danas služilo kao sedište svetovne vlasti u Roumu. Ali kako dopreti do Princa? Sa leve strane ugledao sam malu, ukrašenu kapelu u koju je lagano ulazila povorka Trgovaca i Zemljoposednika sa zadovoljnim izrazima lica. Bacivši pogled pokraj njih, opazio sam tri lobanje položene na opremu za postavljanje pitanja - jedinica rezervoara sećanja - a pokraj njih jednog glomaznog Pisara. Rekavši Gormonu i Avlueli da me sačekaju u krilu crkve, stao sam u red.
     Napredovalo se polako i prošao je gotovo ceo čas pre no što sam stigao do opreme za postavljanje pitanja. Lobanje su slepo zurile u mene; u tim zapretenim kranijama grgoljili su i pravili klobuke hranljivi fluidi, napajajući mrtve, ali još funkcionalne mozgove, čije su milijarde milijardi sinaptičkih jedinica sada služile kao mnemonička naprava bez premca. Pisar se zabezeknuo kada je u redu ugledao jednog Osmatrača, ali pre no što je stigao da se usprotivi, ja mu brzo rekoh: "Došao sam kao stranac da molim Prinčevu milost. Moji prijatelji i ja ostali smo bez smeštaja. Moj esnaf mi je okrenuo leđa. Šta da radim? Kako da obezbedim audijenciju?"
     "Vrati se kroz četiri dana."
     "Znatno sam više dana proveo spavajući pokraj puta. Sada mi je potreban neki ugodniji smeštaj."
     "Javno svratište..."
     "Ali ja sam član esnafa!" usprotivih se. "U javno svratište neće me primiti sve dok moj esnaf drži svoje svratište u istom mestu, a tu ne mogu da se smestim zbog nekog novog pravila i... nadam se da ti je jasan moj položaj."
     "Onda podnesi molbu za specijalnu audijenciju", reče Pisar umornim glasom. "Ona će biti odbijena, ali ti možeš da je podneseš."
     "Gde?"
     "Ovde. Objasni kojim poslom dolaziš."
     Kazao sam labanjama moju javnu oznaku, naveo sam imena i status mojih dvoje saputnika i rastumačio slučaj. Sve je to bilo apsorbovano i dostavljeno u rezervoare mozgova instaliranih negde u dubinama grada; kada je sve bilo obavljeno, Pisar reče: "Ako molba bude prihvaćcna, bićeš obavešten."
     "A gde da budem u međuvremenu?"
     "Savetujem ti da se ne udaljuješ mnogo od dvorca."
     Shvatio sam. Predloženo mi je da se pridružim legiji nesrećnika koja se tiskala na trgu. Koliko li je samo njih zatražilo neku posebnu milost od Princa i još čekalo ovde, posle mnogo meseci ili godina, da bude pozvano u audijenciju? Spavati na pločniku, prositi za koricu hleba, živeti u lažnoj nadi!
     Ali već sam bio sasvim isceđen. Vratio sam se Gormonu i Avlueli, objasnio im situaciju i predložio im da pokušamo da se smestimo bilo gde. Budući bez esnafa, Gormon je mogao da dobije utočište u ma kom ubogom javnom svratištu što je stajalo na raspolaganju njegovoj sojti. Avluela je verovatno mogla da se smesti u nekoj loži svog esnafa. Jedino sam ja morao da se zadovoljim spavanjem na ulici - što ne bi bilo prvi put. Ali još sam gajio nadu da se nećemo morati razdvojiti. Već sam se privikao da o nama mislim kao o porodici, iako je takva jedna pomisao bila neobična za nekoga ko je Osmatrač.
     Dok smo išli prema izlazu, merač vremena tiho mi je stavio do znanja da je kucnuo čas za ponovno Osmatranje. Bila je to moja obaveza i moje pravo da pristupim Osmatranju ma gde se nalazio, bez obzira na okolnosti, kad god za to dođe vreme; i tako sam zastao, otvorio kolica, pripremio opremu. Gormon i Avluela stajali su pokraj mene. Video sam podsmehe i otvoreno izrugivanje na licima onih koji su ulazili ili izlazili iz dvorca; Osmatranje nije uživalo neki veliki ugled, zato što se tom delatnošću bavimo već veoma dugo, a obećani neprijatelj nikako da stigne. No, svako ima svoje dužnosti, bez obzira na to koliko one mogle da izgledaju komične drugima. Ono što je za neke samo isprazan obred, za druge je životno zvanje. Uporno sam prionuo na posao i ubrzo ušao u stanje Osmatračkog zanosa. Sveta je nestalo preda mnom, a na njegovo mesto raskrilila su se nebesa. Obuzela me je paznata radost kada sam stao da prebiram po poznatim i nekim još nepoznatim mestima, dok mi je osnaženi um mahnito hrlio kroz Galaksiju. Da li se to prikuplja armada? Postrojavaju li se trupe pred osvajački pohod na Zemlju? Četiri puta dnevno preduzimao sam Osmatranje, baš kao i drugi članovi mog esnafa, svaki u nekom različitom intervalu, tako da je svakog trenutka neki um budno motrio zvezdani svod. Ne verujem da je ovo bilo glupo zvanje.
     Kada sam se povratio iz transa, začuo sam jedan drzak glas kako uzvikuje: "...Princu od Rouma! Napravite mesta Princu od Rouma!"
     Zažmirkao sam, zadržao dah i pokušao da odagnam poslednje ostatke sputanosti zanosom. Jedan pozlaćeni palankin, koga je nosila falanga uškopljenika, pojavio se na stražnjem kraju dvorca i zaputio niz brod u mom pravcu. Četiri čoveka u elegantnim kostimima i brilijantnim maskama esnafa Gospodara išla su pokraj nosiljke, a ispred su nastupala trojica Mutanata, krupnih i zdepastih, čiji su vratovi bili tako modifikovani da oponašaju grlene organe kreketuša; oni su emitovali zvuk sličan trubi, koji je veličanstveno odjekivao kako su napredovali. Učinilo mi se krajnje neobično da je Princ uzeo Mutante u svoju službu, čak i neke koji su bili ovako nadareni.
     Moja kolica su se isprečila na putu ove velelepne povorke i ja sam stoga žurno počeo da se pakujem, kako bih se povukao u stranu pre no što parada stigne do mene. Od starosti i straha prsti su stali da mi drhte, tako da nikako nisam mogao da obavim posao kako valja; sasvim sam se ušeprtljao i sve nespretnije pokušavao da se uklonim, a za to vreme kreketavi Mutanti toliko su se približili da je buka koju su im stvarali grleni organi postala zaglušujuća. Videvši da sam u ozbiljnoj neprilici, Gormon je priskočio da mi pomogne, ali to me je samo nagnalo da prosikćem na njega kako je zabranjeno bilo kom izvan mog esnafa da mi dodirne opremu. Odgurnuo sam ga, ali samo trenutak kasnije predvodnik uškopljenika okomio se na mene, hotevši da me otera udarcima biča. "Za ime Volje", povikah, "ja sam Osmatrač."
     Istog časa, kao odgovor odjeknu jedan dubok, miran, snažan glas: "Pusti ga. On je Osmatrač."
     Sve kretnje se zaustaviše. Princ od Rouma je progovorio.
     Uškopljenici se povukoše. Mutanti prestaše sa svojom muzikom. Nosači palankina spustiše svoj tovar na pod. Svi u brodu dvorca ustuknuli su u stranu, osim Gormona, Avluele i mene. Svetlucav zastor od lanaca na palankinu se raskrili. Dvojica Gospodara pohitaše napred i zavukoše ruke kroz soničnu barijeru, ponudivši tako pomoć monarhu. Barijere nestade uz škriputav zvuk.
     Iz nosiljke se pojavio Princ od Rouma.
     Bio je tako mlad! Tako reći još dečak, guste i crne kose, mekanih crta lica. Ali odmah se videlo da je rođen da vlada: uprkos mladosti, njegov nastup i držanje održavali su osobu naviklu da izdaje naređenja. Usne su mu bile tanke i čvrsto stisnute; orlovski nos bio mu je oštar i agresivan; u dubokim i hladnim očima videli su se bezdani kladenci. Nosio je draguljima ukrašenu odoru esnafa Vladara, ali mu je na obrazu stajao i dvostruki krst Branitelja, dok je oko vrata imao taman šal Pamtitelja. Vladar je mogao da se učlani u koliko god hoće esnafa, a bilo bi neobično da on nije i Branitelj; ipak me je iznenadilo kada sam video da pripada i Pamtiteljima. To nije baš pravi esnaf za plahovite ljude.
     Pogledao me je gotovo nezainteresovano i rekao: "Izabrao si neobično mesto za Osmatranje, starče."
     "Trenutak bira mesto, gospodine", uzvratih. "Bio sam ovde kada mi je kucnuo čas. Nikako nisam mogao da pretpostavim da ćete vi naići."
     "Nemaš neprijatelje koji te ometaju u Osmatranju?"
     "Nemam, gospodine."
     Taman sam hteo da okušam sreću i da iskoristim neočekivanu pojavu Princa da ga zamolim za pomoć, ali njegovo zanimanje za mene iznenada se ugasilo kao dogorela sveća i ja se više nisam usudio da ga oslovim kada je okrenuo glavu na drugu stranu. Nekoliko dugih trenutaka posmatrao je Gormona nabirajući veđe i mršteći se. A onda mu pogled pade na Avluelu; oči mu se razrogačiše, mišići oko ustiju ukrutiše, a tanke nozdrve raširiše. "Hodi ovamo, mali Letaču", reče on, mahnuvši joj. "Jesi li ti prijatelj ovog Osmatrača?"
     Ona prestravljeno klimnu.
     Princ ispruži ruku prema njoj i obujmi je, a zatim povuče prema palankinu; trenutak potom, uz zao osmeh koji je predstavljao pravo oličenje grešnosti i pokvarenosti, mladi Vladar uvuče devojku kroz zastor. Istog časa, dva Gospodara ponovo uključiše soničnu barijeru, ali povorka nije nastavila put. Nemo sam ostao da stojim. Gormon je pokraj mene bio ukočen, držeći snažno telo ukrućeno poput kakve šipke. Ja se prvi prenuh i odgurah kola na manje prometno mesto. Dugi trenuci su promicali. Dvorjani su ostali nepomični, na izgled besciljno lutajući pogledima podalje od palankina.
     A onda, konačno, zastor se ponovo podiže. Posrćući i žmirkajući očima, Avluela je izišla napolje, bledog lica. Izgledalo je da je zasenjena. Niz obraze su joj se slivale graške znoja. Gotovo je pala, ali ju je jedan uškopljenik pridržao i pomogao joj da siđe do nivoa poda. Pod jelekom, krila su joj stajala delimično podignuta, što joj je davalo grbav izgled, ali je i meni stavilo do znanja da se devojka nalazi u stanju velike uzbuđenosti. Srditim korakom došla je do nas, uzdrhtala i bez reči; uputila mi je jedan kratak pogled, a zatim je naslonila glavu na široka Gormanova pleća.
     Nosači su podigli palankin i trenutak kasnije Princ je bio iznesen iz dvorca.
     Kada je povorke nestalo, Avluela hrapavo promuca: "Princ nam je obećao smeštaj u kraljevskoj gostionici!"
 

4.
     Razume se, upravnik gostionice nije nam verovao.
     Prinčevi gosti dobijali su smeštaj u kraljevskoj gostionici, koja se nalazila na stražnjem kraju dvorca, u malom vrtu mraznog cveća i rascvale paprati. Najčešći korisnici ovakve gostionice bili su Gospodari, a povremeno i Vladari; ponekad bi i kakav izuzetno važan Pamtitelj na istraživačkom putovanju dobio nišu tu, ili neki visoki Branitelj, koji je došao ovamo zbog strateških planiranja. Ugostiti jednog Letača u kraljevskoj gostionici bilo je krajnje neobično; dopustiti u nju pristup jednom Osmatraču bilo je sasvim neverovatno; a primiti na smeštaj jednog Mutanta ili neku drugu osobu bez esnafa bilo je već potpuno nezamislivo. Kada smo se pojavili, dakle, dočekale su nas Sluge, koje su se najpre site nasmejale šali koju smo im ispričali, da bi se potom razljutile i konačno izrazile svoj otvoreni prezir. "Gubite se odavde!" dobacili su nam na kraju. "Ruljo! Šljame!"
     "Princ nam je obećao smeštaj ovde", reče Avluela strogim glasom. "Vi nam to ne smete odbiti!"
     "Gubite se! Gubite se!"
     Jedan krezubi Sluga podiže neuralgičnu palicu i stade da maše njom ispred Gormonovog lica, uputivši mu pri tom neku uvredljivu primedbu na račun njegovog izbivanja iz svih esnafa. Gormon zgrabi palicu iz čovekove ruke, kojom su se očigledno izazivala bolna peckanja, i udari ga njome po stomaku, od čega se ovaj presamitio, a onda i tresnuo o tle, počevši da povraća. Istog časa, iz gostionice pahrli bulumenta uškopljenika. Gorman dohvati jednog od Slugu i baci ga posred njih, napravivši neopisiv metež. Mahniti uzvici i ljutite psovke privukoše pažnju jednog uvaženog Pisara, koji se pojavi na vratima, naredi da se svi utišaju i stade da nas ispituje. "To je lako proveriti", reče on kada mu je Avluela objasnila u čemu je stvar. "Pošalji misao Indekserima, brzo!" naredi on jednom Slugi.
     Nesporazum je tako bio izglađen i nama je dopušten pristup. Dobili smo zasebne, ali susedne sobe. Još u životu nisam video takvu raskoš i sasvim je verovatno da mi se više nikada neće ukazati prilika za tako nešto. Sobe su bile dugačke, visoke i duboke. U njih se ulazilo kroz kružne otvore, čije su brave, u cilju obezbeđenja privatnosti, radile na vlasnikov termalni dodir. Svetla bi se palila na najmanji mig korisnika sobe, budući da su se, obešene na plafonjere i smeštene u kupolama po zidovima, u prostoriji nalazile spikule ropske svetlosti, donete sa jednog od svetova Sjajne Zvezde, koje su mučenjem bile uslovljene da izvršavaju takva naređenja. Prozori su se pojavljivali i nestajali po korisnikovom nahođenju; kada ne bi bili u upotrobi, skrivale bi ih trake od kvaziosetljive, vanzemaljske gaze, koje ne samo da su na svoj način imale ukrasnu ulogu, već su i funkcionisale kao monitori, proizvodeći opojne mirise prema zahtevima korisnika. Sobe su bile opremljene pojedinačnim šlemovima za prenos misli koji su bili povezani sa glavnim bankama sećanja. Postojale su i veze za dozivanje Slugu, Pisara, Indeksera ili Muzičara, već prema želji. Razume se, jedan pripadnik mog poniznog esnafa nikada se nebi odvažio da zloupotrebi druga ljudska bića na taj način, iz straha da se ona ne bi ozlojedila; doduše, teško da sam ja i imao potrebu za njima.
     Nisam upitao Avluelu šta se dogodilo u Prinčevom palankinu, te nam donelo ovakvu milost. I sam sam to lako mogao da zamislim, baš kao i Gormon, čiji je teško obuzdan unutrašnji bes rečito govorio o njegovoj nikad nepriznatoj ljubavi prema mom bledom, vitkom, malom Letaču.
     Ubrzo smo se smestili. Ostavio sam kolica pokraj prozora, navukao zastore od gaze i sve pripremio za naredno razdoblje Osmatranja. Očistio sam telo od blata, dok su stvorenja po zidovima pokušavala da me primire i uspakoje svojim pojem. Zatim sam obedovao, a onda mi je u posetu došla Avluela, osvežena i odmorna; sela je pokraj mene i neko vreme smo prepričavali ono što nam se dogodilo. Gormon se satima nije pojavljivao. Pomislio sam da je napustio gostionicu, zaključivši da mu atmosfera ne odgovara, i da je potražio društvo među svojom bezesnafskom sojtom. Ali kada smo u suton Avluela i ja izišli u unutrašnje dvorište gostionice i papeli se na jedan izdignut deo da posmatramo kako se zvezde pojavljuju na nebu Rouma, ugledali smo Gormona. Sa njim je bio jedan žgoljav i mršav čovek sa šalom Pamtitelja; nešto su razgovarali prigušenim glasom.
     Gormon mi klimnu i reče: "Osmatraču, hodi da se upoznaš sa mojim novim prijateljem."
     Žgoljavko pokaza rukom na šal: "Ja sam Pamtitelj Bazil", reče on glasom koji je bio tanušan poput freske skinute sa zida. "Došao sam iz Perisa da se uputim u misterije Rouma. Provešću ovde mnogo godina."
     "Pamtitelj zna mnogo zgodnih priča", reče Gormon. "On je među najučenijim ljudima u svom esnafu. Baš sad, dok ste dolazili, opisivao mi je tehnike kojima se otkriva prošlost. Prokopa se rov kroz naslage Trećeg Ciklusa, a zatim se vakuumskim mašinama vade molekuli zemlje koji pripadaju starijim slojevima."
     "Pronašli smo", reče Bazil, "katakombe Carskog Rouma, raspadine iz Doba Prevrata, knjige ispisane na listovima belog metala, negde pri kraju Drugog Ciklusa. Sve to šaljemo u Peris na ispitivanje, klasifikovanje i dešifrovanje, a zatim vraćamo natrag. Zanima li te prošlost, Osmatraču?"
     "U izvesnoj meri", rekoh, osmehnuvši se. "Ovaj Mutant pokazuje za nju znatno veće zanimanje. Ponekad posumnjam da je taj za koga se izdaje. Da li bi mogao da prepoznaš prerušenog Pamtitelja?"
     Bazil podozrivo osmotri Gormona, njegove neobične crte lica, prenaglašen mišićni stas. "Nije on Pamtitelj", reče konačno. "Ali slažem se da ispoljava interesovanje za starinu. Postavio mi je mnoga mudra pitanja."
     "Kao na primer?"
     "Raspitivao se o poreklu Esnafa. Želeo je da zna imena genetskih hirurga koji su odgajili prvi soj rođenih Letača. Zanimalo ga je zašto postoje Mutanti i da li su oni odista u nemilosti Volje."
     "I jesi li mu odgovorio?" upitah.
     "Na neka pitanja jesam", uzvrati Bazil. "Samo na neka."
     "Poreklo esnafa?"
     "Da bi se organizovalo i ponovo osmislilo društvo koje je pretrpelo poraz i razaranje", reče Pamtitelj. "Na kraju Drugog Ciklusa sve se nalazilo u rasulu. Nijedan čovek nije znao svoje mesto, niti svoju svrhu. Našim svetom krstarili su nadmeni vanzemaljci koji su nas smatrali bezvrednima. U takvoj situaciji bilo je neophodno uspostaviti referencijalne okvire, kako bi svako mogao da odredi svoju vrednost u odnosu na druge. Tako su se pojavili prvi esnafi: Vladari, Gospodari, Trgovci, Zemljoposednici, Prodavci i Sluge. Zatim su došli Pisari, Muzičari, Klovnovi i Prevoznici. Posle njih ustanovljeni su Indekseri, a javila se potreba i za Osmatračima i Braniteljima. Kada su nam Godine Magije dale Letače i Mutante, osnovani su i ti esnafi, a onda su stvoreni i uškopljenici, lišeni esnafa, tako da su..."
     "Ali zar i Mutanti nisu bez esnafa?" umeša se Avluela.
     Pamtitelj je tek tada prvi put pogleda. "Ko si ti, dete?"
     "Avluela, iz esnafa Letača. Ja putujem sa Osmatračem i ovim Mutantom."
     "Kao što sam objasnio Mutantu", reče Bazil, "u početku je i njegova vrsta imala esnaf, ali on je pre hiljadu godina raspušten po naređenju Veća Vladara, posle pokušaja jedne beščasne frakcije Mutanata da preuzme upravu nad svetim mestom Jorslemom; od tada su Mutanti lišeni esnafa i po statusu su jedino iznad uškopljenika."
     "Nisam za to znao", rekoh.
     "To je zato što nisi Pamtitelj", uzvrati Bazil filistarskim tonom. "Jedino mi raspolažemo veštinom da otkrivamo prošlost."
     "Tako je. Tako je."
     "A koliko danas ima esnafa?" upita Gormon.
     Izbačen iz sedla, Bazil odgovori neodređeno: "Najmanje stotinu, prijatelju. Neki su sasvim mali; drugi imaju samo lokalni karakter. Lično sam upućen jedino u prvobitne esnafe i njihove neposredne nastavljače; događaji iz poslednjih nekoliko stotina godina spadaju u nadležnost drugih. Želiš li da ti pribavim te informacije?"
     "Ne, ne moraš", reče Gormon. "Samo sam onako pitao."
     "Imaš zdravu radoznalost", reče Pamtitelj.
     "Smatram da je svet i sve na njemu izuzetno zanimljivo. Da li je to grešno?"
     "Neobično je", reče Bazil. "Retko se događa da ljudi bez esnafa imaju šire horizonte."
     U tom času pojavio se jedan Sluga. Sa mešavinom straha i prezira on se prikloni kolenom pred Avluelom i reče: "Princ se vratio. Želi da mu pravite društvo u Dvorcu ovog časa."
     Užasnutost zaiskriči u Avluelinim očima. Odbijanje je, međutim, bilo nezamislivo. "Treba li da pođem sa tobom", upita ona.
     "Molim vas. Moramo vas prikladno odenuti i namirisati. Princ takođe želi da dođete kod njega sa raširenim krilima."
     Avluela klimnu i Sluga je povede prema Dvorcu.
     Ostali smo na uzvišici još neko vreme; Pamtitelj Bazil pričao nam je o starim danima Rouma; ja sam slušao, dok je Gormon samo zurio u sve gušću tamu. Konačno, pošto se već umorio, Pamtitelj se izvinio i svečano udaljio. Nekoliko trenutaka kasnije u dvorištu pod nama jedna vrata su se otvorila i na njima se pojavila Avluela, izišavši tako kao da pripada esnafu Somnambulista, a ne Letača. Bila je naga pod prozračnim draperijama, dok joj se telo avetinjski presijavalo pod svetlošću zvezda. Krila je držala raširena i ona su lagano podrhtavala u mračnim sistolama i dijastolama. Jedan Sluga držao ju je za oba lakta: izgledalo je kao da će se njima otisnuti prema Dvorcu, poput kakvog snenog faksimila same sebe, a ne stvarne žene.
     "Poleti, Avluela, poleti", zabrunda Gormon. "Pobegni dok još možeš."
     Devojčina figura izgubi se u jednom od bočnih ulaza u Dvorac.
     Mutant podiže pogled prema meni. "Podala se Princu da bi nam obezbedila smeštaj."
     "Izgleda."
     "Mogao bih da sravnim sa temeljom ovaj Dvorac!"
     "Voliš je?"
     "Zar se to ne vidi?"
     "Priberi se", posavetovah ga. "Ti si neobičan čovek, ali jedan Letač još nije za tebe. A naročito ne Letač koji je delio postelju sa Princom od Rouma."
     "Ona je prešla iz mojih ruku u njegove."
     Bio sam zapanjen. "Imao si je?"
     "Više puta", reče on, tužno se osmehnuvši. "U času orgazma krila joj zatrepere poput lišća na snažnom vetru."
     Uhvatio sam se za ogradu malog uzvišenja kako ne bih pao u dvorište. Zvezde mi se zakovitlaše iznad glave; stari Mesec i njegova dva bezlična pratioca zanjihaše se u ustalasaše. Bio sam potresen, iako nisam sasvim razumeo uzrok takvog stanja. Da li je posredi bila srdžba što se Gormon odvažio da oskrnavi jedan kanon zakona? Ili je u pitanju bilo ispoljavanje nekih pseudoroditeljskih osećanja ko je sam gajio prema Avlueli? Ili naprosto zavist prema Gormonu koji se drznuo da počini greh za koji ja nisam bio kadar, mada sam mogao da ga poželim?
     "Mogli bi da ti sažežu mozak zbog toga", rekoh. "Mogli bi da ti izvade dušu. A kad samo pomislim da sam ti praktično bio saučesnik."
     "Pa šta? Ono što Princ poželi, to i ima, ali ovde ga je neko preduhitrio. Morao sam to nekome da ispričam."
     "Dosta. Dosta."
     "Da li ćemo je ponovo videti?"
     "Princ se brzo zasiti svojih žena. Nekoliko dana, možda samo jedna noć... a onda će nam je vratiti. Nije isključeno da ćemo tada morati da napustimo ovu gostionicu." Uzdahnuo sam. "Bar ćemo provesti u njoj nekoliko prijatnih dana..."
     "Kuda ćeš posle toga?" upita Gormon.
     "Ostaću u Roumu neko vreme."
     "Čak i ako budeš morao da spavaš na ulici? Izgleda da ovde ne vlada velika jagma za Osmatračima."
     "Snaći ću se već nekako", rekoh. "Posle ću poći za Peris."
     "Da nešto naučiš od Pamtitelja?"
     "Da vidim Peris. A šta je s tobom? Šta ćeš ti da radiš u Roumu?"
     "Čekaću Avluelu."
     "Dosta o tome!"
     "Dobro", uzvrati on uz gorak smešak. "U svakom slučaju ostaću ovde sve dok je Princ ne odbaci. Onda će ponovo biti moja i već ćemo naći načina da preživimo. Ljudi bez esnafa nisu ubogi, zato što inače drugačije ne bi opstali. Možda ćemo se neko vreme zadržati u Roumu, a zatim ćemo krenuti sa tobom put Perisa. Razume se, ako si voljan da putuješ sa jednim čudovištem i jednim nevernim Letačem."
     Slegnuh ramenima. "Videćemo kada dođe vreme."
     "Da li si ikada ranije bio u društvu nekog Mutanta?"
     "Ne često i ne dugo."
     "To mi čini čast." On poče da dobuje po parapetu. "Nemoj me se otresti, Osmatraču. Imam razloga što želim da ostanem sa tobom."
     "Kakvog razloga?"
     "Da bih ti video lice onog dana kada ti mašine budu kazale da je počeo pohod na Zemlju."
     Malo sam se nagnuo napred, skupivši ramena. "Onda ćemo još dugo ostati zajedno."
     "Zar ne veruješ da nam invazija predstoji?"
     "Jednoga dana, možda. Ali ne skoro."
     Gormon se zakikota. "Grešiš. Ona samo što nije započela."
     "Nemoj da me zasmejavaš."
     "Šta je s tobom, Osmatraču? Zar si izgubio veru? Pa to se zna već hiljadu godina: jedna druga rasa strasno žudi za Zemljom i dobija je putem pregovora, da bi onda, jednoga dana, došla po svoje. To je neopozivo utvrđeno još krajem Drugog Ciklusa."
     "Poznato mi je sve iako nisam Pamtitelj." Okrenuh se prema njemu i počeh da mu govorim reči za koje nikada nisam mislio da ću biti kadar da ih izustim: "Dva puta duže nego što ti živiš, Mutante, ja osluškujem zvezde i vršim Osmatranje. Kad se nešto toliko radi, često gubi smisao. Ponovi vlastito ime deset hiljada puta i ono će se pretvoriti u prazan zvuk. Ja sam Osmatrao, dobro Osmatrao, i u tamnim časovima noći ponekad mi je padalo na um da to činim uzalud, da samo traćim život uludo. Postoji zadovoljstvo u Osmatranju, ali možda ne i prava svrha."
     Njegova šaka obavi mi se oko zgloba. "Tvoje priznanje podjednako je šokantno kao i moje. Ne gubi veru, Osmatraču. Invazija dolazi!"
     "Otkud ti to možeš da znaš?"
     "I ljudi bez esnafa imaju svoje nadarenosti."
     Razgovor je počeo da me uznemiruje. "Da li je teško biti bez esnafa?" upitah.
     "Čovek se pomiri sa tim. Osim toga, postoje izvesne slobode koje nadoknađuju nemanje statusa. Ja smem sa svima nesputano da razgovaram."
     "Primetio sam."
     "Takođe uživam slobodu kretanja. Uopšte ne brinem o hrani i smeštaju, premda hrana može biti trula i buđava, a postelja uboga. Žene me privlače uprkos svim zabranama. Možda upravo zbog njih. Nisam opterećen ambicijama."
     "Zar nikad ne poželiš da se izdigneš iznad svog statusa?"
     "Nikada."
     "Možda bi bio sretniji kao Pamtitelj."
     "Srećan sam ovako. Dostupna su mi zadovoljstva Pamtitelja bez njihove odgovornosti."
     "Kako je to uskogrudo!" uzviknuh. "Načiniti vrlinu od nemanja esnafa!"
     "Kako bi se inače podnelo breme Volje?" On baci pogled prema Dvorcu. "Ubogi se uzdižu. Moćni padaju. Shvati to kao proročanstvo, Osmatraču: poročni Princ tamo unutra upoznaće i drugo lice života još pre no što dođe leto. Iskopaću mu oči zato što mi je uzeo Avluelu!"
     "Teške reči. Misli su ti pune izdajstva i verolomstva noćas."
     "Shvati to kao proročanstvo."
     "Ali ne možeš mu se ni približiti", rekoh. A onda, razljućen što sam njegovo trabunjanje uzeo za ozbiljno, dodadoh: "I za šta ga to kriviš, molim te lepo? On naprosto radi isto što i svi ostali prinčevi. Radije okrivi devojku koja mu se podaje. Ona je mogla da ga odbije."
     "Pa da izgubi krila. Ili da umre. Ne, ona nije imala izbora. Ja ga imam!" U iznenadnoj, užasnoj kretnji, Mutant podiže palac i kažiprst, sa dugim, oštrim noktima, i zari ih u zamišljene oči pred sobom. "Čekaj samo", reče on, "i videćeš!"
     U dvorištu se pojaviše dva Vidovnjaka, postaviše naprave svog esnafa i upališe voštanice da bi mogli da čitaju izgled budućnosti. Nozdrve mi zapahnu neprijatan miris bezbojnog dima. Izgubio sam najednom volju da nastavim razgovor sa Mutantom.
     "Kasno je već", rekoh. "Potreban mi je odmor, a uskoro moram i na Osmatranje."
     "Dobro Osmatraj", reče mi Gormon.

5.
     Tokom noći, u mojoj sobi, pristupio sam četvrtom i poslednjem Osmatranju tog dugog dana, i po prvi put u životu otkrio sam nepravilnost. Nisam mogao nikako da je rastumačim. Bilo je to mračno čuvstvo, mešavina ukusa i zvukova, osećaj kontakta sa nekom kolosalnom masom. Zabrinut, ostao sam uz instrumente znatno duže nego obično, ali nisam stekao nikakav jasniji uvid na kraju seanse nego na početku.
     Posle toga sam se preslišao o obavezama u slučaju ovakvih situacija.
     Osmatrači su od detinjstva obučavani da hitro podižu uzbunu; a uzbuna se podiže kada Osmatrač proceni da je svet u opasnosti. Da li sam sada bio obavezan da izvestim Branitelje? Četiri puta u mom životu data je uzbuna, ali uvek se ispostavilo da je bila lažna, a sva četiri Osmatrača koja su započela nepotrobnu mobilizaciju doživela su zastrašujući gubitak statusa. Jedan je priložio svoj mozak bankama sećanja; drugi je zbog sramote postao uškopljenik; treći je uništio svoje instrumente i otišao da živi među ljudima bez esnafa; konačno, četvrti je pokušao da se i dalje bavi svojim izvornim zvanjem, ali sve je bilo uzalud, zato što je ubrzo otkrio da ga sve kolege izvrću ruglu. Nisam video nikakvu vrlinu u tome da se ismevaju oni koji su podigli lažnu uzbunu, budući da je za Osmatrače oduvek bilo bolje da se što pre oglase, nego da se uzdržavaju. Ali takvi običaji vladaju u našem esnafu i oni su me sputavali.
     Procenio sam svoj položaj i zaključio da nemam valjane osnove da podignem uzbunu.
     Uzeo sam u obzir i okolnost da mi je Gormon tokom večeri zaveo um sugestivnim idejama. Sva je prilika da su moje reakcije uslovljene njegovom podsmešljivom pričom o neposredno predstojećoj invaziji.
     Nisam mogao da delam. Nisam se usuđivao da izložim opasnosti svoj položaj brzopletim istrčavanjem.
     Nisam podigao uzbunu.
     Uskipteo, zbunjen nemiran, složio sam istrumente u kolica i utonuo u san pod dejstvom droga.
     Ujutro sam se probudio i pohitao do prozora, očekivajući da ću na ulici videti osvajače. Ali sve je bilo mirno; dvorištem je vladalo zimsko sivilo, a pospane Sluge nagonile su na posao lenje uškopljenike. S osećanjem nelagodnosti, izvršio sam prvo Osmatranje tog dana i na moje olakšanje nisam primetio neobičnost koja me je dovela u nedoumicu sinoć, premda nisam gubio iz vida da mi je osetljivost uvek veća noću nego kad iziđe Sunce.
     Obedovao sam, a zatim izišao u dvorište. Tu su se već nalazili Gormon i Avluela. Ona je izgledala umorno i snuždeno, iznurena posle noći provedene sa Princom od Rouma, ali ja joj to nisam pominjao. Stojeći nehajno oslonjen o jedan zid, ukrašen opnama zrakastih mekušaca, Gormon mi reče: "Kako ide Osmatranje?"
     "Prilično dobro."
     "Šta ćeš raditi danas?"
     "Malo ću cunjati po Roumu", uzvratih. "Hoćete li i vi sa mnom? Avluela? Gormone?"
     "Svakako"; uzvrati on, dok devojka samo kratko klimnu; i tako, kao obični turisti; mi krenusmo u obilazak blistavog grada Rouma.
     Gormon je preuzeo na sebe ulogu vodiča kroz nagomilane prošlosti Rouma, i dalje poričući da je ovde već bio nekada ranije. Ništa slabije od ma kog Pamtitelja objašnjavao nam je ono što smo videli dok smo tumarali krivudavim ulicama. Pred nama su stajali izloženi svi razuđeni slojevi minulih hiljada godina. Imali smo prilike da vidimo energetske kupole iz Drugog Ciklusa, kao i Koloseum, gde su se pre nezamislivo dugo vremena ljudi i zveri borili poput stvorenja iz džungle. U razvalinama ovog zdanja užasa Gormon nam je pričao o divljaštvu tog nepojamno davnog doba. "Borili su se", kazao je on, "nagi pred mnogoljudnim gledalištem. Ljudi su se golih ruku suprotstavljali životinjama zvanim lavovi, velikim kosmatim mačkama sa grivom oko glave; kada bi se dogodilo da lav bude savladan, pobednik bi se okretao prema Princu od Rouma i zatražio od njega da mu oprosti zločin koji ga je doveo do arene. Ukoliko se hrabro držao Princ bi napravio pokret rukom i čovek bi bio slobodan." Gormon nam je pokazao taj pokret: palac podignut uvis, a zatim šaka nekoliko puta zabačena preko desnog ramena. "Ali ako se pokazao kao kukavica, ili ako se lav istakao po načinu na koji je umro, Princ bi napravio jedan drugi pokret i čovek bi bio osuđen da ga prekolje neka druga zver." Gormon nam je pokazao i tu kretnju: srednji prst upravljen iz stisnute pesnice, a zatim uz kratak i odsečan trzaj podignut uvis.
     "Kako se o svemu tome zna?" upitala je Avluela, ali Gormon se napravio da je nije čuo.
     Zatim smo ugledali niz fuzionih tornjeva podignutih početkom Trećeg Ciklusa da bi se crpla energija direktno iz jezgra planete; oni su i dalje bili u radnom stanju, premda već zarđali i natruli. Videli smo i razmrskane ostatke jedne meteorološke mašine iz Drugog Ciklusa, koja je i dalje predstavljala moćan stub visok najmanje koliko i dvadeset ljudi. Naišli smo potom na brdo gde su se uzdizali beli, mramorni ostaci Rouma iz Prvog Ciklusa, slični bledom mnoštvu stabljika zimskog samrtnog cveća. Krećući se prema unutrašnjem delu grada, došli smo do bedema odbrambenih aplifajera, spremnih da sruče puni gnev Volje na moguće osvajače. Tu smo videli i tržnicu gde su se posetioci sa zvezde cenkali sa seljacima za iskopane relikvije iz starine. Gormon se umešao u gomilu i pribavio nekoliko takvih stvarčica. Došli smo i do kuće telesnosti za putnike iz daleka, gde se moglo kupiti sve od kvazi-života do gomila strasnog leda. Obedovali smo u jednom malom restoranu na obali reke Tver, gde su osobe bez esnafa bivale krajnje jednostavno posluživane; na Gormonovo navaljivanje uzeli smo obilate porcije neke meke, testaste kaše i zalili je kiselkastim, žutim vinom, što je predstavljalo lokalni specijalitet.
     Posle toga smo se prošetali kroz zasvođeni arkadni prolaz, u čijim su mnogobrojnim bočnim ograncima Prodavci torbarili zvezdana božanstva, skupocene đinđuve iz Afrike, kao i nezgrapne rukotvorine domaćih zanatlija. Iz prolaza smo izbili na jedan trg na kome se nalazio vodoskok u obliku čamca, iza koga se uzdizao niz stepenica od ispucalog i skrhanog kamena sve do vrha punog lomljenika i korova. Gormon nas je pozvao i mi smo se nekako uspentrali uz tu sumornu uzvisinu, a zatim brzo uputili ka mestu gde se jedna raskošna palata, koja je po izgledu pripadala ranom Drugom Ciklusu, ili čak Prvom, nadnosila nad neko strmo brdo, obraslo rastinjem.
     "Kažu da je ovo središte sveta", reče Gormon. "U Jorslemu takođe postoji mesto koje se diči istom povlasticom. Tačka je ovde ucrtana na jedan globus."
     "Kako to da svet ima središte", upita Avluela, "kada je okrugao?"
     Gormon se nasmeja i mi uđosmo u zdanje. Unutra, u studenoj tami, nalazila se jedna kolosalna, draguljima optočena kugla, koju je obasjavao neki unutrašnji sjaj.
     "Evo našeg sveta", reče Gormon, pokazavši na kuglu teatralnim gestom.
     "Oh!" ote se uzdah Avlueli. "Sve! Sve je ovde!"
     Globus je predstavljao remek-delo umetničkog majstorstva. Prikazivao je prirodne obrise i uzdignuća, mora su mu izgledala kao duboki zdenci tečnosti, pustinje su bile tako sparušene da je to budilo žeđ u posmatraču, gradovi su odisali vrevom i životom. Razabrao sam kontinente: Eiropu, Afreku, Aisu, Straliju. Uočio sam ogromnost Zemljinog Okeana. Prešao sam pogledom preko zlatnog raspona Mostozemlja, kojim sam tako mukotrpno hodio tu nedavno. Avluela pohrli napred i pokaza na Roum, na Agupt, na Jorslem, na Peris. Dodirnula je globus na području visokih planina severno od Hinda i tiho kazala: "Rođena sam ovde, gde obitava led, gde vrhovi planina dosežu do Meseca. Tu se nalazi kraljevstvo Letača." Stala je da pomera prst na zapad, prema Farsu, a zatim kroz užasnu Arapsku Pustinju, sve dok nije stigla do Agupta. "Ovamo sam letela. Noću, pošto sam izišla iz devojaštva. Svi moramo negde da letimo, a ja sam letela ovamo. Po stotinu puta sam pomislila da ću umreti. Tu, tu u pustinji, sa peskom u grlu dok sam letela, sa peskom koji me je šibao po krilima... koji me je nagnao da se spustim, da danima ostanem da ležim naga na vrelom pesku, sve dok me jedan drugi Letač nije primetio, a zatim se spustio do mene, pomogao mi da se ponovo vinem; kada sam se ponovo našla u vazduhu, snaga mi se vratila i mi smo skupa nastavili da letimo prema Aguptu. Ali on je umro kada smo bili nad morem, život mu se okončao iako je bio mlad i snažan, i sunovratio se u vodu, a za njim sam se sjurila i ja. Voda je bila topla iako je bila noć. Plovila sam tako niz struju sve dok nije došlo jutro; a onda sam ugledala živo kamenje kako poput drveća raste iz vode i mnoštvo šarolikih riba koje su se ustremile na njegovo telo dok je plutao sa raširenim krilima na površini vode; tada sam ga napustila, ostavila ga da počiva u miru tamo, vinuvši se ponovo u vazduh i odleteši put Agupta, sama i zastrašena, gde sam srela tebe, Osmatraču." Devojka mi uputi stidljiv osmeh. "Pokaži nam mesto gde si ti proveo mladost, Osmatraču."
     Bolno, zato što su mi se kolena iznenada ukrutila, pošao sam nesigurnim korakom prema suprotnom kraju globusa. Za mnom je krenula samo Avluela, dok je Gormon ostao gde je i bio, na izgled potpuno nezainteresovan. Pokazao sam na raštrkana ostrvja koja su se u dva dugačka niza dizala iz Zemljinog Okeana - ostatke Izgubljenih Kontinenata.
     "Ovde", rekoh, pokazavši na svoje rodno ostrvo koje je stajalo na krajnjem zapadu. "Ovde sam se rodio."
     "Toliko daleko!" uzviknu Avluela.
     "I tako davno", dapunih je ja. "Sredinom Drugog Ciklusa, kako mi se ponekad čini."
     "Ne! To je nemoguće!" Pogledala me je, međutim, na način kao da je za trenutak poverovala da sam star hiljadama godina.
     Osmehnuh se i dodirnuh joj satenast obraz. "Samo mi se tako čini", rekoh.
     "Kada si otišao od kuće?"
     "Kada sam imao dva puta više godina nego ti sada", uzvratih. "Najpre sam pošao ovamo." Pokazao sam prstom na istočnu grupu ostrva. Proveo sam desetak godina kao posmatrač na Palašu. Zatim me je Volja nagnala da pređem Zemljin Okean i da dođem u Afreku. Tako sam i učinio. Neko vreme sam živeo u toplim zemljama, a onda sam pošao u Agupt, gde sam sreo jednog malog Letača." Zaćutavši, dugo sam ostao zagledan u ostrva odakle sam poticao; u mislima mi se predstava o meni samome promenila od usukane i oronule osobe što sam sada bio, u stasitog i zgodnog mladića, koji se vere zelenim brdima, pliva prohladnim morem i upražnjava Osmatranje na rubu bele obale koju zapljuskuju talasi."
     Dok sam bio zadubljen u misli, Avluela se okrenula prema Gormonu i kazala mu: "A sad je na tebe red. Pokaži nam odakle si ti, Mutante!"
     Gormon slegnu ramenima. "Izgleda da to mesto nije ucrtano na globusu."
     "Ali to je nemoguće!"
     "Misliš?" upita on.
     Ona je još neko vreme navaljivala, ali on je ostao nepopustljiv, i mi smo konačno, kroz jedan bočni izlaz, izišli na ulice Rouma.
     Mene je već ophrvavao umor, ali Avluelina želja da što bolje upozna grad još nije jenjavala; izgledalo je kao da želi da obavi ceo posao samo za jedno popodne i tako smo nastavili da tumaramo lavirintom izukrštanih ulica u zoni blistavih zdanja Gospodara i Trgovaca kao i kroz kvart zbijenih izbi Slugu i Trgovaca, koji je sezao i u podzemne katakombe; zatim smo se obreli na mestu gde su navraćali Klovnovi i Muzičari, a onda i na jednom drugom gde je esnaf Somnambulista nudio svoju sumnjivu robu. Jedna podbula ženska pripadnica Somnambulista stala je da nas moljaka da uđemo unutra i da kupimo istinu koja se stiče u transu; Avluela je predložila da pristanemo, ali je Gormon odmahnuo glavom i samo se osmehnuo, tako da smo produžili put. Posle toga obreli smo se na rubu jednog parka nedaleko od središta grada. Ovde su se žitelji Rouma šetali, trošeći pri tom velike količine energije, što se retko moglo videti u toplom Aguptu; odlučili smo da im se i mi pridružimo.
     "Pogledajte!" uzviknu jednog trenutka Avluela. "Kako je svetla!"
     Pokazala je prema blistavom luku jedne merne sfere koja je natkriljavala neku relikviju drevnog grada; zaklonivši oči, uspeo sam da razaberem unutra jedan trošan kameni zid i grupu ljudi. Gormon reče: "To su Usta Istine."
     "A šta je to?" upita Avluela.
     "Hodi, pokazaću ti."
     Pred ulazom u sferu otegao se red. Stali smo na začelje i ubrzo smo stigli do ulaza, gde smo se zapiljili u bezvremenu zonu koja se pružala sa druge strane praga. Nisam znao zbog čega je ovaj spomenik starine, kao i još nekoliko drugih, bio pod specijalnom zaštitom; upitao sam o tome Gormona, čije je znanje bilo nepredvidljivo duboko, kao i bilo kog Pamtitelja, i on mi je odgovorio sledeće: "Zato što je ovo carstvo izvesnosti, gde je sve što neko kaže potpuno saglasno sa stvarnim stanjem stvari."
     "Ne razumem", reče Avluela.
     "Nemoguće je lagati na ovom mestu", uzvrati joj Gormon. "Možeš li da zamisliš neki drugi spomenik koji bi bio vredniji zaštite?" On zakorači kroz ulaz, koji se u tom trenutku prevukao kao nekom koprenom, a za njim brzo prođoh i ja. Avluela je oklevala. Proteklo je nekoliko dugih trenutaka pre no što nam se i ona pridružila; zastavši načas na samom pragu izgledala je kao da ju je pomeo vetar koji je duvao duž demarkacione linije između spoljnjeg sveta i ove džepne Vaseljene u kojoj smo se obreli.
     U unutarnjem odeljenju bila su smeštena sama Usta Istine. Red posetilaca vodio je do njih, a samo jedan Indekser kontralisao je priliv sa ulaza do svetilišta. Morali smo malo da sačekamo pre no što nam je bilo dopušteno da uđemo unutra. Konačno smo se obreli pred divljom glavom nekog čudovišta u dubokom reljefu, pričvršćenom na nekom starinskom zidu, nagriženom vremenom. Čeljust čudovišta bila je razjapljena; otvorena usta predstavljala su tamnu i zlokobnu jamu. Gormon klimnu dok ih je odmeravao pogledom, kao da mu je bilo milo što je ustanovio da su upravo onakva kakvim ih je zamišljao.
     "Šta ćemo sad?" upita Avluela.
     "Osmatraču", obrati mi se Gormon, "stavi svoju desnu ruku u Usta Istine."
     Namrgodivši se, ja ga poslušah.
     "A sada", reče Gormon, "neka neko od nas postavi pitanje. Ti moraš da odgovoriš na njega. Ako makar i malčice budeš skrenuo od istine, čeljust će se zaklopiti i odgristi ti ruku."
     "Ne!" zavapi Avluela.
     Sa osećanjem nelagodnosti upiljio sam se u kamena usta koja su mi stajala obavijena oko ruke. Osmatrač bez jedne šake nije više ni za šta; u vreme Drugog Ciklusa još se mogla dobiti proteza, koja bi bila čak i bolja od originala od kostiju i mesa, ali to razdoblje se davno okončalo, a ovakve stvarčice se danas više nisu mogle pribaviti na Zemlji.
     "Kako je tako nešto moguće?" upitah.
     "Volja je neuobičajeno snažna u ovoj zoni", uzvrati Gormon. "Ona pravi jasnu razliku između istine i neistine. Iza ovog zida nalazi se troje Somnambulista kroz koje Volja govori i oni kontrolišu Usta. Bojiš li se Volje, Osmatraču?"
     "Bojim se sopstvenog jezika."
     "Budi hrabar. Pred ovim zidom još nikada nije izrečena laž. Niko još nije izgubio ruku."
     "Hajdete, onda", rekoh.
     "Ko će da mi postavi pitanje?"
     "Ja ću", reče Gormon. "Kaži mi, Osmatraču: ako ostavimo po strani sve kamuflaže, da li bi smeo da ustvrdiš kako je život proveden u Osmatranju mudro proveden život?"
     Ostao sam dugo bez reči, prebirajući po mislima i netremice zureći u čeljust.
     Konano, progovorih: "Posvetiti se bdenju u korist drugih ljudi predstavlja možda najotmeniju svrhu kojoj može da se služi."
     "Oprezno!" uzviknu Gormon u znak upozorenja.
     "Još nisam završio", rekoh.
     "Nastavi."
     "Ali posvetiti se bdenju kada je protivnik samo plod uobrazilje, onda je to zaludan posao, a dičiti se time što se dugo i valjano motrilo na dolazak neprijatelja kojih nikako nema predstavlja nešto budalasto i grešno. Ja sam uzalud straćio život."
     Usta istine nisu se zaklopila.
     Izvukao sam ruku i zabuljio se u nju kao da mi je tek sad iznikla iz zgloba. Najednom sam se osetio kao da sam star mnogo ciklusa. Razrogačenih očiju i sa rukama preko ustiju, Avluela je izgledala šokirana onim što sam kazao. Najednom mi se javio utisak da moje vlastite reči lebde smrznute u vazduhu pred ovim mrskim idolom.
     "Pošteno rečeno", primeti Gormon, "iako nisi bio odveć milostiv prema samome sebi. Previše si strog sudija samome sebi, Osmatraču."
     "Kazao sam to da bih spasao ruku", uzvratih. "Zar si želeo da slažem?"
     On se osmehnu, a zatim se obrati Avlueli. "Sad je na tebe red."
     Primetno uplašen, mali Letač pristupi Ustima. Nežna ruka joj je drhtala dok ju je uvlačila u čeljust od hladnog kamena. Jedva sam obuzdao nagon da se bacim prema njoj i da je oslobodim iz te đavolske iscerene glave.
     "Ko će joj pastaviti pitanje?" upitah.
     "Ja", reče Gormon.
     Avluelina krila blago zatreptaše pod odećom. Lice joj postade bledo; nozdrve stadoše da joj se šire i skupljaju; gornja usna skliznu joj preko donje. Stajala je zgurena spram zida i užasnutim pogledom posmatrala vrh ruke. Nejasna lica zurila su u nas sa druge strane prostorije; usne su se pomicale, nesumnjivo izražavajući nestrpljenje zbog naše preduge posete Ustima; ali ništa nismo čuli. Atmosfera oko nas bila je topla i vlažna, puna plesnjivih, oštrih mirisa, poput onih koji bi dopirali iz bunara prokopanog kroz tkivo Vremena.
     Gormon reče lagano: "Sinoć si dopustila da ti telo paseduje Princ od Rouma. Pre toga, zavetovala si se Mutantu Gormonu, iako ovakve veze zabranjuju običaji i zakoni. Znatno ranije, podala si se jednom Letaču, koji je sada pokojan. Možda si imala veze i sa drugim muškarcima, ali ja o njima ništa ne znam i za potrebe mog pitanja oni nisu bitni. Reci mi sledeće, Avluela: ko ti je od nas trojice pružio najsnažnije fiziko zadovoljstvo, ko ti je pobudio najdublja osećanja i koga bi najradije izabrala kao ljubavnika?"
     Hteo sam da se usprotivim što joj je Mutant postavio tri pitanja, a ne jedno, te tako nepošteno iskoristio situaciju. Ali nisam stigao ništa da kažem, zato što je Avluela progovorila nepokolebljivo, ruke duboko zavučene u Usta Istine. "Princ od Rouma pružio mi je veće telesno zadovoljstvo od svih koja sam ranije iskusila, ali on je hladan i grub i ja ga prezirem. Moj mrtvi Letač dobio je moju najdublju ljubav, ali bio je slabašan, a ja ne bih volela slabića za ljubavnika. Ti mi, Gormone, još i sada izgledaš kao stranac i ja osećam da ti ne poznajem ni telo ni dušu, pa ipak, iako je provalija među nama duboka, jedino bih sa tobom želela da delim svoje buduće dane."
     Ona izvuče ruku iz Usta Istine.
     "Dobro rečeno," uzvrati Gormon, premda ga je preciznost i određenost njenih reči u podjednakoj meri ranila i zadovoljila. "Najednom ti se jezik razvezao kada su okolnosti to nalagale. A sad je na mene red da stavim na kocku vlastitu ruku."
     Kada se približio Ustima, ja rekoh: "Postavio si prva dva pitanja. Želiš li da okončaš posao i da postaviš i treće?"
     "Ne osobito", uzvrati on, napravivši sbobodnom rukom nehajan gest. "Bolje se vas dvoje dogovorite i postavite mi zajedničko pitanje."
     Avluela i ja se približismo, a onda, sa neuobičajenom dozom preduzimljivosti, ona predloži pitanje; budući da sam i sam to isto želeo da upitam, odmah sam se složio i kazao joj da ga postavi.
     Ona reče: "Kada smo stajali pred globusom sveta, Gormone, zatražila sam da mi pokažeš mesto gde si se rodio, na šta si ti uzvratio da ga ne možeš pronaći. To mi se učinilo krajnje neobično. Reci mi sada: da li si ono za šta se izdaješ, Mutant koji tumara svetom?"
     "Nisam", uzvrati on.
     U jednom smislu on je odgovorio na pitanje koje mu je Avluela postavila; ali isto je tako bilo jasno da je odgovor nedovoljan i on stoga nije izvadio ruku iz Usta Istine, već je nastavio: "Nisam vam pokazao moje rodno mesto na globusu zato što nigde na njemu nisam rođen, već na svetu jedne zvezde, čije ime ne smem da pomenem. Nisam Mutant u vašem smislu te reči, premda prema nekim definicijama jesam, zato što mi je telo donekle prerušeno, odnosno na matičnom svetu ja imam sasvim različit telesni sklop. Ovde živim već deset godina."
     "Sa kakvom si svrhom došao na Zemlju?" upitah ja.
     "Obavezan sam da odgovorim samo na jedno pitanje", reče Gormon, a zatim se osmehnu. "Ali ipak ću ti i na to odgovoriti: upućen sam na Zemlju u svojstvu vojnog posmatrača kako bih pripremio teren za invaziju za kojom ti dugo tragaš, Osmatrajući, i u koju si prestao da veruješ, a koja će uslediti kroz svega nekoliko časova."
     "Laži", razdrah se. "Laži!"
     Gormon se nasmeja, a onda izvuče ruku iz Usta Istine, nedirnutu, neozleđenu.
 

6.
     Potpuno pometen, izjurio sam, vukući kolica sa instrumentima, iz blistave kugle i obreo se na ulici, koja je najednom postala hladna i tamna. Noć se spustila brzo, kako to već biva zimi; malo je nedostajalo do devetog časa, što je značilo da se primaklo vreme za moje novo Osmatranje.
     Gormonovo podrugivanje odzvanjalo mi je u glavi. Sve je to bilo njegovo maslo: naveo nas je da uđemo u Usta Istine, a zatim je iznudio priznanje o izgubljenoj veri od mene, kao i priznanje drugačije vrste od Avluele; konačno, bez ikakve milosti, sam je pristao da nam saopšti stvari koje nije morao da otkrije, izgovorio je reči sračunate da me sasvim dotuku.
     Da li Usta Istine predstavljaju samo obmanu? Da li je Gormon mogao da slaže, a ipak da sačuva nedirnutu ruku?
     Nikada, od kada sam se prvi put latio ove dužnosti, nisam pristupio Osmatranju u neko drugo vreme osim u određeni čas. Ali sada su se okolnosti okrenule naglavce; više nisam mogao da čekam da kucne čas; čučnuvši posred vetrovite ulice, otvorio sam kolica, pripremio opremu i poput ronioca zagnjurio se u Osmatrački zanos.
     Pojačana svest pohrlila mi je prema zvezdama. Poput kakvog boga, posegao sam prema beskonačnosti. Osetio sam plimu Sunčevog vetra, ali nisam bio Letač koga bi satro ovaj pritisak; prostrujao sam kroz njega i našao se izvan domašaja tih ljutitih čestica svetlosti, u tami na rubu Sunčevog carstva. A tu je na mene počeo da dejstvuje jedan drugačiji pritisak.
     Zvezdani brodovi su se približavali.
     Nisu to bile turističke letelice koje su prevozile radoznalce da razgledaju naš unižen svet. Niti registrovani trgovački transporteri, dereglije koje sabiraju međuzvezdanu paru, odnosno pomoćni brodovi na svojim hiperboličnim orbitama.
     Bile su to vojne letelice, mračne, strane, preteće. Nisam mogao da procenim njihovu brojnost; jedino sam znao da hrle put Zemlje u formaciji od mnogo svetala, potiskujući pred sobom kupu zakrivljene energije; i upravo sam tu kupu osetio, iskusio je prethodne noći, kada mi je doprla do svesti kroz instrumemte, obujmivši me poput kristalne kocke, kroz koju su prostrujavala i sjajila ustrojstva bremenita silinom.
     Ceo život sam proveo Osmatrajući da bih ovo ugledao.
     Bio sam obučen da to osetim. Molio sam se da do toga nikada ne dođe, da bih potom, u trenucima beznađa, upućivao molitve da se ipak dogodi, a onda sam, na kraju, izgubio veru. Kada je sve, međutim, izgledalo gotovo, kanačno mi se ukazala prilika, zahvaljujući milosti Mutanta Gormona, da iskusim to čuvstvo, samo zato to sam pristupio Osmatranju pre zakazanog časa, čučeći u jednoj studenoj ulici Rouma, pred samim ulazom u Usta Istine.
     Tokom obuke, Osmatrač biva upućen u to kako da se izvede iz stanja transa, čim pouzdano utvrdi da mu je Osmatranje urodilo plodom, kako bi blagovremeno mogao da pozove na uzbunu. Pokorno sam izvršio sve provere, prebirajući po svim kanalima i vršeći triangulaciju; nije bilo nikakve sumnje: svuda sam registrovao predskazanu senzaciju džinovske snage koja se sunovraćala ka Zemlji nepojamnom brzinom.
     Ili sam ja bio žrtva neke grozne obmane ili je invazija stvarno bila na pragu. Nisam, međutim, mogao da se oslobodim transa da bih podigao uzbunu.
     Lagano i oprezno, napajao sam se podacima sa senzora; izgledalo je kao da to traje satima. Zatim sam stao da gladim instrumente; crpao sam iz njih potpunu potvrdu vere koju su mi pokazatelji povratili. Nejasno sam opomenuo samoga sebe da traćim dragoceno vreme, da je moja sveta dužnost da se otrgnem ovom raskalašnom podavanju sudbini kako bih što pre sazvao Branitelje.
     I najzad, otrgnuo sam se iz Osmatračkog zanosa, vrativši se ponovo svetu koji sam čuvao.
     Pokraj mene je stajala Avluela; bila je ošamućena, užasnuta, držala je zglavke prstiju na zubima, pogled joj je bio prazan.
     "Osmatraču! Osmatraču, čuješ li me? Šta se događa? Šta sve ovo znači?"
     "Invazija", rekoh. "Koliko sam bio u transu?"
     "Oko pola minuta. Ne znam. Oči su ti bile zaklopljene. Mislila sam da si umro."
     "Gorman je govorio istinu! Invazija samo što nije usledila. Gde je on? Kuda je otišao?"
     "Nestao je kada smo izišli iz zdanja sa Ustima", prašaputa Avluela. "Osmatraču, bojim se. Osećam kako se oko mene sve ruši. Moram da poletim... ne mogu više da ostanem ovde dole!"
     "Čekaj", rekoh, pokušavši uzaludno da je uhvatim za ruku. "Nemoj sad da odeš. Najpre moram da podignem uzbunu, a onda ćemo..."
     Ali ona je već svlačila odeću sa sebe. Skinula se do pasa i belo telo joj se presijavalo na večernjem svetlu, dok su oko nas ljudi hrlili na sve strane, nesvesni onoga što je uskoro trebalo da se dogodi. Hteo sam da zadržim Avlualu uza se, ali više nisam smeo da oklevam ni trenutka u podizanju uzbune, tako da sam joj okrenuo leđa i posvetio se svojoj dužnosti.
     Kao kroz neki san rođen u prekomernoj čežnji, posegao sam za polugom koju još nikad nisam upotrebio i koja će sve Branitelje na celoj planeti podići na uzbunu.
     Da li je, možda, uzbuna već podignuta? Da li je neki drugi Osmatrač iskusio što i ja, a zatim, manje paralisan zaprepašćenjem i sumnjičavošću, izvršio svoju krajnju dužnost?
     Ne. Ne Da je to bilo slučaj, već bih uveliko čuo urlike sirena kako se oglašuju iz orbitirajućih zvučnika nad gradom.
     Stegoh polugu. Krajičkom oka video sam Avluelu, oslobođenu svih odevnih smetnji, kako kleči i izgovara tajne reči svoga esnafa, ispunjavajući krhka krila plimom snage. Još samo trenutak, i naći će se u vazduhu, izvan mog domašaja.
     Reskim i odlučnim pokretom ja uključih alarm. Istog časa postao sam svestan jedne krupne prilike koja je grabila prema nama. Gormon, pomislih; ustajući od opreme, koja je stajala razmeštena po pločniku, ja posegnuh ka njemu; želeo sam da ga se dočepam i da ga osetim među šakama. Ali čovek koji mi se približavao nije bio Gormon, već neki tupoglavi Sluga, zvaničnog izraza lica, koji se obratio Avlueli: "Polako, Letaču, skupi svoja krila. Princ od Rouma me šalje da te dovedem njemu."
     On ispruži ruku i uhvati je; male grudi stadoše da joj se nadimaju, a oči blesnuše ljutnjom i srdžbom.
     "Dalje ruke od mene! Hoću da poletim!"
     "Princ od Rouma te zove", uzvrati joj Sluga, čvrsto je obuhvativši rukama.
     "Princa od Rouma čekaju druge zabave noćas", umešah se ja. "Devojka mu neće biti potrebna."
     Još dok sam govorio, sirene su počele da zavijaju sa neba.
     Sluga oslobodi Avluelu. Usta su mu se nekoliko trenutaka nemo otvarala, a zatim mu ruke načiniše jednu od zaštitnih kretnji Volje i, pogledavši prema nebu, on zabrunda: "Uzbuna! Ko je podigao uzbunu? Jesi li to bio ti, stari Osmatraču?"
     Na ulicu počeše da istrčavaju unezvereni ljudi. Avluela, koju više niko nije držao, projuri pokraj mene trčeći, zato što još nije stigla sasvim da razvije krila, i nestade u svetini koja je hrlila odasvud. Nadjačavajući užasnu pisku sirena, počele su da se oglašavaju poruke iz javnih glasnogovornika, deleći uputstva za odbranu i bezbednost. Jedan suvonjav čovek sa žigom esnafa Branitelja na obrazu naiđe u mom pravcu, dovikujući mi neke nerazumljive reči, a zatim se izgubi niz ulicu. Izgledalo je da je ceo svet sišao s uma.
     Jedino sam ja ostao pribran. Podigao sam pogled prema nebu, gotovo očekujući da vidim crne brodove osvajača kako već lebde povrh kula Rouma. Ali nisam spazio ništa osim noćnih svetiljki i sličnih stvari koje se mogu očekivati ako se pogleda iznad glave.
     "Gormone?" pozvah. "Avluela?"
     Bio sam sam.
     Ophrvala me je neobićna praznina. Ja sam bio taj koji je podigao uzbunu; osvajači su hitali prema Zemlji, a ja sam izgubio posao koji sam vršio. Više nije bilo potrebe za Osmatračima. Pogladio sam rukom pohabana kolica koja su mi bila sadrug toliko godina. Prevukao sam prstima preko zarđalih i okrnjenih instrumenata; a zatim sam odvratio pogled i zauvek napustio dotadašnje nerazdvojne pratioce, zaputivši se niz tamnu ulicu, bez kolica i bez ikakvog bremena; bio sam čovek čije je život u istom trenutku dostigao i izgubio vlastiti smisao. A oko mene već je vladao haos.

7.
     Prema utvrđenom planu, kada kucne čas za odsudnu bitku na Zemlji, trebalo je da budu mobilisani svi esnafi, sa jedinim izuzetkom Osmatrača. Mi, koji smo toliko dugo predstavljali desnu ruku odbrane, nismo imali nikakvog udela u strategiji okršaja; naša demobilizacija poklapala se sa podizanjem prave uzbune. Sada je došao red na esnaf Branitelja da ispolji svoje vrednosti. Oni su čitavih pola ciklusa proveli u planiranju šta da rade u slučaju rata. Kakvim li će planovima sada pribeći? Kakve li će mere preduzeti?
     Sve što sam želeo sada bilo je da se vratim u kraljevu gostionicu i da sačekam da kriza prođe. Bilo je neosnovano nadati se da ću sada pronaći Avluelu i ja sam sebe žestoko prekorevao što sam joj dopustio da utekne, onako naga i bez zaštitnika, u ovom času opšte pometnje. Kuda li je mogla da pođe? Ko će da joj pruži okrilje?
     Jedan moj kolega Osmatrač, vukući mahnito svoja kolica, umalo nije naleteo na mene. "Polako!" odbrusih ja. On podiže pogled, zadihan, ošamućen. "Je li istina?" upita me. "Je li uzbuna prava?"
     "Zar ne čuješ?"
     "Čujem, ali da li je stvarno prava?"
     Pokazah na njegova kolica. "Ništa lakše nego da to sam ustanoviš."
     "Kažu da je čovek koji je podigao uzbunu bio pijan, neka matora budala koju su juče izbacili iz svratišta."
     "Nije isključeno", složih se.
     "Ali ako je uzbuna stvarna..."
     Osmehnuvši se, ja rekoh: "Ako jeste, onda svi možemo da otpočinemo. Do viđenja, Osmatraču."
     "Tvoja kolica! Gde su ti kolica?" doviknu on za mnom.
     Ali ja sam već prošao pokraj njega i zaputio se prema moćnom, izgraviranom, kamenom stubu, koji je prodstavljao neku relikviju carskog Rouma.
     U bareljefu su bili prikazani drevni prizori; bojevi i pobede, strani vladari kako nastupaju u sramnim lancima kroz ulice Rouma, pobednički orlovi koji slave veličajnost cara. Obuzet onom neobičnom, novom smirenošću, ostao sam da stojim neko vreme pred kamenim stubom, diveći se njegovim elegantnim gravirama. Pokraj mene se najednom obrela jedna mahnita prilika u kojoj sam prepoznao Pamtitelja Bazila; pozdravio sam ga, rekavši: "Došao si baš u pravi čas! Budi tako ljubazan i rastumači mi ove prizore, Pamtitelju. Opčinili su me i veoma pobudidi moju radoznalost."
     "Da nisi možda sišao s uma? Zar ne čuješ da je podignuta uzbuna?"
     "Ja sam podigao uzbunu, Pamtitelju."
     "Pohitaj onda! Osvajači dalaze! Moramo se boriti!"
     "Ne ja, Bazile. Moje vreme je prošlo. Kaži mi nešto o ovim prizorima. O ovim poraženim kraljevima, o podjarmljenim carstvima. Siguran sam da čovek tvojih godina neće učestvovati u okršaju."
     "Naređena je opšta mabilizacija!"
     "Osmatrači su izuzeti", uzvratih ja. "Zastani za trenutak. Žudnja za prošlošću razbuktala se u meni. Gormon je nestao. Budi mi vodič kroz ove izgubljene cikluse."
     Pamtitelj žestoko odmahnu glavom, obiđe oko mene i pokuša da se udalji. Želeći da ga uhvatim za koščatu ruku i da ga tako zadržim, ja posegoh za njim, ali on mi se izmače i ja ščepah samo njegov tamni šal, koji mi je ostao u šaci. Trenutak kasnije već ga nije bilo: hitro je grabio na vižljastim nogama niz ulicu i začas mi nestao iz vidokruga. Ja slegnuh ramenima i osmotrih šal koga sam tako neočekivano stekao. Bio je prošaran blistavim metalnim pređama, prepletenim u složene šare, koje su dražile oči: činilo mi se da svaka nit nestaje u gustom tkanju, da bi panovo iznikla na nekom neverovatnom mestu, poput loze neke dinastije koja neočekivano oživljava u dalekim gradovima. Bila je to rukotvorina pravog majstora. Ja nehajno prebacih šal preko ramena.
     Nastavio sam da koračam.
     Noge, koje me umalo nisu izdale ranije toga dana, sada su me valjano služile. Osećajući se čilo i bodro, hitao sam kroz grad kojim je vladala pometnja; sada sam se već snalazio u njemu sasvim lako. Išao sam prema reci, a kada sam je prešao, zaputio sam se, sa druge strane Tvera, prema Prinčevom dvorcu. Pomrčina je bila gušća nego obično, zato što je većina svetiljki bila pogašena u saglasnosti sa naređenjima mobilizacionog odbora; s vremena na vreme, potmuli prasak označio bi eksploziju takozvane štitne bombe povrh naših glava, koja je oslobađala oblake tmine i tako obezbeđivala grad od pretežnog dela dugometnih istraživanja. Po ulicama je takođe bilo manje prolaznika. Sirene su i dalje zavijale. Po vrhovima zgrada odbrambena postrojenja stupala su u dejstvo; začuo sam prodorne zvuke odbojnika koji se zagrevaju i ugledao dugačke paukaste krake na amplifikacionim jarbolima kako sevaju sa kule na kulu, međusobno se povezujući kako bi obezbedili maksimalnu snagu. Više uopšte nisam sumnjao da se invazija približava. Moje instrumente je, doduše, mogla da obezvredi pometnja koja je vladala u meni, ali sigurno je da se mobilizacija ne bi nastavila do ovog stupnja da izveštaj koji sam ja poslao nisu potvrdile na stotine drugih članova mog esnafa.
     Kada sam se približio dvoru, pred mene je izbilo dvoje zadihanih Pamtitelja, za kojima su se lepršali šalevi. Obratili su mi se rečima koje nisam shvatio, nekim kodom njihovog esnafa, na šta ih je naveo, kako sam ubrzo uvideo, Bazilov šal koji sam sada nosio. Nisam znao šta bih im uzvratio, što je njih učinilo još upornijim i nestrpljivijim; konačno, prešavši na jezik običnih ljudi, jedan od njih mi reče: "Šta se dagađa s tobom? Brzo na svoje mesto! Moramo sve da registrujemo! Moramo da spremimo komentare! Moramo da posmatramo!"
     "Posredi je nesporazum", uzvratih blago. "Zamenili ste me za pripadnika vašeg esnafa zato što nosim ovaj šal koga mi je vaš brat Bazil ostavio na čuvanje. Ja nemam mesto odakle bih pasmatrao šta se događa u ovom času."
     "Osmatrač!" povikaše oni uglas; zatim mi je svako posebno uputio po jednu psovku, a onda su se trčeći udaljili. Ja se samo nasmejah i produžih prema dvoru.
     Kapije dvora zatekao sam otvorene. Uškopljenici koji su čuvali spoljne portale negde su nestali, baš kao i dva Indeksera koja su stajala na samim vratima. Prosjaci koji su se motali po prostranom trgu iskoristili su priliku da se uvuku u dvorac i tu potraže zaštitu; ovo je izazvalo ljutnju ovlašćenih, naslednih molitelja, čije je uobičajeno mesto okupljanja bilo u istom delu dvorca, i oni su se okomili na novopridošle begunce neočekivanim besom i žestinom; video sam sakate kako isteruju uljeze napolje, koristeći svoje štake kao motke; video sam slepe kako dele udarce oko sebe iznenađujućom tačnošću; krotki pokajnici opskrbili su se čitavim arsenalom oružja, od kama do soničnih pištolja. Držeći se podalje od ovog besramnog prizora, probio sam se do unutrašnjih odaja dvorca i zavirio u kapele gde sam ugledao kako se Hodačasnici mole za blagoslov Volje, a Komunikatori očajnički traže duhovno pribežište od predstojećeg sukoba.
     Najednom se začu rezak zvuk truba i oglasiše se gromki uzvici: "Mesta! Mesta!"
     Kolona snažnih Slugu umarširala je u dvorac i uputila se prema Prinčevim prostorijama u apsidi. Nekolicina njih držala je jednu priliku sa poluotvorenim krilima, koja se borila, trzala i otimala: Avluelu! Pozvah je iz sveg glasa, ali moj krik zamro je u opštaj gunguli; takođe mi nije pošlo za rukom da joj se približim, zato što su me Sluge odgurnule u stranu. Povorka je nestala u Prinčevim odajama. Uspeo sam na kraju još jednom da ugledam malog Letača, bledog i sićušnog u rukama otmičara, a zatim je nestala iza zatvorenih vrata.
     Ščepao sam jednog usplahirenog uškopljenika koji se nesigurno kretao sa Slugama.
     "Onaj Letač! Zbog čega su je doveli ovamo?"
     "On... on... oni..."
     "Reci mi!"
     "Princ... njegova žena... u njegovim kolima... on. .. on... oni... osvajači..."
     Odgurnuo sam smušenog uškopljenika i pojurio prema apsidi. Zaustavio me je mesingani zid, desetostruko viši od mene. Nalegao sam se na njega. "Avluela!" povikah iz sveg glasa. "Av... lu... ela...!"
     Nisu me ni primili unutra ni izbacili. Naprosto su me prenebregli. Gungula sa zapadnih vrata dvorca sada se proširla i na glavni deo i bočne delove broda; kada su razbesneli prosjaci krenuli prema meni, hitro sam se okrenuo i pronašao put napolje kroz jedna bočna vrata.
     Pometen i neodlučan, obreo sam se u dvorištu koje je vodilo u kraljevu gostionicu. Neobičan elektricitet pucketao je u vazduhu. Pretpostavio sam da je to emanacija neke od odbrambenih instalacija Rouma, nekakav snop zračenja predviđen da zaštiti grad od napada. Ali samo trenutak kasnije postalo mi je jasno da je posredi nagoveštaj neposrednog dolaska osvajača.
     Nebeskim svodom presijavali su se svemirski brodovi.
     Kada sam ih primetio prilikom Osmatranja, izgledali su crni spram beskrajne tame, ali sada su plamteli sjajem mnogo sunaca. Struja blistavih, čvrstih, draguljima sličnih kugli rasprostrla se po nebu; stajali su u pravilnom poretku, pružajući se sa istoka na zapad u neprekidnom snopu i ispunjavajući ceo nebeski luk; kada su se svi istog časa eruptivno pojavili, učinilo mi se da čujem grmljavinu i jeku nevidljive simfonije koja obznanjuje dolazak osvajača Zemlje.
     Ne znam na kojoj su se visini nalazile zvezdane letelice, koliko ih je bilo, niti kako su u pojedinostima izgledale. Jedino mi je bilo jasno da su se pojavile u iznenadnoj, masivnoj veličanstvenosti; da sam kojim slučajem pripadao esnafu Branitelja, siguran sam da bih istog časa premro od tog prizora.
     Nebeskim svodom zasjala su šarolika svetla. Boj je otpočeo. Nisam mogao da prozrem taktiku naših ratnika, a u podjednakoj sam meri bio nesposoban da razaberem smisao manevrisanja onih koji su došli da ovladaju našom planetom, bogatom u pogledu istorije, iako sasvim kratkotrajnom u vremenu. Na moju sramotu, osetio sam se ne samo izvan bitke nego i iznad nje, kao da me se sve to nije ticalo. Jedino sam želeo da Avluela bude pokraj mene, ali ona se nalazila negde u nedrima dvorca Princa od Rouma. Čak bi i Gormon sada predstavljao neku utehu, Gormon Mutant, Gormon uhoda, Gormon čudovišni izdajnik našeg sveta.
     Najednom je odjeknuo džinovski pojačan glas: "Napravite mesta za Princa od Rouma! Princ od Rouma predvodi Branitelje u odsudnoj borbi za otadžbinu!"
     Iz dvorca se pojavilo jedno blistavo vozilo u obliku suze, na čijem je svetlometalnom krovu postavljena prozračna ploča kako bi svi mogli da vide vladaoca i da osete uzbuđenje zbog njegovog prisustva. Za komandnim uređajima vozila sedeo je lično Princ od Rouma, ponosito uspravnog držanja, dok su mu okrutne, mladalačke crte lica odavale nepokolebljivu odlučnost; a pokraj njega, odevenu kao caricu, ugledao sam krhku figuru Letača Avluele. Izgledala je kao u transu.
     Kraljevo vozilo pohrlilo je uvis i izgubilo se u tami.
     Učinilo mi se da se pojavila još jedna letelica koja je krenula njegovim tragom, zatim da se ponovo videlo Prinčevo vozilo, odnosno da su dve letelice stale da lete u uskim krugovima, kao da su se, na izgled, uhvatile ukoštac. A onda su oblaci plavih iskrica obavili oba protivnika, da bi trenutak potom oni suknuli visoko put neba i nestali sa mog vidika negde iza jednog od brežuljaka Rouma.
     Da li je okršaj sada besneo preko cele planete? Da li se Peris nalazio u opasnosti, i sveti Jorslem, pa čak i usnula otočja Izgubljenih Kontinenata? Da li su svemirske letelice svuda stajale na nebu. Nisam imao pojma. Bila su mi dostupna bivanja samo na jednom malom odsečku neba iznad Rouma, pa su čak i tu moje predstave o onome što se stvarno zbiva bile maglovite, nesigurne, nedovoljne. Povremeno bi blesnule snažne munje i tada bih ugledao bataljone Letača kako struje preko neba; posle toga bi ponovo zavladala tama, kao da je neko ceo grad zastro tamnim pokrovom. Video sam velike mašine naše odbrane kako neprekidno bljuju vatru sa vrhova kula; zvezdani brodovi su, međutim, ostajali nedirnuti, neoštećeni i nepomični. Dvorište u kome sam se nalazio bilo je opustelo, ali su iz daljine dopirali glasovi, preplašeni, puni zlih slutnji, piskutavi, kao da to međusobno opšte ptičice. Povremeno bi se oglasio potmuo prasak koji bi protresao čitav grad. U jednom trenutku, vod Somnambulista promarširao je blizu mesta na kome sam se ja nalazio; na trgu ispred dvorca ugledao sam nešto što je ličilo na veću grupu Klovnova koji su izvodili nekakvu vojnu vežbu; pri blesku jedne munje spazio sam troje Pamtitelja kako se voze na gravitacionoj platformi i pomno beleže sve što se zbiva. Izgledalo je - premda nisam bio siguran - da se u jednom trenutku vratila letelica Princa od Rouma i da je prohujala preko neba, sa goniocem koji je bio tik iza nje. "Avluela", prošaputao sam kada su dve tačkice svetlosti nestale sa mog vidnog polja. Da li se iz svemirskih letelica iskrcavaju trupe? Da li se kolosalni stubovi sile spiralno spuštaju iz tih orbitirajućih svetionika da bi dodirnuli površinu Zemlje? Zašto je Princ uhvatio Avluelu? Gde je bio Gormon? Šta preduzimaju naši Branitelji? Zašto neprijateljski brodovi nisu već uklonjeni sa neba?
     Stojeći na drevnom pločniku dvorišta, posmatrao sam kosmičku bitku tokom duge noći, uopšte ne shvatajući ništa.
     Svanula je zora. Pruge blede svetlosti sukljale su sa kule na kulu. Dodirnuo sam prstima oči, shvativši tog časa da sam izvesno vreme spavao stoječki. Možda bih na osnovu toga mogao da zatražim članstvo u esnafu Somnambulista, pomislih. Položio sam ruke na pamtiteljski šal koji mi je stajao obavijen oko ramena i odjednom se našao u nedoumici odakle mi on. A onda mi je sinuo odgovor.
     Podigao sam pogled prema nebu.
     Stranih svemirskih letelica je nestalo. Ugledao sam jedino obično jutarnje nebo, kroz čije se sivilo mestimično probijala ružičasta boja. Uhvatio me je neki grč u utrobi i ja se osvrnuh da potražim kolica; ali onda sam se setio da više ne moram da vršim osmatranje, što me je ispunilo prazninom, koja je bila znatno dublja od one što se obično oseti u takvim trenucima.
     Da li je borba okončana? Da li je neprijatelj poražen?
     Da li su brodovi osvajača smaknuti sa neba i ostavljeni da kao olupine Ieže negde izvan Rouma?
     Sve je bilo utihlo. Više nisam čuo nebeske simfonije. A onda je iz mukle tišine dopro novi zvuk, kIopotav zvuk kola sa točkovima koja prolaze ulicama grada. Istog časa, nevidljivi Muzičari odsvirali su završnu notu, duboku i zvonku, koja je hrapavo zamukla, kao da su sve strune najednom pokidane.
     Iz zvučnika koji su se koristili za javni razglas začule su se neumitne reči:
     "Roum je pao. Roum je pao."