Starac i more

Bio je to starac što je sam samcit, u malom čunu, ribario u Golfskoj struji a da, eto, za osamdeset i četiri dana, nije ulovio ni jednu jedinu ribu. Prvih četrdeset dana uz njega se nalazio neki dečak. Ali, posle četrdeset jalovih dana, roditelji su rekli svome sinu da je starac sada svakako zauvek salao, što je označavalo nesreću u najtežem vidu, i dečak je na njihovo traženje prešao na drugi čamac koji je u toku prve tri nedelje ulovio bogat plen. Dečaku je bilo žao kad bi video starca kako se svakog dana vraća svojim malim čamcem praznih ruku. I on je silazio svakodnevno da mu pomogne, da iznese užad namotanu u klupčad i kuke za ribe ili harpune, kao i jedro omotano oko jarbola. Jedro beše zakrpljeno džakovima od brašna, i savijeno u balu, pa je izgledalo kao zastava posle beskrajnih poraza.

Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasite mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar deo lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne bese svež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.

"Santjago", reče mu dečak kad su se uspeli uz obalu uz koju je pristao čamac. "Sad mogu da ti se vratim. Puno smo zaradili."

Starac je naučio dečka ribolovu, i dečak ga je voleo.

"Ne", reče starac. "Ti si sad na čamcu koji donosi sreću. Pa, ostani na njemu."

"Ali sećaš li se onih osamdeset sedam dana kada nisi ulovio nijednu ribu, pa smo zatim svakodnevno čitave tri nedelje lovili velike ribe?"

"Sećam se", reče starac. "Znam da me nisi napustio iako te je nagrizala sumnja."

"Tata je to bezuslovno želeo, a ja sam još mlad te ga moram slušati."

"Znam", reče starac. "To je sasvim prirodno."

"On nema mnogo vere."

"Nema", reče starac. "Ali mi je imamo, je li?"

"Da", reče dečak. "Da li te smem pozvati na čašu piva na Terasi, a zatim da odnesemo pribor kući?"

"Zašto da ne?" reče starac. "Među ribarima..."

Sedeli su na Terasi i mnogi ribari su peckali starca, ali on se nije ljutio. Nekoliko starijih ribara posmatrali su ga i bili tužni. Ali, oni to nisu pokazivali i govorili su pristojno o morskim strujama i dubinama, i o stalno lepom vremenu, i o tome šta su sve videli. Ribari, koji su toga dana imali dobar lov, već su se vratili s mora, drali svoje tunjeve i prebacivali ih, u celoj dužini preko dve daske na čijim su krajevima po dva čoveka posrtala pod teretom, u riblji magacin gde su čekali na kola-ledenjaču koja je trebalo da ih preveze na pijacu u Havani. Oni, koji su ulovili ajkulu, odnosili bi je u fabriku na suprotnoj strani zaliva, gde joj se vadi jetra, odstranjuju peraja, i koža guli, a meso se čereči i usoljava.

Kad se istočni vetar smiri, širi se pristaništem miris iz fabrike za preradu ajkulinog mesa. Ali, danas se on jedva osećao, jer je vetar duvao prema severu a zatim se umirio, i na Terisi je bilo prijatno i sunčano.

"Santjago", reče dečak.

"Da", izusti starac. Držao je čašu u ruci i razmišljao o davno prohujalim godinama.

"Hoćeš li da ti za sutra nabavim sardine?"

"Ne. Idi igraj bezbol. Još sam u stanju da veslam sam, a Rodželjo će izbaciti mrežu."

"Rado bih išao. Ako ne smem da ribarim s tobom, onda da ti se barem u bilo čemu nađem pri ruci."

"Pa, eto, platio si mi pivo", reče starac. "Već si čovek."

"Koliko sam imao godina kada si me poveo na more?"

"Pet, i skoro da nisi poginuo kada sam se nagnuo, prerano, da izvučem ribu, a ona zamalo da razmrska čamac. Sećaš li se toga?"

"Kako da ne! Rep joj je udarao tamo-amo. Sećam se kako se klupa slomila i kako je ječala motka. Sećam se kako si me bacio na pramac gde su ležala savijena mokra užad i kako se ceo čamac tresao i onog treska kada si nasrnuo maljem na nju, a u ušima mi je zvonilo baš kao kad se stablo obara u gori, a sećam se i slatkog mirisa krvi svuda oko sebe."

"Sećaš li se zaista ili sam ti ja pričao o tome?"

"Sećam se svega od prvog dana kad smo zajednički isplovili."

Starac ga pogleda svojim od sunca potamnelim i iskrenim očima.

"Da si moj sin poveo bih te sobom, pa kako bude", reče on. "Ali, ti si sin svoga oca i svoje majke, a nalaziš se u čamcu koji donosi sreću."

"Smem li da se pobrinem za sardine? Znam i gde ću nabaviti četiri mamca."

"Imam ih još od ranog jutra. Usolio sam ih i stavio u sanduče."

"Daj da ti donesem četiri nova."

"Jednog", reče starac. Nadu i sigurnost nije nikada sasvim gubio. Ali, sada, i nada i sigurnost se nadimahu u njemu kao da ih je vetar uzvitlao.

"Dva", reče dečak.

"Dva", starac pristade. "Nisi ih ukrao?"

"Ne prezam od toga", reče mladić. "Ali ove sam kupio."

"Hvala", reče starac. Bio je suviše prostodušan da bi se upitao otkad je postao tako skrušen i pokoran. Ali, znao je da je takav postao i bio je svestan da to nije bilo ponižavajuće i da u tome nema gubitka pravog ponosa.

"Sutrašnji dan biće plodan u ovoj struji", reče on.

"Gde ćeš loviti?" zapita dečko.

"Daleko na pučini, a kada vetar promeni pravac, vratiću se natrag. Isploviću još pre no što svane."

"Pokušaću da i onoga moga privolim da lovi daleko na pučini", reče mladić. "Pa ako naiđeš na kakvu veliku ribu, tada ćemo moći da ti priteknemo u pomoć."

"On ne ribari rado daleko na pučini."

"Ne", reče dečak. "Ali ja ću se napraviti kao da sam ugledao nešto što on ne može videti, recimo neku ribu grabljivicu i tada će se on dati u poteru za delfinima."

"Zar mu je vid tako slab?"

"Skoro je slep."

"Čudnovato", reče starac, "nije išao nikada u lov na kornjače. U tom lovu se obično izgube oči."

"Ali, i ti si išao godinama u lov na kornjače kraj Moskitove obale, a oči su ti ipak dobre."

"Ja sam neobičan starac."

"Samo, da li si sada zaista dovoljno snažan da izađeš na kraj sa velikom ribom?"

"Mislim da jesam. A pored toga, znam ti ja i puno majstorija kojima čovek sve savlada."

"Hajde da pribor odnesemo kući", reče dečak, "pa da uzmem mrežu i da pođem u lov na sardine."

Uzeli su alat iz čamca. Starac je nosio jarbol na leđima, a dečak drveni sanduk sa mrkim, savijenim, čvrsto isprepletanim konopcima, kukom i harpunom sa ručicama. Sanduci sa mamcima su ležali pod krmom čamca, pored malja koji je služio da se dotuku velike ribe. Niko ništa ne bi ukrao starcu, ali je ipak bilo bolje da se jedro i teški konopci prenesu kući, jer rosa nije dobra za njih, a i pored toga što je bio sasvim siguran da ga niko od meštana neće pokrasti, starac je smatrao da ljude izlaže nepotrebnom iskušenju ako ostavi kuku i harpun u čamcu.

Pošli su zajednički uz ulicu koja vodi do starčeve kolibe i ušli kroz vrata koja su bila otvorena. Starac nasloni jarbol sa obavijenim jedrima o zid, a i mladić tu spusti sanduk i ostali alat. Jarbol beše skoro isto toliko dug koliko i ova jedina prostorija kolibe. Koliba je bila sagrađena od žilave kore pupoljka kraljevskih palmi, zvane "guano", i u njoj se nalazio krevet, sto, stolice kao i ognjište na zemljanom podu gde se moglo kuvati na drvenom uglju. Na mrkom zidu od presovanog, isprepletenog lišća žilavog guana visila je slika svetog Isusovog srca u boji kao i slika Gospe od Kobre. Ove relikvije su pripadale njegovoj ženi. Ranije je visila na zidu i fotografija njegove žene u boji, ali ju je skinuo, jer se pod pogledom sa slike osećao suviše usamljen, i sada je slika njegove žene bila na polici u uglu pod njegovom čistom košuljom.

"Šta imaš za jelo?" upita mladić.

"Lonac žutog pirinča sa ribom. Hoćeš li probati?"

"Ne, ješću kod kuće. Da naložim vatru?"

"Nemoj, naložiću ja kasnije. A mogu pojesti hladan pirinač."

"Da uzmem mrežu?"

"Naravno."

Mreže nigde nije bilo, i mladić se seti časa kada su mu je prodali. Ali, ova komedija se odigravala svakog dana. Nije postojao nikakav lonac žutog pirinča sa ribom, a dečko je i za to znao.

"Osamdeset pet je srećan broj", reče starac. "Kako bi ti se dopalo kad bih doneo ribu, tešku hiljadu funti?"

"Uzeću mrežu i otići po sardine. Sedi ti tu na suncu pored vatre. Hoćeš li?"

"Da. Imam jučerašnje novine i čitaću vesti o bezbolu."

Dečak nije znao da li su i jučerašnje novine njegova izmišljotina. Ali starac ih izvadi ispod kreveta.

"Perino mi ih je dao u 'bodega' ", objasni on.

"Vratiću se čim uhvatim sardine. Staviću na led i svoje i tvoje a ujutru ćemo ih podeliti. A kada se vratim, pričaćeš mi nešto o bezbolu."

"Jenki ne mogu izgubiti."

"Ali, plašim se Indijanaca iz Klivlenda."

"Samo se pouzdaj u Jenkije, mladiću moj. Seti se Velikog Dimadža."

"Plašim se oba tima, Tigrova iz Detrojta kao i Indijanaca iz Klivlenda."

"Čuvaj se, jer ćeš se inače plašiti i Crvenih iz Činčinatija kao i Vajt Soksa iz Čikaga."

"Prouči to dobro i ispričaj mi sve kada se vratim."

"Šta misliš, kako bi bilo da kupimo loz koji se završava sa osamdeset pet. Sutra je osamdeset peti dan."

"Možemo", reče dečak. "Ali šta misliš o osamdeset sedam? — zbog tvog velikog rekorda."

",A, to se ne događa dva puta. Nego, šta misliš da li bi mogao kupiti jedan sa brojem osamdeset pet."

"Mogu da pogledam."

"Loz, moj brajko. Za njega ti treba dva i po dolara. Ko bi nam pozajmio?"

"Lako je za to. Dva i po dolara mogu dobiti uvek na zajam."

"Pa i ja mislim da bi ih možda mogao dobiti. Nego, ja pokušavam da se ne zadužujem. Prvo se zadužiš. A posle si obrao bostan."

"Utopli se, stari", reče dečak. "Ne zaboravi da je ovo septembar."

"To je mesec velikih riba", reče starac. "U maju svako može biti ribar."

"Sada idem po sardine", reče dečak.

Kada se dečak vratio starac je spavao na stolici, a sunce beše već zašlo. Dečak uze sa kreveta staro vojničko ćebe i preko naslona stolice ogrnu njime starčeva široka pleća. Bila su to neobično lepa pleća, još uvek puna snage uprkos starosti, i vrat je bio još snažan, i bore behu nevidljive kad je starac spavao a glava mu padala na grudi. Njegova košulja je bila toliko puta krpljena da je ličila na jedra, a zakrpe behu od sunca izbledele. Starčeva glava je izgledala vrlo stara, a kako su mu kapci bili pali na oči, čovek bi posumnjao da nema i trunke života u njegovom licu. Novine su mu ležale na kolenu, a težina njegove ruke držala ih je čvrsto na večernjem povetarcu. Bio je bosonog.

Dečak ga je tu ostavio, a kada se vratio, starac je još uvek spavao.

"Probudi se, stari", reče dečak, i stavi svoje ruke na starčevo koleno.

Starac podiže kapke i za časak je izgledalo kao da se vraća iz dalekih krajeva. Zatim se nasmešio.

"No, šta si to doneo?" zausti.

"Večeru", reče dečak. "Večeraćemo."

"Nisam, znaš, ni gladan."

"Hajde, samo jedi. Ne možeš ribariti ako ne jedeš."

"Već sam jeo", reče starac pa ustade, uze novine i presavi ih. Zatim poče da presavija ćebe.

"Ama ogrni se tim ćebetom", reče dečak. "Dok sam ja živ, nećeš mi, vala, loviti ribu a da prethodno što ne pojedeš."

"Onda, živeo mi dugo, a vodi računa i o sebi", reče starac. "Dobro, šta ima za jelo?"

"Crni pasulj, pirinač, pečene banane i kuvano povrće."

Dečko je sve to doneo sa Terase u jednoj dvostrukoj porciji. Dva pribora za jelo, — noževi, viljuške i kašike — nalazili su mu se u džepu i svaki od njih bio je omotan papirnom servijetom.

"Odakle ti to?"

"Od Martina. Njegovi su."

"Moram mu se zahvaliti."

"Već sam mu izrazio zahvalnost", reče. "Nije potrebno da mu zahvaljuješ."

"Daću mu meso sa trbuha neke velike ribe", reče starac. "Da li je to činio za nas više nego jedanput?"

"Da, čini mi se."

"Onda mu moram dati nešto vrednije od mesa sa trbuha. To je velika pažnja sa njegove strane."

"Poslao je i pivo."

"Pivo iz konzervi mi je najdraže."

"Da, znam. Ali, ovo je iz boce. Hetijevo pivo, i moram mu vratiti bocu."

"Vrlo si ljubazan", reče starac. "Da jedemo?"

"Već sam te pozvao", reče mu dečak srdačno. "Ne bih hteo otvarati kutiju dok ne sedneš za sto."

"Spreman sam", reče starac. Trebalo bi još samo da se umijem."

Gde da se umije? razmišljao je dečko. Seoska česma se nalazila još dve poprečne ulice niže. Moram mu doneti vode, mislio je dečak, i sapun, i ubrus. Zašto sam tako nebrižljiv? Treba da mu nabavim još jednu košulju i jedan kaput za zimu i bilo kakve cipele i još jedno ćebe.

"Jelo ti je izvrsno", reče starac.

"Pričaj mi o bezbolu", zamoli ga dečak.

"U američkoj ligi Jenki su kao što rekoh", poče starac sav ozaren.

"Danas su izgubili", reče mu dečak.

"To je sitnica. Veliki Dimadžo je opet onaj stari."

"Ali u timu sada igraju drugi."

"Naravno. Ali on ih sve prevazilazi. U drugoj ligi, u meču između Bruklina i Filadelfije, navijam za Bruklin. I, tada, mislim uvek na Dik Sislera i njegove duge udarce preko starog igrališta."

"Bili su jedinstveni. Tukao je najduže lopte koje sam ikada video."

"Sećaš li se kad je dolazio na Terasu? Hteo sam ga povesti u ribolov, ali sam se suviše ustručavao da mu to predložim. Tada sam zamolio tebe da ga ti pozoveš, ali ni ti nisi imao smelosti."

"Znam. Bila je to velika greška. Možda bi pristao. I toga bismo se sećali celog života."

"Poveo bih rado u ribolov velikog Dimadža", reče starac. "Kažu da je njegov otac bio ribar. Možda je bio siromašan kao i mi i možda bi nas razumeo."

"Otac velikog Sislera nije bio nikada siromašan, već je i on, otac, igrao u mojim godinama, u velikim ligama."

"U tvojim godinama putovao sam na nekom jedrenjaku u Afriku i uveče sam gledao lavove na obali."

"Poznato mi je, već si mi pričao o tome."

"Da govorimo o Africi ili o bezbolu?"

"Radije o bezbolu. Pričaj mi o velikom Jon Mek Grou." Izgovorio je J mesto Dž.

"I taj je imao katkad običaj da dolazi na Terasu. Ali, bio je neotesan i grub, i nesnosan kad bi popio koju više. U glavi su mu se stalno vrteli pored bezbola i konji. U svakom slučaju nosio je uvek u džepu listu sa imenima konja i često ih je pominjao na telefonu."

"Beše to veliki menedžer", reče dečak. "Moj otac ga smatra najvećim."

"Zato, što je ovde boravio najčešće", reče starac. "Da je Deročer produžio da i dalje svake godine dolazi ovamo, tvoj otac bi ga smatrao za najvećeg."

"Pa ko je zapravo najveći menadžer? Lik ili Majk Gonzales?"

"Mislim da su jednaki."

"A najbolji ribar si ti."

"Ne, poznajem druge bolje."

"Que va", reče dečak. "Ima mnogo dobrih, ribara a nekih i sasvim velikih. Ali, nijednog kao što si ti."

"Hvala. To me čini ponosnim i srećnim. Nadam se da neću naići na baš tako veliku ribu pa da sve naše pređašnje pričanje ispadne laž."

"Takve ribe nema, samo ako si još uvek jak kao što tvrdiš."

"Možda više i nisam tako jak kao što mi se čini", reče starac. "Ali ja znam razne majstorije a pored toga sam još vičan i uporan."

"Sada treba da legneš da bi ujutru bio svež. Ja ću vratiti stvari na Terasu."

"Onda, laku noć. Doći ću ujutru po tebe."

"Ti si moj budilnik", reče dečak.

"Starost je moj budilnik", reče starac. "Zašto se stari ljudi bude tako rano? Da li zato da produže svoj dan?"

"Ne znam", reče dečko. "Znam samo da mladići kao što sam ja spavaju čvrsto i dugo."

"Sećam se toga", reče starac. "Probudiću te na vreme."

"Ne volim da me onaj moj budi. Čini mi se onda kao da sam tada daleko ispod njega."

"Znam."

"Spavaj dobro, stari."

Dečak izađe. Dok su jeli, svetlost nije gorela na stolu, i starac svuče pantalone i u pomrčini priđe krevetu. On savi pantalone i od njih napravi jastuk. Zatim se uvi ćebetom i leže preko starih novina koje su pokrivale federe kreveta.

Zaspao je za tili čas i sanjao o Africi, kada je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o belim obalama koje behu tako svetle da ih je bolno bilo gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sada je već svake noći živeo na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. Dok je spavao osećao je miris katrana i kučine sa palube, i udisao miris Afrike koji je jutrom donosio vetar s kopna.

Budio se obično kada bi osetio vetar sa kopna i onda se oblačio i odlazio da probudi dečaka. Ali te noći vetar sa kopna je dunuo suviše rano, i on je u snu znao da je suviše rano, i zato nastavi sa svojim snovima i vide kako se beli vrhovi ostrva uzdižu iz mora, a zatim je sanjao o raznim lukama i plovidbama po Kanarskim ostrvima.

Više nije sanjao o burama, ni ženama, ni velikim događajima, ni grdnim ribama, ni bojevima, ni o takmičenjima ko će biti jači, ni o svojoj ženi. Sada je sanjao samo o naseljima, o predelima i lavovima na obali. Oni su se igrali kao mlade mačke na suncu, i on ih je voleo kao što je voleo i dečaka. Nikada nije sanjao dečaka. Jednostavno bi se probudio, pogledao kroz otvorena vrata prema mesecu, razvio pantalone i navukao ih. Pomokrio bi se napolju ispred kolibe i onda bi stao da se penje uz drum da probudi dečka. Drhtao je od jutarnje hladnoće. Ali je znao da će se od drhtanja i hodanja ugrejati i da će uskoro zaveslati.

Vrata kuće u kojoj je dečak stanovao ne behu zaključana, i on ih otvori i uđe tiho, bosih nogu. Dečak je spavao u prvoj sobi na nekom ležaju i starac ga je lepo mogao videti pri mesečini koja je sve više bledela. Pažljivo je uzeo njegovu nogu i držao je sve dotle dok se dečak nije probudio, okrenuo se i pogledao ga. Starac mu klimnu glavom, i dečak uze pantalone sa stolice kraj kreveta i obuče ih, sedeći na krevetu.

Starac izađe kroz vrata a dečak pođe za njim. Bio je sanjiv i starac ga zagrli i reče: "Žao mi je."

"Que va", na to će dečak. "Takav je naš život."

Spuštali su se niz obronak sve do starčeve kolibe i za sve vreme, dok su išli niz ulicu, prolazili su bosonogi ljudi noseći jarbole svojih čamaca.

Kada su dospeli do starčeve kolibe, dečak uze klupčad konopca i harpun i udice, a starac je nosio na leđima jarbol sa omotanim jedrima. "Da li bi pio kafu?" upita dečak.

"Ostavićemo stvari u čamac i zatim ćemo je popiti."

Kafu su pili iz neke kutije kondenzovanog mleka u krčmi gde su ribari jutrom navraćali.

"Kako si spavao?" zapita dečak. Sada je čilo koračao, mada mu je još bilo teško da se sasvim rasani.

"Vrlo dobro, Manoline", reče starac. "Danas sam tako siguran u sebe."

"I ja sam", odgovori dečak. "Sada treba da donesem tvoje i svoje sardine, pa i tvoj svezi mamac. Onaj moj nosi sam naš pribor. On ne želi da mu ga bilo ko nosi."

"Ja sam drugačiji", reče starac. "Dozvolio sam ti da nosiš stvari kad si imao pet godina."

"Da, znam", reče dečak. "Vraćam se odmah. Popij još jednu kafu. Ovde uživamo kredit."

On ode bosonog preko koralnog stenja do ledinice gde su čuvani mamci.

Starac je pio kafu polako. To je bilo sve što će okusiti celoga tog dana i bio je svestan da je mora popiti. Odavno već nije mario za jelo i nikada nije ništa nosio sa sobom. Imao je bocu vode u pramcu malog čamca, i to bese sve što mu je trebalo za ceo dan.

Mladić se vratio sa sardinama i sa oba mamca zamotana u novine i oni pođoše niz stazu prema čamcu; osećali su šljunak pod nogama, a onda podigoše čamac i otisnuše ga u vodu.

"Srećno stari."

"Srećno", reče starac.

On namesti vesla obložena konopcem u karike, odupre se i poče da se izvlači kroz pomrčinu iz luke. I drugi čamci su se otiskivali na more, i sada su se čula njihova vesla kako pljuskaju po vodi mada ih on sada, kada se mesec nalazio iza brežuljka, nije mogao videti.

Kadikad bi neko progovorio u čamcu. Ali, najčešće je na njima vladao muk i čulo se samo udaranje vesala. Kada su izašli iz luke, svaki se upućivao prema onom mestu gde se nadao da će naći ribu. Starcu je bilo jasno da je trebalo ići daleko na pučinu, i on je ostavljao miris kopna za sobom i veslao je u čistom, jutarnjem dahu mora. Video je svetlucanje morske trave u vodi kad je veslao preko onog dela mora koji su ribari nazvali dubokim ponorom jer je tu nastajala nagla dubina od sedam stotina aršina. Ovde su se nalazile sve moguće ribe, jer se udaranjem struje o strme zidove morskog dna stvarao vrtlog. Tu su se okupljale ogromne količine sardela i sitne ribe, neki put na najdubljim mestima, i jato mastiljavih riba i ove su se noću pele do same površine gde su se sve ribe-putnice hranile njima.

U pomrčini je starac osećao kako se približuje jutro i, dok je veslao, raspoznavao je treptavi zvuk letećih riba koje su izlazile iz vode i siktanje koje je dolazilo od njihovih ukočenih krila dok su letele pored njega. Naročito je voleo leteće ribe; one su bile njegovi najbolji prijatelji na okeanu. Bilo mu je žao ptica, naročito malih, nežnih morskih lasta, koje su neprestano letele i tražile a skoro nikada ništa nisu nalazile, i on je mislio da je ptičji život teži od našega izuzev ptica grabljivica. Zašto se rađaju tako nežne i fine ptice, kao one morske laste, kada je more u stanju da bude tako grozno. Ono je dobroćudno i čarobno lepo. Ali ono može biti tako strašno i to iznenada, i te ptice, koje su letele i lepršale i lovile, sa onim njihovim setnim glasovima, suviše su krhke za more.

Mislio je o moru kao o la mar, kako ga ljudi zovu na španskom, kad ga vole. Katkad, oni što ga jako vole, govore rđavo o njemu, ali se ipak uvek izražavaju o njemu kao o ženi. Neki opet od mlađih ribara, koji su raspolagali motornim čamcima kupljenim onda kada je ajkulina jetra donosila veliki prihod, govorili su o njemu el mar, dakle u muškom rodu. Govorili su o njemu kao takmacu ili kakvoj tvrđavi, pa čak i kao o neprijatelju. Ali, starac je uvek mislio o njemu u ženskom rodu, kao o nečemu što može da uskrati ili pruži veliku milost, i kada je bilo divlje i rđavo, ono ipak nije bilo krivo. Mesec utiče na njega kao na ženu, eto, tako je on mislio.

Veslao je sada ravnomerno, i to za njega nije predstavljalo nikakav napor, jer se držao svoga tempa a površina okeana je bila ravna, izuzev pojedinih vrtloga u struji. Trećinu svoga rada prepustio je struji a kada poče da sviće, on vide da se nalazi dalje nego što je verovao da će se u to doba nalaziti.

"Čitavu sam nedelju pretraživao dubine ovog ponora i nisam ništa uradio, razmišljao je on. Danas ću raditi na otvorenom moru, razmišljao je on, gde se nalaze jato bonita i albakora a možda će se među njima naći i kakva velika riba."

Pre nego što je sasvim svanulo, postavio je mamce i prepustio se struji. Jedan mamac se nalazio na dubini od 40 aršina, drugi na 75 a treći i četvrti duboko dole u plavom moru, u dubini od 100 do 125 aršina. Svi su mamci visili glavom okrenuti nadole; vrh udice bio je zaboden čvrsto u ribu-mamac a ceo ostali slobodan deo, luk i drška, behu pokriveni sardinama. Svaka sardina je bila probodena kroz oči tako da su one činile poluvenac oko čelika koji je kroz njih prolazio. Nije bilo mesta na udici koje svojim dobrim ukusom i prijatnim mirisom ne bi privuklo kakvu veliku ribu.

Dečak mu je dao dva sitna sveza tunja ili albakore koji su visili na najdonjim konopcima kao olovni tegovi, a na drugim je imao veliku, plavu skušu kao i jednu sardelu koju je jednom već upotrebio. Ali, one su se nalazile još uvek u dobrom stanju i bile su okružene ukusnim sardinama koje su ih činile još mirisnijim i primamljivijim. Svaki konopac, debeo kao kakva veća olovka, bese vezan za svezi, sočni štap, koji je pri najmanjem trazaju ili dodiru mamca morao zadrhtati, a svaki kanap je imao još po dva klupčeta od 40 aršina koja su mogla biti privezana za druge rezervne smotuljke, tako da je u slučaju potrebe riba mogla da odvije i preko tri stotine metara konopca.

Sada je starac posmatrao položaj tri štapa i veslao pažljivo da bi održavao konopce u određenim dužinama. Bilo je sasvim svetio i sunce tek što nije granulo.

Bledo sunce se pojavi iz mora, i starac je video druge čamce rasute po struji dosta blizu obale. Zatim sunce sinu sjajnije i treperenje se osu iznad vode, i onda, kada se potpuno diglo, bljeskalo je na glatkoj pučini, tako da ga oči zaboleše, a on je veslao ne gledajući ga. On je gledao u vodu i posmatrao je konopce koji su se spuštali pravo u tamno more. Držao ih je uspravnije nego iko drugi, tako da se u svakom sloju mračnih dubina struje nalazio po jedan mamac za svaku vrstu ribe koja bi plivala tu u blizini. Međutim, udice drugih ribara nosila je struja i dešavalo se da su one bile u dubini od sto aršina dok su ribari mislili da se nalaze na šezdeset aršina.

Ali, mislio je, držim ih baš kako treba. Samo, više nemam sreće. Ko zna? Možda danas? Svaki dan je nov dan. Dobro je kad čovek ima sreću. Tačnost mi je ipak draža. I onda, kada sreća dođe, spreman si.

Sunce se pelo nebom već puna dva sata i oči ga više nisu bolele kad je gledao prema istoku. Na vidiku su bila još svega tri čamca, i činilo se da su vrlo mali i sasvim blizu kopna.

Celoga života jutarnje sunce mi je peklo oči. Pa ipak, one su još dobre. Svečeri mogu slobodno gledati pravo u njega, oči mi ne zaseni. A ono je svečeri jače. Ali, jutrom mi zadaje bol.

Tog trenutka spazio je pticu — fregatu, dugih crnih krila kako kruži na horizontu ispred njega. Brzo je padala: obrušavala se okomito, krila povijenih unazad, i zatim je ponovo kružila.

"Nešto ima", reče starac. "Ne vreba ona samo tek tako."

Veslao je polako i ravnomerno prema mestu gde je ptica kružila. Nije se žurio i svoje konopce je i dalje zatezao i popuštao. U struji je plovio nešto brže, ali je zatezao konopce još uvek besprekorno, mada nešto nervoznije nego pre no što je pošao za pticom.

Ptica se diže u vazduh i kružila je opet nepokretnih krila. Zatim se iznenada ustremi, i starac vide kako se, nad površinom, leteće ribe očajno rasprštaše.

"Delfin", glasno zausti starac. "Ogroman delfin."

Ostavi vesla i izvuče iz pramca neki kratak kanap. Kanap je imao udicu od žice i udicu srednje veličine, i on prikači kao mamac, jednu od sardina. Prebaci ga preko ograde i pričvrsti za jedan prsten na pramcu. Zatim stavi mamac i na drugi konopac i ostavi ga sklupčanog pod pramcem u senci. Onda opet zavesla i posmatraše crnu pticu dugih krila, koja je sada šestarila nad samim morem.

Dok ju je posmatrao, ptica se ponovo ustremi zabačenih krila, a kada se dade u poteru za letećim ribama, zamahnu snažno i uzaludno krilima. Starac je video lako nadimanje vode koje prouzrokuju veliki delfini kad idu u poteru za gonjenim ribama. Delfini su sekli vodu pod letećim ribama a zatim bi, kada bi se ptice sunovratile u dubinu, munjevito nestajali pod vodom. To je veliko jato delfina, mislio je on. Razvili su se široko i leteće ribe imaju malo izgleda da se izvuku. A ptica nema nikakvog izgleda. Leteće ribe su isuviše velike za nju, a uz to i plivaju strašno brzo.

Posmatrao je leteće ribe, koje su se neprestano gubile i pojavljivale, kao i bezuspešno nastojanje ptica. Ovo jato mi je umaklo, mislio je on. Lete ti one i brzo i daleko. Ali, možda će mi poći za rukom da susretnem koju zakasnelu od njih, a možda ih sada opkoljava moja velika riba. Moja velika riba mora da je negde u blizini.

Oblaci iznad kopna narastoše sada poput brda, a obala je bila još samo duga, zelena linija sa sivo-plavim brežuljcima iza sebe. Voda postade tamnoplava, tako tamna da je izgledala skoro grimizna. Kad bi pogledao u dubinu, video bi crvene alge planktona u tamnoj vodi i neobičnu svetlost koju je sada rasipalo sunce. Posmatrao je svoje udice i video kako se gube vertikalno u vodi, i radovao se što je bilo mnogo planktona, jer je to značilo da tu riba mora biti obilato. Neobična svetlost kojom je sunce, sada kada je odskočilo, bojilo vodu, kao i oblici oblaka nad kopnom, predskazivali su dobro vreme. Ptica je, pak, bila sada skoro izvan vidika i ništa se nije pokazivalo na površini vode sem nešto žutog, od sunca izbledelog, sargaso-morskog korova i ljubičastih, čvrstih oblika, svetlucavog piktijastog klobuka otrovne meduze, koja se kretala pored samog čamca. Naginjala se na stranu, pa se opet uspravljala. Vrtela se veselo kao mehur sa svojini dugim smrtonosnim crvenim koncima što su se skoro jedan metar vukli po vodi.

"Agna mola", reče starac, "ti kurvo."

Stojeći na mestu najzgodnijem za veslanje, pogleda u vodu i opazi sitne ribe, iste boje kao i otrovni konci kako plivaju između njih, i tananu senku koju su bacale meduze. Ribice su bile imune protiv toga otrova. No ljudi nisu, pa bi se kada bi, dok se starac bori s ribom, konci obavili užad i ostali tako da vise, sluzavi i ljubičasti, dobijali plikovi i rane po rukama i šakama. Otrov agna mola delovao je brzo i pekao kao posle udarca bičem.

Svetlucavi klobuci behu čarobno lepi. Ali su bili najpodmukliji od svega što se krilo u moru, a starac je gledao sa zadovoljstvom kada bi ih morske kornjače proždirale. Kada ih kornjače spaze, približe im se spreda, zatvore oči, tako da budu savršeno zaštićene oklopom, i proždiru ih — otrovne konce, i sve ostalo. Starac je posmatrao rado kada ih kornjače zgrabe, ali on ih je i sam, sa uživanjem, gazio na obali posle bure, i slušao kako pršte kada bi ih svojim tvrdim cipelama razmrskavao.

Voleo je zelene kornjače kao i one što su im glave slične jastrebu, zbog njihove elegancije i brzine i vrednosti, a gajio je prijateljski prezir prema onim ogromnim, glupim, u žutom oklopu, neobičnim u svojoj ljubavnoj igri, koje su gutale tako zadovoljne, zatvorenih očiju, otrovne meduze.

Kornjače nisu imale za njega ničeg mističnog, mada se dugo godina vozio u čamcima sačinjenim od kornjačinog oklopa. Žalio ih je sve, čak i velike kornjače, koje su bile duge kao i njegov čamac i težile jednu tonu. Najveći broj ljudi nema srca prema kornjačama, jer srce kornjače kuca još mnogo časova pošto bude ubijena i raskomadana. Ali, razmišljao je starac, i ja imam isto takvo srce, a moje noge i ruke su iste kao njihove. Jeo je njihova bela jaja, da bi ojačao. Jeo ih je tokom celoga maja da bi se u septembru i oktobru mogao poneti s velikim ribama.

Pio je, takođe, svakoga dana, po šolju ribljeg ulja iz suda koji je ličio na bubanj, i to u kolibi gde su mnogi ribari ostavljali svoj alat. Stavljao ga je svima ribarima — kad bi ga želeli — na raspolaganje. Ukus toga ulja bio je skoro svima odvratan. Ali, on ipak nije bio odvratniji nego ustajati u doba kada su se obično dizali, a pored toga bio je dobar i protiv svih nazeba i gripa, a koristio takođe i očima.

Starac pogleda uvis i vide kako ptica opet kruži.

"Našla je ribu", reče starac. Ni jedna leteća riba nije sekla površinu a nisu se videle ni male, usamljene ribice. I dok je starac tako posmatrao, jedan mali tunj skoči u vazduh, prevrte se i zari se glavačke u vodu. Tunj zasija poput srebra na suncu i kada se ponovo nađe u vodi, pojavi se još jedan, zatim drugi, i oni su skakali u svim pravcima i udarali kao bičem po vodi koja se preli penom i onda se dadoše u poteru, dugim skokovima, za ribicama. Opkoliše ih i počeše da im se primiču.

Uhvatio bi ih da ne plivaju suviše brzo, mislio je starac, i gledao kako se jato probija kroz vodu i kako se ptica spušta i gnjura za ribicama koje su, obuzete panikom, jurile tamo-amo po površini.

"Ptica je od velike pomoći", reče starac. Baš u tom trenutku zateže se uže pod njegovim nogama i on ostavi veslo i oseti težinu malog tunja koji se koprcao dok je zatezao uže i počeo da ga izvlači. Trzanje je postajalo sve jače dok je izvlačio, i on vide u vodi plava leđa ribe i zlatnu boju njenih bokova pre nego što ju je bacio u čamac. Ona je ležala ćela celcata i obla na suncu i buljila svojim neinteligentnim očima dok je brzim trzajima i udarcima svoga glatkog i pokretnog repa o bok čamca sebi uništavala život. Starac je udari iz dobroćudnosti po glavi i baci je, dok joj je telo još drhtalo, u senku ispod čamca.

"Albakora", reče glasno. "To će biti izvrstan mamac. Biće da ima deset funti." Nije se sećao kada je prvi put, počeo sam sa sobom govoriti naglas. U staro doba, kada bi bivao sam, pevao je, a nekad je pevao noću, u šmaku ili čamcu od kornjačinog oklopa, dok bi sam na straži stajao sa veslom. Verovatno je počeo da govori sam sa sobom, kada bi ostao sasvim sam, onda kada ga je dečak napustio. No više se ne seća. Kad bi on i dečak zajedno ribarili, govorili su obično tek kada bi bilo potrebno. Pričali su samo noću ili kada nisu mogli zbog nevremena da isplove iz luke. Na moru se smatralo vrlinom ne govoriti suvišno i starac se toga uvek držao i poštovao. Sada je, međutim, svoje misli glasno izražavao, jer time nikom nije dosađivao.

"Da me drugi čuju kako govorim glasno, mislili bi da sam pošašavio", reče on. "Ali, pošto ja to nisam, sasvim mi je svejedno. Bogati imaju radio u čamcu pa im on priča. I slušaju vesti o bezbolu."

Nije sada vreme da se misli na bezbol, razmišljao je. Vreme je sad da se misli samo na jednu jedinu stvar. Na onu za koju sam rođen. Možda je, eto, neka velika riba u blizini ovog jata, razmišljao je. Uhvatio sam samo jednu zlehudu albakoru, ali, one su se dale — daleko na pučini — na posao, a inače su vrlo brze. Sve što danas izlazi na površinu kreće se brzo i u pravcu severo-istoka. Da li zbog dnevne svetlosti? Ili je to vremenski predznak, meni nepoznat?

Više nije video zelenilo obale, već samo vrhove plavih brežuljaka, koji su se beleli kao da su bili pokriveni snegom, i oblake koji su se, kao snežna brda, nadnosili nad njima. More je bilo sasvim tamno a svetlost je stvarala prizme u vodi. Bezbojni delići planktona bili su sada od sunca, koje se visoko diglo, kao razjedeni, i starac je video još samo visoke prizme u modroj vodi dubokoj jednu milju, gde su njegovi konopci nestajali pod pravim uglom.

Tunjevi — ribari su zvali sve takve ribe tunjevima i razlikovali ih po imenu samo onda kada su ih nosili na pijacu ili ih nameravali dati u zamenu za mamce — opet su iščezli u dubini. Sunce beše sada vrlo jako i starac ga je osećao na svom potiljku prilikom veslanja a osećao je kako mu znoj curi niz leđa.

Mogao bih sasvim prosto da prepustim čamac struji, mislio je on, da spavam i da vežem konopac nekoliko puta oko prstiju na nogama, kako bi se u slučaju potrebe probudio. Ali, danas je osamdeset peti dan, pa bi danas trebalo da ulovi nešto vredno.

Dok je posmatrao udice, vide kako jedan od svežih pruteva jako zadrhta.

"Da", reče on, "da", i ostavi vesla i ne udari njima o čamac. On poteže konopac, uhvati ga između palca i kažiprsta desne ruke. Nije osećao ni pritisak ni težinu; konopac je visio labavo. Ovo se zatim ponovi. To beše sada kao neki probni trzaj, kratkotrajan i lak, a on je tačno znao šta to znači. U dubini od stotine aršina, marlin je proždirao sardine, koje su pokrivale vrh i koleno udice, gde je šiljak, iskovan rukom, virio iz glave malog tunja.

Starac je držao pažljivo i labavo konopac i levom rukom ga brižljivo skinu sa štapa. Sad je mogao pustiti da mu klizi preko ruke a da riba ne oseti ni najmanji trzaj.

Ovog meseca, pa još kad se uzme u obzir koliko se daleko otisnuo od obale, riba mora da je ogromno velika, razmišljao je. Jedi, ribo! Jedi! Izvoli samo! Kako su sveže, kao i ti, ribo, u dubini od šest stotina stopa u mraku ove hladne vode. Okreni se još jednom u tmini i vrati se i pojedi ih.

On oseti lako, fino trzanje, zatim još jači trzaj, jer se glava sardine sa udice teže skidala. Posle toga ne dogodi se ništa.

"Dođi", reče starac glasno. "Načini još jedan krug. Samo ih pomiriši. Zar nisu ukusne. Pojedi ih ljudski a posle njih na redu je tunj. Čvrst i hladan i ukusan. Ne ustručavaj se, ribo. Pojedi ih!"

Iščekivao je sa konopcem između palca i kažiprsta, gledajući istovremeno i u ostale konopce, jer je riba mogla isplivati naviše ili se pustiti naniže. Zatim se oseti opet lak trzaj.

"Zagrišće", reče starac glasno. "Daj Bože, da zagrize."

Ipak nije zagrizla. Izgubi se a starac i ne opazi.

"Nije mogla da ode", reče on. "Za ime Hrista, nije se mogla izgubiti. Samo se okrenula. Možda se prethodno malo zakačila za udicu i sada se prisetila."

Tada on oseti kako nešto lagano dodirnu konopac i on bi srećan.

"Samo se okrenula", reče on. "Zagrišće."

Bio je srećan što oseća lagano trzanje, a onda oseti nešto čvrsto i neverovatno teško. To beše težina ribe i on olabavi konopac, i puštaše ga sve niže, niže, niže, odmotavajući prvi od dva rezervna klupčeta. I dok je konopac lagano klizio preko starčevih prstiju mogao je još uvek osetiti veliku težinu, mada je pritisak njegovog palca i kažiprsta bio skoro neprimetan.

"Kakva riba", reče on. "Sada ju je uhvatila ustima popreko i sada je vuče sobom."

Zatim će se okrenuti i progutati je, mislio je. To nije izgovorio, jer je znao, kada se govori unapred o nečemu dobrom, može ono i da se izjalovi. Znao je kakva je to morala biti ogromna riba i on je već video u mislima kako se sa tunjem koga je držala popreko u ustima udaljuje. U tom trenutku on oseti kako se ona više ne kreće, ali osećaj težine još nije izgubio. Zatim, ona posta teža i on odvi još više konopca. Jednog trenutka on ga pritisnu jače palcem i kažiprstom i težina se poveća i povuče pravo u dubinu.

"Zagrizla je", reče on. "Sada ću je pustiti da pojede natenane."

Dozvolio je da mu kanap klizi niz prste dok je levu, slobodnu ruku pustio i pokušao da veže slobodne krajeve oba rezervna klupčeta za ušicu dva rezervna smotuljka sledećeg kanapa. Sada je bio spreman. Imao je u rezervi tri kanapa od po četrdeset aršina, osim klupčeta kojim se sada služio.

"Jedi još malo", reče on, "dobro progutaj."

Gutaj tako da ti se šiljak zabije pravo u srce i da te ubije, mislio je. Zatim izađi na površinu i dopusti da te ubodem harpunom. Lepo. Jesi li spremna? Da li si se dugo gostila?

"Sada", reče glasno i sa obe ruke izvuče konopac u dužini od gotovo jednog metra i onda zape još jednom, i zatim povuče konopac iz petnih žila.

Ništa se ne zbi. Riba se samo dalje polako kretala i starac je nije mogao podići ni za jedan palac. Njegov konopac beše jak i namenjen teškim ribama, i on ga je tako zatezao preko leđa da kapljice vode počeše prskati iz njega. Tada konopac poče da pravi u vodi tihi, šišteći šum i on ga je još uvek držao i odupirao se u trzanju. Čamac stade da se kreće lagano prema severu.

Riba je plivala mirno i oni su plovili tihom vodom. Ostali mamci behu još uvek u vodi, ali drugog izlaza nije bilo.

"Želeo bih da se dečak nalazi kraj mene", reče starac glasno. "Jedna me riba vuče i ja sam u stvari sad zalogaj koji vuku. Mogao bih zategnuti konopac, ali bi tada ona bila u stanju da ga prekine. Moram ga držati što bolje mogu i po potrebi ga produžavati. Daj, Bože, da samo putuje i da ne ode dublje.

Držao je kanap, zategnut preko leđa i gledao je u njegov kosi položaj u vodi, kao i u čamac koji se kretao ravnomerno prema zapadu.

To će je stati glave, razmišljao je starac. Nije u stanju da izdrži dugo. Ali posle četiri sata riba je još uvek plivala prema otvorenom moru, vukući za sobom čamac, a on je još uvek držao zategnut konopac preko leđa.

"Bilo je podne kad je zagrizla udicu", reče on. "A još je nisam ni video."

Pre nego što je ulovio ribu, stavio je na glavu veliki slamni šešir i on ga je sada grebao po čelu. Bio je žedan, te kleče i pažljivo, da ne bi pomerio konopac, isteže se, što je više mogao, prema boci sa vodom. Otvori je i uze jedan gutljaj. Zatim se nasloni na pramac da bi se odmorio. Sedeo je na nerazapetom jarbolu i jedru i nije se trudio da razmišlja, već je samo želeo da to sve izdrži.

Onda se okrenu i vide da se kopno više nije ni naziralo. Sasvim je svejedno, pomisli on. Mogu se vratiti natrag, orijentišući se pomoću odbleska svetlosti iznad Havane. Još ima dva sata do zalaska sunca i možda će pre tog doba ona izroniti. Ako to ne učini sada, onda će izroniti kad mesec zasija. Ako i tada to ne bude onda će možda izroniti kada sunce grane. Nije me uhvatio još nikakav grč i osećam se dovoljno snažnim. Najzad, ona ima udicu u ždrelu a ne ja. Ali, kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.

Cele te noći riba nije promenila kurs, niti pravac, koliko je to starac mogao da razabere po položaju zvezda. Posle zalaska sunca zahladni i znoj se sušio hladeći starčeva leđa, njegove ruke i njegove stare noge. U toku dana, uzeo je džak kojim je bio pokrio sud sa mamcem i prostro ga na suncu da bi se osušio. Kada je sunce zašlo on ga ogrnu oko vrata, tako da mu je visio niz leđa. I on ga pažljivo podmetnu pod konopac koji se spuštao preko njegovih leđa. Džak ublaži, poput jastuka, pritisak konopca i on pronađe položaj u kome se skoro ugodno osećao. Položaj beše stvarno samo unekoliko manje neugodan nego pre, ali njemu se činio skoro prijatan.

Ni ja njoj, ni ona meni — jedno drugom ne možemo ništa učiniti, razmišljao je. Sve dok tako vuče.

U jedan mah ustade i pomokri se preko ivice čamca i pogleda prema zvezdama i prokontrolisa svoj kurs. Konopac beše kao kakva fosforescentna pruga koja je padala pravo sa njegovih leđa u vodu. Sada su napredovali sporije i svetlost iznad Havane beše slabija i on je znao da sada struja skreće prema istoku. Ako više ne budem video tračke svetlosti nad Havanom, znači onda da idemo dalje prema istoku, razmišljao je. Jer, da je kurs ribe ostao nepromenjen, trebalo bi da ih vidim još nekoliko časova. Kakvi li su današnji rezultati Velike lige, pitao se. Da čovek sada ima radio bilo bi izvanredno. Zatim pomisli, pa, razmišljaš sve vreme samo o tome. Misli, more, o tome šta sad da radiš. Ne smeš praviti gluposti.

Onda reče glasno: "Eh, da mi je dečko sada ovde! Da mi pomogne i da sve ovo vidi."

Niko ne bi smeo da ostane u starosti sam, razmišljao je. Ali to je neminovno. Ne smem zaboraviti da pojedem tunja pre nego što se ukvari, da me snaga ne bi izdala. Ne zaboravi, ma kako to nerado činio, da ujutru rano jedeš. Ne zaboravi, reče sam sebi.

U toku noći dva delfina približiše se čamcu i on ih je čuo kako se prevrću i cmokću. Umeo je da razlikuje duvanje mužjaka, slično frktanju, od uzdisanja ženke.

"Dobra bića", reče on. "Igraju se i šale i vole se. Oni su nam braća, kao i leteće ribe."

Onda oseti samilost prema velikoj ribi koju je uhvatio. Čudesna je i neobična i ko zna koliko je stara, mislio je. Nikada ranije nisam uhvatio ribu koja je bila tako snažna i koja se tako čudno ponaša. Možda je isuviše pametna pa će skočiti. Mogla bi me svojim skokovima ili iznenadnim izbijanjem na površinu uništiti. Ili, možda je ranije već nekoliko puta progutala udicu pa sad zna kako se treba boriti. Nema ni pojma da joj je protivnik samo jedan jedini čovek i da je taj čovek starac. Nego, da grdne li ribe, para će vredeti ako joj samo meso bude dobro. Ona je kao čovek zgrabila mamac i vuče ga baš kao i čovek i priprema se bez panike za odbranu. Da li je bilo šta smislila, ili je prosto očajna kao i ja.

Setio se dana kada je upecao jednog od para marlina. Mužjak pušta uvek ženku da zagrize prva, i upecana riba, ženka, počinje da se, obuzeta panikom, očajnički brani i zato se brzo iscrpi, a za sve vreme mužjak je ostao kraj nje, prolazio ispod konopca i kružio sa njom na površini. Mužjak se nalazio tako blizu nje da se starac uplašao da će mužjak svojim repom, oštrim kao kosa, i skoro iste veličine i oblika, preseći konopac. Kada je starac probio ženku kukom za ribe i počeo je udarati, i onda kada joj je držao čvrsto kljun, nalik na rapir, i tukao je maljem po glavi sve dotle dok joj boja ne postade slična onoj na podlozi ogledala, i kada ju je zu pomoć dečaka podigao na palubu, mužjak je bio za sve vreme pored čamca. Zatim, kada je starac pokušavao da razmrsi konopce i pripremao harpun, mužjak skoči visoko, sasvim pored čamca, da bi video gde mu se nalazi ženka i onda ga nestade u dubini; njegova krila, boje lavendera, u stvari njegova grudna peraja, raširio je svom širinom, i sve su mu se pruge mogle videti. Bio je divan, starac se sećao, i bio je uporan.

To je bila najžalosnija epizoda koju je ikada doživeo, razmišljao je starac. I dečak je bio tužan i molili smo je za oproštaj i ubili smo je brzo.

"Hteo bih da je dečak ovde", reče glasno i namesti se ugodno na daskama pramca i oseti preko konopca, koji je držao na leđima, snagu ribe koja se neprekidno kretala prema, bogtepita, kakvom cilju.

Dobro bi bilo da je već jednom, pomoću lukavstva, prisili da izabere cilj, setio se starac.

Njen cilj je bio da ostane duboko u tamnoj vodi, daleko od svih zamki i prevara i lukavstva. Moj cilj je bio da odem dalje od svih ljudi. Dalje od svih ljudi na svetu. Sada smo, od podneva vezani riba i ja. I nikog nema da nam pomogne.

Možda i nije trebalo da budem ribar, razmišljao je. Nego, rođen sam da budem to. Moram se svakako podsetiti, čim svane, da pojedem tunja.

U cik zore nešto je povuklo za jedan od mamaca, koji su se nalazili iza njega. Ču kako se štap lomi i konopac odvija preko ograde čamca. Izvadi u mraku nož iz korica i kada je uspeo da prebaci svu težinu na svoje levo rame, onda je povukao unazad i presekao konopac o drvo ograde. Zatim preseče konopac najbliži njemu i u mraku pričvrsti slobodne krajeve rezervnog klupčeta. Radio je spretno jednom rukom, a jednom nogom je stajao na klupčadima da se ne bi kotrljala dok im je vezivao čvorove. Sada je imao šest rezervnih klupčadi. Dva od svakog mamca koji je presekao, a pored toga i dva od mamca koje je riba zagrizla; svi su oni bili povezani.

Kad svane, razmišljao je, vratiću se mamcu na dubinu od četrdeset aršina i njega ću preseći i privezati za rezervno klupče. Biće da sam izgubio dve stotine aršina dobrog katalonskog cordel-a i udice i ušice. To se može nadoknaditi. Ali kako nadoknaditi gubitak ako neka riba zagrize konopac i preseče ga. Koja li je to riba maločas zgrabila mamac? Možda marlin ili sabljarica, širokih čeljusti, ili ajkula. Nisam je osetio. Moram se ove brzo otarasiti.

Glasno je rekao: "Eh, da mi je dečko sada ovde!"

Ali, dečka nemaš, pomisli. Samo si ti, sam i biće bolje da se vratiš poslednjem konopcu, ne obzirući se da li je mračno ili ne, i presečeš ga i pričvrstiš dva rezervna klupčeta.

Tako je i učinio. Bilo je teško raditi u mraku a jednom prilikom riba podiže veliki talas koji ga obori na pod i raseče ga ispod oka. Tanak mlaz krvi poteče mu niz obraz. Ali, ona se zgruša i sasuši pre nego što je skliznula do brade i on se zatim vrati na pramac.i nasloni na drvo. Popravi džak i pažljivo namesti konopac, tako da mu pade preko još neopterećenog dela leđa, i, dok ga je tako držao ukotvljenog preko svojih pleća, ispita pažljivo trzanje ribe i zatim proceni kojom se brzinom kretao čamac.

Zašto je trgnula u stranu, pomisli on. Žica je sigurno skliznula niz njena brežuljkasta leđa. Svakako, leđa je manje bole nego mene, ali, ne može ona vući beskonačno čamac, ma kolika da je. Sad je sve otklonjeno što bi moglo da pravi smetnje a, pored toga, ima i mnogo rezervnog kanapa — sve što je potrebno.

"Ribo", reče on blago i jasno. "Ostaću s tobom dok ne umrem."

Ostaće ona sa mnom, starac pomisli, i tako iščekivaše da svane. Bilo je hladno pred svitanje i on se pripi uz drvo da se zagreje. Izdržaću toliko koliko i ona, razmišljao je. I pri prvoj svetlosti vide kako se čamac diže i spušta. Čamac se neprekidno kretao a kad se ukaza prvi tračak sunca, ono se nalazilo s desne strane starčevog ramena.

"Kreće prema severu", reče starac. "Struja nas je skrenula daleko prema istoku", mislio je. "Dobro bi bilo da se vrati niz struju. To bi značilo da se umorila."

Kada se sunce još više diglo, shvatio je da se riba nije umorila. Postojao je samo jedan povoljan znak. Nagib konopca je govorio da je plivala na manjoj dubini. To još nije značilo da će iskočiti, pomislio je. Ali mogla je.

"Bože, pusti je da skoči", reče starac. "Imam dovoljno konopca."

Možda će je, ako malo više zategne, žica ozlediti i onda će skočiti. Sada, kada je već svanulo, pusti je da skače da bi napunila svoje mehurove duž leđa vazduhom i onda se neće moći dogoditi da, pre nego što umre, ode u dubinu.

On pokuša da pojača zategnutost ali konopac, otkako je riba zagrizla udicu, nije bio nikada kao sada napet do svojih krajnjih granica i on oseti otpor dok je vukao i onda shvati da se uže više nije moglo zatezati. Ne smem ga više vući, pomisli. Svaki trzaj proširuje ranu od udice i onda ako skoči, može se dogoditi da joj se izvuče. U svakom slučaju, osećam se bolje na suncu a zasada i nemam potrebe da gledam u njega.

Na konopcu se video žuti korov ali starac je znao da to konopac čini još težim i zato je bio zadovoljan. To je bio žuti golfski korov koji je u toku noći svetlucao tako jako fosforescentnim sjajem.

"Ribo", reče on, "volim te i mnogo te poštujem. Ali ubiću te neminovno pre smiraja sunca."

Nadajmo se tome, pomisli.

Jedna ptičica dolete sa severa do čamca. To je bila neka mala ptica pevačica i ona je letela nisko iznad vode. Starac je odmah video da je vrlo umorna.

Ptica slete na krmu čamca i tu ostade. Zatim napravi nekoliko krugova oko starčeve glave i zadrža se na kanapu gde beše ugodnije.

"Koliko imaš godina", upita starac pticu. "Da li ti je to prvo putovanje?"

Ptica ga je gledala dok joj je govorio. Bila je suviše umorna da ispita konopac i ona se zaljula na svojim nežnim nožicama.

"Jak je", reče joj starac. "Suviše je jak. Da ti je noć bila spokojna, ne bi bila tako umorna. Kakve te ptice gone?"

Jastrebovi, pomisli on. Lete prema moru da bi naišli na vas. Ali, on ptici ne reče ništa, ona ga nije mogla razumeti a uskoro će saznati za jastreba.

"Odmori se dobro, ptičice", reče on. "Zatim odleti i potraži svoju sreću kao i svaki čovek, kao i svaka ptica, kao i svaka riba."

Govorio joj je to jer su mu leđa noćas utrnula i sada su ga užasno bolela.

"Ostani kod mene, ptičice", reče. "Žao mi je što ne mogu razapeti jedro i povesti te sobom pri lakom povetarcu što se diže. No, bar je sa mnom jedan prijatelj." I baš tada riba trže i starac pade na pramac a možda bi ga i bacila preko ivice da se nije pridržao i popustio konopac.

Ptica odlete kad kanap zadrhta a starac nije video kad je uzletela. Desnom rukom pažljivo dodirnu konopac i primeti da mu je ruka krvavila.

"Nešto mi je ozleđeno", reče glasno i povuče konopac da bi video da li će riba skrenuti. Ali, kad je zategnuo do krajnje granice, on prestade s tim i odmeri težinu.

"Osećaš ga sada, ribo", reče on. "A, boga mi, isto tako i ja."

On se osvrnu za pticom jer je želeo njeno društvo. Ptica se izgubila.

Nisi ostala dugo, pomisli starac. No, tamo je svakako još surovije, tamo gde si odletela, sem ako se nisi dokopala obale. Kako sam mogao dozvoliti da me riba povredi tako naglim trzajem? Mora da sam bio glup. Ili možda zbog toga što sam posmatrao ptičicu i razmišljao o njoj. Sad treba da obratim veću pažnju na svoj posao, a onda da pojedem tunja kako bih sačuvao snagu.

"Želeo bih da je dečak ovde i da imam soli", reče glasno.

Prebacujući teret konopca na levo rame i kleknuv pažljivo, on opra ruku u okeanu i držao je više od jednog minuta tako zagnjurenu i posmatrao krvavi trag i neprestano penušanje vode oko ruke, a s kretanjem čamca nestajalo je krvi.

"Mnogo je usporila", reče on.

Starac bi još držao ruku u slanoj vodi, ali plašio se drugog iznenadnog trzanja ribe i zato ustade i ispruži ruku prema suncu. Konopac je samo lako ozledio ruku. Ali, to beše najpokretljiviji deo ruke. Znao je dobro da će mu ruke biti potrebne pre nego što se sve to svrši, a zatim nije ni želeo da bude povređen pre no što postigne cilj.

"Sada", reče kada mu se ruka osušila, "moram pojesti malo tunja. Mogu ga dohvatiti rukom i pojesti ga na miru."

On kleče i nađe tunja pomoću kuke koja se nalazila ispod pramca i privuče ga k sebi, ali pazeći da ne dodirne zategnute konopce. Opet je držao konopac na levom ramenu i održavajući levom rukom ravnotežu, on svuče ribu s kuke a ovu vrati na staro mesto. Zatim kleče jednim kolenom na ribu i guleći s leđa, od glave pa sve do repa skinu tamno crveno meso ribe. Kada je tako zgulio šest traka, raširi ih preko drveta na pramcu, obrisa nož o pantalone i uze kostur ribe za rep i baci ga u vodu.

"Sumnjam da ću je celu pojesti", reče i pređe nožem preko jedne od traka. Osećao je hladan oštar pritisak konopca, a levu mu ruku zahvati grč. Ona se čvrsto pripi uz konopac i on je pogleda s puno prekora.

"I to mi je neka ruka", reče. "Dobro, grči se ako hoćeš. Pretvori se u kandžu. Ništa ti neće pomoći."

Dođi samo, pomisli on i pogleda pod kojim je uglom konopac padao u tamno more. Jedi sada, i to će ti ojačati ruku. Ruka nije kriva a ti si mnogo časova proveo sa ribom. Ali, sa njom si u stanju da budeš večno. Pojedi tunja sada.

Uzeo je jedno parče i metnuo ga u usta i polako žvakao. Nije bilo neprijatno.

Dobro žvaći, mislio je, i izvuci sve sokove. Ne bi bilo loše da se jede sa malo limuna i soli.

"Kako si, ruko?" zapita ruku, ukočenu skoro kao mrtvu. "Poješću više, u tvoje zdravlje."

On pojede drugo parče koje je presekao nadvoje. Žvakao je pažljivo i zatim ispljuva kožu.

"Kako ti je, ruko? Da li je možda suviše rano da se zna?"

On zagrize još jedno veliko parče i poče ga žvakati.

"To je izvanredno punokrvna riba", mislio je. "Srećan sam što nisam uhvatio delfina umesto nje. Delfin je suviše sladak. A ova nije takva, i u njoj se još uvek nalazi sva snaga."

Čovek mora biti praktičan, pomisli. Dobro bi bilo da imam soli. A ne znam da li će sunce ukvaritiili osušiti ono što ostane i zato će biti bolje da sve pojedem mada nisam gladan. Riba je mirna i istrajna. Poješću sve i onda sam spreman.

"Strpi se, ruko", reče on. "To činim zbog tebe."

Hteo bih nahraniti ribu. Ona mi je brat. Ali moram je ubiti i zato biti dovoljno snažan. Polako i svesno on pojede sve što je ostalo od ribljih traka.

On se uspravi, čisteći ruku o pantalone.

"Sada", reče, "možeš pustiti konopac, ruko, ja ću raditi desnom dok se ne opametiš." Levom nogom stade na teško uže koje je leva ruka držala i povuče unazad da bi se suprotstavio pritisku na leđima.

"Pomozi mi Bože, da me grč prođe", reče on, "jer ne znam šta riba namerava." Ali, ona je izgleda mirna, mislio je, i radi sve po planu. A kakav je moj plan? Moram ga prilagoditi njenom, s obzirom na njezinu veličinu. Ako skoči, mogu je ubiti. Ali, ona će se zauvek zadržati dole. Onda ću i ja, zajedno s njom, ostati zauvek na dnu.

On protrlja zgrčenu ruku o pantalone i pokuša da otvori šaku. Ali, ona se nije otvarala. Možda će se otvoriti na suncu, pomisli on. Možda će se otvoriti kad svarim sirovog, jakog tunja. Ako hoću da je otvorim, otvoriću je bez obzira na sve. Ali, neću je otvarati silom. Neka se otvori sama od sebe. Uostalom, zloupotrebljavao sam je noćas kada je bilo potrebno da presečem i vežem razne konopce.

On baci pogled po moru i oseti kako je sada sam. Ali, vide prizme u tamnim morskim dubinama i zategnuti konopac ispred sebe, i neobično talasanje u nepokretnom vazduhu. Oblaci su se gomilali pod pritiskom pasata i on ispred sebe vide jato divljih plovki koje su se ocrtavale na nebu iznad vode. Jato zatim nestade i onda se opet pojavi, i on je znao da čovek nije nikada sam na moru.

Setio se kako se neki ljudi plaše kada ploveći u malom čamcu izgube kopno iz vida a znaju da se nalaze u mesecu koji obiluje nevremenom. Sada se nalazio u periodu uragana a kad on ne duva, vreme je u tom mesecu najlepše u toku cele godine.

Ako predstoji uragan čovek na moru opaža uvek dan ranije znake na nebu. Oni, na obali, ne mogu ih videti jer ne znaju u šta da gledaju, razmišljao je. Svakako da i obala prouzrokuje razlike u oblicima oblaka, ali, sada se uragan neće dići.

On pogleda nagore i vide bele humuluse izvajane u nežne grudve sladoleda, a visoko iznad njih na septembarskom nebu behu perjasti tragovi cirusa.

"Lak brisa", reče on, "lepše vreme za mene nego za tebe, ribo."

Leva mu ruka beše još uvek zgrčena ali se sada poče polako otvarati.

Mrzim grč, pomisli on. To je podvala sopstvenog tela. Ponižavajući je da se u prisustvu drugih dobije proliv usled trovanja hranom ili da se zbog toga povraća. Ali, grč — uvek ga je smatrao za calambre — ponižava čoveka, naročito onda kada je sam.

Da je dečak ovde mogao bi je protrljati i povratiti, mislio je. Ipak će se otvoriti.

Zatim mu desna ruka oseti razliku u pritisku konopca i to pre nego što je opazio promenu njegovog nagiba u vodi. A kada je konopac povukao k sebi i udario levom šakom snažno i neočekivano o butinu, spazi kako nagib konopca postaje sve blaži.

"Penje se", reče on. "Pridruži se, ruko, molim te, hajde, pridruži se."

Konopac se dizao lagano i ravnomerno a zatim se ispred čamca nabra površina okeana i riba se pojavi. Izlazila je beskrajna i voda se slivala niz njene bokove. Blještala je na suncu a njena glava i leđa behu tamni i crveni dok su joj se pruge na slabinama prelivale u otvorenoj plavoj boji. Njen kljun beše dug kao štap za bezbol i zaoštren kao rapir, telo joj postoja paralelno s površinom vode, zatim kao gnjurac ponovo zaroni, i starac vide kako tone, s repom nalik na veliku kosu, i kako konopac stade da se sve više zateže.

"Duža je dve stope od čamca", reče starac. Konopac se kretao brzo ali ravnomerno i ribu nije obuzela panika. Starac je pokušavao da obema rukama drži konopac ispod njegove krajnje granice zategnutosti. Znao je, ako neprekidnim pritezanjem ne privoli ribu da uspori ona bi mogla da odmota ceo konopac i prekine ga.

To je velika riba i moram je umiriti. Ne smem nikada dozvoliti da postane svesna svoje snage, ni svih onih mogućnosti koje nastaju njenim trzanjem. Da sam na njenom mestu, zapeo bih iz sve snage i povukao — pa kud puklo da puklo. Ali, hvala Bogu, one nisu tako inteligentne kao mi koji ih ubijamo; mada su plemenitije i sposobnije.

Starac je video mnogo velikih riba. Imao je prilike da vidi mnoge teške i preko pet stotina kilograma i ulovio je dve takve grdosije u toku celog svog života. Ali, nikada sasvim sam. Sada, sam, i daleko od kopna, privezan je za najveću ribu koju je ikada video, veću od svih za koje je ikada čuo, a leva ruka mu je bila još uvek zgrčena kao kandže u orla.

Ipak će oživeti, mislio je starac. Sigurno će oživeti da pomogne desnoj. Postoje tri stvari u bratskom međusobnom odnosu: riba i moje ruke. Mora se otvoriti. Nedostojno je nje da bude zgrčena. Riba je opet plivala sporije i kretala se uobičajenom brzinom.

Zašto je skočila, razmišljao je starac. Kao da je htela da pokaže koliko je velika. Sad doduše znam. Hteo bih i ja da joj pokažem kakav sam. Ali, onda bi videla i zgrčenu ruku. Neka misli da sam više čovek nego što sam, a takav ću svakako i biti. Hteo bih da sam riba, baš ova riba, u takvim okolnostima u kojima je i ona sada, pod uslovom da mi ostane volja i razum.

On se nasloni udobno na drvo i izdrža strpljivo sav bol, dok je riba plivala ravnomerno, a čamac se probijao lagano kroz tamnu vodu. Kada je dunuo vetar s kopna, more se malo uzburka i u podne starčeva leva ruka živahnu.

"Ribo, rđave vesti za tebe", reče on i podiže konopac preko džaka koji mu je pokrivao leđa.

Osećao se ugodnije, ali je patio, mada to nije priznavao.

"Nisam pobožan", reče on. "Ali, izgovoriću deset Očenaša i Bogorodice djevo samo da uhvatim ribu, a ako bude moja, otiću ću na poklonjenje Kobreanskoj devici. Eto obećanja!"