Potez

"U to doba, Potez je bio siri", rekla je Stela Flanders praunicima poslednjeg leta u svom zivotu, leta pre nego sto je pocela da vidja duhove. Deca su je gledala razrogacenim, utihnulim ocima, a njen sin, Alden, okrenuo se na stolici na verandi, gde je deljao parce drveta. Bila je nedelja, a Alden nije zeleo da izlazi camcem na more nedeljom, bez obzira na cenu koju su jastozi mogli da postignu.

"Kako to mislis, Bako?" upitao je Tomi, ali starica nije odgovorila. Samo je sedela u svojoj stolici za ljuljanje kraj hladne peci i lupkala smireno papucama po podu.

Tomi upita majku: "Kako to misli?"

Lois samo odmahnu glavom, osmehnu se i posla ih napolje sa posudama, da beru kupine.

Stela pomisli: Zaboravila je. Ili nikada nije ni znala?

U to doba, Potez je bio siri. Ako je iko to znao, onda je to bila Stela Flanders. Rodjena 1884, ona je bila najstariji zivi stanovnik Jarcevog Ostrva, i nikada u zivotu nije krocila na kopno.


Volis li? Ovo pitanje pocelo je da je proganja, a nije cak ni znala sta znaci.


Dosla je jesen, hladna jesen bez kise neophodne da bi drvece dobilo zaista finu boju, kako na Ostrvu, tako i na Rakunovoj Glavi, s druge strane Poteza. Vetar je zvizdao duge, hladne tonove te jeseni, i Stela je osecala da joj svaki ton odzvanja u srcu.

Devetnaestog novembra, kada su prve pahulje pocele da se vrtloze sa neba boje belog hroma, Stela je proslavila rodjendan. Doslo je gotovo celo selo. Dosla je Heti Stodard, cija je majka umrla od upale plucne maramice 1954. i ciji je otac nestao sa Igracem 1941. Dosli su Ricard i Meri Dodz, a Ricard je polako hodao stazom oslonjen o stap, sa artritisom koji ga je uzjahao kao neki nevidljivi putnik. Dosla je i Sara Hevlok, naravno; Sarina majka Anabel bila je Stelina najbolja prijateljica. Zajedno su isle u ostrvsku skolu, od prvog do osmog razreda, i Anabel se udala za Tomija Frejna, koji ju je vukao za kosu u petom razredu i zbog kojeg je plakala, bas kao sto se Stela udala za Bila Flandersa, koji joj je jednom izbio sve skolske knjige iz narucja pravo u blato (ali, ona je tada uspela da ne zaplace). Sada vise nije bilo ni Anabel ni Tomija, a od njihovih sedmoro dece Sara je jos jedina bila na ostrvu. Njen muz, Dzordz Hevlok, kojeg su svi zvali Veliki Dzordz, umro je gadnom smrcu preko, na kopnu, 1967, u godini kada se nije ribarilo. Velikom Dzordzu se omakla sekira, bilo je krvi - isuvise! - i tri dana kasnije usledio je pogreb na ostrvu. A kada je Sara dosla na Stelinu proslavu i povikala: "Srecan rodjendan, Bako!" Stela ju je snazno zagrlila i zatvorila oci,

(volis li volis li?)

ali ne i zaplakala.

Bila je tu ogromna rodjendanska torta. Napravila ju je Heti, sa svojom najboljom prijateljicom, Verom Sprus. Okupljeno drustvo grmnulo je "Srecan ti rodjendan" kombinovanim glasom dovoljno snaznim da zaglusi vetar... bar zakratko. Pevao je cak i Alden, koji inace obicno peva samo "Napred, Hristovi vojnici" i doksologiju u crkvi, a reci svih ostalih pesama izgovara pognute glave, dok mu se velike, stare, klempave usi crvene poput paradajza. Na Stelinoj torti bilo je devedeset pet sveca, i uprkos pevanju ona je cula vetar, iako joj sluh nije bio kao nekada.

Mislila je da je vetar doziva.


"Nisam bila jedina", rekla bi ona Loisinoj deci da je mogla. "U moje vreme, mnogi su ziveli i umrli na ostrvu. U to doba nije postojao postanski brod; postu je obicno donosio Bul Sajms, kada je nje uopste bilo. Nije postojao ni trajekt. Ako je bilo nekog posla na Glavi, muz bi te odveo tamo camcem za lov na jastoge. Koliko znam, na ostrvu nije bilo klozeta sa kazancetom sve do 1946. Bulov sin Harold instalirao je prvi takav godinu dana posto je srcani udar odneo Bula, kada je ovaj povlacio zamke po vodi. Secam se da sam ih videla kako donose Bula kuci. Secam se da su ga doneli umotanog u ceradu, i da mu je virila jedna zelena cizma. Secam se...

A oni bi rekli: "Cega, Bako? Cega se secas?"

Kako bi im odgovorila? Je li bilo jos necega?


Prvog dana zime, oko mesec dana posle rodjendanskog slavlja, Stela je otvorila zadnja vrata da bi uzela drva za pec i pronasla mrtvog vrapca na zadnjem stepenistu. Pazljivo se sagnula, uzela ga za jednu nozicu, i pogledala ga.

"Smrznuo se", objavila je, i nesto u njoj izgovori jednu drugu rec. Cetrdeset godina je proslo otkad je videla smrznutu pticu - 1938. Godina kada se Potez zaledio.

Drhteci, prikopcavajuci kaput, ona u prolazu baci mrtvog vrapca u stari, zardjali gorionik. Dan je bio hladan. Nebo je bilo jasno, duboko plavo. Na njen rodjendan palo je cetiri inca snega, otopilo se, i od tada vise nije padalo. "Ubrzo mora doci", rekao je Lari Mekin mudro dole, u Prodavnici Jarcevog Ostrva, kao da cika zimu da se jos drzi podalje.

Stela stize do drva, uze naramak i unese ga u kucu. Pratila ju je senka, ostra i cista.

Kada je stigla do zadnjih vrata, gde je pao vrabac, obrati joj se Bil - ali, Bila je pre dvanaest godina odneo rak. "Stela", rece Bil, i ona vide kako njegova senka pada kraj njene, duza, ali jednako jasna, obod- senka njegove kape-senke iskrenut kocoperno u stranu, bas onako kako je uvek nosio. Stela oseti vrisak zaglavljen u grlu. Bio je suvise veliki da bi joj dodirnuo usne.

"Stela", rece on ponovo, "kada ces preci na kopno? Uzecemo stari ford Norma Dzolija i odvesti se do Binsa u Friportu, ako nam se cefne. Sta kazes?"

Ona se hitro okrenu, umalo ispustivsi drva, ali tamo nije bilo nikoga. Samo dvoriste koje se spustalo nizbrdo, a zatim divlja bela trava, i iza svega, na rubu svega, jasno ocrtan i nekako uvelican, Potez... i kopno iza njega.


"Bako, sta je to Potez?" mogla bi upitati Lona... mada nikada nije. A ona bi im dala odgovor koji su ribari znali napamet: Potez je prostor izmedju dva kopna ispunjen vodom, otvoren sa obe strane. Stara jastogaska sala isla je ovako: Momci, znate kako da citate kompas kad se spusti magla? Izmedju Dzounsporta i Londona ima jedan mnogo veliki Potez.

"Potez je voda izmedju ostrva i kopna", mogla je da naglasi dok im daje kolace od melase i vruc caj opervazen secerom. "Toliko znam. Znam to dobro koliko i ime svog muza... i nacin na koji je nosio kapu."

"Bako", rekla bi Lona. "Kako to da nikada nisi presla preko Poteza?"

"Duso", rekla bi ona, "nikada nisam videla razloga za to."


U januaru, dva meseca posle rodjendanskog slavlja, Potez se zaledio prvi put posle 1938. Radio je upozorio ostrvljane i ljude sa kopna podjednako da ne veruju ledu, ali Stjui Meklilend i Rasel Bovi izvezli su se Stjuijevim "bombarder skiduom" bez obzira na sve, posle dugog popodneva ispunjenog ispijanjem vina "epl zepl" i, naravno, skidu je zavrsio u Potezu. Stjui je uspeo da ispuze napolje (mada je ostao bez jednog stopala usled smrzotina). Potez je uzeo Rasela Bovija i odneo ga.


Tog 25. januara odrzana je memorijalna sluzba za Rasela. Stela je otisla, drzeci se za ruku svog sina Aldena, a on je izgovarao reci himni i grmeo doksologiju svojim snaznim, nemuzikalnim glasom pre blagoslova. Posle toga, Stela je sedela sa Sarom Hevlok, Heti Stodard i Verom Sprus u sjaju vatre nahranjene drvima u suterenu gradske vecnice. Odrzana je oprostajna gozba za Rasela, sa sve "za-reks" puncom i lepim, malim trouglastim sendvicima sa krem sirom. Muskarci su, naravno, stalno cunjali pozadi ne bi li srknuli nesto jace od "za-reksa". Novopecena udovica Rasela Bovija sedela je crvenih ociju, omamljena, kraj Ivela Mekrakena, svestenika. Bila je u sedmom mesecu trudnoce - to ce joj biti peto dete - i Stela je, polu-utonula u dremez od topline peci, pomislila: Ona ce, izgleda, vrlo brzo da predje preko Poteza. Preselice se u Friport ili Luiston i verovatno se zaposliti kao kelnerica.

Ona pogleda Veru i Heti, da vidi o cemu raspravljaju.

"Ne, nisam cula", rece Heti. "Sta je Fredi rekao?"

Razgovarale su o Frediju Dinsmoru, najstarijem muskarcu na ostrvu (mada, dve godine je mladji od mene, pomisli Stela sa izvesnim zadovoljstvom), koji je prodao svoju radnju 1960. Lariju Mekiru, i sada ziveo od penzije.

"Rekao je da nikada nije video ovakvu zimu", rece Vera, dok je vadila pletivo. "Kaze da ce se od nje ljudi porazboljevati."

Sara Hevlok pogleda Stelu i upita je da li je ikada videla takvu zimu. Od ono malo na pocetku, snega vise nije bilo; zemlja je bila skorena, gola i smedja. Dan ranije, Stela je otisla trideset koraka pozadi u polje, a tamo je trava bez izuzetka popucala u nizu, pracena zvukom lomljave stakla.

"Ne", rece Stela. "Potez se zaledio '38, ali te godine bilo je snega. Secas li se Bula Sajmsa, Heti?"

Heti se nasmeja. "Mislim da jos imam modricu koju mi je napravio pozadi na doceku Nove Godine, '53. Toliko me je ustinuo. Sta s njim?"

"Bul i moj muz presli su te godine peske preko, na kopno", rece Stela. "Tog februara 1938. Nazuli cipele za sneg, popili po viski i vratili se peske natrag. Pitali su me hocu li sa njima. Bili su kao dva decacica sa toboganom koji je pripadao samo njima."

Gledali su je, dirnute cudesnoscu toga. Cak ju je i Vera gledala sirom otvorenih ociju, a Vera je tu pricu svakako vec cula. Ako je verovati pricama, Bul i Vera su se svojevremeno ozbiljno zabavljali, mada je, gledajuci Veru sada, bilo tesko pomisliti da je ikada bila toliko mlada.

"I nisi otisla?" upita Sara, gledajuci mozda okom svog uma potez Poteza, toliko beo da je bio gotovo plav na hladnom zimskom suncu, sjaj sneznih kristala, kopno blize, hod preko, da, hod preko okeana poput Isusa iz camca, odlazak sa ostrva prvi i poslednji put u zivotu, peske...

"Ne", rece Stela. Najednom je zelela da je i sama ponela pletivo. "Nisam otisla sa njima."

"Zasto nisi?" upita Heti, gotovo uvredjeno.

"Bio je dan za pranje vesa", umalo da frkne Stela na nju, i tada Misi Bovi, Raselova udovica, poce glasno, unjkavo da jeca. Stela pogleda tamo, a tamo je sedeo Bil Flanders u svojoj kariranoj crno-crvenoj jakni, sa kapom nakrivljenom u stranu, i pusio "herberta tarejtona" dok mu je druga cigareta stajala zataknuta za uvo, za kasnije. Ona oseti da joj srce poskakuje u grudima i gusi se izmedju dva otkucaja.

Ona nacini neki zvuk, al bas tada cvor puce u peci poput pucnja iz puske, tako da nijedna od preostalih dama to nije cula.

"Jadnica", Sara gotovo zapevusi.

"Dobro da vise nije sa tom nistarijom", progundja Heti. Ona potrazi mracnu dubinu istine vezane za preminulog Rasela Bovija, i pronadje je: "Taj jedva da je bio ista bolji od skitnice. Sreca da se toga otarasila."

Stela jedva da je cula te stvari. Tamo je sedeo Bil, dovoljno blizu velecasnom Mekrakenu da ga povuce za nos; nije izgledao stariji od cetrdeset godina, i oci jedva da su mu bile dodirnute borama koje su kasnije toliko duboko utonule, odeven u flanelske pantalone i gumene cizme sa sivim vunenim carapama uredno presavijenim preko vrhova sara.

"Tebe cekamo, Stel", rec on. "Dodji preko, da vidis kopno. Ove godine nece ti trebati cipele za sneg."

Sedeo je tamo, u suterenu gradske vecnice, krupan kao za zivota, a onda puce novi cvor u peci, i on nestade. A velecasni Mekraken nastavi da tesi Misi Bovi, kao da se nista nije dogodilo.

Te noci, Vera je zvala Eni Filips telefonom, i tokom razgovora pomenula Eni da Stela Flanders nije izgledala dobro, nimalo dobro.

"Alden bi morao da se pomuci da je odvede sa ostrva ukoliko se bude razbolela", rece Eni. Eni je volela Aldena zato Sto je njen sin Tobi rekao da Alden nikada ne pije nista jace od piva. Eni je i sama bila strogo umerena.

"Ne bi mog'o da je odvede, osim ako ne bude u komi", rece Vera, izgovorivsi tu rec kao sto je izgovaraju dole, na Istoku. "Kad stela kaze 'skoci', Alden skoci. Alden nije bas mnogo bistar. Stela upravlja njime."

"O, ajah?" rece Eni.

Upravo tada, zacu se neko metalno pucketanje na vezi. Vera je mogla jos trenutak da cuje Eni Filips - ne reci, vec samo zvuk njenog glasa koji i dalje prica zaglusen pucketanjem - a onda vise nije bilo nicega. Vetar se pojacao, i telefonski kablovi su se pokidali, mozda u Godlinovom jezeru ili dole, kod Borasovog zaliva, gde su uranjali u Potez, oblozeni gumom. Moguce da su se pokidali na drugoj strani, na Glavi... a neki bi mozda rekli (samo napola u sali) da je Rasel Bovi posegnuo svojom hladnom rukom da prekine kabl, eto tek tako, iz cefa.


Na nepunih 700 stopa odatle, Stela Flanders je lezala pod svojim jorganom i slusala nejasnu muziku Aldenovog hrkanja u drugoj sobi. Slusala je Aldena da ne bi morala da slusa vetar... ali cula je vetar bez obzira na sve, o da, kako dolazi sa smrznutog prostranstva Poteza, sa milje i po vode preko koje je sada lezala ploca leda, leda sa jastozima ispod garupa, i mozda sa telom Rasela Bovija koje se izvija i plese, sa telom Rasela Bovija koji je svakog aprila dolazio sa svojim starim "rodzers" kultivatorom i okopavao joj vrt.

Ko ce ovog aprila prekopati zemlju? pitala se ona dok je lezala hladna i sklupcana pod svojim jorganom. I poput sna u snu, njen glas odgovori njenom glasu: Volis li? Vetar nalete i zatrese zastitno okno. Cinilo se kao da joj zastitno okno govori, ali ona je okrenula lice dalje od njegovih reci. I nije plakala.


"Ali, Bako", navaljivala bi Lona (nije ta nikada odustajala, jok bogami, bila je na majku, na babu takodje), "jos nam nisi ispricala zasto nikada nisi presla preko."

"Sto, dete, pa uvek sam imala sve sto sam htela ovde, na ostrvu."

"Ali, ono je tako malo. Mi zivimo u Portlendu. Tamo ima autobusa, Bako!"

"Vidim dovoljno od onoga sto se desava u gradovima na TV-u. Mislim da cu ostati gde sam."

Hal je bio mladji, ali nekako intuitivniji; on ne bi navaljivao kao njegova sestra, ali njegova pitanja bila bi bliza sustini stvari: "Nikada nisi ni pozelela da predjes preko, Bako? Nikada?"

A ona bi se nagnula ka njemu, uzela njegove rucice, i rekla mu kako su njeni otac i majka dosli na ostrvo nedugo posto su se vencali, i kako je deda Bula Sajmsa uzeo Stelinog oca za segrta na brodu. Rekla bi mu kako je njena majka zacela cetiri puta, ali je jednu bebu pobacila, a druga je umrla nedelju dana posle rodjenja - ona bi otisla sa ostrva da su bebu mogli da spasu u bolnici, ali naravno, sve je bilo gotovo pre nego sto se na to uopste i pomislilo.

Rekla bi mu da je Bil porodio Dzejn, njihovu babu, ali ne i da je, posle toga, otisao u kupatilo i najpre povracao, a potom jecao kao histericna zena sa izuzetno gadnom mesecnicom. Dzejn je, naravno, otisla sa ostrva u cetrnaestoj kako bi pohadjala srednju skolu; devojcice se vise nisu udavale u cetrnaestoj, i kada ju je Stela videla kako odlazi u camcu sa Bredlijem Maksvelom, koji je bio zaduzen da tog meseca prevozi decu tamo-amo, znala je u srcu da je Dzejn otisla zauvek, mada ce se za neko vreme vratiti. Rekla bi im da je Alden dosao deset godina kasnije, kada su vec digli ruke, i kao da je zeleo da nadoknadi svoju odocnelost, Alden je jos bio tu, dozivotni nezenja, i na neki nacin Stela je bila zahvalna zbog toga, jer Alden nije bio narocito bistar, a mnoge bi zene iskoristile muskarca koji sporo misli, a ima dobro srce (mada ni ovo poslednje ne bi ispricala deci).

Rekla bi: "Luiz i Margaret Godlin imali su Stelu Godlin, koja je postala Stela Flanders; Bil i Stela Flanders imali su Dzejn i Aldena Flandersa, a Dzejn Flanders je postala Dzejn Vejkfild; Ricard i Dzejn Vejkfild imali su Lois Vejkfild, koja je postala Lois Pero; Dejvid i Lois Pero imali su Lonu i Hala. To su vasa imena, deco: vi ste Godlin-Flanders- Vejkfild-Pero. Vasa krv je u kamenu ovog ostrva, a ja ostajem ovde zato sto je kopno isuvise daleko da bi se doseglo. Da, volim; volela sam, u svakom slucaju, ili barem pokusala da volim, ali secanje je tako siroko i tako duboko, da ne mogu preci preko. Godlin-Flanders-Vejkfild-Pero...


Bio je to najhladniji februar otkad je drzavna meteoroloska sluzba pocela da vodi podatke, i do polovine meseca led koji je prekrivao Potez bio je bezbedan. Vozila za sneg sistala su, zujala, a ponekad se i prevrtala kada bi se lose uspela uz ledene izbocine. Deca su pokusala da se klizaju, ustanovila da je led isuvise dzombast da bi to bilo zabavno, i vratila se Godlinovom jezeru, s druge strane brda, ali tek posto je Dzastin Mekraken, svestenikov sin, zapeo klizaljkom za pukotinu i slomio clanak noge. Preneli su ga na kopno, u bolnicu, gde mu je lekar, koji je imao korvetu, rekao: "Sinko, bices ti k'o nov."

Fredi Dinsmor je umro veoma nenadano, samo tri dana posto je Dzastin Mekraken slomio clanak. On je zakacio grip krajem januara, nije hteo lekara, rekao je svima: "Samo sam se prehladio jer sam otisao po postu bez sala", pao u krevet i umro pre nego sto je iko mogao da ga preveze na kopno i prikljuci ga na sve one masine koje drze u pripravnosti za tipove poput Fredija. Njegov sin Dzordz, iver koji nije pao daleko od klade, cak i u poodmakloj (bar za iverje) dobi od sezdeset osam godina, zatekao je Fredija sa primerkom Bengor Dejli Njuz-a u jednoj, i remingtonkom, nenapunjenom, u drugoj ruci. Ocigledno je nameravao da je ocisti neposredno pre nego sto je umro. Dzordz Dinsmor je tri nedelje sljokao, sto je finansirao neko ko je znao da ce Dzordz dobiti novac od ocevog osiguranja. Heti Stodard je isla unaokolo i svakome ko je bio voljan da slusa pricala kako je matori Dzordz Dinsmor gresan i bestidan, nista bolji od obicne kurve.

Bilo je dosta gripa. Skola je u februaru bila zatvorena dve nedelje, umesto uobicajene jedne, jer se veliki broj ucenika razboleo. "Kada nema snega, klice bujaju", rekla je Sara Hevlok.

Krajem meseca, bas kada su ljudi poceli da ocekuju laznu utehu marta, Alden Flanders se takodje razboleo od gripa. Vukao ga je na nogama gotovo nedelju dana, a onda ga odvukao u krevet sa temperaturom od cetrdeset. Poput Fredija, i on je odbio lekara, i Stela se jela, strepela i brinula. Alden je bio mladji od Fredija, ali tog maja trebalo je da navrsi sezdesetu.

Konacno dodje i sneg. Sest inca na Dan Svetog Valentina, jos sest dvadesetog, i citava stopa na stari dobri, prestupni 29. februar. Sneg je lezao beo i cudan izmedju zaliva i kopna, poput doline tamo gde se od pamtiveka u ovo doba nalazila samo siva i uzburkana voda. Nekoliko ljudi preslo je pesice na kopno i natrag. Te godine nisu bile neophodne cipele za sneg, jer se sneg zaledio u cvrstu, blistavu koru. Mozda su i cugnuli koji viski, pomislila je Stela, ali ne kod Dorita. Doritova kafana je izgorela 1958.

I videla je Bila cetiri puta. Jednom joj je rekao: "Treba uskoro da dodjes, Stela. Da malo stepujemo. Sta velis?"

Nije mogla nista da kaze. Pesnica joj je bila zabijena duboko u usta.


"Sve sto sam ikada zelela nalazilo se ovde", rekla bi im ona. "Imali smo radio, sad imamo i televiziju, i to je sve sto zelim od sveta iza Poteza. Sve ove godine imala sam bastu. A jastozi? Sto, pa uvek smo pozadi, na sporetu, imali serpu paprikasa od jastoga, i skidali smo je i sklanjali u spajz, iza vrata, kada je dolazio svestenik, da ne vidi da jedemo 'siromasku hranu'."

Videla sam lepo vreme, lose, iako sam koji put i pomislila kako bi bilo da sam zaista u Sirsovoj robnoj kuci umesto da porucujem iz kataloga, ili da sam usla u jednu od onih Soovih trznica koje vidjam na TV-u umesto da kupujem ovde, u radnji, ili saljem Aldena preko po nesto izuzetno, poput Bozicnog kopuna ili Uskrsnje sunke... ili ako sam pozelela, samo jednom, da stojim na Kongresnoj ulici u Portlendu i posmatram ljude u kolima i na plocnicima, vise ljudi obuhvacenih jednim pogledom nego sto ih ovih dana ima na cItavom ostrvu... ako sam ikada pozelela te stvari, ovo sam zelela vise od toga. Nisam ja cudna. Nisam caknuta, pa cak ni narocito ekscentricna, za zenu mojih godina. Moja majka ponekad je govorila: "Izmedju rada i zelje postoji sva razlika ovog sveta", i ja u to svom dusom verujem. Verujem da je bolje orati duboko, nego siroko.

Ovo je moje mesto, i ja ga volim."


Jednog dana sredinom marta, kada je nebo bilo belo i tmurno poput gubitka pamcenja, Stela Flanders je poslednji put sela u svojoj kuhinji, privezala pertle i omotala crveni vuneni sal (Bozicni poklon od Heti, od pre tri godine) poslednji put oko vrata. Pod haljinom je nosila Aldenove duge gace, i pojas joj je dosezao do samih mlitavih ostataka grudi, a njegova kosulja padala joj je gotovo do kolena.

Napolju, vetar je ponovo jacao, i na radiju rekose da ce do popodne poceti da pada sneg. Ona obuce kaput i rukavice. Posle trenutka razmisljanja, preko svojih rukavica navuce i Aldenove. Alden se oporavio od gripa, i tog jutra on i Harvi Blad postavljali su spoljna vrata kod Misi Bovi, koja je rodila devojcicu. Stela ju je videla, i nesrecno zgepce bilo je pljunuti otac.

Za trenutak je zastala kraj prozora, zagledana u Potez, i tamo je bio Bil, bas kao sto je i pretpostavila; stajao je negde na pola puta izmedju ostrva i Glave, stajao je na Potezu, bas kao Isus kada je izasao iz camca, i dozivao je mahanjem, kao da joj tim pokretom govori da je vec krajnje vreme, ukoliko misli da ikada u ovom zivotu kroci na kopno.

"Ako ti tako zelis, Bile", sekirala se ona u tisini. "Sam Bog zna da ja ne zelim."

Ali, vetar je govorio druge reci. Zelela je. Zelela je ovu avanturu. Bila je to za nju bolna zima - artritis koji je neredovno dolazio i odlazio vratio se sa osvetnickom zestinom, przeci joj zglavke na prstima i kolena crvenom vatrom i plavim ledom. Jedno oko postalo joj je mutno i vodnjikavo (i bas pre neki dan, Sara je pomenula - pomalo nelagodno - da upaljena tacka, koja se tamo nalazila otprilike otkad je Stela navrsila sezdesetu, kao da raste zapanjujucom brzinom). Najgore od svega, vratio joj se duboki, snazni bol u stomaku, i pre dva jutra ona je ustala u pet, nekako stigla do kupatila po izuzetno hladnom podu i ispljunula veliki ugrusak svetlocrvene krvi u klozetsku solju. Jutros je bilo jos toga, i ukus je bio ogavan, bakren, i izazivao je drhtavicu.

Bol u stomaku dolazio je i odlazio tokom prethodnih pet godina, ponekad blazi, ponekad jaci, i ona je gotovo od samog pocetka znala da mora da je u pitanju rak. Rak joj je odneo majku i oca, isto tako i majcinog oca. Niko od njih nije preziveo sedamdesetu, i pretpostavljala je da je ona prevazisla sva ocekivanja onih momaka iz osiguranja.

"Jedes kao konj", rekao joj je Alden kezeci se, nedugo posto su bolovi otpoceli, i posto je prvi put primetila krv u jutarnjoj stolici. "Zar ne znas da bakice poput tebe treba samo da prckaju?"

"Sklanjaj se da te ne bi' klepila!" odgovorila je Stela, digavsi ruku na svog sedokosog sina koji se sagnuo, podrugljivo skupio i povikao: "Nemoj, Mama! Povlacim rec!"

Da, jela je obilato, ne zato sto je to zelela, vec zato sto je verovala (kao i mnogi drugi iz njene generacije), da ce te rak ostaviti na miru ukoliko ga hranis. A mozda je to i delovalo, bar za neko vreme; krv u stolici pojavljivala se i nestajala, i postojali su dugi periodi kada je uopste nije bilo. Alden se navikao na to da ona dvaput sipa (i triput, kada je bol bio izuzetno gadan), ali nikada nije dobila ni funtu na tezini.

Sada se cinilo da je rak konacno dosao do onoga sto zabari zovu piece de resistance.("Zabari" je kod Amerikanaca posprdan naziv za - Francuze; prim. prev.)

Ona krenu na vrata i ugleda Aldenovu kapu, onu sa krznenim nausnicama, kako visi na civiluku u hodniku. Ona je stavi - stitnik joj je pao sasvim do cupavih, prosedih obrva - a onda pogleda poslednji put, ne bi li videla nesto sto je zaboravila. Pec je bila mlaka, i Alden je ponovo ostavio prorez suvise otvoren - govorila mu je i govorila, ali to je bila jedna od stvari koje naprosto nikada nece raditi kako treba.

"Alden, kad me ne bude bilo trosices za cetvrtinu vise uglja", promrmlja ona i otvori pec. Ona pogleda unutra i ote joj se stegnuti, uzasnuti uzdah. Ona zalupi vratanca i podesi prorez drhtavim prstima. Za trenutak - samo za trenutak - videla je u ugljevlju Anabel Frejn. Bilo je to njeno lice, kao za zivota, ukljucujuci cak i mladez na obrazu.

I nije li joj Anabel namignula?

Ona pomisli da Aldenu ostavi poruku kako bi objasnila gde je otisla, ali pomisli i da ce Alden shvatiti, na sopstveni, spori nacin.

I dalje pisuci poruke u glavi - Od prvog dana zime vidjam tvog oca, i on kaze da umiranje i nije tako lose; bar mislim da je tako - Stela stupi napolje u beli dan.

Vetar je zanese, i ona bi primorana da podesi Aldenovu kapu na glavi pre nego sto je vetar mogao da je ukrade i odnese iz zavitlavanja. Hladnoca kao da je pronasla svaki prolaz u njenoj odeci i uvukla se u nju; vlazna martovska hladnoca sa mokrim snegom na umu.

Ona krenu nizbrdo prema zalivu, pazeci da koraca po pepelu i sitnom ugljevlju koje je nabacao Dzordz Dinsmor. Jednom je Dzordz dobio zaposlenje kao vozac pluga za sneg u gradu Rakunova Glava, ali tokom velikog nevremena '71 naljoskao se razanim viskijem i plug naterao ne kroz jednu, ne kroz dve, vec kroz tri elektricne bandere. Iznad Glave nije bilo svetla citavih pet dana. Stela se seti kako je cudno to bilo, gledati preko Poteza i videti samo crnilo. Telo se navikne da vidi to hrabro, malo gnezdo od svetla. Sada je Dzordz radio na ostrvu, i posto nije bilo pluga, nije pravio mnogo stete.

Dok je prolazila pored kuce Rasela Bovija, videla je kako je posmatra Misi, bleda kao mleko. Stela joj mahnu. Misi odvrati mahanjem.


Rekla bi im ovo:

"Na ostrvu, uvek smo pazili na svoje. Kada je u to vreme Gerdu Henrejdu pukao krvni sud u grudima, citavo leto smo priredjivali dobrotvorne vecere kako bismo platili njegovu operaciju u Bostonu - i Gerd se vratio ziv, Bogu hvala. Kada je Dzordz Dinsmor poobarao te bandere, i kada je Hidro zatrazio njegovu kucu kao nadoknadu stete, pobrinuli su se da Hidro dobije svoj novac, a da Dzordz nastavi da radi koliko mu je potrebno za sljoku i cigarete... zasto ne? Posle radnog dana ni za sta drugo nije ni bio, iako je od ranog jutra radio kao tegleca marva. Kada je ono upao u nevolje, bila je noc, a noc je za Dzordza oduvek bila vreme za pice. Njegov otac ga je hranio, ako nista drugo. Sada je Misi Bovi sama sa novom bebom. Mozda ce ostati ovde i uzimati socijalno i pare od ADC (Aid to Dependent Children - pomoc za izdrzavanu decu; prim.prev.), i najverovatnije to nece biti dovoljno, ali imace svu pomoc koja joj bude potrebna. Verovatno ce otici, ali ako ostane, nece umreti od gladi... i cujte, Lona i Hal: ako ostane, mozda ce biti u stanju da zadrzi nesto od ovog malog sveta sa malim Potezom sa jedne, i velikim Potezom sa druge strane, nesto sto bi bilo isuvise lako izgubiti u jevtinom restoranu u Luistonu, prodavnici krofni u Portlendu ili prodavnici pica kod Nesvil Norta u Bengoru. A ja sam dovoljno stara da ne okolisam o tome sta bi to nesto bilo: nacin da se bude i nacin da se zivi - osecanje."

Starali su se za svoje i na druge nacine, ali ona im to ne bi rekla. Deca ne bi shvatila, ne bi ni Lois i Dejvid, mada je Dzejn znala istinu. Bila je tu beba Normana i Eti Vilson, rodjena kao mongoloid, sa jadnim, dragim malim stopalima iskrenutim unutra, sa celavom lobanjom cvorugavom i punom kratera, sa prsticima spojenim opnom kao da je predugo i preduboko sanjala dok je plivala tim unutrasnjim Potezom; velecasni Mekraken je dosao i krstio bebu; a dan kasnije dosla je Meri Dodz, koja je jos tada bila babica za preko stotinu beba, i Norman je odveo Eti nizbrdo da vidi novi camac Frenka Cajlda, a Eti je posla bez prigovora, mada je jedva mogla da hoda, i mada je zastala na vratima da se osvrne prema Meri Dodz, koja je mirno sedela kraj kolevke bebe idiota i heklala. Meri je podigla pogled, i kad su im se oci susrele, Eti je grunula u plac. "Hajde", rekao je Norman, uznemiren. "Hajde, Eti, hajde." I kada su se vratili sat kasnije beba je bila mrtva, jedna od onih smrti u kolevci, nije li to bilo milosrdno, nije patila. A mnogo godina pre toga, pre rata, za vreme Krize, tri male devojcice bile su zlostavljane na putu od skole do kuce, ne mnogo, bar ne tamo gde se mogao videti oziljak od pozleda, i sve su pricale o coveku koji je ponudio da im pokaze spil gde se na svakoj karti nalazio razliciti pas. Pokazace im taj divan spil karata, rekao im je, ako devojcice krenu sa njim u zbunje, a u zbunju im je rekao: "Prvo morate ovo da pipnete." Jedna od devojcica bila je Gert Sajms, koju ce proglasiti Uciteljicom Godine u Drzavi Mejn za 1978, zahvaljujuci njenom radu u Brunsvickoj Gimnaziji. A Gert, koja je tada imala samo pet godina, rekla je ocu da covek nije imao neke prste na jednoj ruci. Jedna od ostalih devojcica saglasila se sa tim. Treca se nije secala nicega. Stela se secala da je Alden tog dana izasao a da joj nije rekao gde ide, iako ga je pitala. Gledajuci kroz prozor, videla je kako se Alden sastaje sa Bulom Sajmsom u podnozju staze, da bi im se pridruzio Fredi Dinsmor, a dole, kod zaliva, videla je sopstvenog muza, kojeg je tog jutra otpremila napolje kao i obicno, sa posudom za rucak pod miskom. Pridruzilo im se jos muskaraca, i kada su konacno krenuli prebrojala ih je gotovo tuce. Medju njima je bio i prethodnik velecasnog Mekrakena. A te veceri je u podnozju Slajders Pointa, gde stenje strci iz talasa poput ocnjaka zmaja koji se udavio otvorenih usta, pronadjen covek po imenu Danijels. Taj Danijels je bio covek kojeg je Veliki Dzordz Hevlok unajmio da mu stavi nove pragove oko kuce, i novi motor u kamion Model A. Bio je taj iz Nju Hemsajra, slatkorecivac koji je pronasao sebi jos poslova kada je kod Hevlokovih bilo gotovo... a u crkvi, ne da je pevao! Izgleda, rekli su, da je Danijels isao vrhom Slajders Pointa i okliznuo se, da bi se survao sve do dna. Kicma mu je bila slomljena, a glava izubijana. Posto niko nije poznavao nikoga od njegovih, sahranjen je na ostrvu, a prethodnik velecasnog Mekrakena odrzao je dirljiv govor na groblju i rekao kako je taj Danijels bio marljiv radnik i dobar pomocnik iako su mu na desnoj ruci nedostajala dva prsta. Onda je procitao blagoslov i ljudi su sa sahrane otisli u suteren gradske vecnice, gde su pili "za-reks" punc i jeli sendvice sa krem sirom, a Stela nikada nije pitala svoje muskarce gde su isli onog dana kada je Danijels pao sa vrha Slajders Pointa.

"Deco", rekla bi im, "uvek smo se starali za svoje. Morali smo, jer je Potez u tim danima bio sirok i kada je vetar urlao, talasi udarali i mrak stizao brzo, sto, osecali smo da smo veoma mali - tek zrnca prasine u Bozjem umu. Tako je bilo prirodno da se uhvatimo za ruke, jedni sa drugima.

Hvatali smo se za ruke, deco, i ako je postojalo vreme kada smo se pitali cemu sve to, i postoji li uopste takva stvar kao sto je ljubav, bilo je to samo zato sto smo slusali vetar i vode u dugim zimskim nocima, i plasili se.

Ne, nikada nisam osecala potrebu da odem sa ostrva. Moj zivot je bio ovde. Potez je bio siri u to doba."


Stela stize do zaliva. Pogleda desno i levo, dok joj je vetar nosio haljinu pozadi kao zastavu. Da je ikoga bilo tamo, ona bi otisla jos nize i okusala srecu sa odronjenim kamenjem, iako je bilo prevuceno ledom. Ali tamo nije bilo nikoga, i ona ode duz doka, pored sklonista za camce starog Sajmsa, uzdignute glave, dok je vetar duvao kraj postavljenih nausnica Aldenove kape u prigusenim naletima.

Bil je bio tamo, i dozivao je mahanjem. Iza njega, iza Poteza, mogla je da vidi Crkvu Kongo tamo na Glavi, sa zvonikom gotovo nevidljivim naspram belog neba.

Stenjuci, ona sede na kraj doka i zatim stade na skoreni sneg ispod njega. Cizme joj utonuse; ne mnogo. Ona ponovo podesi Aldenovu kapu - kako je vetar samo zeleo da je otrgne! - i poce da hoda prema Bilu. Jednom je pomislila da ce se osvrnuti, ali nije. Nije verovala da bi joj srce to izdrzalo.

Hodala je, dok su joj cizme krckale po kori, i osluskivala tiho lupkanje i popustanje leda. Bil je bio tamo, jos dalje, ali sada nije dozivao. Ona se zakaslja, ispljunu krv na beli sneg koji je prekrivao led. Sada se potez sirio na obe strane i mogla je, prvi put u zivotu, da procita znak za "Stentonove mamce i camce" preko puta bez Aldenovog dvogleda. Mogla je da vidi kako Glavinom glavnom ulicom tamo-amo prolaze kola, i ona pomisli, ispunjena pravim cudjenjem: Oni mogu da idu gde god hoce... Portlend... Boston... Njujork. Zamisli! I gotovo da je mogla to da ucini, gotovo da je mogla da zamisli drum koji se jednostavno pruzao i pruzao, granice sveta sirom otvorene.

Pahulja joj promace kraj ociju. Jos jedna. Treca. Ubrzo je lako padao sneg i ona je hodala prijatnim svetom promenljive, jarke beline; videla je Rakunovu Glavu kroz zavesu od gaze koja se povremeno gotovo gubila. Ona posegnu gore da ponovo podesi Aldenovu kapu i sneg joj pade sa stitnika u oci. Vetar je podizao svezi sneg u prozirna oblicja, i u jednom od njih ona vide Karla Abersama, koji je potonuo sa muzem Heti Stodard na Igracu.

Ubrzo, medjutim, jarka svetlost poce da se muti kako je sneg sve jace padao. Glavina glavna ulica bila je sve nejasnija i nejasnija, da bi konacno nestala. Jos neko vreme mogla je da razazna krst na vrhu crkve, a onda je i to izbledelo, kao lazni san. Poslednji je otisao jarki zuto- crni znak na kojem je pisalo "Stentonovi mamci i camci", gde se takodje moglo dobiti ulje za motor, papir za hvatanje muva, italijanski sendvici i "badvajzer".

Tada Stela kroci u svet potpuno bez boje, u sivobeli san o snegu. Bas kao Isus kada je izasao iz camca, pomisli ona, i konacno se osvrnu, ali ostrva takodje vise nije bilo. Mogla je da vidi svoje tragove kako se vracaju natrag, gubeci oblik sve dok se nisu mogli videti samo slabi polukrugovi njenih potpetica... a potom nista. Bas nista.

Ona pomisli: Ovo je mecava. Moras biti pazljiva, Stela, ili nikada neces stici do kopna. Samo ces hodati okolo u velikom krugu dok ne ostanes bez snage, a onda ces se smrznuti i umreti ovde, napolju.

Setila se kako joj je Bil jednom rekao da, kada se izgubis u sumi, moras da se pretvaras da ti je noga na istoj strani tela kao i ruka kojom se vise sluzis, copava. U suprotnom ce ta noga poceti da te vodi, i hodaces ukrug a da to i ne shvatis sve dok ponovo ne naidjes na sopstveni trag. Stela nije verovala da moze da priusti sebi da joj se to desi. Sneg danas, veceras i sutra, rekao je radio, a u mecavi poput ove ona ne bi ni znala da je naisla na sopstveni trag, jer ce ga vetar i svezi sneg zbrisati mnogo pre nego sto ona bude u stanju da mu se vrati.

Ruke su je ostavljale bez obzira na dva para rukavica koje je nosila, a noge vec neko vreme nije osecala. Na neki nacin, bilo je to gotovo olaksanje. Odrvenelost je bar naterala njen bucni artritis da umukne.

Stela sada poce da sepa, primoravajuci levu nogu na teze koracanje. Artritis u njenim kolenima nije se uspavao, i ona su ubrzo vristala na nju. Bela kosa leprsala je za njom. Usne su joj se povukle sa zuba (i dalje je imala sopstvene, sve osim cetiri) i ona je gledala pravo napred, ocekujuci da se zuto-crni znak materijalizuje iz letece beline.

To se ne dogodi.

Nesto kasnije, ona primeti da je jarka belina dana pocela da tamni u ujednaceno sivilo. Sneg je padao jace i gusce nego ikad. Stopala su joj i dalje bila na kori, ali sada je koracala kroz pet inca svezeg snega. Pogledala je na sat, ali on je stao. Stela shvati da mora da je zaboravila da ga navije jutros, prvi put za dvadeset ili trideset godina. Ili je on mozda zauvek prestao da radi? Pripadao je njenoj majci i ona ga je dvaput slala sa Aldenom do Glave, gde se g. Dosti najpre cudio, a potom ga ocistio. Ako nista drugo, ono je bar njen sat bio na kopnu.

Prvi put je pala nekih petnaest minuta posto je pocela da primecuje kako dan postaje siv. Za trenutak je ostala na rukama i kolenima, pomislivsi kako bi lako bilo samo ostati tu, sklupcati se i osluskivati vetar, a onda se odlucnost koja ju je kroz toliko toga provela povrati i ona ustade, kriveci lice. Stajala je na vetru, gledala pravo napred i primoravala svoje oci da vide... ali nije videla nista.

Uskoro ce mrak.

Pa, pogresila je. Skrenula je na jednu ili drugu stranu. U suprotnom, vec bi stigla do kopna. A opet, nije verovala da je toliko pogresno isla da je hodala paralelno sa kopnom, ili cak natrag, u pravcu Jarca. Unutrasnji navigator u njenoj glavi sapnu joj da je preterala i skrenula ulevo. Verovala je da se i dalje priblizava kopnu, ali sada po velikoj dijagonali.

Taj navigator je zeleo da ona skrene desno, ali ona nije htela to da ucini. Umesto toga, ona krenu ponovo napred, ali prestade namerno da sepa. Protrese je grc kaslja i ona ispljunu jarko crveno u sneg.

Deset minuta kasnije (sivilo je sada bilo zaista duboko, i ona se nasla u cudnom sumraku jake snezne oluje), ona ponovo pade, pokusa da ustane, isprva bez uspeha, pa konacno uspe da se osovi na noge. Stajala je i ljuljala se na snegu, jedva u stanju da ostane uspravna na vetru, dok su joj talasi nesvestice jurili glavom i terali je da se naizmenicno oseca teskom i lakom.

Mozda svo to urlanje koje je cula i nije pripadalo samo vetru, ali vetar je svakako bio taj koji je konacno uspeo da joj otrgne Aldenovu kapu sa glave. Ona pokusa da je scepa, ali vetar joj je lako izmace van domasaja i ona je vide samo na tren, kako se veselo premece iznova i iznova u sve tamnijem sivilu, jarka tacka narandzaste boje. Ona udari o sneg, otkotrlja se, ponovo se dize i nestade. Sada joj je kosa slobodno vijorila oko glave.

"U redu je, Stela", rece Bil. "Mozes da nosis moju."

Ote joj se uzdah i ona se zagleda u belinu. Njene ruke u rukavicama instinktivno krenuse ka prsima, i ona oseti kako joj ostri nokti paraju srce.

Nije videla nista osim sneznih membrana - i tada, iz tog sivog zdrela veceri, dok je vetar vristao kao glas djavola u sneznom tunelu, izadje njen muz. Isprva su to bile samo pokretne boje na snegu: crvena, crna, tamno zelena, svetlije zelena; onda se te boje slozise u flanelsku jaknu sa raskopcanim okovratnikom, flanelske pantalone i zelene cizme. Pruzao joj je svoju kapu u gestu koji je izgledao gotovo apsurdno uctivo, i njegovo lice bilo je Bilovo lice, neobelezeno rakom koji ga je odneo (zar se samo toga plasila? da ce joj doci iznurena senka njenog muza, figura iz koncentracionog logora sa kozom zategnutom i sjajnom preko jagodica i ocima duboko upalim u duplje?) i ona oseti nalet olaksanja. "Bile? Jesi li to zaista ti?"

"Naravski."

"Bile", rece ona ponovo, i radosno kroci ka njemu. Noge je izdadose i ona pomisli da ce pasti, pasti pravo kroz njega - najzad, on je bio duh - ali on je uhvati rukama snaznim i spretnim poput onih koje su je prenele preko praga kuce koju je u kasnijim godinama delila samo sa Aldenom. On je pridrza, i trenutak kasnije ona oseti da joj je na glavu cvrsto nataknuta kapa.

"Jesi li to zaista ti?" upita ona ponovo, gledajuci odozdo u njegovo lice, u borice oko njegovih ociju koje jos nisu bile duboko usecene, u nanos snega na ramenima njegove lovacke jakne, u njegovu zivahno smedju kosu.

"Ja sam", rece on. "Svi mi."

On napravi poluokret sa njom i ona vide kako drugi izlaze iz snega koji je vetar nosio preko Poteza u sve guscoj tami. Uzvik, napola od radosti, napola od straha, ote joj se iz usta kada vide Medlin Stodard, Hetinu majku, u plavoj haljini koja se njihala na vetru kao zvono, a za ruku ju je drzao Hetin tata, i to ne plesnivi skelet negde na dnu, sa Igracem, vec citav i mlad. A tamo, iza njih dvoje...

"Anabel!" povika ona. "Anabel Frejn, jesi li to ti?"

To jeste bila Anabel; cak i u ovom sneznom sumraku Stela je prepoznala zutu haljinu koju je Anabel nosila na Stelinoj svadbi, i dok je s naporom isla prema svojoj mrtvoj prijateljici, drzeci Bila za ruku, mislila je da moze da oseti miris ruza.

"Anabel!"

"Jos malo pa smo stigli, draga", rece Anabel, uzevsi je za drugu ruku. Zuta haljina, koju su u tim danima smatrali Smelom (ali, zahvaljujuci Anabel, i na olaksanje svih ostalih, ne sasvim Skandaloznom) ostavila joj je gola ramena, ali Anabel kao da nije osecala hladnocu. Njena kosa, meka, tamno kestenjasta, vijorila se duga na vetru. "Jos samo malo."

Ona uze Stelu za drugu misicu i oni ponovo krenuse napred. Druge figure izlazile su iz snezne noci (jer sad vec jeste bila noc). Stela je mnoge prepoznala, ali ne sve. Tomi Frejn se upravo pridruzio Anabel; Veliki Dzordz Hevlok, koji je umro gadnom smrcu u sumi, hodao je iza Bila; bio je tu i covek koji je odrzavao svetionik na Glavi gotovo dvadeset godina i koji je dolazio na ostrvo za vreme turnira u kribidzu koje je Fredi Dinsmor organizovao svakog februara - Steli je njegovo ime bilo na vrh jezika. A bio je tu i sam Fredi! Nesto dalje od Fredija, usamljen i zbunjenog izgleda, bio je Rasel Bovi.

"Gledaj, Stela", rece Bil, i ona vide kako se crnilo uzdize iz sumraka kao rascepljeni pramci mnostva brodova. Nisu to bili brodovi, bilo je to izlomljeno i napuklo stenje. Stigli su do Glave. Presli su Potez.

Cula je glasove, ali nije bila sigurna da su zaista govorili:

Uzmi me za ruku, Stela...

(da li)

Uzmi me za ruku, Bile...

(o da li da li)

Anabel... Fredi... Rasel... Dzon... Eti... Frenk... uzmite me za ruku, uzmite me za ruku... za ruku...

(da li volis)

"Hoces li me uzeti za ruku, Stela?" upita novi glas.

Ona se osvrnu i tamo je stajao Bul Sajms. Ljubazno joj se osmehivao, a opet je osecala neku vrstu strave zbog onoga sto mu je bilo u ocima i za trenutak je ustuknula, cvrsce stisnuvsi Bilovu ruku sa svoje druge strane.

"Je li..."

"Vreme?" upita Bul. "O, ajah, Stela, izgleda. Ali ne boli. Bar ja nikad nisam cuo za to. Sve je to pre."

Najednom joj grunuse suze - sve one suze koje nikada nije isplakala - i ona stavi svoju ruku u Bulovu. "Da", rece ona, "volecu, volela sam, volim."

Stajali su u krugu u oluji, mrtvi sa Jarcevog Ostrva, vetar je vristao oko njih, noseci svoj tovar snega, i iz nje izroni neka vrsta pesme. Uzdize se u vetar i vetar je odnese. Tada svi zapevase, kao sto deca pevaju visokim, slatkim glasovima dok se letnje vece spusta i prelazi u letnju noc. Pevali su, i Stela oseti kako odlazi njima i sa njima, konacno preko Poteza. Bilo je nesto bola, ali ne mnogo; gubitak njenog devicanstva bio je gori. Sneg se kovitlao oko njih i oni su pevali. Pevali su, i...


...i Alden nije mogao da kaze Dejvidu i Lois, ali u leto posle Steline smrti, kada su deca dosla na svoje godisnje dve sedmice, rekao je Loni i Halu. Rekao im je da za vreme velikih zimskih oluja vetar kao da peva glasovima gotovo ljudskim, i da mu se ponekad cini da gotovo moze da razabere reci: "Hvaljen budi Gospode, od kojeg sav blagoslov stize/Hvaljen budi od svih stvorova ovde, nize..."

Ali nije im rekao (zamislite sporog, nemastovitog Aldena Flandersa kako naglas govori takve stvari, cak i deci!), da ponekad cuje taj zvuk i oseti hladnocu cak i kraj peci; da ostavi svoje rezbarije po strani, ili zamku koju namerava da popravi, uz pomisao da vetar peva glasovima svih onih koji su umrli i nestali... da oni sada stoje negde napolju, na Potezu, i pevaju kao deca. Cinilo se da iznova i iznova cuje njihove glasove i tih noci ponekad je spavao i sanjao da peva doksologiju, a da ga niko niti vidi niti cuje, na sopstvenom pogrebu.

Postoje stvari koje se nikada ne mogu reci, i postoje stvari, ne bas tajne, o kojima se ne raspravlja. Pronasli su Stelu smrznutu na kopnu dan posto se oluja izduvala. Sedela je na prirodnoj kamenoj stolici oko stotinu jardi juzno od atara Rakunove Glave, smrznuta kako ti dusa moze pozeleti. Lekar koji je imao korvetu rekao je da je iskreno zapanjen. Bio je to hod od cetiri milje, a autopsija neophodna u slucajevima samotne, neobicne smrti, pokazala je uznapredovali rak - uistinu, starica ga je bila puna. Zar je Alden trebalo da kaze Dejvidu i Lois da kapa na njenoj glavi nije bila njegova? Lari Mekin je prepoznao tu kapu. Dzon Benson takodje. Video im je to u ocima, i pretpostavljao je da su i oni to videli u njegovim. Nije ziveo dovoljno dugo da bi zaboravio kapu svog mrtvog oca, i mesta gde je stitnik bio izlomljen.

"To su stvari stvorene da se o njima sporo misli", rekao bi on deci da je znao kako. "Stvari o kojima treba misliti dugo, dok ruke rade svoje, a kafa lezi u cvrstom porcelanskom vrcu u blizini. To su, mozda, pitanja Poteza: pevaju li mrtvi? I vole li oni zive?"

U nocima posto su se Lona i Hal vratili sa roditeljima na kopno camcem Ala Karija, gde su deca stajala na krmi i mahala za dovidjenja, Alden je razmatrao to pitanje, i druga, kao i pitanje oceve kape.

Pevaju li mrtvi? Vole li?

U tim dugim, samotnim nocima, sa svojom majkom, Stelom Flanders, konacno u grobu, Aldenu je cesto izgledalo da cine i jedno i drugo.


Beleska

Tabin (odnosi se na Tabitu King, Stivenovu suprugu; prim. prev.) najmladji brat, Tomi, bio je u Obalskoj Strazi. Bio je prekomandovan dole, na istok, u oblasti Dzounsport-Bils, na dugoj i razudjenoj obali Mejna, gde je glavno zaduzenje Straze bilo zamena baterije na velikim plovcima i spasavanje idiotskih krijumcara droge koji se izgube u magli ili naidju na stenje.

Tamo ima mnogo ostrva, i mnogo izolovanih ostrvskih zajednica. Ispricao mi je za stvarnu Stelu Flanders, koja je zivela i umrla na svom ostrvu. Je li to bilo Ostrvo Svinje? Ostrvo Krave? Ne mogu da se setim. Neka zivotinja, u svakom slucaju.

Nisam mogao to da poverujem. "Nikada nije ni pozelela da predje na kopno?" pitao sam.

"Ne, rekla je da ne zeli da predje Potez sve dok ne umre", rekao je Tomi.

Izraz Potez bio mi je nepoznat, i Tomi ga je objasnio. Takodje mi je ispricao za jastogaski vic o tome kako izmedju Dzounsporta i Londona ima jedan mnogo veliki Potez, i ja sam ga stavio u pricu. Ona je prvobitno bila objavljena u casopisu Jenki kao "Pevaju li mrtvi?", sto je sasvim dobar naslov, ali posle nekog razmisljanja, ovde sam se vratio originalnom nazivu.

Nocni talasi

Kada je tip bio mrtav, a smrad njegovog spaljenog mesa nestao iz vazduha, svi se vratismo na plazu. Kori je nosio svoj radio, jedan od onih tranzistorskih, velicine kofera, kojima treba nekih cetrdeset baterija, i koji takode snima i reprodukuje kasete. Ne bi se moglo reci da je reprodukcija bila sjajna, ali svakako je bila glasna. Kori je bio imucan pre pojave A6, ali takve stvari vise nisu bile vazne. Cak je i njegov radio-kasetofon bio tek jedva vise od lepog parceta dubreta. U etru su ostale samo jos dve stanice koje smo mogli da uhvatimo. Jedna je bila WKDM u Portsmutu - neki seljober od didzeja koji je religiozno posasaveo. Pustio bi plocu Perija Komoa, pomolio se, trabunjao, pustio plocu Dzonija Reja, citao Psalme (kompletno sa svakom pauzom, bas kao Dzejms Din u Istocno od raja), a onda jos malo trabunjao. I sve tako nesto veselo. Jednog dana je pevao "Unoseci snoplje" napuklim, mutnim glasom koji je Nidlsa i mene terao na histerican smeh.

Stanica iz Masacusetsa bila je bolja, ali nju smo mogli da hvatamo samo nocu. Bila je to gomila klinaca. Verovatno su preuzeli odasiljac WRKO-a ili WBZ-a kada su svi ostali otisli ili pomrli. Oglasavali su se samo fol imenima kao RADIO DOUP, PICKA ili RADIO A6. Stvarno smesno, znate - da umres od smeha. Tu stanicu smo slusali dok smo se vracali na plazu. Ja i Suzi drzali smo se za ruke; Keli i Dzoen bili su ispred nas, a Nidls je vec prelazio preko vrha brezuljka i nestajao sa vidika. Kori je bio na zacelju i njihao svoj radio. Stounsi su pevali "Endzi".

"Da li me volis?" pitala je Suzi. "Samo to zelim da znam, da li me volis?" Suzi je bilo potrebno neprestano uveravanje. Ja sam bio njen meda.

"Ne", rekoh ja. Gojila se, i ako dovoljno dugo pozivi, sto nije verovatno, postace stvarno debela. Vec je imala pogan jezik.

"Stvarno si pokvaren", rece ona i prinese ruku licu. Njeni lakirani nokti zasvetlucase mutno na svetlu polumeseca koji se pojavio pre oko sat.

"Opet ces da places?"

"Zavezi!" Zvucala je kao da ce opet da place, nego sta.

Dodosmo do uzvisice i ja zastadoh. Uvek moram da zastajem. Pre A6, ovo je bila javna plaza. Turisti, izletnici, slinavi klinci i debele, vrecaste babe sa suncem opaljenim laktovima. Omoti slatkisa i stapici lilihipa u pesku, sav taj lep narod sto se ljubaka na peskirima za plazu, pomesani zadah izduvnih gasova sa parkinga, morske trave i koperton ulja. Ali sada, sva prljavstina i sva sranja nestala su. Okean ih je pojeo, sve to, uzgred, onako kako biste vi pojeli saku krekera. Nije bilo ljudi koji bi se vratili da ponovo zaprljaju. Samo mi, a to nije bilo dovoljno da se mnogo zaprlja. I mi smo voleli plazu, pretpostavljam - zar joj upravo nismo ponudili neku vrstu zrtve? Cak i Suzi, ta kuckica Suzi sa svojom debelom guzicom i zvoncarama boje brusnice.

Pesak je bio beo, sav u dinama, obelezen samo linijom plime - izuvijanom morskom travom, algama, komadima naplavljenog drveta. Mesecina je sve prekrila crnim srpastim prevojima i senkama. Napusteni toranj za spasioce stajao je beo poput skeleta nekih pedeset jardi od zgrade kupalista, uperen u nebo kao kost prsta.

I talasi, nocni talasi koji u naletima visoko izbacuju penu lomeci se o stenje dokle god nam pogled dopire, u beskrajnim napadima. Mozda je prethodne noci ta voda bila na pola puta do Engleske.

"'Enzi' od Stounsa", rece promukli glas na Korijevom radiju. "Siguran sam da vam se dopalo, pesma nase mladosti, puna slatkih gadosti, pravo sa groblja za rilne, ploca boli glava. Ja sam Bobi. Ovo je trebalo da bude Fredova noc, ali Fred je dobio grip. Sav se naduo." Suzi se tada zakikota, dok su joj prve suze jos bile na trepavicama. Krenuh prema plazi malo brze, da bi cutala.

"Sacekaj!" pozva Kori. "Berni? Hej, Berni, sacekaj!"

Tip na radiju citao je prljave pesmice, a neka devojka u pozadini upita ga gde je stavio pivo. On joj nesto odgovori, ali mi smo tada vec bili na plazi. Osvrnuh se da vidim kako Kori napreduje. Sada se spustao poleduske, kao i obicno, i izgledao je toliko smesno da mi ga je bilo zao.

"Trci sa mnom", rekoh ja Suzi.

"Zasto?"

Pljesnuh je po guzici i ona ciknu. "Zato sto je lepo trcati."

Potrcasmo. Zaostala je, dahcuci kao konj i dovikujuci mi da usporim, ali ja sam je istisnuo iz glave. Vetar mi je duvao kraj usiju i terao mi kosu sa cela. Mogao sam da osetim u vazduhu miris soli, ostar i opor. Talasi su hucali. Bili su kao zapenjeno crno staklo. Zbacih sa nogu gumene sandale i odjurih po pesku bosonog, ne mareci za povremeni ostar ubod skoljke. Krv mi je kljucala.

A onda se pojavio kiosk. Nidls je vec bio unutra, a Keli i Dzoen su stajali kraj njega, drzali se za ruke i gledali vodu. Napravih kolut napred, osetih kako mi pesak zapada pod kosulju na ledima, i docekah se kod Kelijevih nogu. On pade preko mene i utrlja mi lice u pesak, dok se Dzoen smejala.

Ustadosmo i iscerismo se jedan drugome. Suzi je odustala od trcanja i gegala se prema nama. Kori ju je gotovo sustigao.

"Koja vatra", rece Keli.

"Mislis da je dosao cak iz Njujorka, kao sto je rekao?" upita Dzoen.

"Ne znam." Ionako sam smatrao da to vise nije vazno. Kad smo ga nasli, nalazio se za volanom velikog linkolna, polusvestan i mahnit. Glava mu se nadula do velicine fudbalske lopte, a vrat mu je licio na kobasicu. Imao je Kapetana Tripsa, i to ne jos zadugo. I tako smo ga odneli na stenu koja se nadnosi nad plazu i spalili ga. Rekao je da se zove Alvin Sakhejm. Sve vreme je dozivao svoju babu. Mislio je da je Suzi njegova baba. To joj je bilo smesno. Bog zna zasto. Za Suzi su smesne najcudnije moguce stvari.

Kori je dosao na ideju da ga spalimo, ali sve je pocelo kao sala. On je citao raznorazne knjige o crnoj magiji i vesticama na koledzu, i neprestano nam se kezio iz mraka kraj linkolna Alvina Sakhejma i govorio nam da ce, ukoliko prinesemo zrtvu mracnim bogovima, duhovi mozda i dalje da nas stite od A6.

Naravno, niko od nas nije poverovao u to sranje, ali razgovor je postajao sve ozbiljniji i ozbiljniji. To je bilo nesto novo, i mi konacno to ipak uradismo. Svezali smo ga tamo za neku spravu za posmatranje - ubacis novcic i za vedra dana mozes da vidis skroz do Portlendskog Fara. Svezali smo ga pojasevima, a onda krenuli da cupamo unaokolo suvo zbunje i kupimo komade naplavljenog drveta kao deca koja se igraju nove vrste zmurke. Sve vreme dok smo to radili, Alvin Sakhejm se samo krivio i mrmljao nesto svojoj babi. Suzine oci postale su veoma sjajne i brzo je disala. To ju je stvarno palilo. Kada smo bili u jaruzi sa druge strane, pripila se uz mene i poljubila me. Imala je suvise ruza i osecao sam se kao da ljubim masan tanjir.

Odgurnuo sam je od sebe, i tada je pocela da se duri.

Popeli smo se natrag, svi, i nagomilali suvo granje i grancice Alvinu Dakhejmu sve do struka. Nidls je zapalio lomacu svojim zipom, i brzo je uhvatila. Na kraju, neposredno pre nego sto mu se zapalila kosa, tip je poceo da vristi. Mirisalo je kao slatka kineska svinjetina.

"Berni, imas cigaretu?" upita Nidls.

"Iza sebe imas nekih pedeset boksova."

On se isceri i pljesnu komarca koji mu je sisao krv na ruci. "Mrzi me da se pomeram."

Dadoh mu pljugu i sedoh. Suzi i ja smo sreli Nidlsa u Portlendu. Sedeo je na ivicnjaku ispred Drzavnog Teatra i svirao Ledbelijeve melodije na velikoj, staroj gibson gitari koju je negde ukrao. Zvuk je odjekivao uzduz i popreko Kongresne ulice, kao da svira u koncertnoj dvorani. Suzi se zaustavi pred nama, i dalje bez daha. "Berni, stvarno si kvaran."

"Daj, Suzi. Okreni plocu. Ta strana zaudara."

"Gade. Glupi, bezosecajni skote. Nakazo!" "Odlazi", rekoh ja, "da ti ne napravim sljivu, Suzi. Samo gledaj hocu li."

Ona ponovo poce da place. Stvarno je bila dobra u tome. Kori joj pride i pokusa da je zagrli. Ona ga udari laktom u prepone, a on joj pljunu u lice.

"Ubicu te!" Nasrnula je na njega uz vristanje i plac, masuci rukama kao propelerima. Kori odstupi, gotovo da pade, pa podvi rep i pobeze. Suzi krenu za njim izvikujuci histericne gadosti. Nidls zabaci glavu i nasmeja se. Zvuk Korijevog radija vrati nam se, jedva cujan od razbijanja talasa o obalu.

Keli i Dzoen su odlutali. Video sam ih kraj vode, hodali su obgrlivsi jedno drugo oko struka. Licili su na reklamu sa izloga turisticke agencije - Letite za divnu Sv. Lorku. Bilo je to u redu. Dobro su se slagali.

"Berni?"

"Sta je?" Sedeo sam, pusio i razmisljao o tome kako je Nidls podigao poklopac zipoa, kresnuo i napravio vatru pomocu kresiva i celika kao neki pecinski covek.

"Imam ga", rece Nidls.

"Jah?" Pogledah ga. "Siguran si?"

"Naravno da jesam. Boli me glava. Boli me stomak. Boli me kad pisam."

"Mozda je to samo hongkonski grip. Suzi je prelezala hongkonski grip. Trazila je Bibliju." Nasmejah se. Tada smo jos bili na univerzitetu, otprilike nedelju dana pre nego sto su ga zatvorili za svagda, mesec dana pre nego sto su poceli da iznose tela kamionima za dubre i pokopavaju ih bagerima u masovnim grobnicama.

"Gledaj." On upali sibicu i stavi je pod uglom ispod vilice. Mogao sam da vidim prve trouglaste mrlje, prve otoke. Bio je to A6, nego sta.

"Okej", rekoh ja.

"Nije mi toliko lose", rece on. "Mislim, u glavi. Ti, medutim. Ti puno razmisljas o tome. Vidim."

"Ne, ne mislim." Laz.

"Naravno da mislis. Kao sa onim tipom veceras. I o tome razmisljas. Kad malo mucnes glavom, verovatno smo mu napravili uslugu. Mislim da nije ni znao sta se desava."

"Znao je."

On sleze ramenima i okrenu se na bok. "Nije vazno."

Pusili smo i posmatrali talase kako dolaze i vracaju se. Nidls i Kapetan Trips. To je sve iznova ucinilo stvarnim. Vec je bio kraj avgusta, i za nekoliko nedelja prisunjace se prva hladnoca jeseni. Vreme da se smestimo negde unutra. Zima. Mrtvi do Bozica. Mozda svi mi. U necijem salonu sa Korijeim radio-kasetofonom na polici punoj Sazetih Knjiga Riders Dajdzesta i slabim zimskim suncem na tepihu u besmislenim sarama prozorskog okna.

Vizija je bila dovoljno jasna da od nje zadrhtim. Niko ne bi smeo da misli na zimu u avgustu. To ti je kao kad neko prede preko mesta gde ce ti biti grob.

Nidls se nasmeja. "Vidis? Ipak razmisljas o tome."

Sta sam mogao da kazem? Ustadoh. "Idem da potrazim Suzi."

"Berni, mozda smo mi poslednji ljudi na zemlji. Jesi li ikada pomislio na to?" Na slaboj mesecini vec je izgledao polumrtav, sa podocnjacima i bledim nepokretnim prstima nalik na olovke.

Odoh do vode i zagledah se preko nje. Nije se moglo videti nista osim nemirnih, pokretnih hrbata talasa, sa neznim uvojcima pene na vrhu. Grmljavina velikih talasa ovde je bila strahovita, veca od citavog sveta. Kao da stojis usred oluje. Zatvorih oci i zaljuljah se na bosim stopalima. Pesak je bio hladan, vlazan i nabijen. I da jesmo poslednji ljudi na svetu, sta onda? Ovo ce se nastaviti dogod bude meseca da privlaci vodu.

Suzi i Kori bili su gore, na plazi. Suzi ga je zajahala kao da je neukroceni zdrebac, i gurala mu je glavu u uzavrelu bujicu vode. Kori je mlatarao i pljuskao. Oboje su bili mokri do gole koze. Odoh tamo i gurnuh je nogom sa njega. Kori zapljuska na sve cetiri uzmicuci, prskajuci i hucuci.

"Mrzim te!" vrisnu Suzi na mene. Usta su joj bila mracni, iscereni polumesec. Licila su na ulaz u kucu zabave. Kad sam bio mali, majka je vodila nas, decu, u Drzavni park u Harisonu, a tamo je bila kuca zabave sa velikim licem klovna spreda, tako da se unutra ulazilo kroz usta.

"Hajde, Suzi. Aport, Dzeki." Pruzih joj ruku. Ona je sumnjicavo prihvati i ustade. Na bluzi i kozi zgrusao joj se vlazni pesak.

"Berni, nisi morao da me gurnes. Ti nikada..."

"Hajde." Nije bila kao dzuboks. Nikada nisi morao da ubacis novcic, i nikada nisi mogao da je iskljucis.

Odosmo plazom do glavne zgrade. Upravnik tog mesta imao je mali stan na spratu. Tamo je bio krevet. Nije ga stvarno zasluzila, ali Nidls je tu bio u pravu. Nije bilo vazno. Niko vise nije vodio racuna o rezultatu igre.

Stepenice su se pele uz bok zgrade, ali ja zastadoh samo na minut da bih pogledao razbijeni izlog i prasnjavu robu unutra koju niko nije zeleo da opljacka - gomile dukserica ("Anson Bic" i slika neba i talasa stampana spreda), svetlucave brezletne od kojih ti rucni zglob vec drugog dana pozeleni, jarka bizuterija, lopte za plazu, prljave cestitke, lose ofarbane keramicke madone, plasticna povracka (Tako realisticno! Probajte na sopstvenoj zeni!), svecice za Cetvrti jul, za praznik koji nije docekao da bude proslavljen, peskiri za plazu sa zgodnom devojkom u bikiniju koja stoji usred imena stotinu cuvenih letovalista, zastavice Cesto sam dolazio u Anson Bic dok sam jos isao u gimnaziju. To je bilo sedam godina pre A6, i furao sam sa devojkom po imenu Morin. Bila je krupna. Imala je karirani roze kupaci kostim. Govorio sam joj da izgleda kao stolnjak. Hodali smo dascanim setalistem ispred ove zgrade, bosi, dok su nam pod nogama daske bile vrele i prekrivene peskom. Nikada nismo probali specijalitet, kolac od skoljki.

"Sta to gledas?"

"Nista. Hajde."


Sanjao sam u znoju ruzne snove o Alvinu Sakhejmu. Sedeo je uspravno za volanom svog sjajnog, zutog linkolna i pricao o babi. Od njega je ostala samo naduvena, pocrnela glava i ugljenisani kostur. Smrdeo je na paljevinu. Govorio je i govorio, i posle nekog vremena vise nisam mogao da razumem ni rec. Probudio sam se disuci tesko.

Suzi se prucila preko mojih butina, bleda i naduvena. Na mom satu bilo je 3:50, ali on je stao. Napolju je jos bilo mracno. Culo se kako talasi tutnje i razbijaju se o obalu. Plima. Neka bude 4:15. Uskoro ce da svane. Ustao sam iz kreveta i otisao do vrata. Morski lahor prijao je mom vrelom telu. Uprkos svemu, nisam zeleo da umrem.

Odoh u cosak i zgrabih pivo. Uz zid su bile poredane tri ili cetiri gajbe bada. Bilo je toplo, posto nije bilo struje. Ali, meni ne smeta toplo pivo kao sto smeta nekima. Samo malo vise peni. Pivo kao pivo. Vratio sam se na trem, seo, povukao prsten i ispio ga.

Eto, bili smo tu, a citava ljudska rasa bila je zbrisana, i to ne atomskim oruzjem, bioloskim ratom, zagadenjem ili necim tako uzvisenim. Obican grip. Voleo bih negde da stavim ogromnu tablu, u Bonevil Solt Fletsu, mozda. Na Bronzanom Trgu. Duzine tri milje. Na njoj bi pisalo velikim slovima, za slucaj da slete neki tudinci: OBICAN GRIP.

Bacih konzervu sa strane. Ona suplje zatandrka na cementnoj stazi koja se pruzala oko zgrade. Kiosk je bio tamni trougao na pesku. Pitao sam se je li Nidls budan. Pitao sam se da li bih ja bio.

"Berni?"

Stajala je na vratima u jednoj od mojih kosulja. Mrzim to. Znoji se kao svinja.

"Vise ti se ne svidam mnogo, Berni, zar ne?"

Nisam rekao nista. Nekada sam jos mogao da zalim zbog svega. Nije ona mene nista vise zasluzila nego sto sam ja zasluzio nju.

"Mogu li da sednem sa tobom?"

"Sumnjam da je dovoljno siroko za oboje."

Ona se oglasi zagusenim stucanjem i krenu unutra.

"Nidls ima A6", rekoh ja.

Ona zastade i pogleda me. Lice joj je bilo veoma mirno. "Berni, ne zezaj."

Pripalih cigaretu.

"Nemoguce! On je prelezao..."

"Jeste. Prelezao je A2. Hongkonski grip. Bas kao i ti i ja, kao Kori, Keli i Dzoen."

"Ali, to znaci da on nije..."

"Imun."

"Da. Znaci, mozemo da ga dobijemo i mi."

"Mozda je slagao kada je rekao da je prelezao A2. Da bismo ga tada poveli sa sobom", rekoh ja.

Olaksanje joj se razli licem. "Naravno, tako je. Da sam ja bila na njegovom mestu, i ja bih lagala. Niko ne voli da bude sam, zar ne?" Ona zastade. "Vracas se u krevet?"

"Jos ne."

Ona ude unutra. Nisam morao da joj kazem da A2 nije garancija protiv A6. Znala je to. Samo je to odstranila. Sedeo sam i posmatrao talase. Stvarno su narasli. Godinama ranije, Anson je bio jedino iole pristojno mesto za serf u celoj drzavi. Rt je bio mracna, isturena grbina naspram neba. Mislio sam da mogu da vidim uzvisicu koja je nekad predstavljala osmatracnicu, ali verovatno sam samo zamisljao. Keli je ponekad vodio Dzoen na rt. Mislim da te noci nisu bili tamo.

Zarih lice u sake i zgrabih ga, opipavajuci kozu, njenu finocu i teksturu. Sve se tako brzo suzavalo, i sve je bilo tako opako - u tome nije bilo nimalo dostojanstva.

Talasi koji nadiru, nadiru, nadiru. Bezgranicni. Cisti i duboki. U leto smo dosli ovamo, Morin i ja, u leto posle gimnazije, u leto pre koledza, stvarnosti, dolaska A6 iz Jugoistocne Azije i prekrivanja sveta njegovim mrtvackim pokrovom, u julu, jeli smo picu i slusali njen radio, mazao sam joj leda uljem, ona je mazala meni, vazduh je bio vreo, pesak sjajan, sunce kao buktece staklo.

Ciklus vukodlaka

U spomen Dejvisa Gruba i svih glasova Slave
U smrdljivoj tami stale, on podize svoju cupavu glavu. Njegove zute, glupe oci zasijase. "Ja gladan", prosapta on.

                                                   Henri Elender       
                                                       "Vuk"           

Trideset dana ima Septembar,
April, Jun i Novembar,
svi ostali sem Drugog imaju trideset i jedan,
Kisa i sneg i veselo sunce,
i u svakom po pun mesec jedan.
Decija pesma


JANUAR

Negde visoko, mesec sija, debeo i pun - ali ovde u Tarker Milsu, Januarska mecava je napunila nebo snegom. Vetar urla svom svojom snagom niz napustenu Centralnu Aveniju; narandzasti gradski cistaci snega su se davno predali.

Arnija Vestruma, zeleznicara GS&WM Zeleznice, oluja je zarobila u maloj signalnoj postaji devet milja od grada; njegov mali benzinac je ostao na sinama, okruzen nanosima snega, on ceka da mecava prestane, igrajuci pasijans Sedam Sa Sedam, sa spilom masnih Bicikl karata. Napolju, vetar vristi. Vestrum nelagodno dize glavu, a onda ponovo spusta pogled na svoju igru. Na kraju, to je samo vetar...

Ali vetar ne grebe na vrata... i ne zavija da bude pusten unutra.

On ustaje, visok, suvonjav covek u vunenoj jakni i zeleznickom odelu, Kamel cigareta mu visi iz jednog ugla usta, njegovo izborano Novoenglesko lice, u mekim narandzastim tonovima osvetljava kerozinska lampa koja visi na zidu.

Grebanje ponovo pocinje. Neciji pas, misli on, izgubljen i zeli da bude pusten unutra. To je sve... ali ipak, on zastaje. Bilo bi neljudski ostaviti ga tamo napolju na hladnoci, misli (a ni ovde nije mnogo toplije; i pored grejaca na baterije, moze videti hladni oblak svog daha) - ali ipak on okleva. Hladni prst straha ga probada ispod srca. Ovo je bilo lose doba u Tarker Milsu; predskazanja zla su se pojavljivala na zemlji. Velska krv njegovog oca je snazno tekla u Arnijevim venama, i nije mu se dopadalo kako stvari stoje.

Pre no sto moze odluciti sta da radi sa posetiocem, duboko cviljenje postaje rezanje. Cuje se tresak dok nesto neverovatno tesko udara o vrata... udaljava se.. udara ponovo. Vrata se tresu u svom okviru i oblacic snega se pojavljuje na vrhu.

Arni Vestrum zvera okolo trazeci nesto cime bi podupro vrata, ali pre no sto moze uraditi nesto vise od posezanja za labavom stolicom na kojoj je sedeo, rezeca stvar ponovo udara o vrata neverovatnom snagom, rascepljujuci ih celom duzinom.

Drze jos samo sekund, nagnuta ka unutra, i zaglavljen izmedju njih, udarajuci i ritajuci se, sa njuskom povucenom nazad u grimasi i zutim, sjajnim ocima, je najveci vuk koga je Arni ikad video...

I njegovo rezanje zastrasujuce zvuci kao ljudske reci.

Vrata se lome, jece, popustaju. Za sekund, stvar ce biti unutra.

U uglu, medju gomilom alata, pijuk je naslonjen na zid. Arni poseze za njim i grabi ga dok se vuk probija unutra i saginje, sa zutim ocima uprtim u coveka u uglu. Njegove usi su povucene na nazad, dlakavi trouglovi. Jezik mu visi iz usta. Iza njega, sneg ulazi kroz vrata, rascepljena po sredini.

On skace uz rezanje, i Arni Vestrum zamahuje pijukom.

Jednom.

Napolju, bledo svetlo lampe isprekidano obasjava sneg kroz unistena vrata.

Vetar ropce i zavija.

Krici pocinju.

Nesto neljudsko je doslo u Tarker Mils, neprimetno kao pun mesec koji pohodi nocno nebo daleko gore. To je Vukodlak, i razlog njegovog dolaska je razlog dolaska raka, ili psihopate-ubice, ili rusilackog tornada. Njegovo vreme je sada, njegovo mesto je ovde, u ovom malom Mejnskom gradicu gde su crkvene vecere od pasulja nedeljni dogadjaj, gde mali decaci i devojcice jos uvek nose jabuke svojim nastavnicima, gde se Izlasci U Prirodu Kluba Starijih Gradjana religiozno saopstavaju u nedeljnim novinama. Iduce nedelje, vesti ce biti mracnije vrste.

Napolju, sneg je poceo da prekriva njegove tragove, i urlikanje vetra zvuci divlje i zadovoljno. U tom bezdusnom zvuku nema ni boga ni svetla - samo crna zima i tamni led.

Ciklus Vukodlaka je poceo.

FEBRUAR

Ljubav, Stela Rendolf misli, lezeci u svom uskom devicanskom krevetu, i kroz njen prozor prolazi hladno, plavo svetlo punog meseca na Dan Svetog Valentina.

Oh ljubav ljubav ljubav, ljubav bi bila kao.

Ove godine Stela Rendolf, koja radi u Tarker Milsovom Zasej-I-Pozanji, je primila dvadeset cestitki - jednu od Pola Njumena, jednu od Roberta Redforda, jednu od Dzona Travolte... cak i jednu od Ejsa Frilija iz rok grupe Kiss. Stoje otvorene na komodi na drugom kraju sobe, osvetljene hladnim, plavim sjajem meseca. Poslala ih je sama sebi, ove godine kao i svake druge.

Ljubav bi bila kao poljubac u zoru... ili poslednji poljubac, onaj pravi, na kraju Harlekinovih ljubavnih prica... ljubav bi bila kao ruze u sumraku...

Smeju joj se u Tarker Milsu, da, budi siguran u to. Mali decaci pricaju viceve o njoj i keze se iza ruku kojima prekrivaju usta (a ponekad, ako su bezbedni prekoputa ulice i Serif Niri nije u blizini zapevace Debela - debela - dva - sa - cetiri svojim slatkim visokim zadirkujucim sopranima), ali ona zna za ljubav, i za mesec. Njena mladost je polako napusta, a i previse je teska, ali ove noci snova sa mesecom ciji gorki plavi zraci prolaze kroz mrazom isarani prozor, cini joj se da je ljubav jos uvek mogucnost, ljubav i miris leta dok on dolazi...

Ljubav bi bila kao grubi dodir muskog obraza, to trenje i grebanje-

I odjednom cuje se grebanje po prozoru.

Ona se oslanja na laktove, carsav pada sa njenih velikih grudi. Mesecinu je zaklonila mracna silueta - bezoblicna ali ocigledno muska, i ona misli: Ja sanjam... i u mojim snovima, dozvolicu mu da dodje... u mojim snovima dozvolicu sebi da mu dodjem. Oni koriste rec prljavo, ali rec je cisto, to je prava rec; ljubav bi bila kao dolazak.

Ona ustaje, uverena da je ovo san, jer tamo zaista cuci covek, covek koga zna, covek koga srece na ulici svakog dana. To je -

(ljubav ljubav dolazi, ljubav je dosla) Ali dok njeni mesnati prsti dodiruju hladnu rucku prozora, ona vidi da to uopste nije covek; napolju je zivotinja, ogromni, dlakavi vuk, njegove prednje sape na spoljnoj prozorskoj dasci, njegove zadnje noge do kukova zarivene u nanos snega na zapadnoj strani njene kuce, ovde u predgradju.

Ali Valentinovo je i bice ljubavi, ona misli; oci su je prevarile cak i u sopstvenom snu. To je covek, taj covek, i on je tako gresno privlacan.

(greh da ljubav bi bila kao greh)

i on je dosao ove mesecinom osvetljene noci i on ce je uzeti. On ce -

Ona otvara prozor i nalet hladnog vetra koji joj talasa svilenu plavu spavacicu joj govori da ovo nije san. Covek je nestao i necim nalik na nesvesticu ona shvata da ga nikada nije ni bilo. Ona drhteci nesigurno zakoraci nazad i vuk glatko uskace u njenu sobu i otresa se, praveci nestvarni oblacic snega u tami.

Ali ljubav! Ljubav je kao... kao... kao vrisak -

Prekasno se priseca Arnija Vestruma, rastrgnutog u zeleznickoj postaji zapadno od grada pre samo mesec dana. Pre kasno...

Vuk koraca ka njoj, zute oci mu sijaju hladnom zeljom. Stela Rendolf se polako povlaci prema svom uskom devicanskom krevetu, dok zadnji deo njenih naduvenih kolena ne udari o okvir i ona pada na njega.

Mesecina deli cupavo krzno zveri srebrnim zrakom.

Na komodi, cestitke za trenutak zadrhte od povetarca koji dopire sa otvorenog prozora; jedna od njih pada i lenjo se ljuljuska ka podu, sekuci vazduh u sirokim tihim lukovima.

Vuk stavlja svoje sape na krevet pored nje, jednu sa svake strane, i ona moze osetiti njegov dah, vreo ali nekako nije odbojan. Njegove zute oci su uprte u nju.

"Ljubavnice," ona sapuce, i zatvara oci.

On se obrusava na nju.

Ljubav je kao umiranje.

MART

Poslednja prava mecava ove godine - tezak, vlazan sneg koji se stvrdnjava dok se sumrak spusta a noc priblizava - je raznela grane po Tarker Milsu, uz glasno pucketanje trulih grana. Majka Priroda potkresuje svoje drvece, Milt Sturmfuler, gradski bibliotekar, kaze svojoj zeni uz kafu. On je sitan covek, uske glave i bledih plavih ociju, koji maltretira svoju lepuskastu, tihu zenu vec dvanaest godina. Malo ko nazire istinu - jedna od tih je Dzoan, zena serifa Nirija - ali grad moze biti mracno mesto, i niko ne moze biti siguran sem njega. Grad cuva svoje tajne.

Miltu se njegova dosetka toliko dopada da je ponavlja: Da, Majka Priroda potkresuje svoje drvece... i onda svetla nestaje i Dona Li Sturmfuler ispusta priguseni vrisak. I prosipa svoju kafu.

Pocisti to, njen muz kaze ledeno. Pocisti to... sada.

Da, dragi. Evo.

U tami, ona trazi krpu da pocisti prosutu kafu i udara kolenom o ivicu stolice. Ona uzvikuje od bola. U mraku, njen muz se grohotom smeje. Bol njegove zene ga zabavlja vise od icega, izuzev mozda onih sala koje objavljuju u Riders Dajdzestu. Te sale - Humor U Uniformi, Zivot U Onim Sjedinjenim Drzavama - ga stvarno odusevljavaju.

Pored drveca, Majka Priroda je ove divlje Martovske noci potkresala i par elektricnih kablova kod Tarker Bruka; sneg je prekrio kablove, postajuci sve tezi i tezi, dok se nisu prekinuli i pali na put kao leglo zmija, lenjo se izvijajuci i strcajuci plavicasti plamen.

Ceo Tarker Mils je utonuo u tamu.

Kao da je postigla sta je htela, oluja pocinje da slabi, i malo pre ponoci temperatura se sa trideset tri spustila na sesnaest. Lapavica se cvrsto smrzava praveci uvrnute skulpture. Pasnjak Starca Hegjua - poznat i kao Polje Od Cetrdeset Akri - poprima staklast izgled. Kuce ostaju mracne; furune su zatvorene i hladne. Nijedan elektricar nije jos sposoban da dodje klizavim putevima.

Oblaci se razdvajaju. Pun mesec proviruje izmedju preostalih pramenova. Led koji prekriva Glavnu Ulicu sija poput kosti mrtvaca.

U noci, nesto pocInje da zavija.

Kasnije, niko nece moci da kaze odakle je zvuk dosao; bio je svugde i nigde dok je pun mesec obasjavao zamracene kuce u naselju, svugde i nigde dok se Martovski vetar dizao i naricao kao mrtvi Ratnik koji duva u svoj rog, leprsao je na vetru usamljen i divalj.

Dona Li ga cuje dok njen muz siledzija spava snom pravednika pored nje; serif Niri u pidzami ga cuje dok stoji za prozorom spavace sobe svog apartmana u Ulici Laurel; Oli Parker, debeli i neuspesni direktor osnovne skole ga cuje u svojoj spavacoj sobi; i drugi ga takodje cuju. Jedan od njih je decak u kolicima.

Niko ga ne vidi. I niko ne zna ime beskucnika koga je elektricar nasao iduceg jutra kad je konacno dosao do Tarker Bruka da popravi pokidane kablove. Beskucnik je bio prekriven ledom, glava povijena unazad u tihom vrisku, izlizani stari kaput i kosulja ispod njega progrizeni. Beskucnik je sedeo u smrznutoj barici sopstvene krvi, buljeci u srusene kablove, sa rukama u odbrambenom polozaju i ledom izmedju prstiju.

Svuda oko njega su bili tragovi sapa.

Tragovi vuka.

APRIL

Do sredine meseca, zadnje snezne oluje su se pretvorile u pljuskove i nesto neverovatno se desava u Tarker Milsu: on pocinje da ozelenjava. Led u valovu za krave Metija Telingema se otopio, i ostaci snega u delu sume zvanom Big Vuds se polako smanjuju. Izgleda da ce se staro i divno cudo ponovo dogoditi. Prolece ce doci.

Mestani to proslavljaju na svoj nacin uprkos senci koja se nadvila nad gradom. Baka Hegju pece pite i ostavlja ih na prozorskoj dasci da se hlade. Nedeljom, u Baptistickoj crkvi Bozije milosti, Presvetli Lester Louv cita iz psalama Solomonovih i govori molitvu "Prolece Gospodnje Ljubavi". Sa druge strane Kris Rajtson, najveci pijanica u Tarker Milsu, upraznjava svoje Veliko Prolecno Napijanje i tetura se u srebrnastoj nestvarnoj svetlosti skoro punog Aprilskog meseca. Bili Robertson, barmen i vlasnik paba, jedinog saluna u Tarker Milsu, ga posmatra i sapuce konobarici, "Ako taj vuk uzme nekog nocas, to ce biti Kris."

"Nemoj govoriti o tome," konobarica odgovara, stresajuci se. Njeno ime je Elis Furnije, dvadeset cetiri joj je godina, ide u Baptisticku crkvu i peva u horu zato sto se zaljubila u Presvetlog Louva. Ali ona planira da napusti Mils ovoga leta; ljubav, ne ljubav, sve ovo sa vukom je pocelo da je plasi. Ona pretpostavlja da bi napojnice mogle biti vece u Portsmautu... i jedini vukovi tamo, nose marinske uniforme.

Noci u Tarker Milsu, dok se mesec popunjava po treci put ove godine, su neprijatne... dani su bolji. U gradskom parku su se odjednom pojavile pregrsti zmajeva svakog popodneva.

Bredi Kinkejd, jedanaest godina star, je dobio Lesinara za rodjendan i izgubio sav osecaj za vreme, uzivajuci u nacinu na koji mu se zmaj trza u rukama kao zivo bice, gledajuci ga kako ponire i uzdize se po plavom nebu iznad bandstenda. On je zaboravio da treba otici kuci na veceru, on je nesvestan da su ostali otisli jedan po jedan, sa svojim kockastim zmajevima, sator-zmajevima i Aluminijumskim Letacima sigurno smestenim ispod njihovih miski, nesvestan da je sam.

Dan zamire i sve duze plavicaste senke ga konacno podsecaju da se predugo zadrzao - i da se mesec upravo dize nad drvecem na obodu parka. Po prvi put to je topli-mesec, naduven i narandzast umesto hladan i beo, ali Bredi ovo ne primecuje; on jedino misli kako je predugo ostao, otac ce ga verovatno izbiti... i mrak dolazi.

U skoli se smejao sarolikim pricama svojih drugova o vukodlaku za koga kazu da je ubio beskucnika proslog meseca, Stelu Rendolf pre dva meseca i Arnija Vestruma mesec pre toga. Ali sad se ne smeje. Dok mesec pretvara Aprilski sumrak u krvavo-crveni sjaj pecnice, price izgledaju i suvise stvarno.

On pocinje da namotava najlon na svoj kalem, najbrze sto moze, dovlaceci Lesinara, sa njegova dva zakrvavljena oka, sa smracujuceg neba. On ga spusta prebrzo, a povetarac iznenada nestaje. I zmaj pada iza bandstenda.

On krece ka njemu, namotavajuci najlon dok hoda, nervozno se osvrcuci preko ramena... i odjednom najlon pocinje da se koprca i pokrece u njegovoj ruci, grceci se i opustajuci. Podseca ga na njegov stap za pecanje kada je uhvatio neku krupnu u Tarkers Strimu, iznad Milsa. On gleda u to, drhteci, i zica se opusta.

Prodoran urlik odjednom ispunjava noc i Bredi Kinkejd vristi. On sad veruje. Da, on veruje sada, svakako, ali prekasno je i njegov vrisak je izgubljen u tom rezecem urliku koji se dize u iznenadnom, zastrasujucem glisandu do zavijanja.

Vuk trci ka njemu, trci na dve noge, njegovo cupavo krzno mesecom obojeno narandzasto, njegove oci dve bljestave zelene svetiljke, i u jednoj sapi - sapi sa ljudskim prstima i kandzama na mestima gde bi trebali biti nokti - se nalazi Bredijev Lesinar zmaj. On divlje leprsa.

Bredi se okrece da bezi i suve ruke ga odjednom obavijaju; on oseca nesto nalik na krv i cimet, i nadjen je sutradan naslonjen na spomenik Palim u ratu, obezglavljen i rastrgnut, sa Lesinar zmajem u jednoj stisnutoj ruci.

Zmaj leprsa, kao da pokusava da poleti, dok se potraga okrece, uzasnuta i zgadjena. On leprsa zato sto je povetarac vec poceo. On leprsa kao da zna da ce ovo biti dobar dan za pustanje zmajeva.

MAJ

Noc pre Nedelje Dolaska Kuci u Baptistickoj crkvi Bozje milosti, Presvetli Lester Louv ima uzasan san iz koga se budi, drhteci, okupan u znoju, buljeci u uske prozore parohije. Kroz njih, preko puta, moze videti svoju crkvu. Mesecina pada kroz prozore parohijske spavace sobe u postojanim srebrnim zracima, i za trenutak on je uveren da ce ugledati vukodlaka o kome su svi stari samci saputali. Onda zatvara oci, preklinjuci za oprostaj zbog svoje sujeverne pogreske, zavrsavajuci svoju molitvu prosaputavsi "U Isusovo ime, amen" - tako ga je majka naucila da zavrsava sve svoje molitve.

Ah, ali san...

U snu bilo je sutradan i on je drzao liturgiju Povratka Kuci. Crkva je uvek puna na Povratak Kuci Nedelju (samo najstariji od starih samaca je jos uvek zovu Nedelja Starog Doma), i umesto da gleda na poluprazne ili sasvim prazne klupe, kao sto Nedeljom obicno radi, svaka klupa je puna.

U snu je propovedao sa zarom i snagom koju retko postize u stvarnosti (on cesto monotono peva, sto bi mogao biti jedan od razloga zasto je broj poklonika Bozje milosti tako dramaticno opao u zadnjih desetak godina). Ovog jutra njegov jezik je naizgled dotaknut Vatrom Uznesenja, i on shvata da drzi najvecu propoved svog zivota, i njena tema je: ZVER HODA MEDjU NAMA. Opet i opet on se vraca na pouku, jedva svestan da mu je glas postao grub i jak, da su mu reci poprimile skoro pesnicki ritam.

Zver, kaze im on, je svuda. Veliki Sotona, kaze im on, moze biti svuda. Na srednjoskolskoj igranci. Kupujuci paklo Marlboroa i Bikov butanski upaljac dole u Trznom centru. Stojeci ispred Brajtonove Apoteke, jeduci Slim Dzim, i cekajuci da uhvati Grejhaund iz Bangora u 4:40. Zver moze sedeti pored vas na rok koncertu ili jeduci parce pite u Cavrljaj i Klopaj na Glavnoj Ulici. Zver, kaze im on, dok mu se glas spusta do drhtuceg sapata, i nijedno oko ne skida pogled sa njega. Sad su njegovi. Pazite na Zver, i on je ovde, sada, u Tarker Milsu. On-

Ali ovde on prekida, njegova recitost je nestala, zato sto se nesto strasno desava u njegovoj suncanoj crkvi. Njegova publika pocinje da se menja, i on sa uzasom shvata da se oni pretvaraju u vukodlake, svi oni, sve tri stotine njih: Viktor Boul, glavni poslovodja, obicno tako bled, debeo i mek... njegova koza postaje mrka, ocvrscava, zatamnjuje se dlakama! Vajolet MekKenzi, koja predaje klavir... njeno mrsavo usedelicko telo se popunjava, njen tanak nos se spljostava i siri! Debeli profesor fizike, Elbert Frimen, kao da postaje jos deblji, njegovo svetlucavo odelo puca, prameni dlake ispadaju kao punjenje iz stare sofe! Njegove debele usne se povlace nazad kao besike otkrivajuci zube velicine klavirskih dirki!

Zver, Presvetli Louv pokusava da kaze u svojim snovima, ali reci ga izdaju i on se odmice od svoje propovedaonice u uzasu dok se Kal Blodvin, glavni crkvenjak Bozije Milosti, tetura niz sredisnji red klupa, rezeci, sa novcem koji je ispadao iz srebrne posudice za dobrovoljne priloge, glave nagnute u stranu. Vajolet MekKenzi skace na njega i oni zajedno padaju na klupe, grizuci se i vristeci glasovima koji su skoro ljudski.

I sada se i drugi pridruzuju, zvuk je kao u zooloskom vrtu za vreme hranjenja, i ovog puta Presvetli Louv , u ekstazi: "Zver! Zver je svuda! Svuda! Svu-" Ali njegov glas vise nije njegov glas; on je postao neartikulisano rezanje, i kada spusti pogled, on vidi da su ruke, koje izlaze iz rukava njegove dobre crne mantije postale kvrgave kandze.

I onda se budi.

Samo san, misli on, ponovo lezuci. Samo san, hvala Bogu.

Ali kada otvara vrata crkve toga jutra, jutra Nedelje Povratka Kuci, jutra posle punog meseca, ono sto vidi nije nikakav san; to je rastrgnuto telo Klajda Korlisa, koji je bio cistac godinama, sto visi naglavacke preko propovedaonice. Njegova metla je naslonjena blizu.

Nista od ovog nije san; Presvetli Louv bi samo to zeleo. On otvara usta, duboko udise i pocinje da vristi.

Prolece je ponovo doslo - i ove godine, Zver je dosla sa njim.

JUN

Najkrace noci u godini, Alfi Nopfler, koji vodi Cavrljaj i Klopaj, jedini kafic u Tarker Milsu, glanca svoj dugacki Formika sank, rukavi njegove bele kosulje zasukani iznad misicavih, istetoviranih laktova. Kafic je za kratko potpuno prazan, i dok zavrsava sa kasom, on zastaje za trenutak, gledajuci na ulicu, misleci kako je izgubio svoju nevinost na jednu ovakvu mirisnu, ranu letnju noc - devojka je bila Arlen MekKjun, koja je sad Arlen Besi, i udata za jednog od najuspesnijih mladih advokata u Bangoru. Boze, kako se uvijala te noci na zadnjem sedistu njegovih kola, i kako je slatko noc mirisala!

Vrata u leto se otvaraju i pustaju unutra svetlu plimu mesecine. On pretpostavlja da je kafic prazan zato sto Zver navodno izlazi kad je mesec pun, ali Alfi nije ni uplasen ni zabrinut; nije uplasen jer je tezak 220 funti, i tu je jos uvek najvise starih dobrih mornarickih misica, nije zabrinut jer zna da ce redovni gosti doci sutra rano ujutro na jaja, pomfrit i kafu. Mozda cu, misli on, ga zatvoriti malo ranije veceras - iskljuciti aparat za kafu, spakovati je, kupiti gajbu piva u Potrosackoj Korpi, i odgledati drugi film u drajv-inu. Jun, Jun, pun mesec - prava noc za drajv-in i par piva. Dobra noc za prisecanje na stare poduhvate.

On se okrece ka aparatu za kafu, kada se vrata otvaraju, i on se razocarano okrece nazad.

"Hej! Kako ste?" pita on, jer je musterija jedna od redovnih... iako retko kad vidja ovu musteriju posle deset ujutro.

Musterija klima glavom, i oni razmenjuju par prijateljskih recenica.

"Kafu?" pita Alfi, dok musterija seda za jednu od stolica za sankom.

"Molim."

Pa, jos ima vremena da se stigne na tu drugu predstavu, Alfi misli dok se okrece ka aparatu za kafu. Ne izgleda kao da ce dugo ostati. Umoran. Bolestan, mozda. Jos dosta vremena da se -

Uzas brise ostatak njegovih misli. Alfi glupo zija. Kafe-aparat je bez ijedne mrlje kao i sve ostalo u Cavrljaj i Klopaj, cilindar od nerdjajuceg celika je sjajan kao metalno ogledalo. I u njegovoj glatkoj obloj konveksnoj povrsini on vidi nesto neverovatno koliko i zastrasujuce. Njegova musterija, neko koga vidja svaki dan, dodjavola neko koga svako u Tarker Milsu vidja svaki dan, se menja. Lice musterije se nekako talasa, topi, zadebljava, ocvrscava. Musterijina pamucna kosulja se isteze, isteze... i iznenada savovi kosule pocinju da se cepaju, i apsurdno, sve o cemu Alfi Nopfler moze da misli u tom trenutku je onaj sou koji je njegov necak Rej voleo da gleda, Neverovatni Hulk.

Musterijino prijatno, neupadljivo lice postaje nesto zversko. Musterijine blage smedje oci su se osvetlile; postale uzasno zlatno-zelene. Musterija vristi... ali vrisak prestaje, kao lift se spusta kroz oktave zvuka, i postaje duboko razjareno rezanje.

To - stvar, Zver, vukodlak, stagod da je - grebe glatku Formiku i prevrce slanik. Ono grabi debeli stakleni cilindar dok se on kotrlja, prosipajuci so, i baca ga o zid gde su okaceni specijaliteti dana, jos uvek rezeci.

Alfi se okrece i kukom obara kafe-aparat sa police. Aparat pada na pod sa treskom i prska vrelu kafu svuda, sureci Alfijeve clanke. On urla od bola i straha. Da, sada jeste uplasen, njegovih dvesto dvadeset funti starih dobrih mornarickih misica su sad zaboravljeni, njegov necak Rej je sada zaboravljen, njegovo tucanje sa Arlen MekKjun na zadnjem sedistu je sada zaboravljeno, i tu je samo Zver, ovde i sada kao neko cudoviste iz drajv-in horora, cudoviste koje je izaslo pravo sa ekrana.

Ono skace na sank sa uzasnom misicavom lakocom, njegove pantalone pocepane, njegova kosulja iskidana. Alfi moze cuti kljuceve i sitnis kako mu zveckaju u dzepovima.

Ono se baca na Alfija, i Alfi pokusava da se izmakne, ali se saplice o aparat za kafu i pada na crveni linoleum. Jos jedan reski urlik, plima toplog zutog daha, i onda veliki crveni bol dok se zubi stvorenja zarivaju u deltoidne misice na njegovim ledjima i kidaju nagore stravicnom snagom. Krv prska na pod, sank, rostilj.

Alfi se nesigurno dize na noge sa velikom, iskidanom rupom na ledjima iz koje je izvirala krv; on pokusava da vristi, i bela mesecina, letnja mesecina, ulazi kroz prozore i zaslepljuje mu oci.

Zver ponovo skace na njega.

Mesecina je poslednja stvar koju Alfi vidi.

JUL

Otkazali su Cetvrti Juli.

Marti Kozlou dobija zaprepascujuce malo saosecanja od svojih najblizih kada im to kaze. Mozda je to zato sto jednostavno ne shvataju dubinu njegovoga bola.

"Ne budi detinjast", kaze mu njegova majka grubo - ona je cesto gruba sa njim, i kada mora sebi da obrazlozi tu grubost, ona sebi kaze kako nece da pokvari decka samo zato sto je hendikepiran, zato sto ce provesti ceo zivot sedeci u kolicima.

"Cekaj do iduce godine", kaze mu njegov tata, tapsuci ga po ledjima. "Bice dvaput bolje. Dvaput bogomprokleto bolje! Videces, mali baco! Hej, hej!"

Herman Kozlou je nastavnik fizickog u osnovnoj skoli u Tarker Milsu, i skoro uvek govori sa sinom svojim, kako to Marti naziva, glasom Velikog Drugara. Takodje mnogo govori "Hej! Hej!" U stvari Marti cini Hermana pomalo nervoznim. Herman zivi u svetu ocvrsle aktivne dece, klinaca koji trce na trkama, igraju bejzbol, plivaju stafete. I u sred upravljanja svim tim, Herman bi se ponekad osvrnuo i video Martija u blizini, kako sedi u svojim kolicima i gleda. To je cInilo Hermana nervoznim, a kada bi bio nervozan govorio bi svojim glasom Velikog Drugara, i govorio "Hej! Hej!" ili "bogomprokleto" i zvao Martija svojim "malim bacom".

"Ha-ha, jednom da i ti ne dobijes nesto sto pozelis!" kaze mu njegova starija sestra kada on pokusa da joj objasni koliko se radovao ovoj noci, kako joj se raduje svake godine, cvetovi svetla na nebu iznad parka, zaslepljujuci bljesci propraceni gromoglasnim KA-VAMP! zvucima koji odzvanjaju izmedju niskih brda koja okruzuju grad. Kejt ima trinaest godina, prema Marijevih deset, i uverena je da svi vole Martija samo zato sto ne moze da hoda. Odusevljena je sto je vatromet otkazan.

Cak i Deda Kozlou, na koga se obicno moze racunati za razumevanje, nije bio potresen. "Niko ne otkazuje Cetvrti Dzu-li, decko", kaze on svojim teskim Slovenskim naglaskom. Sedeo je na verandi, i Marti je zujao kroz francuska vrata u svojim kolicima na baterije da bi pricao sa njim. Deda Kozlou je sedeo gledajuci u travnjak koji se protezao do sume, drzeci casu snapsa u jednoj ruci. To je bilo 2. Jula, pre dva dana. "Samo su vatromet otkazali. I ti znas zbog cega."

Marti je znao. Zbog ubice. U novinama su ga sad zvali Ubica Punog Meseca, ali Marti je cuo mnogo govorkanja u skoli pre nego sto je raspust poceo. Neki klinci su govorili da Ubica Punog Meseca uopste nije covek, vec neko natprirodno bice. Vukodlak, mozda. Marti nije verovao u to - vukodlaci su bili samo za horor filmove - ali pretpostavljao je da je to mozda neki caknuti tip koji oseca potrebu da ubija samo kad je mesec pun. Vatromet je otkazan zato sto su se oni usrali.

U Januaru, sedeci u svojim kolicima pored francuskih vrata i gledajuci na verandu, posmatrajuci vetar kako prekriva poledicu gorkim velovima snega, ili stojeci pored ulaznih vrata, krut kao kip u svojim celicnim podupiracima za noge, gledajuci kako druga deca vuku svoje sanke ka Rajtovom Brdu, samo kad bi mislio na vatromete osecao bi se bolje. Mislio na toplu letnju noc, hladnu Koka-Kolu, ili na vatrene ruze koje se rascvetavaju u tami, i tockove od prskalica, i Americku zastavu napravljenu od Rimskih svecica.

Ali sada su otkazali vatromet... i bez obzira sta drugi govorili, Marti oseca da su to u stvari Cetvrti - njegov Cetvrti - osudili na smrt.

Samo njegov Ujka Al, koji je dojurio u grad ovoga jutra da pojede tradicionalnu stuku i svez grasak sa svojom porodicom, je razumeo. Slusao je pazljivo, stojeci na verandi u svom vlaznom kupacem kostimu (ostali su se kupali i smejali u novom bazenu Kozloua sa druge strane kuce) posle rucka.

Marti je zavrsio i pogledao u Ujka Ala uzbudjeno.

"Shvatas sta mislim? Kapiras? To nema nikakve veze sa tim sto sam bogalj, kao sto Keti kaze, ili sa poistovecivanjem vatrometa sa Amerikom, kao sto Deda kaze. Jednostavno nije fer, kad se toliko radujes necemu... nije fer da ti neki Viktor Boul i neko glupo gradsko vece dodju i uzmu to. Ne kad je to nesto sto ti stvarno treba. Kapiras?"

Tada nastupi duga, mucna pauza dok je Ujka Al razmisljao o Martijevom problemu. Dosta duga za Martija da cuje pljasak duseka na daljem kraju bazena, propracen Tatinim razdraganim povikom: "'Gledas dobro, Kejt! Hej, hej! 'Gledas stvaaaaaarno... dobro!"

Ujka Al tiho rece: "Naravno da kapiram. I mislim da imam nesto za tebe. Mozda mozes da napravis svoj sopstveni Cetvrti."

"Moj sopstveni Cetvrti? Kako to mislis?"

"Dodji do mojih kola, Marti. Imam nesto... pa, pokazacu ti." I on je vec brzo hodao betonskom stazom koja je isla oko kuce, pre no sto ga je Marti mogao upitati sta to namerava.

Njegova kolica su zujala duz staze do druma, dalje od zvukova bazena - prskanja, smeha, povika, kadhummmmmmova koje je proizvodio dusek. Dalje od ocevog glasa Velikog Druskana. Zvuk njegovih kolica je bio dubok, ravnomeran zvuk koga je Marti jedva primecivao - celog zivota taj zvuk, i zveket podupiraca, su bili muzika njegovog kretanja.

Auto Ujka Ala je bio Mercedes sa pokretnim krovom. Marti je znao da njegovi roditelji nisu odobravali taj auto ("Giljotina od dvadesetosam hiljada dolara", njegova majka je jednom rekla sa strogim malim uzdisajem) ali Martiju se dopadao. Jednom ga je Ujka Al poveo na voznju nekim sporednim drumovima koji su presecali Tarkers Mils, i vozio je brzo - sedamdeset (brzina je data u miljama na cas prim. prev.), mozda osamdeset. Nije hteo reci Martiju koliko brzo idu. "Ako ne znas neces se uplasiti", rekao je. Ali Marti nije bio uplasen. Sutradan ga je boleo stomak od smeha.

Ujka Al je izvadio nesto iz odeljka za rukavice u kolima, i dok je Marti stizao i zaustavljao se, on je stavio veliki celofanski zavezljaj u decakovo sasuseno krilo. "Evo ti, klinac," rece on. "Srecan ti Cetvrti Juli."

Prva stvar koju je Marti video je bio egzotican Kineski natpis na nalepnici zavezljaja. Onda je video sta je unutra i srce je htelo da mu iskoci iz grudi. Celofanska vrecica je bila puna pribora za vatromet.

"Oni koji izgledaju kao piramide su Tvizeri", Ujka Al rece.

Marti, sasvim paralizovan radoscu, pokusa nesto da kaze, ali nista nije izaslo iz njegovih usta.

"Upali fitilje, postavi ih na zemlju, i oni prskaju onoliko boja koliko ih ima u zmajevom dahu. Cilindri sa tankim stapicima sto izviruju na krajevima su boca-bombe. Stavi ih u praznu flasu Koka-Kole i rade. One male su vodoskoci. Tu imas dve Rimske svecice... i naravno paket petardi. Ali bolje ostavi te za sutra."

Ujka Al skrenu pogled ka buci koja je dopirala sa bazena.

"Hvala ti!" Marti konacno uspe da izgovori. "Hvala ti, Ujka Ale!"

"Samo nemoj reci mami od koga si ih dobio", rece Ujka Al. "Klimanje glavom je slepom konju isto kao i sleganje ramenima, jel' tako?"

"Jeste, jeste", promrmlja Marti, iako nije imao pojma kakve veze klimanja glavom, sleganja ramenima i slepi konji imaju sa vatrometom. "Ali je si li siguran da ti ne trebaju, Ujka Ale?"

"Mogu nabaviti jos", rece Ujka Al. "Znam tipa tamo u Bridztonu. Radice dok se ne smraci." On stavi ruku na Martijevu glavu. "Odrzi svoj Cetvrti posto svi odu na spavanje. Nemoj ispaljivati one bucne da ne bi probudio svoje. I, Boga mu, nemoj razneti sebi ruku ili moja velika sesa vise u zivotu nece progvoriti sa mnom."

Onda se Ujka Al nasmejao, usao u kola i oziveo masinu. Podigao je ruku u polu-pozdravu Martiju i ode dok je Marti pokusavao da se jos jednom zahvali. Sedeo je tamo za trenutak gledajuci svog ujaka kako se udaljava, tesko gutajuci da bi se suzdrzao od placa. Onda je stavio paket sa prskalicama u kosulju i odzujao natrag u kucu i u svoju sobu. U svojoj glavi vec je iscekivao da padne noc i da svi zaspe.

Te noci on je prvi u krevetu. Njegova majka dolazi i ljubi ga za laku noc (strogo, ne gledajuci u njegove osusene noge ispod prekrivaca). "Da li si dobro, Marti?"

"Da, mama."

Ona se zaustavlja, kao da hoce jos nesto da kaze, i onda lagano odmahuje glavom. Ona odlazi.

Njegova sestra Kejt ulazi. Ona ga ne ljubi; samo naginje glavu blizu njegovog vrata tako da on moze osetiti hlor u njenoj kosi dok mu sapuce: "Vidis? Ne mozes uvek dobiti ono sto zelis samo zato sto si bogalj."

"Iznenadila bi se kad bi znala sta dobijam", on tiho kaze,i ona ga za trenutak sumnjicavo posmatra dok izlazi. NJegov otac ulazi zadnji i seda na ivicu Martijevog kreveta. Govori svojim dubokim glasom Velikog Druskana. "Sve u redu, veliki daso? Rano si legao u krevet. Stvarno rano."

"Samo sam malo umoran, tata."

"Okej." On potapse jednu od Martijevih obogaljenih nogu svojom velikom sakom, nesvesno se trzajuci, i onda uzurbano izlazi. "Zao mi je zbog vatrometa, ali samo sacekaj iducu godinu! Hej, hej! Ruti-patuti!"

Marti se smesi malim, tajnim osmehom.

I onda pocinje da ceka da ostali ukucani odu u krevet. To dugo traje. Televizor radi u dnevnoj sobi, smeh iz TV-komedija propracen Ketinim piskutavim kikotanjem. Iz kupatila u Dedinoj sobi se cuje tresak i klokot vode. Martijeva majka prica na telefonu, nekome zeli srecan Cetvrti, kaze da, sramota sto je vatromet otkazan, ali smatra da, uzevsi okolnosti u obzir, svi shvataju zasto tako mora biti. Da, Marti je bio razocaran. Jednom blizu kraja razgovora, ona se smeje, i kad se smeje ne zvuci ni najmanje strogo. Ona se skoro nikad ne smeje dok je Marti u blizini.

Svako malo, dok sedam i trideset postaje osam pa devet, njegova ruka se zavlaci pod jastuk da proveri da li je celofanska vrecica sa prskalicama jos tamo. Oko devet i trideset, kada se mesec digao dovoljno visoko da proviri kroz prozor i obasja sobu svojom srebrnastom svetloscu, kuca konacno pocinje da se utisava.

Televizor biva iskljucen. Keti ide u krevet, protestujuci kako svim njenim prijateljima roditelji dozvoljavaju da leti ostanu do kasno. Posto je otisla Martijevi roditelji sede jos malo u trpezariji, o necemu tiho razgovarajuci. I...

...i mozda je zaspao, jer dok dotice divnu vrecicu prskalica, primecuje da je kuca savrseno mirna i da je mesec postao jos sjajniji - dovoljno sjajan da baca senke. On vadi vrecicu zajedno sa kutijom sibica koga je ranije uzeo. Uvlaci svoju pidzama kosulju u svoje pidzama pantalone; ubacuje vrecicu zajedno sa kutijom u kosulju, i sprema se da izadje iz kreveta.

Ovo je operacija za Martija, ali ne bolna kako to vecina ljudi misli. Njegove noge nista ne osecaju, pa ni bol. On grabi krevetnu dasku, uspravlja se do sedeceg polozaja, i onda prebacuje noge preko ivice kreveta jednu po jednu. Ovo radi jednom rukom, drugom rukom drzeci se za sinu koja pocinje kod njegovog kreveta i ide oko cele sobe. Kad je jednom probao da premesta noge sa obe ruke, bespomocno se prevrnuo i pao naglavacke na pod. Posle treska svi su dotrcali. "Ti glupi klovnu!" Kejt mu je besno prosaputala u uvo posto su ga postavili u kolica, bio je malo uzbudjen ali se svejedno ludacki smejao uprkos bolu u slepoocnici i pocepanoj usni. "Hoces da se ubijes? Ha?" I onda je istrcala iz sobe placuci.

Kad je seo na ivicu kreveta, on brise ruke o prednji deo njegove kosulje da bi bio siguran da su suve i da nece skliznuti. Onda koristi sinu da bi viseci na rukama dosao do svojih kolica. Njegove beskorisne noge strasila, toliko mrtve tezine, su se vukle iza njega. Mesecina je dovoljno jaka da baca njegovu senku, jasnu i cistu, na pod ispred njega.

Njegova kolica su zakocena, i on seda u njih sa uvezbanom lakocom. On zastaje za trenutak, da uzme daha, osluskujuci tisinu kuce. Nemoj ispaljivati one bucne veceras, rekao je Ujka Al, i slusajuci tisinu Marti zna da je bio u pravu. Odrzace svoj Cetvrti sam i niko nece znati. Makar dok sutra ne nadju pocrnele ljusture Tvizersa i fontana na verandi, i onda vise nece biti vazno. Onoliko boja koliko ih ima u zmajevom dahu, Ujka Al je rekao. Ali Marti pretpostavlja da nema zakona koji sprecava zmaja da tiho baca svoj dah.

On otpusta kocnicu na svojim kolicima i ukljucuje ih pritiskom na prekidac. Malo jantarsko oko, ono koje znaci da je baterija do kraja napunjena, se pali u tami. Marti pritiska SKRETANJE DESNO. Kolica se okrecu desno. Hej, hej. Kada se ispred njega nadju vrata verande, on pritiska NAPRED. Kolica idu napred, tiho zujeci.

Marti skida rezu sa dvokrilnih vrata, ponovo pritiska NAPRED, i izlazi napolje. On otvara divnu vrecu prskalica i zastaje za trenutak, zarobljen letnjom noci - dremljivim glasanjem cvrcaka, laganim mirisnim povetarcem koji jedva pomice listove drveca na obodu sume, skoro nezemaljskom privlacnoscu meseca.

Vise ne moze da ceka. On vadi zmiju, krese sibicu, pali fitilj, i gleda u opcinjenoj tisini kako ona strca zeleno-plavu vatru i cudesno raste, uvijajuci se i prskajuci plamen iz svog repa.

Cetvrti, misli on, uzarenih ociju. Cetvrti, Cetvrti, srecan mi Cetvrti Juli!

Zmijin svetli plamen pada, zatreperi i nestaje. Marti pali jedan od trouglastih Tvizera i gleda ga kako strca vatru, zutu kao srecna kosulja za golf njegovog tate. Pre no sto se moze ugasiti, on pali drugu koja ispaljuje svetlo, crveno kao ruze koje rastu pored kocane ograde oko novog bazena. Sada divni miris potrosenog baruta ispunjava noc da bi ga vetar uskomesao i lagano odneo.

Njegove drhtece ruke sada vade paklo petardi, i vec ih je otvorio pre no sto shvata da bi upaliti ih znacilo kraj - njihovo skakanje, pucanje, mitraljeski rafali bi probudili celo susedstvo: pozar, poplava, uzbuna, bezanje. Sve to, i jedan desetogodisnji decak, koji se zove Martin Kozlou u buvari do Bozica, najverovatnije.

On stavlja Crne Macke u krilo, jos jednom srecno poseze u vrecu i iz nje vadi najveceg Tvizera - Svetskog Tvizera, ako takav postoji. Veliki je skoro kao njegova skupljena pesnica. Pali ga sa pomesanim strahom i odusevljenjem, i baca ga.

Crveno svetlo kao vatra pakla, ispunjava noc... i uz ovo treperece, groznicavo svetlo Marti vidi kako se zbunje na ivici sume ispod verande trese i razdvaja. Cuje se dubok zvuk, polu-kasalj, polu-rezanje. Zver se pojavljuje.

Za trenutak stoji na pocetku travnjaka i cini se kao da njusi vazduh... i onda pocinje da se tetura uz nagib ka mestu gde Marti sedi u svojim kolicima na mermernim plocama, sa izbuljenim ocima, zgrcivsi svoj gornji deo tela uz tapacirano sediste svojih kolica. Zver je pogrbljena, ali jasno je da hoda na dve noge. Hoda onako kako bi covek hodao. Crveno svetlo Tvizera pakleno poigrava u njegovim zelenim ocima.

Pokrece se sporo, siroke nosnice mu se ravnomerno sire i skupljaju. Njuseci zrtvu, gotovo sigurno njuseci i slabost te zrtve. Marti ga moze osetiti - njegovu dlaku, njegov znoj, njegovo divljastvo. Ono ponovo rezi. Njegova debela gornja usna, boje dzigerice, se povlaci nazad da otkrije svoje teske zube, nalik na kljove. Njegovo krzno je obojeno tmurnom srebrno-crvenom bojom.

Skoro je doslo do njega - te kandze, tako slicne-neslicne ljudskim rukama, kako posezu za njegovim vratom - kada se decak priseca paketa petardi. Jedva svestan da ce to uraditi, on pali sibicu i njome dotice glavni fitilj. Fitilj prska liniju crvenih varnica koje prlje fine dlacice na spoljasnjem delu njegove sake, peckajuci ih. Vukodlak, za trenutak zbunjen, se povlaci, praveci upitni gest, koji je, kao i njegove ruke, skoro ljudski. Marti baca paket petardi u njegovo lice.

One eksplodiraju u bucnom, bljestecem nizu od svetla i zvuka. Zver ispusta cvilez bola i besa; tetura se unazad, kandzama zamahujuci na eksplozije koje su bacale sitne plamenove i goruci barut u njegovo lice. Marti vidi kako jedno od njegovih zelenih ociju, nalik svetiljkama, nestaje dok cetiri petarde odjednom pucaju sa fantasticnim gromolikim KA-PAU! na levoj strani njegovog lica. Urlici su mu sada cista agonija. On kandzama prelazi preko lica, zavijajuci, i kako se prva svetla pale u kuci Kozlouovih, ono se okrece i bezi nazad niz travnjak ka sumi, ostavljajuci iza sebe samo miris nagorelog krzna i prve uplasene i prestravljene glasove iz kuce.

"Sta je to bilo?" Glas njegove majke, ne zvuceci ni najmanje strogo.

"Ko je tamo, Boga mu poljubim?" Njegov otac, ne zvuceci bas mnogo kao Veliki Druskan.

"Marti?" Kejt, glas joj drhti, uopste ne zvuceci pakosno. "Marti, je si li u redu?"

Deda Kozlou je prespavao celu stvar.

Marti se zavaljuje natrag u svoja kolica dok se veliki crveni Tvizer polako gasi. Njegovo svetlo je sada bledo i drazesno roze ranog izlaska sunca. Previse je sokiran da place. Ali njegov sok nije ceo tako mracan, iako ce ga sledeceg dana roditelji poslati da poseti Ujka Dzima i Ujna Idu tamo u Stouu, Vermont, gde ce ostati do kraja letnjeg odmora (policijska preporuka; pretpostavljaju da bi Ubica Punog Meseca mogao ponovo napasti Martija, i ucutkati ga). U njemu je duboko likovanje. Ono je jace i od soka. Pogledao je u strasno lice Zveri i preziveo. I u njemu je, takodje, jednostavna, detinjasta radost, tiho zadovoljstvo koje kasnije nikome nece moci da prenese, cak ni Ujka Alu, koji bi razumeo. On oseca ovo zadovoljstvo zato sto je vatrometa ipak bilo. I dok su njegovi roditelji razglabali i cudili se njegovom umu, i da li ce imati nekih kompleksa od ovog dozivljaja, Marti Kozlou je u svom srcu dosao do zakljucka da je ovo bio najbolji Cetvrti od svih.

AVGUST

"Svakako, mislim da je to vukodlak", kaze serif Niri. Govori suvise glasno - mozda je to slucajno, ali najverovatnije je to slucajno imalo svoj cilj - i sav razgovor u Stenovoj Berbernici se prekida. Sredina je Avgusta, najtoplijeg Avgusta dokle dopire secanje zitelja Tarker Milsa, i i veceras ce mesec biti samo dan posle punog. Tako da grad zadrzava dah, cekajuci.

Serif Niri obuhvata pogledom svoju publiku i onda nastavlja da prica iz berberske stolice Stena Pelkija, govoreci znacajno, govoreci kao sudija, govoreci kao psiholog, sve to iz dubina svog srednjoskolskog obrazovanja (Niri je veliki, debeo covek, i u srednjoj skoli je uglavnom igrao za Tigrove Tarker Milsa; njegovo ucenje mu je donelo nekoliko C-ova i ne malo D-ova). (u Americkim skolama se daje sest ocena, po prvih sest slova abecede, najveca je A, a najmanja F, prim.prev.)

"Postoje tipovi," kaze im on, "koji su nesto kao dva coveka. Nesto kao, znate, podeljene licnosti. Oni su ono sto ja zovem jebenim ludacima."

On zastaje da uziva u dostojanstvenoj tisini koja ga docekuje i onda nastavlja:

"A ovaj tip, mislim da je takav. Mislim da on ne zna sta radi kad je mesec pun, izlazi napolje i ubije nekoga. On bi mogao biti bilo ko - sluzbenik u banci, radnik na jednoj od onih benzinskih pumpi na Gradskom Putu, mozda cak neko od vas ovde. U smislu da li je to zivotinja iznutra koja spolja izgleda savrseno normalno, da, kladim se u to. Ali tip kome iskacu dlake i koji zavija na mesec... ne. To sranje je za klince."

"Ali, sta je sa malim Kozlouom, Niri?" pita Sten, nastavljajuci pazljivo da radi na sloju sala oko Nirijevog vrata. Njegove dugacke, ostre makaze rade snip... snip... snip.

"To samo potvrdjuje ono sto sam rekao", odgovara Niri sa nekom razjarenoscu. "To sranje je za klince."

U stvari, on se oseca razjaren zbog onog sto se desilo sa Martijem Kozlouom. On, taj decak, je prvi svedok koji je video ludaka koji je ubio sest ljudi u ovom gradu, ukljucujuci Nirijevog dobrog prijatelja Alfija Nopflera. I da li mu je dozvoljeno da razgovara sa deckom? Ne. Da li makar zna gde je decak? Ne! Morao se zadovoljiti sa izvestajem koji mu je urucila Drzavna Policija, i morao je da se klanja i ulizuje, i da jebeno moli da dobije i toliko. Samo zato sto je on serif u malom gradicu, nesto sto Drzavna Policija smatra bebi-zacom, koji ne ume da zasnira svoje cipele. Sve zato sto nema jedan od onih njihovih jebenih Smoki Bir sesira. A izvestaj! Mogao je isto tako iskoristiti da njime ubrise dupe. Prema malom Kozlou, ova "zver" je bila oko sedam stopa visoka, gola i celo telo mu je bilo pokriveno tamnim dlakama. Imao je velike zube i zelene oci i mirisao je kao gomila panterskog govna. Imao je kandze, ali su one izgledale kao sake. Misli da je imao i rep. Rep, Boga mu poljubim.

"Mozda", kaze Keni Frenklin sa svog mesta u redu stolica duz zida, "mozda je to nekakav kostim koji taj tip navuce. Znas, maska i sve to."

"Ne verujem", Niri kaze tvrdoglavo, i klima glavom da to naglasi. Sten mora hitro da povuce makaze da ne bi zario jednu od ostrica u onaj sloj sala na Nirijevom potiljku. "Ne! Ne verujem u to! Klinac je cuo mnogo tih prica o vukodlaku u skoli pre pocetka raspusta - toliko je i sam priznao - i onda nije morao nista da radi sem da sedi tamo u toj njegovoj stolici i misli o tome... preradjuje sve to u svojoj glavi. Sve je to psiho-jebeno-loski, shvatas. Pa, da si to ti izasao iz zbunja te noci pod svetlom meseca, on bi mislio da si ti vuk, Keni."

Keni se pomalo nelagodno smeje.

"Jok", Niri kaze tmurno. "Deckovo svedocenje jednostavno nista ne valja."

U svom zgrazavanju i razocarenju nad izvestajem uzetim od Martija Kozloua u kuci Martijevih ujne i ujke u Stouu, serif Niri je takodje prevideo i ovaj red: "Cetiri su eksplodirale na jednoj strani njegovoga lica - ako se to moze nazvati licem - odjednom, i mozda su mu iskopale oko. Njegovo levo oko."

Da je serif Niri malo duze prezvakavao ovo u svojoj glavi - a nije - smejao bi se jos vise, zato sto tog toplog Avgusta 1984., samo jedan covek u gradu je nosio povez preko oka, a bilo je jednostavno nemoguce misliti o toj osobi, od svih, kao ubici. Niri bi pre poverovao da je njegova rodjena majka ubica nego ta osoba.

"Samo jedna stvar ce resiti ovaj slucaj", kaze serif Niri, upiruci prstom u cetvoro ili petoro ljudi koji sede uz zid i cekaju na svoje Subotnje sisanje, "a to je dobra policijska istraga. I ja nameravam da budem covek koji ce to uraditi. Oni drzavni Smokiji ima da prestanu da se smeju kad im privedem tog tipa." NIrijevo lice postaje sanjalacko. "Bilo ko", kaze on, "Sluzbenik u banci... radnik na benzinskoj pumpi... samo neki tip s kojim pijes dole u baru. Ali dobra policijska istraga ce to resiti. Zapamtite moje reci."

Ali dobra policijska istraga serifa Lendera Nirija se zavrsava te noci kada dlakava, mesecom obasjana ruka posegne kroz otvoreni prozor njegovog Dodz kamiona dok on sedi parkiran na raskrsnici dva kolska puta tamo u Zapadnom Tarker Milsu. Zacuje se duboko, krkljavo rezanje, i oseca se divlji, zastrasujuci miris - kao nesto sto bi osetio u lavljem kavezu u zooloskom vrtu.

Glava mu buva okrenuta i on zuri u jedno zeleno oko. On vidi krzno, crnu, vlaznu njusku. I kad se njuska namreska, on vidi zube. Zver rije po njemu, skoro kao da se poigrava, i jedan od njegovih obraza je otkinut, otkrivajuci njegove zube na desnoj strani. Krv prska posvuda. Oseca je kako mu topla tece niz kosulju, i natapa je. On vristi; vristi kroz usta i kroz obraz. Preko snaznih misica zveri, on moze videti mesec, kako prosipa belu svetlost.

On zaboravlja na svoje .30-.30 i .45 koji su mu zakaceni za pojas. On zaboravlja kako je ova stvar psiho-jebeno-loska. On zaboravlja na dobru policijsku istragu. Umesto toga um mu se koncentrisen na nesto sto je Keni Frenklin rekao tog jutra u berbernici. Mozda je to nekakav kostim koji taj tip navuce. Znas, maska i sve to.

I tako, dok vukodlak poseze za Nirijevim grlom, Niri poseze za njegovim licem i grabi dve sake grubog, zamrsenog krzna i vuce ga, u ludoj nadi da ce se maska istegnuti i onda spasti - cuce se pucanje plastike, tecni zvuk cepanja gume, i ugledace ubicu.

Ali nista se ne desava - nista osim urlika bola i besa od zveri. Zamahuje na njega jednom rukom sa kandzama - da, on moze videti da je to ruka, makoliko uzasno izoblicena, ruka, decko je bio u pravu - i rastrze mu vrat. Krv prsti po vetrobranu i instrument-tabli kamiona; curi u flasu Busa koja je stojala prislonjena o prepone serifa Nirija.

Vukodlakova druga ruka grabi Nirijevu sveze podsisanu kosu i dopola ga izvlaci iz Fordovog kamiona. Jednom zarezi u trijumfu, i onda zaranja svoje lice i njusku u Nirijev vrat. Hrani se dok pivo istice iz prosute boce i susti na podu kod kocnice kamiona i gas-pedale.

Toliko o psihologiji.

Toliko o dobroj policijskoj istrazi.