Prošlo je tačno 90 godina od jednog od najkontraverznijih suđenja u istoriji srpskog pravosuđa, posle koga su u zoru 13. juna 1917. godine pobijene vođe organizacije "Crna ruka", na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom

Navršilo se 90 godina od Solunskog procesa, jednog od najkontraverznijih suđenja u istoriji srpskog pravosuđa. Zbog pokušaja atentata na prestolonaslednika, regenta Aleksandra Karađorđevića, tri oficira osuđena su na smrt, a šestoro ljudi na dugogodišnju robiju. 36 godina kasnije, na obnovljenom suđenju u Beogradu, pokazalo se da je sve bila pravna lakrdija.

U zoru 13. juna 1917. godine, u jednom selu nadomak Soluna, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis poslednji put gledao je svet oko sebe. Pred njim postrojen streljački vod, a pored njega, levo i desno, vezani uz direk i sa crnim povezom preko očiju, stoje njegovi drugovi, Rade Malobabić i major Ljubomir Vulović. Sva trojica će uskoro "bogu na istinu". Apis ne želi da mu pokriju oči. Ne priliči to jednom srpskom oficiru, ratniku, revolucionaru i zavereniku. Duvan, međutim, neće odbiti. Izbija poslednje kolutove dima i gleda užareni venac na upaljenoj cigari. Kada on dogori, ugasiće se i njegov život. Više ničega neće biti. Ostaće samo istorija.

Brza amnestija

Šta je bio pravi cilj i motiv Solunskog procesa pokazala je, na poseban način, i sudbina optuženih koji su osuđeni na višegodišnju robiju. Prema naredbi samog regenta Aleksandra, o detaljima pokušanog atentata i samog suđenja nije se smelo govoriti do kraja rata, jer bi to, navodno, moglo uticati na raspoloženje vojske. O tome se nije pričalo ni posle rata, ali je vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, već tokom 1919. godine, sve osuđenike amnestirala i bez posebnog obrazloženja pustila na slobodu.

Neumoljivi regent

U jeku Prvog svetskog rata, u trenutku kada se vojni ishod ne može ni naslutiti, srpsku vladu u izbeglištvu potresa jedna od najvećih afera. Kod makedonskog sela Ostrovo, 29. avgusta 1916. godine na automobil regenta Aleksandra Karađorđevića, koji se vraćao sa fronta, ispaljeno je nekoliko hitaca. Posle sprovedene istrage, za zaveru protiv dinastije Karađorđević i pokušaj atentata na prestolonaslednika, okrivljuju se članovi organizacije "Crna ruka", na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Osim njega, uhapšeni su i pukovnici Milan Milovanović Pilac i Čedomir Popović, major Ljubomir Vulović i još šestorica oficira i civila.

Na suđenju održanom u Solunu, od 20. marta do 23. maja 1917. godine (po starom kalendaru), Temeljko Veljanović, seljak iz okoline Bitolja, tadašnji posilni optuženog majora Vulovića, svedoči da je video Rada Malobabića, odanog Apisovog prijatelja, kako puca na automobil prestolonaslednika. Njegovu priču potkrepljuje i svedok Desimir Čolović, koji tvrdi da je Malobabić još na Krfu optuživao regenta za ratnu katastrofu i da bi ga zato trebalo ubiti. Na osnovu tih svedočenja, Niži sud u Solunu je optužene osudio na smrt. Surovu presudu nešto kasnije potvrđuje i Viši vojni sud, a regent Aleksandar odbija da pomiluje Dimitrijevića, Vulovića i Malobabića. Ostalima će se smrtna kazna zameniti dugogodišnjom robijom, ali za trojicu prvooptuženih više nema nade. Po mraku i bez suvišnih svedoka, streljani su samo tri nedelje kasnije. Dragutin Dimitrijević Apis, glavni organizator Majskog prevrata i najzaslužniji za dinastičku smenu, dočekao je da mu presudi ruka upravo onih koje je i doveo na vlast.

Kod saveznika i međunarodne javnosti ova presuda dobro je primljena, ali domaća javnost je negodovala. Još od prvog dana sumnjalo se da je sudski proces bio nelegalan i da Apis nije učinio ono za šta je optužen. Rođaci i pristalice trojice pogubljenih "crnorukaša" su ubrzo posle Solunskog procesa tražili obnovu sudskog postupka, ali to je učinjeno tek u junu 1953. godine. Vrhovni sud Srbije poništio je presude Nižeg i Višeg vojnog suda iz 1917. godine, zaključujući da su donete na osnovu lažnog svedočenja. Sudu ovo nije bilo teško da ustanovi, jer su oba ključna svedoka u Solunskom procesu i dalje bila živa. Na obnovljenom suđenju, i Veljanović i Čolović tvrdili su da su bili primorani da lažno terete nevine oficire. Nažalost, oslobađajuća presuda, koju je Vrhovni sud izrekao osuđenima u Solunskom procesu, značila je samo Radoju Laziću, jedinom optuženiku koji je živ dočekao sudsku rehabilitaciju.

Ponovljeni postupak, međutim, nije do kraja razjasnio šta su uzroci ove zavere i sudske lakrdije, organizovane tako daleko od otadžbine, duboko iza linije fronta. Doduše, cilj novog suđenja nije ni bio ispravljanje istorijske nepravde, već prvenstveno želja da se ukaže na tiraniju i samovolju nekadašnjeg kralja i njegovih pristalica. Da bi se, međutim, shvatili pravi razlozi ovog pogubljenja, moramo se vratiti znatno ranije, na sam početak 20. veka.

Politika jača od prava

O Dragutinu Dimitrijeviću Apisu više se čulo tek posle Majskog prevrata, kada su u Beogradu, 29. maja 1903. godine ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović. Atentat su organizovali i sproveli mladi oficiri, među kojima je bilo najviše poručnika i kapetana, a sam "mozak zavere" bio je upravo Apis. Iako prevratnici za sebe nisu tražili nikakvu nagradu za ovaj čin, činjenica je da je njihov uticaj u vojsci i državi tokom godina bio sve veći. Zbog udela u prevratu, Apis je dugo godina bio u dobrim odnosima sa kraljem Petrom i regentom Aleksandrom. Preko vojvode Radomira Putnika, načelnika srpskog Generalštaba, Apis je imao toliko uticaja na vojsku, da su ga mnogi nezvanično nazivali i ministrom vojnim. Za organizaciju "Crna ruka", koju je Dimitrijević osnovao, Nikola Pašić je u više navrata govorio da je "država u državi", moćna i opasna.

Kao rođeni zaverenik i revolucionar, Dragutin Dimitrijević imao je značajnu ulogu i u organizovanju atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, koji su u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, sproveli pripadnici organizacije "Mlada Bosna". To ubistvo iskorišćeno je kao neposredan povod za napad Austrougarske monarhije na Srbiju, čime je zapravo i počeo Prvi svetski rat.

Do prvih sukoba između Apisa i regenta Aleksandra došlo je u martu 1915. godine, kada je Dimitrijević prekomandovan za načelnika Užičke vojske. "Crnorukaši" su se tada zalagali za preventivni rat sa Bugarskom, da bi se sprečila mobilizacija njihove vojske, ali je ovaj plan odbijen. Za ratnu katastrofu koja je ubrzo usledila, Apis je žestoko optuživao Nikolu Pašića i Narodnu radikalnu stranku, a sukobi su nastavljeni i na Krfu tokom 1916. godine. Pristalice režima optuživale su Vrhovnu komandu i "Crnu ruku" za sarajevski atentat, dok su oni za poraz i povlačenje srpske vojske optuživali Krunu i radikale.

Ponašanje Apisa i njegovih "crnorukaša" na Krfu je bilo krajnje provokativno. Često su govorili da povratka u Srbiju neće biti za sve, da će se selekcija vršiti kroz slavoluk oštrih sablji! Sve je ovo, verovatno, plašilo i samog regenta. Osim što je strahovao za krunu, Aleksandar je verovatno bio i pod pritiskom međunarodnih faktora. Apisove krvave ruke iz 1903. godine nisu zaboravljene, a s njima i način na koji je dinastija Karađorđevića vraćena na presto. Uz sve ovo, postojao je još jedan razlog zbog koga je trebalo što pre ukloniti "crnorukaše".

Zavera

Naime, tokom 1916. godine, ratni ishod bio je krajnje neizvestan. Mnogi, pa čak i sam Nikola Pašić, verovali su da će se rat završiti pobedom centralnih sila, a među vojskom se pričalo da će saveznici napustiti Solunski front i da će austrijsko-francuski pregovori dovesti do separatnog mira. Ovakvog ishoda rata plašili su se i regent Aleksandar i Nikola Pašić jer je Austrijski car Karlo insistirao na uklanjanju dinastije Karađorđević i uništenju organizacije koja je agitovala protiv Austrougarske. U takvoj situaciji, pristalice režima su verovale da bi zabrana "Crne ruke" i pogubljenje njihovih vođa u Beču moglo biti protumačeno kao gest dobre volje. Srećom, rat je okončan pobedom saveznika, pa za tim više nije ni bilo potrebe.

U kovanju zavere protiv Apisa i njegovih drugova, posebnu ulogu odigrao je i pukovnik Petar Živković, komandant kraljeve garde. Štaviše, veruje se da je upravo on iscenirao atentat na regenta Aleksandra i kasnije organizovao sudsku lakrdiju posle koje će optuženi biti streljani. Reč je, takođe, o zavereniku iz 1903. godine, koji se odvojio od Apisa i osnovao suparničku "Belu ruku". Živković je ne samo pronašao lažne svedoke, već je za rukovodioca celokupnog procesa u Solunu postavio pukovnika Petra Mišića, još jednog učesnika Majskog prevrata, koji je pod Apisovim uticajem penzionisan 1905. godine. Ovo mu je bila prilika za ličnu osvetu, s obzirom na to da je sa većinom optuženih bio u sukobu, što svakako nije išlo u prilog poštenom suđenju.

Draža odbio da svedoči

Suđenje je vodio general Mirko Milisavljević, a javni tužilac je bio general Ljubomir Dabić. Na suđenje su kao svedoci dovođeni mnogobrojni vojnici, oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice. Tadašnji oficiri odbili su da se pojave na procesu, a kasnije i generali Milan Nedić, Dušan Simović, Draža Mihailović i Mustafa Golubić. Presuda je doneta 5. juna 1917.
Bilo kako bilo, bez obzira na tanke dokaze i uverljivo svedočenje optuženih da se nikako nisu mogli zateći na mestu i u vreme pokušanog atentata, Sud je bio neumoljiv. Presude su brzo izvršene, a Apisovu glavu nije mogao da spasi ni princ Đorđe Karađorđević, stariji brat regenta Aleksandra, koji se za njega lično založio. Politika se ponovo, po ko zna koji put, pokazala znatno jača nego što su pravo ili pravda.

VLADA ARSIĆ
Press

O Apisu i Crnoj ruci, poprilčno je napisano, i uglavnom sve kontradiktorno.  
Kažu organizovao i izvršio atentat na kralja Aleksandra Obrenovića, pa opet neki tvrde da je bio navučen: i navode Genčića iz Požarevačke tamnice i neke iz ministarstva finansije koji su obustavili finansiranje vojske i stvorili povoljnu sutuaciju (u Nišu crkavali od gladi konji, a oficiri i podoficiri živeli od zelenaša, neko proturi gladnoj vojsci "Draga (kraljica) će da kupi ceo oficirski kor za dukat". . . ).  Činjenica je da je učestvovao u samom atentatu i da je dobio, kao slučajno, zatrovani metak pa su svi bili ubeđeni da je mrtav.  Izgleda da je bio imun na otrove (preživeo jedno trovanje kao komita na KiM) i metkove, od čega se dugo lečio.  Svi oficiri iz njegovog okruženja i njegove branše (pripadli su obaveštajnoj službi Srpske vojske), neki osuđeni i streljani a neki njemu najodaniji,  Vojin Popović, Tankosić, deda mog školskog -  apisov zavererenik a nezna da mu je tetka meta . .  dobili metak u leđa ili poginuli na čudan način.  U prvom svetskom ratu Apis je bio načelnik štaba Užičke vojske (prodrla početkom rata do Pala kod Sarajeva na AU teritoriju) kod komandanta generala Gojkovića.  General je za vreme suđenja Apisu i drugovima bio na lečenju u Francuskoj.  Neizlečen vraća se na suđenje kao svedok Apisu.  Lađu toprpeduje "sumaren"- podmornica, svi su spašeni a nema generala.  Neki kažu general nije hteo da se spase kao spašavao čast kapetana broda (general je bio putnik i nije bio kapetan broda) a neki kažu da nije bio ni ukrcan.
Kažu organizovao antentat na Ferdinanda, a neki drugi kažu da su ukradeni ratni planovi obaveštajne službe tadašnje Srpske vojske o mogućoj upotrebi u mogućem ratu (ovi dokumenti nisu mogli biti ukradeni ni teoretski, ni u bunilu, a sigurno je da ih ni Apis nije dao. . ), i sprovedeni u delo a da nije bilo rata.  Još neki kažu da je Apis, pošto je bio šef srpske obaveštajne službe, dobio neke podatke od Podrinjskih graničara, graničari proveravali validnost naredbe o  sprovođenju tog dela ratnog plana, pa poslao gardijskog konjičkog poručnika da spreči - tokom puta poručnik, u punom kasu, ubijen u blizini Vranića.
Pravu istinu o Apisu i Crnoj ruci sigurno nećemo saznati dokle god smo pod Bizantijskim okupatorima (Bizant - lažu kad da kažu - Vizant, Grci nemaju V, Bizantijski saveznici i prijatelji Turci satrli Bizant 29.  maja 1453 - majski prevrat kod Srba, cela Grčka neku godinu kasnije), kao što nećemo saznati: ko je stvarni organizator i planer ubistava Mihaila Obrenovića, Aleksandra krađorđevića, dr.  Đinđića, koje uklonio Stojadinovića, kneza Pavla, Antu Markovića, neznamo stvarno kako je završio car Dušan, komu ubi sina, ko mu pobi Vojinoviće i ostale, ko izdade Mrnjavčeviće, ko izdade na Kosovu (onaj što ga slave ne slave ga zbog Srba i Srpstva, već zbog carstva nebeskog i bizantijskog krsta - dokle dođe bizantijski krst dotle i turski jatagani), ko izdade Koču kapetana i Stanka Arambašića, ko pobi one Spske knezove, koje potpuno upropastio takozvani 1.  ustanak, ko je streljao i to u miru i zbog čega i to samo: Srbe, Banatske Nemce i Hrvate, .   Arhive su potpuno nedostupne, kao i građevinska dozvola ili pravo vlasništva ili. . .  Ovo je zemlja SLOBODE a sloboda je DRŽAVNA TAJNA, imamo i Ustav i zakone (valjda pravila: zakoni su uvek isti - nepromenljivi (omov zakon, kulonov. . . ) a ljudska pravila uvek promenljiva), podzakonske akte, i sve kontradiktorno.   Ovakvim zločinačkim i protiv narodnim nedelima Srbi su načisto satrveni i oterani u groblje, pa zadnje 104 godine, popovi jure ove jadne Rome po kartonskim naseljima i "dobrovoljno" pokrštavaju u Srbe.  Kada postanu Srbi u ime humanosti, umesto kartonke dobiju stan u Šumadiji - Topoli i postaju Šumadinci potomci: Beoga, Derevana, Miloša, Vojinovića, Jugbogdanovići, Mišići, Crnjanski, Milići od Mačve. . .  A čujem da neki "dobrovljno"  pokršteni dobijaju i planinske komplekse sa trofejnom, turistički isplativom,  železnicom i modernim skijalištima).  Naslednici pravoslavnog popa Josifa Staljina, i pravoslavnog svetog Josipa Radenika, zvanično u skupštini traže uvoz nekoliko desetina hiljada, ili više, Polinežana ili Kitajaca (ne sećam se tačno) da ih nasele i pokrste u Srbo arijevce.  Iz Filozofije učismo da države, religije, partije, kraljevi i carevi propadaju da bi ostao narod.  Bizant je pao - živeo Bizant, Hitler imao prodor na istok a ko to, ovako pogano po cenu genocida nad drevnim Srpskim plemenom, vrši prodor na sever.  

Највећа лакрдија српског судства

Поверљиви списи са Солунског процеса недвосмислено су показали да је суђење било само шарада којом су се Александар Карађорђевић и Никола Пашић решили Драгутина Димитријевића Аписа и "Црне руке"

Прошло је свега неколико година од завршетка Првог светског рата када је Светозар Прибићевић, тадашњи министар унутрашњих дела Краљевине СХС, случајно опазио неке сандуке у ходнику министарства. Речено му је да су то поверљиви списи из Солуна. Можда више радозналошћу старог новинара него државника, наложио је да се сандуци отворе.

Чим је погледао списе, било му је јасно да је реч о архиви о Солунском процесу. Међутим, оно што је у њима пронашао недвосмислено је говорило да је реч о политичкој намештаљки скованој у кухињи регента Александра, уз несумњиву помоћ тадашњег председника владе Николе Пашића. Прегледавши акте, посебно телеграфску преписку између њих двојице, Прибићевић је схватио да је читав процес режиран са намером да се њихов највећи политички такмац, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заувек уклони са политичке, јавне и животе сцене.

Прибићевић је одлучио не само да ћути већ да поверљиве списе искористи у сопственом интересу. Свестан да му измиче тло под ногама, да и сам полако запада у немилост суверена, од пронађених списа се није одвајао до краја живота са намером да их искористи у случају да на било који начин и сам буде угрожен.

Прича о највећој судској лакрдији у Србији започела је у јеку Првог светског рата, у тренутку када још није могао да се предвиди крајњи војни исход. Код македонског села Острово, 29. августа 1916. године, наводно је покушан атентат на српског регента Александра Карађорђевића, тако што је на његов аутомобил, који се враћао са фронта, испаљено неколико хитаца. На брзину спроведена истрага показала је да иза атентата стоји „Црна рука" са Аписом на челу. Осим њега, ухапшени су и пуковници Милан Миловановић Пилац и Чедомир Поповић, мајор Љубомир Вуловић и још шесторица официра и цивила.

На суђењу одржаном у Солуну, од 20. марта до 23. маја 1917. године, Темељко Вељановић, сељак из околине Битоља, тадашњи посилни оптуженог мајора Вуловића, сведочио је да је видео Рада Малобабића, оданог Аписовог пријатеља, како пуца на аутомобил престолонаследника. Његову причу поткрепио је и сведок Десимир Чоловић, који је тврдио да је Малобабић још на Крфу оптуживао регента за ратну катастрофу и да би га зато требало убити. На основу тих сведочења Нижи суд у Солуну осудио је оптужене на смрт. Пресуду нешто касније потврдио је и Виши војни суд, а регент Александар одбио је да помилује Димитријевића, Вуловића и Малобабића.
Осталима је смртна казна замењена дугогодишњом робијом, али за тројицу првооптужених није било наде. По мраку и без сувишних сведока, стрељани су само три недеље касније. Апис, главни организатор Мајског преврата и најзаслужнији за династичку смену, дочекао је да му пресуди рука оних које је довео на власт.


Апис се прочуо после Мајског преврата, када су у Београду, 29. маја 1903. године, убијени краљица Драга и краљ Александар Обреновић. Атентат су организовали и спровели млади официри, меду којима је било највише поручника и капетана, а сам „мозак завере" био је управо Апис. Иако превратници нису тражили награду за овај чин, чињеница је да је њихов утицај у војсци и држави током година био све већи. Због удела у преврату, Апис је дуго година био у добрим односима са краљем Петром и регентом Александром. Преко војводе Радомира Путника, начелника српског Генералштаба, Апис је имао толико утицаја на војску да су га многи незванично називали и министром војним. За „Црну руку" Пашић је у више наврата говорио да је „држава у држави", моћна и опасна.

Као рођени завереник и револуционар, Апис је имао значајну улогу и у организовању атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.

Међутим, до првих сукоба између Аписа и регента Александра дошло је тек у марту 1915. године, када је Димитријевић прекомандован за начелника Ужичке војске.

„Црнорукаши" су се тада залагали за превентивни рат са Бугарском да би се спречила мобилизација њихове војске, али је овај план одбачен. За ратну катастрофу која је убрзо уследила Апис је жестоко оптуживао Николу Пашића и Народну радикалну странку, а сукоби су настављени и на Крфу током 1916. године. Присталице режима оптуживале су Врховну команду и „Црну руку" за сарајевски атентат, док су они за пораз и повлачење српске војске оптуживали Круну и радикале.

Понашање Аписа и његових „црнорукаша" на Крфу било је крајње провокативно. Често су говорили да повратка у Србију неће бити за све, да ће се селекција вршити кроз славолук оштрих сабљи! Све је ово, вероватно, плашило и самог регента. Осим што је страховао за круну, Александар је вероватно био и под притиском међународних фактора. Аписове крваве руке из 1903. године нису заборављене, а с њима и начин на који је династија Карађорђевића враћена на престо.

Уз све ово, постојао је још један разлог због ког је требало што пре уклонити „црнорукаше". Наиме, током 1916. године ратни исход био је крајње неизвестан. Многи, па чак и сам Никола Пашић, веровали су да ће се рат завршити победом централних сила, а међу војском се причало да ће савезници напустити Солунски фронт и да ће аустријско-француски преговори довести до сепаратног мира.
Оваквог исхода рата плашили су се и регент Александар и Никола Пашић јер је аустријски цар Карло инсистирао на уклањању династије Карађорђевић и уништењу организације која је агитовала против Аустроугарске. У таквој ситуацији, присталице режима су веровале да би забрана „Црне руке" и погубљење њихових вођа у Бечу могло бити протумачено као гест добре воље. Срећом, рат је окончан победом савезника, па за тим више није ни било потребе.

У ковању завере против Аписа и његових другова посебну улогу одиграо је и пуковник Петар Живковић, командант краљеве гарде. Верује се да је управо он инсценирао атентат на регента Александра и касније организовао судску лакрдију после које ће оптужени бити стрељани. Реч је, такође, о заверенику из 1903. године, који се одвојио од Аписа и основао супарничку „Белу руку".

Живковић је не само пронашао лажне сведоке већ је за руководиоца целокупног процеса у Солуну поставио пуковника Петра Мишића, још једног учесника Мајског преврата, који је под Аписовим утицајем пензионисан 1905. године. Ово му је била прилика за личну освету, с обзиром на то да је са већином оптужених био у сукобу, што свакако није ишло у прилог поштеном суђењу.


Код савезника и међународне јавности ова пресуда добро је примљена, али домаћа јавност је негодовала. Још од првог дана сумњало се да је судски процес био нелегалан и да Апис није учинио оно за шта је оптужен. Рођаци и присталице тројице погубљених „црнорукаша" убрзо су после Солунског процеса тражили обнову судског поступка, али то је учињено тек у јуну 1953. године. Врховни суд Србије поништио је пресуде Нижег и Вишег војног суда из 1917. године, закључујући да су донете на основу лажног сведочења. Суду ово није било тешко да установи јер су оба кључна сведока у Солунском процесу и даље била жива.

На обновљеном суђењу, и Вељановић и Чоловић тврдили су да су били приморани да лажно терете невине официре. Нажалост, ослобађајућа пресуда, коју је Врховни суд изрекао осуђенима у Солунском процесу, значила је још само Радоју Лазићу, једином оптуженику који је жив дочекао судску рехабилитацију.

Влада Арсић

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/209492/Najve%C4%87a+lakrdija+srpskog+sudstva.html