Počeci rada na sveznanju

U spisima koje je ostavio Ciceron, zapisano je:"Omnia mea mecum porto" sa objašnjenjem da je ovu maksimu "Sve svoje nosim sa sobom" izgovorio mudrac iz Prijene, Bijant (625-540), bežeći iz rodnog grada pred osvajačkom silom persijskog vladara Kreza. Šta je to "sve svoje" Bijant nosio sa sobom? Teški drveni krevet, sto, stolice, policu na kojoj je držao spise? Ne! Nosio je ono najvrednije što je imao - svoje znanje. Posedovao je upotrebljivo, istinsko znanje koje mu je omogućilo da kvalitetno razmišlja i donosi odluke. On je bio onaj mudrac koji je svoj dar koristio za pravednu stvar - za dobro života - a ona počiva na suštinskom znanju.
Ruso skuplja trave u Ermenonvilu. Akvarel G. F. Majera (1735- 1779)


Ruso skuplja trave u Ermenonvilu. Akvarel G. F. Majera (1735- 1779) Javna i univerzitetska biblioteka u Ženevi

Grčka je poštovala znanje i mudrost. Ono što je te ljude izdvajalo iz prosečnosti bilo je njihovo znanje i donošenje valjanih odluka ili saveta na osnovu zakona činjenica. Bili su to saveti i misli za taj trenutak ali i za vreme koje će tek doći. Bile su to univerzalne misli i znanja. Znanja koja će naučiti i druge da se kvalitetnije organizuju i napreduju u svojim sredinama, stvarajući sopstvene nove vrednosti i sadržaje. To napredovanje različitih društvenih sredina nazivamo - civilizacija.

Čovek nije ni svestan da se priroda poigrala sa njim pa je pojedincima deo mozga, poznat kao hipokampus, podarila većim za nekoliko milimetara od drugih i omogućila im da "dobiju mesto" za odlaganje podataka kojih se kasnije svesno sećaju. Sakupljanjem znanja, dobija se veća mogućnost izbora, veća kombinatorika a samim tim i realniji zaključak ili odluka.

U staroj Grčkoj je postojao izraz polihistor, koji se odnosio se na osobe koje mnogo znaju, i učeni su a to su obično bili pisci koji su u svoja dela unosili mnoga različita znanja i podatke.

Tako su pojedinci stvarali znanja koja su dobila odrednicu opšta znanja. To su znanja koja su poboljšavala opšte vrednosti na mnogo širem prostoru od lokalnih. U Grčkoj je ideja opšteg znanja definisana pojmom enciklopedija, stvorenim od reči enciklika – kružni, zaokružen, opšti i paideja – znanje, obrazovanje. Reč enciklopedija postala je pojam za prikupljanje, sistematizovanje i objektivno publikovanje celokupne ljudske teorijske i praktične delatnosti (opšta enciklopedija) ili pojedine njene grane (specijalne enciklopedije). Enciklopedija nastoji da sintetizuje ljudska znanja i umeća u obliku kompleksnih, zaokruženih celina u kojima su, osim iscrpnih faktografskih podataka, detaljnih stvarnih objašnjenja i istorijskog pregleda, najčešće sadržana kritička analiza i idejna ocena obrađenih pojava i ličnosti. Formiranjem velikih kulturnih zajednica stvorene su i opšte vrednosti. Na opštem znanju grade se i individualna znanja i stvaraju nove vrednosti i dostignuća koja se ugrađuju u opšta znanja ljudske civilizacije.

Ideja o sakupljanju kritički obrađenih podataka i opšteprihvaćenih znanja nastala je još u antici. Rimski polihistor iz I v.p.n.e. Marko Terencije Varon, namesnik Pompeje, dobio je zaduženje od Cezara da organizuje prvu javnu biblioteku u Rimu. Radeći na organizovanom sakupljanju knjiga, prikupio je i ogromna znanja. U svom delu Disciplinarum libri novum, sakupio je znanja koja su se učila u rimskim školama: gramatika, retorika, dijalektika, astronomija, geometrija, aritmetika, muzika i dopunio ih je znanjem iz medicine i arhitekture. U I veku grčki gramatičar Pamfil obradio je sva znanja svoga vremena u 95 knjiga, pod zajedničkim naslovom Livada. Ovo delo je poslužilo kao uzor njegovom savremeniku, rimskom piscu Gaju Trenkilu Svetoniju, štićeniku Plinija mlađeg i arhivaru cara Hadrijana da svoje delo naslovi istim imenom Prata (lat. livade). U isto vreme i poznati pisac Plinije stvara ogromnu kompilaciju u 37 knjiga sa oko 40. 000 obrađenih termina pod imenom Naturalis Historia. Ovo obimno delo se umnožavalo sve do 16. veka u više od 40 izdanja. Hrišćanstvo, kao vladajuća religija Evrope želelaje na svoj način da interpretira antičke uzore i u redakciji Isidora Seviljskog (6-7.v.) objavljuje Origines sive Etymologiarum libri viginti, nastojeći da objavljene pojmove prilagodi potrebama crkve. U istom maniru Hrabanus Maurus (776 - 856.), nadbiskup iz Majnca, objavljuje De Universo, delo koje je pod potpunom dominacijom crkve i odbacivanja svega što se ne nalazi u Svetom pismu. Jedan od najznačajnijih pisanih spomenika 13. veka i srednjovekovne kulture je velika kompilacija francuskog dominikanskog sveštenika Vinsenta od Bevajsa koji je objavio Speculum Majus u 83 knjige, u kojima se vraća antičkim uzorima i uvodi racionalni elemenat u tretiranju materije, najavljujući pojavu renesanse. Danteov učitelj, Firentinac Bruneta Latini između 1260. i 1266. u francuskoj objavljuje Li Livres dou Tresor, enciklopedijsko delo zanimljivo po opisu društveno-političkih prilika u italijanskim gradskim republikama. Otkrivanje novih kontinenata zahtevalo je i proširenje enciklopedijskih sadržaja R. Mafeija, iz Voltere, koji je 1506. objavio Commentarii Urbani sa podacima o otkrićima španskih i portugalskih pomoraca kao i biografije znamenitih ljudi. Pavle Skalić, rodom iz Zagreba, je u Bazelu, 1559. napravio prvu modernu enciklopediju sa nazivom enciklopedija i to u delu Encyclopaediae seu orbis disciplinarum tam sacrarum quam profanarum epistemon. Hajnrih Alsted 1630. objavljuje Scientiarum omnium encyclopaedia u 7 knjiga razvrstanih po alfabetskom principu. Istoriograf Luja XIV i prijatelj Molijera, Žan de Manjon, 1663. započeo je stihovanu enciklopediju pod naslovom Science universelle, koju nikad nije završio. Najpoznatija enciklopedista 17. veka je P. Bajle, borac za slobodu ljudske misli i njenog kazivanja. On je u Roterdamu 1695-1697. objavio Dictionnaire historique et critique, buntovne tekstove za koje je slavni Volter kazao da je to "prvo delo te vrste gde čovek može naučiti da misli" a koje su 1750. jezuiti, zajedno sa autorom, javno spalili na trgu u Kolmaru. Nagli razvoj naprednih ideja i uspon buržoazije, uslovio je stvaranje enciklopedija u kojima su mitologija, teologija, antička istorija i poezija izostavljeni. Tako se 1704. u Engleskoj pojavljuje prva specijalizovana enciklopedija Dž. Harisa Lexicon tehnicum or an universal English Dictionary of Arts and Sciences. Harisov leksikon je poslužio kao osnova E. Šamberu da u Parizu 1728. objavi delo Cyclopaedia or Universal Dictionary of the Arts and Scientices koje je u italijanskom prevodu iz 1748. bila prva enciklopedija u Italiji. Pariski knjižar Le Breton je 1745. poverio Deni Didrou redakciju Šamberove enciklopedije. Didro je shvatao da je rad na enciklopediji dobar poligon za stvaranje novog društva. Elita francuskog duha, povezana kolektivnim radom na velikom delu, prvi put je metodički razvrstala riznicu ukupnog ljudskog znanja. U njoj sarađuju Sondilak, Helvecius, Holbah (filozofija), D Alember (matematika, fizika), Bufon, Dobenton (prirodne nauke), Morele de Prade (teologija), Turgo, Kvesni (ekonomija) Marmontel (književnost), Ruso (muzika) i drugi. Prva knjiga izlazi iz štampe 1. jula 1751. sa čuvenim D Alemberovim uvodnikom. U Engleskoj se pojavila Encyclopedia Britannica (1768-1771.) koja je bila različita od ideje francuskih mislilaca jer je obilovala religioznošću i konzervatizmom. U Nemačkoj se razvio tip leksikona kao što je Zedlerov Konversations – Lexicon iz (1731-1750.). U 19. veku broj enciklopedijskih dela stalno raste. U Italiji se 1841-1851. pojavila Nuova Enciclopedia Italiana u 14 svezaka. Godine 1847-1855. u Rusiji izlazi enciklopedija u 12 knjiga. Duh preporoda javlja se i u slovenskim zemljama. U Češkoj se 1860-1874. pojavljuje enciklopedija u 11 knjiga a u Poljskoj, prvo delo tog tipa izašlo je 1859-1868. U SAD 1858-1863. objavljeno je 16 knjiga New American Encyclopaedia za koju su nekoliko priloga dali i Marks i Engels. U Parizu je u redakciji poznatog leksikografa Pjera Larusa 1864-1876. u 15 knjiga objavljena Grand dictionnaire universel, enciklopedija sa modernim kritičkim objavljivanjem pojmova. U Hrvatskoj su 1887. autori Ivan Zoch i Josip Mencin u Osijeku objavili Hrvatsku enciklopediju. Posle Oktobarske revolucije 1917. u SSSR-u počinje izlaziti enciklopedija u 65 knjiga obimna studija sa iscrpnim podacima o svim naučnim dostignućima. U Beogradu je 1925. u redakciji istoričara i univerzitetskog profesora Stanoja Stanojevića objavljena četvorotomna Narodna enciklopedija. Ugledni istoričar objedinio je rad na enciklopediji, okupljajući 146 elitnih saradnika koji su napisali obilje od 12.000 članaka na 4.375 stranica. Pod budnim okom profesora Stanojevića raslo je ovo kapitalno delo naše kulture koje je pregledno i znalački sažimalo sve oblasti života jednog naroda i države: geografiju, privredu, politiku, vojnu istoriju, religiju, umetnost, školstvo. Na stranicama Narodne enciklopedija našle su se i najznačajnije ličnosti i pregled svetskih događaja. Između dva rata, u Beogradu je u izdanju Narodnog dela a pod uredništvom direktora P. M. Petrovića, objavljeno Sveznanje - opšti enciklopedijski leksikon. Na njemu je osam godina radilo 300 saradnika a trebalo je da bude osnova za Veliku univerzalnu enciklopediju u 12 knjiga - koja nikada nije urađena.

Istorija je pokazala da je pisanje istorije preko enciklopedija jedan vid političke borbe za prevlast ideja i preovladavanje duhovnim resursima grupa ili pojedinaca. Često se dešavalo da je u političkoj borbi, nova vlast preko enciklopedija diskvalifikovala dostignuća prethodne vlasti ili ličnosti. U nedefinisanim režimima u kojima građanska svest i javna reč nisu ispoljeni, enciklopedijski prostor je ili kupovan ili vladajućepartijski obojen. A takve knjige završavaju na prvom đubrištu pri promeni režima, ili bivaju otpisane iz registra biblioteka i izbačene sa polica kao stari papir.

Miomir Tomić

 

<hr />

Znanja Dalekog istoka

Najranija enciklopedija Kine bila je "Jiven leiđu” što znači : "Zbirka literature sređena po kategorijama”. Bila je podeljena na 47 delova koji su dalje klasifikovani na još užu tematiku. Obuhvatila je sve tada znane oblasti, sa navođenjem autora izvora koji se citiraju. Vrednost ovog ostvarenja je i što nudi citate iz radova koji nisu sačuvani do našeg vremena.


Car iz Sancai Tuhui enciklopedije

Najveći udeo u ostvarivanju cilja da "Jiven leiđu” ugleda svetlost dana pružio je Oujang Sjun, kaligraf i naučnik, rođen u porodici vladinih činovnika. Čitav posao je završen 622. godine. Druga značajna kineska enciklopedija imala je nesvakidašnji naziv za današnje pojmove o ovom obliku edukativne literature. U prevodu se to delo zvalo "Šuma dragulja u bašti zakona”. U originalu je ovaj poetičan naslov glasio "Fa juan ču lin” i predstavljao je budističku enciklopediju sastavljenu 668. godine. Imala je sto tomova i izradio ju je budistički sveštenik Tao Ših. Ova enciklopedija deli budističku terminologiju u sto kategorija, koje se zatim dalje klasifikuju i, na kraju, daju objašnjenja. Važan je izvor za proučavanje budističke misli i kineske istorije uopšte a sadrži i odlomke iz nekih tekstova koji nisu vezani za budizam.

Značajna je i serija od četiri enciklopedije koje je pokrenuo i dao im najveći doprinos naučnik i vladar Li Fang. Naziv ove edicije je "Četiri velike knjige Songa”. Song je dinastija za čije su vladavine enciklopedije napisane. Rad je završen u 11. veku, nakon smrti Li Fanga, a ostvareno je pregalaštvom njegovih nastavljača. Prvobitna namera je bila da se obuhvate sva znanja tadašnje kineske države. Prva od četiri enciklopedije bila je naslovljena kao "Carska štiva ere Taiping”, odnosno na kineskom "Taiping Julan”. Puno ime ove ere je zapravo "Taiping ksinguo” i obuhvatala je period od 976. do 984. godine. Bilo je oko hiljadu jedinica i pedeset pet odeljaka, sa izvodima iz raznih dela, najviše iz poetskih i književnih. Sledeće enciklopedijsko delo nastalo u ranim godinama vlasti Song dinastije je "Taiping Guangđi", što se prevodi kao "Opsežni zapisi ere Taiping”. Tu je sakupljeno 7000 priča, odabranih iz preko 300 knjiga i romana, čime ovaj spis ima i antologijski karakter. Dragocenost ove kolekcije priča leži u tome što obuhvata pripovetke od vremena Han dinastije, čiji su predstavnici bili na kineskom prestolu tokom dva poslednja veka pre Hrista, pa do prve polovine 3. veka nove ere. Završava se pričama iz vremena kada je sastavljeno delo pod upravom Li Fanga a to je 978. godina. Uglavnom je mešavina istorijske tematike i natprirodnih elemenata, zasnovanih na taoističkoj i budističkoj tradiciji.

Pisanje po oklopu kornjače

Rad na sakupljanju kulturnih tekovina Kine u 10. veku zvan "Četiri velike knjige Songa" nastavljen je ostvarenjem "Venjuan Jinghua ", ili na srpskom : "Najfiniji cvetovi u bašti literature". To je zbirka poezije i svečanih pesama. Ima enciklopedijski karakter zbog raznovrsnosti poetskih rodova i velikog broja autora. Verovatno najznačajnije i najbliže današnjem shvatanju i definiciji enciklopedije bilo je poslednje ostvarenje iz ove edicije sa još čudnijim nazivom "Glavna kornjača od prostorije sa kartotekom", na kineskom "Cefu juanguji ". Naime, Kinezi su mnogo pre nove ere pisali na kornjačinom oklopu pa je to upotrebljeno kao naslov u ovom slučaju. Na čelu ovog rada bio je Vang Kvinruo pošto je Li Fang već bio mrtav. Rad je započet 1005. godine a završen osam godina kasnije. Kvinruo je okupio brojne značajne naučnike svog vremena. "Glavna kornjača od prostorije sa kartotekom" je gotovo dvostruko veća od "Carskih štiva ere Taiping”. Svojstvene su joj biografije vladara i značajnih ljudi, bitne odluke državnih organa i političke rasprave. Imala je 31 odeljak i obrađivala pitanja vezana za cara, visoke državna činovnike, klanove, feudalce, važne vojne zapovednike, palate i hramove za obožavanje predaka, što je bilo uobičajeno kod Kineza. Postojale su posebne kancelarije za istoriografiju, nauku, obrede... koje su takođe dale doprinos ovoj ogromnoj enciklopediji.

11000 rukom pisanih tomova

Pravi iskorak ka modernijoj praksi i velikim dostignućima kada je reč o kineskom enciklopedijskom pregalaštvu predstavlja takozvana "Jongl enciklopedija" ili "Jongl dadian", što se može prevesti i kao "velika norma ere Jongl ". Jongl je bio treći car iz dinastije Ming i vladao je početkom 15. veka. Bio je jedan od najvećih kineskih careva svih vremena a pojam Jongl predstavlja naziv ere u kojoj je vladao. Enciklopedija nastala u njegovo doba bila je jedan od najvećih poduhvata ove vrsta svih vremena. Čak 146 najuglednijh kineskih naučnika tog vremena izvršilo je rigoroznu selekciju građe. Posle skoro godinu i po dana odneli su caru na uvid ono što su uradili. Veoma zahtevni car ih je odbio i imenovao novi uređivački odbor. Kuriozitet je da je odbor onih koji su sarađivali na Jongl enciklopediji činilo skoro 2200 ljudi. Pored literarnih, tu su bili i članci iz domena religije, astronomije, geografije, istorije, filozofije, umetnosti, medicine... Sistematizovani su i konfučijanski tekstovi, u to vreme smatrani svetim. Kada je enciklopedija završena 1408. godine, imala je skoro 23.000 odeljaka i neverovatnih 11.000 tomova i sve to ručno pisanih ! Zauzimala je prostor od čak 40 kubnih metara.

Nakon što je prestonica premeštena u Peking iz Nanđinga, i enciklopedija biva prebačena u novi glavni grad. Urađene su i dve kopije ovog ogromnog projekta u 16. veku a original je vraćen u Nanđing. U 17. veku mandžurijski osvajači napadaju i Peking i Nanđing. U tim okolnostima izgoreli su original i jedna kopija u Pekingu. Jedna kopija je jedva spasena. Jongl enciklopedija je smatrana svetom knjigom, kojoj su samo odabrani imali pristup. Na žalost nakon izbijanja "bokserskog ustanka " u leto 1900. godine, kineski ustanici greškom pale Hanlin akademiju i carsku biblioteku gde se nalazila preostala kopija enciklopedije. Meta im je zapravo bila britanska ambasada, smeštena u susedstvu. Nakon što su Kinezi uništili sopstveno veličanstveno delo, spasen je manji deo enciklopedije čiji su delovi rasuti po čitavom svetu. Srećom sprečeno je da izgori nekoliko stotina tomova. Međutim, kada se uzme u obzir da je ukupno bilo jedanaest hiljada svezaka, jasno je koliko je kulturno blago uništeno. Više od polovine spasenih tomova danas je u Kini a preostali su uglavnom završili u Londonu.

Knjige četiri skladišta


Korice i stranica iz Jongl enciklopedije

Period vladavine dinastije Ming bio je plodan kada je reč o ovoj delatnosti. Produkt ovog vremena je i enciklopedija "Sankaj tuhui ", završena 1607. godine. Sagledava život u tri dimenzije na zemlji, nebu i čovečanstvo, što sve obuhvata izraz sankaj u naslovu. Tuhuj označava zbirku crteža. I upravo je veliki broj ilustracija svojstven ovom radu, koje sjajno dopunjavaju tekst enciklopedije. Imala je 14 kategorija: geografiju, istoriju, biologiju, astronomiju, biografije značajnih ljudi... Autori su dvojica stanovnika Šangaja. U nekim člancima ima grešaka dok su neki odraz mitološke svesti. Ipak, u celini gledano, iskazuje veću preciznost od ostalih enciklopedija. Primeri za to ogledaju se u članku koji tačno opisuje način oblačenja Koreanaca i Japanaca a tu je i veoma precizna mapa sveta.

I 18. vek je ostavio traga na razvoj kineskog enciklopedijskog rada. Godine 1725. završena je "Potpuna zbirka ilustracija i zapisa od najranijeg vremena do danas "ili u kineskom originalu "Guđin tušu jićeng". Imala je čak 800.000 strana. Obrađen je širok raspon tema - od upravljanja državom preko prirodnjačkih tema pa do geografije, istorije i književnosti. Poslednja dinastija koja je vladala Kinom imala je vlast u trenutku kada je pisana i štampana "Guđin tušu jićeng ". To je bila Ćing dinastija. Carevi Kangsji i Jongženg bitno su pomogli ovo delo. Za vlasti Ćing dinastije nastao je i "Siku kvanšu ", projekat koji je težio da nadmaši Jongl enciklopediju. Aktivnosti na izradi ove gigantske enciklopedije trajale su devet godina, zaključno sa 1782. godinom. Bilo je više od 36.000 tomova i skoro 80.000 glava. Istorijska zbivanja ostavila su traga i na ovo delo.

Najbolje očuvana kopija nekada je bila u Zabranjenom gradu a danas se čuva u jednom muzeju na Tajvanu. Dostupna je zahvaljujući modernim tehnikama beleženja, na kompakt diskovina i internetu. Imala je četiri ogromne celine i zato u prevodu naziv glasi "Knjige četiri skladišta ". Te celine se dalje dele na 44 kategorije.

Vakan sansai zue - korice jednog toma

Ni najnovije doba nije ostalo uskraćeno za enciklopediju ove najmnogoljudnije države na svetu. Izdavačka kuća "Enciklopedija Kine” osnovana je 1978. godine. Ova ustanova relizovala je veliki broj raznovrsnih izdanja. Ipak, izdvajaju se "Enciklopedija Kine ", zatim sažeta varijanta pomenutog dela i kineska verzija "Britanike". Sama izdavačka kuća ima 22 odeljenja i centar za enciklopedijsku terminologiju. Velika "Enciklopedija Kine "pojavila se u 74 toma, koji su izlazili od 1980. do 1993. godine. Ima oko 80.000 odrednica. Deli se na 66 velikh tematskih celina. Odrednice su sređene po sistemu latinične transliteracije. Sažeta verzija ima dvanaest tomova a "Britanika "na kineskom 20. Izdata je i kao CD - ROM, koji je nagrađen u Kini kao veoma važno postignuće na području elektronskog izdavaštva.

Po ugledu na Kineze

U Japanu su, u prvo vreme, korišćene samo kineske enciklopedije. Tako je bilo do 831. godine kada je, po naređenju cara, napisana preteča današnjih japanskih enciklopedija "Hifurjaku ". Delo "Vamio ruiušo", odnosno "Japanska imena, objašnjena i razvrstana”, mada više rečnik nego enciklopedija, predstavlja prvo autentično japansko ostvarenje ove vrste. Potiče iz prve polovine 10. veka i očuvalo se do današnjeg vremena. Na temeljima "Vamio ruiušo "nastajaće kasnije japanske enciklopedije. Izradio ga je japanski erudita i pesnik Minamoto Šitago.

Pomenuta kineska enciklopedija "Sankaj tuhui "koja odslikava svet iz tri aspekta neba, zemlje i čovečanstva imala je veliki uticaj na Japance. Po ugledu na nju, nastaje enciklopedija "Vakan sansai zuje ", sa 105 svezaka u 81 knjizi. Naziv se može prevesti kao "Japanski i kineski ilustrovani prikaz tri sveta”. Sastavio ju je prirodnjak iz Osake, Rioan Terađima. Opisuje biljni i životinski svet, sazvežđa, različite ljudske aktivnosti poput zanata i ribolova...

Osveženje u digitalnom obliku

Japanski filozof Niši Amane, koji je težio da upozna japansku javnost sa zapadnom misli i filozofijom, napravio je u drugoj polovini 19. veka enciklopediju "Hjakugaku renva”. Svog uzora našao je u francuskoj enciklopediji Ogista Konta. Između dva svetska rata izašlo je više raznih dela ove vrste. Izdvaja se posebno "Dai hjaka jiten”, što znači "Velika enciklopedia” a izašla je početkom tridesetih godina prošlog veka.

Najpotpunija japanska enciklopedija je "Sekai dai hjaka jiten”, poznatog izdavača "Heibonša". Uz takozvanu "Niponiku ", ona je i najvažnija u Japanu. To je "Svetska sveobuhvatna enciklopedija ". Proističe od "Heibonšine enciklopedije "iz 1984. godine, koja će prerasti u svetsku enciklopediju četiri godine kasnije. Prvo izdanje iz 1984. imalo je 16 a kasnije 35 tomova.

U skladu sa japanskim mentalitetom, firma "Heibonša "je u potpunosti usvojila nova tehnička dostignuća. Otud oni više ne štampaju "Sekai dai hjaka jiten” već je osvežavaju isključivo u digitalnom obliku. Sažeta verzija se čak može nabaviti u vidu takozvanog "Elektronskog rečnika”, što su u stvari mini - kompjuteri koji se drže u ruci i sadrže razne tipove rečnika ili, u ovom slučaju, enciklopediju. Sadržaji se mogu pregledati i on - line i preko mobilnih telefona. Postoji i DVD. Različiti formati imaju razne prednosti i nedostatke ali se tekstualno malo razlikuju. Internet verzija nudi prirodno aktuelnije informacije ali ima samo tekst dok je kod ostalih ostalih elektronskih formi i starom knjiškom izdanju tekst propraćen ilustracijama. Neobično je da su potpisani svi članci u enciklopediji.

Najviše pažnje posvećuje se temama vezanim za Japan. Na zapadu poznata kao "Niponika”, zvanično se zove "Japanska sveouhvatna enciklopedija”. Prvo izdanje je izašlo 1989. godine u 25 tomova. Poslednje izdanje je izašlo 1994. godine sa preko 130.000 odrednica a članke je pisalo čak 6.000 eksperata. Posebno je temeljno urađeno poglavlje sa japanskim toponimima. Navedeno ih je nekoliko hiljada. Pri opisu stranih država, stavlja se naglasak na njihov odnos sa Japanom. Ima preko 50.000 ilustracija, veliki broj grafikona, tabela i mapa. Posebno svojstvo su veoma detaljni opisi glagola koji se definišu daleko šire od obične definicije u rečniku. Postoje i japanske enciklopedije pisane na engleskom a i međunardni enciklopedijski brendovi imaju svoju japansku verziju poput "Britanike " i "Enkarte". "Kodanša enciklopedija "je delo na engleskom jeziku. Pored japanskih stručnjaka koji čine većine, ima dosta stranih autora.

Zapisano se duže pamti

U predgovoru “Srpskog bukvara”, koji je sastavio Vuk St. Karadžić, štampanog u Beču 1827, piše: “Šta god da su ljudi na ovom svijetu izmislili, ništa se ne može uporediti s pismom. Prijatelju ili znancu  svome, koji je daleko preko belog svijeta, možeš poslati misli svoje na komadu hartije; čitati, što su drugi pisali pre dve hiljade godina i napisaše, da  drugi posle nekoliko hiljada godina mogu čitati, to je nauka koja um ljudski gotovo prevazilazi i moglo bi se reći da je onaj koji je prvi izmislio, bio više Bog nego čovek. Pismo je otvorilo put umu ljudskom da se približi k Bogu...”

“ Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci. “
Dositej Obradović



Godine 1882. američki kolekcionar Edvin Smit kupio je kod nekog starinara u Luksoru jedan papirus. Pedeset godina kasnije papirus je dešifrovao Džejms Brestid, tada direktor Orijentalnih starina na Čikaškom univerzitetu. Bio je to medicinski rukopis koji na sedamdeset stubaca sadrži odlomke jedne rasprave iz hirurgije u kojoj se, prvi put u istoriji, mozak pojavljuje pod svojim pravim imenom. Ovo hijeroglifsko pismo poticalo je iz XVII v.p.n.e. ali je, verovatno, to bio prepis starijeg rukopisa sastavljenog oko 3.000 g.p.n.e. Tekstovi obrađuju povrede u lobanji i umanjenje motornih funkcija organizma.

Sve do Demokrita verovalo se da se um i osećanja ne kriju u mozgu nego u srcu. Aristotel je prvi izneo mišljenje da : “Duša nikad ne misli bez slika”.

Kako se došlo do svesti da se znanja prenose?

Za sagledavanje i pisanje kratke istorije pisma, mora se poći u prošlost i, u dugotrajnom i postepenom razvoju mozga i aparata govora, sagledati sve faze potreba da se znanja stvorena u životu prenesu generacijama koje nisu svedoci sticanja tog znanja. Zabeleženo iskustvo, ostavljeno u bilo kom pisanom obliku, ogromna je vrednost za stvaranje civilizacije, čega mnogi nisu svesni.

Za sve koji prihvataju Darvinovu Teoriju evolucije, bez obzira na vrste i podvrste koje su u nauci stvarane, uspravljanje čoveka počelo je sa Pitekantropusom (gr. pitekos – majmun, antrops – čovek) vrstom koja je sakupljala plodove. Uspravljanje je trajalo 15 miliona godina, u vremenu gornjeg pliocena. Ostaci nam govore da je bio visok oko 165–170 cm.

U pećinama Džoukoutjen kraj Pekinga pronađeni su ostaci vrste iz srednjeg pleistocena, najstarije nalazište sa dokazima da su ovi ljudi znali za vatru i koristili je.

Za najstarijeg člana roda Homo zna se da je pronađen u Keniji. Utvrđena mu je starost na 2.500.000 godina i kapacitet lobanje od 800 cm3.

Homo habilis, čija se starost procenjuje na 1.800.000 godina, počeo je da koristi primitivno kameno oruđe i postao je lovac. Od biljne hrane prešao je na mešanu. Upotreba mesa mu je omogućila da izvlači više hranljivih sastojaka. Razvio je gene koji olakšavaju varenje mesa i aminokiselina. On je prvi stvaralac kamene kulture.(Istraživač Endrju Klark i saradnici Univerziteta Kornel utvrdili su da, od oko 3 milijarde i 100 hiljada gena, čovek i majmun imaju samo jedan do dva procenata istih gena! A baš tih nekoliko “naslednih ciglica”, koje utiču na formiranje unutrašnjeg uha i čula sluha kod ljudi, vremenom se usavršilo do mere da je uslovilo pojavu govora za koju je važno bilo da se jasno i razgovetno čuje).

Hladna klima do 400 paralele, stvorila je surovog prarođaka – Neandertalskog čoveka, grubog i neotesanog ali sa kapacitetom mozga od 1.100 – 1.600 cm3. Antropolozi raspolažu dokazima da je grkljan Neandertalskog čoveka bio tako građen da on nije mogao artikulisati bilo šta što bi bilo nalik na reči ma kog današnjeg govora, to jest da on nije mogao da govori kao što to ne mogu ni čovekoliki majmuni.

Ostaci Homo sapiensa koji su otkriveni u Palestini (10 kostura), starosti 35.000 – 41.000 godina, dokazuje da su se vrsta Neandertalca i Homo sapiensa ukrštale. Vrsta evropskog Homo sapiensa bio je čovek iz Kromanjona Vrsta se proširila po čitavom Starom svetu. I on je bio lovac. Postao je snažan, mišićav sa izduženom lobanjom (zapremina moždane duplje od 1.500 cm3). Vremenski, on je živeo od 40.000 – 10.000 g.p.n.e. Čovek iz Kromanjona raspolagao je upotrebljivim vokalnim traktom. A da bi se razvio govor bilo je potrebno da se razvije čeoni režanj leve hemisfere mozga. (18. aprila 1861. Pol Broka, francuski hirurg i antropolog, otkrio je centar za govor koji se nalazi u čeonom režnju leve hemisfere mozga). Donja vilica (mandibula) se uvukla i dobila veličinu kao rezonator zvuka. Kombinovanjem pokreta vilice i ostalih govornih organa, posebno jezika, došlo je do formiranja glasa – govora. Čovek tada sigurno hoda na dve noge, ruke su oslobođene i postaju organi za rad i upotrebu oruđa. Povećanje moždanih kapaciteta stvorilo je uslove za razumno delovanje. Njegov mozgovni kapacitet stekao je biološku osnovu da svesno, prema zamišljenom cilju, izradi oruđe, da počne glasom da određuje pojmove, da misli stvaralački.

Gde god živeo, ovaj tip čoveka ostvaruje neki oblik i stepen kulture. Razvojem misli i slike, Kromanjonac je sigurno želeo da slike iz svog života zabeleži, sačuva. (Američki naučnik Aleksandar Marčak tvrdi da brazde na na artefaktima iz gornjeg paleolitika, kao što su one na jednoj kromanjonskoj kosti staroj oko 32.000 godina, koja se nalazi u Muzeju starina kraj Pariza i ima 69 oznaka sa 24 različita zareza, nisu nastale slučajno, odnosno da nisu urezane nasumice nego imaju određeno značenje).

Govor je doprineo da se formiraju veće društvene zajednice. Posmatranjem, slušanjem i govorom, čovek gradi svoj odnos prema spoljašnjem svetu. Govor je zvuk kojim misao obznanjuje svoje postojanje. Misao bez govora ne postoji u misli drugog.

Utiske misaonog procesa skladišti desna moždana hemisfera. Za povezivanje onog što vidi i čuje sa imenom tog predmeta ili odnosa, zaslužna je leva hemisfera mozga. Rezultat razvoja mišljenja i jezika je ovladavanje apstraktnim mišljenjem i zamišljanjem.

Posle dugog vremena razvoja, čovek je mogao da prepozna drugog čoveka kao biće koje oseća, koje misli i koje je slično njemu. Želja da mu saopšti svoja osećanja i svoje misli primorala ga je da potraži sredstva da se to razume. Ta sredstva su se mogla izvući samo iz čula, iz jedinih instrumenata kojima čovek može da utiče na drugog. Ukupna sredstva kojima možemo da utičemo na čula drugih osoba svode se na dve mogućnosti – na pokret i na glas. Pokret se prenosi neposredno putem dodira, ili neposredno putem gesta. Dodir, zbog ograničenja dužine ruke, ne može se prenositi na daljinu, a gest može da dosegne samo do radijusa vidljivosti. Sporazumevanje gestovima nije razvijalo društvo i ono bi ostalo na osnovnim fizičkim potrebama. Tako ostaju samo čulo vida i sluha, kao pasivni organi sporazumevanja ljudi na daljinu. Veći broj predmeta zapažamo očima nego ušima, a oblici su raznovrsniji od glasova. Oni saopštavaju više za kraće vreme. Osećanja su stvorila sliku. Najrečitiji govori su oni u kojima je više slika.

Materijali za pisanje

Na razvoj pisma, njegovo širenje i morfološke preobražaje veliku ulogu igrao je materijal na kome se pisalo. Prve “beleške” ostavljene su na kamenu, pečenoj glini, drvetu, kosti životinja, plemenitom i neplemenitom metalu, staklu, tkanini, platnu, raznom lišću i unutrašnjem delu kore drveta. Materijal na kojem se pisalo bio je uslovljen geografskim lokalitetom (u Indiji se upotrebljavalo palmovo lišće a u Grčkoj i Italiji lišće masline, lovora i liko – lipovog drveta, savijeni u svitak – rotulus). Materijal je dao i konačno ime za najmanji sastavni deo knjige (folium – list i liber – knjiga). Isto značenje je imala grčka reč biblos – liko, izraz koji je označavao knjigu a množina od reči biblos, biblios – označavao je biblioteku.

Glina je bila veoma omiljena kod Vavilonaca i Asiraca. Na vlažnoj glini su utisnute oznake a onda su ostavljene da se suše na suncu i peku na vatri. Pisalo se i na obojenim zidovima, ugljenom ili bojama, i grebano oštrim predmetima, upućujući sadržaj širem krugu građana. Ovaj oblik pisanja nazivao se grafiti.

Pisanje na metalu (olovne tablice, bronzani listići) korišćeno je za vojne diplome, amajlije za teranje zlih duhova, molbe za proročišta, zapise od uroka, svečana dokumenta, zakone, ugovore, privilegije.

Drvo lipe je upotrebljavano u obliku tablice premazane belilom na kojoj se pisalo crvenim i crnim mastilom na kojoj su ispisivana javna naređenja i u školske svrhe. Povoštene pravougaone drvene tablice, oivičene uzdignutim rubom sa sve četiri strane, na kojim se upisivalo oštrim predmetom – stilos ili grafis, upotrebljavale su se pre početka naše ere. Duži tekstovi su se morali pisati na dve ili više tablica. Da bi se tekst redom čitao, tablice su slagane i povezivane platnenom ili metalnom vrpcom. Ovaj oblik uvezivanja više tablica nazivao se diptih ili poliptih.

Papirus, močvarna biljka iz donjeg Egipta, dala je novi materijal za pisanje. Kad se zelena kora stabljike odvoji, srčika je rezana po dužini u tanke duge trake široke 2 do 3 cm. Zatim su trake premazivane lepkom, u jednom i drugom pravcu. Ova dva mrežasto postavljena sloja pritiskivana su sve dok nisu slepljena i potpuno izravnata. Tako se dobila plagula, koja je sušena a onda glačana slonovom kosti. Upotrebljavala se samo jedna strana a za pisanje se koristio kalamos – cevčica trske.

Pergament je kozja ili ovčija koža koja je nekoliko dana namakana u vodi u kojoj je bio gašeni kreč. Time su odstranjene dlaka, masnoća i koliko je moguće žuta boja. Koža se posle prala u krečnoj vodi i strugala oštrim predmetom a potom bi se isekli listovi odgovarajuće veličine. Pre pisanja su se drvenim lenjirom izvlačile linije i odvajale margine. Za pisanje su korišćene trska ili pero ptice.

Najmlađa vrsta materijala na kojem se pisalo je papir, pronađen u Kini 105. godine. Za njegovu proizvodnju upotrebljavala su se istrugana vlakna biljke duda, lana, kineske trave, pomešane sa vodom, gipsom i želatinom u koju je dodavan skrobni lepak. Dobijena kaša se izlivala na tanka glatka sita da se iscedi i osuši.

Kao što se razvoj jezika može posmatrati kao razvoj živog organizma, isto važi i za grafički izraz, za pismo koje je podložno zakonitostima promena., od nastajanja, preko postepenog razvijanja, usavršavanja do opadanja, zastarevanja, propadanja, izumiranja i potpunog nestajanja.

Načini pisanog sporazumevanja

Prve dokaze ljudske misli i shvatanja otkrivamo u likovnim prikazima, slikama, crtežima i skulpturama, kojima je svrha da sačuvaju sećanje na neki događaj, izraze neko magično značenje ili predstave neku ideju iz mitologije ili religije. Neprimetan razvoj vodi od spomen prikaza iz života vladara i bogova, ratnih pohoda, trijumfa, lova, scena iz posmrtnog života, itd (Sumer, Vavilon, Egipat, Meksiko). Ovi prikazi su predstavljali samo trenutak događaja.

Ali, za podelu misli i znanja sa drugima bilo je potrebno nešto drugo. Slika je pojednostavljena a delovi priče ispričani su u više faza. Na ovakav način svima je bilo jasno šta se događalo i šta se mislilo. Novi zapis nazvan je piktogram – zapis, saopštenje u obliku niza sličica. Ovaj oblik komuniciranja zadržao se u upotrebi sve do XIX veka kod Eskima i američkih Indijanaca.(sl.

Prelaz od slikovnog pisma – piktografije ka pojmovnom – ideografiji uslovljen je sa dva razvojna procesa: pojednostavljivanje sličica i usvajanje leksičke jedinice govora – pojedine reči kao nosioci značenja. Ali govorni jezik je razvio takve reči čije se apstraktno značenje nije moglo neposredno “naslikati” u okviru ideogramskog pisma pa se razvijaju metaforičke (simbolične) sličice – ideogrami (starija faza kineskog pisma; npr. nacrtane dve žene, znači – svađa; nacrtani žena i dete, znači -ljubav). Razvojem ideografske pismenosti stvorena je osnova za razvoj glasovnog pisma. Fonetskoj upotrebi ideograma pogodovala je priroda nekih jezika (staroegipatski i kineski) tj. kratkoća reči i obilje hononima (iste reči različitog značenja) u tim jezicima.

Ideografsko fonetsko pismo zadržalo se u kineskom jeziku, i u pismima sumersko–vavilonskim, egipatskim, kritskim... Glasovna vrednost je preovladala dok nije postala jedina, čime je stvoreno slogovno pismo. (Kinesko pismo u vreme Kung - Fu – Cea, 551 – 478. g.p.n.e., velikog mislioca, imalo je oko 2.500 znakova u upotrebi. Da bi svoja razmišljanja preneo drugima, kineski filozof je morao da traga za likovnim oblicima koji će tačno preneti njegovo stanje svesti, razmišljanja, argumentacije i zaključaka)

Razvoj pisma, doveo je do razmene ideja i pojmova i u sopstvenoj sredini i kod bliskih naroda. Sve veći broj ideograma nije mogao da zabeleži sve novine u upotrebnom jeziku i da objasni stanje emocija ili svesti pa je u upotrebu ušlo silabičko - slogovno pismo. Ovaj način pisanja je koristio jednu oznaku za slog – deo reči. Spajanjem slogova dobijala se reč ili rečenica.

Hijeroglif (gr. hijeroglif - sveti zarez) je naziv za pisane znake bilo kog ideografskog (pojmovnog) pisma – egipatskog, sumerskog, hetitskog, meksičkog, kineskog, pisma sa Uskršnjih ostrva.

Smanjvanje znakova i potreba da se pojednostavi pisanje a ipak zabeleže sve pojave i stanja u kojima se nalazi čovek (ljubavna poezija, verski zanos, patriotska osećanja, lirska poezija) razvilo je konsonantno (suglasnik) pismo. (sl.10) Kod pisanja ovog pisma pišu se samo suglasnici a samoglasnici se ubacuju između da bi se dobio smisao. Zato je ovo pismo stvaralo velike probleme nepoznatom čitaocu. Ako bi se npr. napisala tri suglasnika VRT to može značiti pojam vrta. Ali, dodavanjem samoglasnika između i iza slova može se čitati kao: VRAT,VRATA, VRATI, VERATI, UVRTI itd. Proces fonetizacije pisma učinio je nepotrebnim slikovno pismo pa neka pisma dobijaju vrlo jednostavne oblike (feničansko pismo).


Egipatsko pismo

Egipat je nastao doseljavanjem različitih plemena u plodnu dolinu Nila u dugom vremenskom razdoblju. Zato je egipatski jezik u srodstvu ne samo sa semitskim jezicima (hebrejskim, sirijskim, arapskim, haldejskim, etiopskim...) već i sa jezicima drugih naroda istočne i severne Afrike. Sličnost sa semitskim jezicima je u tome što se reči izvode iz korena koji sačinjavaju tri suglasnika. Dodavanjem samoglasnika između njih ili slogova ispred i iza reči – nastavak, nastaju različita značenja i poruke. I pored sličnosti, egipatski jezik je jezik jednosložnih reči, kojim se služilo stanovništvo. Sam egipatski jezik, pa i pismo, imaju faze razvoja: staroegipatski 3.100 – 2.160.g.p.n.e.; srednjeegipatski 2.160–1786. g.p.n.e; kasnoegipatski 1.559 – 715. g.p.n.e; demotski 715. g.p.n.e. – 715. g; koptski III vek.

Dekorativni oblik egipatskog hijeroglifskog pisma i njegova tesna veza s likovnim načinom izražavanja stvorili su prostor za korišćenje pisma kao sredstva ukrašavanja hramova i grobnica i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Zapisi se sastoje od redova malih slika postavljenih u vertikalne i horizontalne redove. Najčešći smer čitanja je s desna u levo, ali ima zapisa načinjenih u suprotnom smeru. Znakovi egipatskog pisma su samo delom ideogrami. Postoje i tri vrste fonograma ili glasovnih znakova: alfabet – jedan glas jedan znak, biliteralni – dva glasa jedan znak, i triliteralni – tri glasa jedan znak. Fonetska upotreba ideograma ista je kao čitanje rebusa - u tekstu su samo napisani suglasnici, što predstavlja kostur reči uz ideografsku sličicu. Likovi ljudi i životinja u tekstu licem su uvek bili okrenuti u pravcu iz kog se čita (levo ili desno). Kako je isti hijeroglif mogao označiti različite predmete, pojmove, radnje itd., njegovo značenje u tekstu se definisalo dodavanjem odrednica – crtica , simbola itd. koji su ispisani znak uvrštavali u određeni skup pojmova.

Pismo Maja

Maje su živele u tropskom regionu koji odgovara današnjem istočnom Meksiku, Gvatemali, Hondurasu i El Salvadoru. Nastali su još 1.500. g.p.n.e. ali se za civilizacijski početak računa period od oko 250. g.p.n.e. kada su se promenili socijalni život i politička struktura. Nastali su gradovi i moćne države sa vladarima koji su imali status bogova. Pronađeni spomenici iz 700. g.p.n.e. su pisane poruke. Narod Maja je svoje hijeroglifske oznake klesao u kamenu ali i pisao na knjigama od papirusa ukoričenim jaguarovom kožom. Pismo Maja sadrži logograme (stilizovana slika) i znake za slogove zasnovane na konsonantama. Sadržaj je bio uvek iz života vladara a ne bezlični mitovi i religiozne priče. Od majanskih znakova, poznato je 800. Znak obično ima kvadratni ili izduženi ovalni format. Jedan ili više znakova obrazuju blok hijeroglifa. Takvi blokovi raspoređeni su u pravougaonu matricu a ove u redove i stupce. Pošto pismo Maja još uvek nije do kraja odgonetnuto, nije jasan odnos količine logografskih i slogovnih znakova.

Pismo sa Uskršnjih ostrva

Drevni stanovnici Uskršnjih ostrva, udaljeni 4.000 km od najbližeg kopna, stvorili su svoje pismo “rongo - rongo”. Na drvenim pločicama urezuju se ptice, ribe, školjke, biljke, ljudske figure koje se završavaju geometrijskim motivima, trouglovima ili rombovima, ljudima sa atributima životinja. Do danas naučnici se nisu složili da li ovo predstavlja pravo pismo na bazi slogova a ne reči, jer je broj znakova preveliki za jedan alfabet a premali da bi se radilo o rečima.

Alfabet

Razvoj pisma ukazuje na potrebu da se tačno označi svaka izgovorena reč, koja se želi saopštiti drugima, prostorno i vremenski rastavljenima. Teško je utvrditi kada je nastao. Stvaranje alfabeta kao pisma izvršeno je u sinajskom svetu u razdoblju između 1.700. i 1.500. g.p.n.e. Sinajski jezik (jedan od severnih semitskih jezika) prvi je razvio sistem pisanja suglasnika i temeljio se na fotetičkim i slogovnim principima. Pojedini autoriteti datiraju najstariji sačuvani alfabet, epigrafski spomenik (ispisani kameni spomenik) iz XII v.p.n.e, sa natpisom na sarkofagu kralja Ahima, pronađen u sirijskom mestu Džebrilu, starog naziva Gubla ili kako su ga Grci zvali Biblos. Od najstarijeg alfabeta, kritskog ili kiparskog, adaptacijom se formirao semitsko - fenički. Feničani su bili ti koji su Mediteranu predali usavršeni alfabet. Od Feničana, Grci su ga primili u vremenu 1.000–800. g.p.n.e., zadržali semitske nazive za pojedina slova i dali duktusu smer od leva na desno i dodali vokale, usavršivši tako alfabet koji je postao osnova za sva evropska pisma.

Jevrejski alefbet

Čitanje tekstova na hebrejskom jeziku bez samoglasnika predstavljalo je, u staro vreme, veoma težak posao. Da bi se pročitao neki tekst i razumelo njegovo značenje, nije bilo dovoljno samo poznavanje slova već i određena znanja i znatan umni napor.


Pismo Jevreja se, kao i kod pisama drugih semitskih naroda, sastoji samo od suglasnika, kojih ima 22. Četiri slova (alef, he, vav i jod) imaju snagu samoglasnika. Slova kaf, mem, nun, pe i cadik pišu se drugačije kada su na kraju reči. Iako su se oblici nekadašnjih slova razlikovali od današnjih, hebrejsko pismo se uvek pisalo sdesna ulevo.

Uporedo sa razvijanjem pismenosti, sazrevala je ideja o potrebi da se učini nešto što bi olakšalo čitanje. Značajan korak u tom pravcu učinjen je u antičko doba delimičnom upotrebom slova alef, e, vav i jod, kao znakova za određene samoglasnike. Ova četiri slova prvobitno su izgovarana kao suglasnici, ali je vremenom njihov izgovor bledeo i postajao nejasan, pa su se počeli upotrebljavati samo samoglasnici.

Na osnovu “Zbirke pojmova iz judaizma” Rabina Capika Danona

Izvestan zastoj u razvoju pisma sa samoglasnicima nastao je kada se pristupilo utvrđivanju tekstova Starog zaveta, uglavnom pisanih bez samoglasnika. U vreme zaključivanja Svetog pisma, nije bilo bojazni da se tekstovi, zbog nedostatka samoglasnika, mogu pogrešno čitati jer je poznavanje svetih spisa bilo veoma prisutno u narodu, a principe pravilnog čitanja prenosili su učeni ljudi s kolena na koleno. Ta je bojazan postala opravdana kasnije, kada su drugi svetski jezici starog doba, aramejski i grčki, počeli da potiskuju hebrejski.

Pošto je bilo zabranjeno da se tekstu Tore doda bilo koje slovo, učitelji i prepisivači su počeli, radi pravilnog čitanja, da stavljaju posebne znakove u obliku tačkica i crtica iznad, ispod i unutar slova. Tako su stvoreni razni sistemi dodavanja samoglasnika, od kojih je najpotpuniji bio „teverijanski“, koji je i danas u upotrebi.

Punktacija se primenjivala samo za svete spise, dok su se u talmudskoj, rabinskoj i istorijskoj literaturi i dalje upotrebljavali samoglasnici alef, e, vav i jod. Danas se punktacija upotrebljava u Starom zavetu, poeziji, dečijoj književnosti i sl. U svakodnevnom životu, pismima, novinama, poeziji i prozi, umesto punktacije upotrebljavaju se jod, e, vav i alef. Pošto ne postoji jednobrazni sistem primene tih znakova, Svetski savet za hebrejski jezik je 1949. godine predložio pravila kojima se utvrđuje jedinstveni sistem pisanja bez punktacije.
Ideogramsko poreklo slova

Narodi sa severozapada Sredozemlja su, još se uvek ne zna kada i kako, tražeći pismo koje će biti lakše za čitanje i beleženje, odbacili upotrebu do tada važećih sistema pismenosti, kao što su klinasto pismo i hijeroglifi - sistema koji su samo donekle beležili glasove, a najčešće pojmove i slogove. Pre oko četrdeset vekova, na tli nekadašnjeg Kanaana (današnjeg Izraela i dela Libana) nastalo je pismo koje je beležilo samo suglasnike i bilo dosta lako za ispisivanje na koži i papirusu. Smišljanje tih slova bilo je omogućeno i prirodom semitskih jezika, čiji se koreni sastoje od malih grupa suglasnika. Znaci su dobili i svoja imena, koja su označavala ideogramsko poreklo tih slova. Zvali su se: alef (vo), bet (kuća), gimel (kamila), dalet (vrata), he (nejasno značenje), vav (klin), zajin (oružje), het (ograda), tet (breme), jod (ruka), kaf (šaka), lamed (žaoka), mem (voda), nun (riba), sameh (potpora), ajin (oko), pe (usta), cade (nejasno značenje), kof (vrh trnokopa ili majmun), reš (glava), šin (zub ili papirusova šibljika). Prema najpoznatijim žiteljima tih oblasti, ovo pismo nazvano je feničansko (ili ugaritsko). Pre naseljavanja Kaanana, Jevreji su primili to pismo, koje se još naziva i starohebrejsko a koje se na istoku razvilo u aramejsko a na zapadu u grčko pismo. Iz aramejskog Jevreji su, prihvativši ga u vavilonskom ropstvu zajedno sa jezikom, razvili hebrejsko kvadratno pismo.


 

Azijska pisma

Kana predstavlja jedinstveni pojam za japanska slogovna pisma hiragana, katakana i manjogana. Sva ova pisma proistekla su iz logografskog (sistema kod kojih jedan znak predstavlja reč) načina pisanja iz Kine koji Japanci nazivaju kanđi a Kinezi hanzi. Hiragana i katakana nastale su iz drevne manjogane. Manjogana koristi kineska slova da bi označila japanske zvuke. U upotrebi je barem od 6. veka a možda i ranije. Manjogana je ime dobila po najstarijoj očuvanoj i najcenjenijoj zbirki japanske poezije “Manjošu“(manjošu znači „zbirka deset hiljada listova” i potiče, prema japanskoj periodizaciji, iz perioda nara u 8. veku).

Kineska slova kanđi došla su u Japan preko kineskih predmeta poput zlatnog pečata jednog kineskog cara. Još u 5. veku postojali su ljudi zvani fuhito, koji su kao carevi službenici pisali i čitali kineski. Iako su u početku kineski emigranti bili ti koji su pisali dokumentaciju, već od 6. veka dolazi do mešanja, u dokumentima, sa japanskim jezikom, što ukazuje na prihvatanje kineskih slova među Japancima. Tako dolazi do pojave sistema kanbun, što u prevodu znači Han pisanje (Han je inače i danas ubedljivo najbrojnija nacija u Kini, a samim tim i najbrojnija etnička zajednica u svetu). Kanbun je kineskim slovima pridodavao dijakritičke znake (znak dodat slovu koji menja njegov izgovor) koji su omogućavali Japancima da čitaju slova prilagođena japanskoj gramatici.

U modernom japanskom, kanđi se koristi da bi se pisale imenice ili osnove prideva i glagola. Iako je kanđi, u osnovi, kineski hanzi, Japanci su vremenom ovom sistemu pisanja dali niz specifičnosti.

Kokuđi su slova kanđija nastala u Japanu. Ima ih na stotine ali su samo neka ušla u širu upotrebu. Neka slova su promenila značenje u Japanu u odnosu na prvobitna kineska značenja i zovu se kokun. Uz to, vremenom se menjao način pisanja. Pre Drugog svetskog rata, u upotrebi je bio kjuđitai koji se skoro u potpunosti poklapao sa kineskim načinom pisanja. Vlada je posle rata uvela pojednostavljen sistem šinđitai.



Mnoga kineska slova se ne koriste u Japanu mada, u teoriji, svako kinesko slovo može da bude i japansko. Jedan kanđi znak može da označava više reči. Neki čak imaju deset i više značenja. Koje će značenje biti primenjeno, zavisi od niza faktora... poput konteksta ili mesta u rečenici. Neki kanđi znaci uvođeni su više puta iz različitih delova Kine i u različita vremena pa tako imaju različita značenja.

Postoje četiri vrste onjomija, tj. čitanja slova u zavisnosti od regiona Kine i perioda iz koga potiču. Onjomi se pre svega primenjuje na složene reči, najčešće pozajmljene iz kineskog. Ovo pozajmljivanje se često poredi sa preuzimanjem grčkih ili latinskih reči u evropskim jezicima jer kineske reči obično označavaju složenije pojmove od domaćih ili zvuče učenije od japanskih.

Kunjomi je, s druge strane, čitanje domaćih japanskih reči. Kao i kod onjomija, isti kanđi može imati različite izgovore i značenja. Neki kanđi nemaju domaći izgovor kunjomi već samo kineski onjomi. Struktura sloga kod japanskih reči je suglasnik, zatim samoglasnik. Većina kunjomija su dugačka dva ili tri sloga dok su glagoli obično nešto kraći.U nekim slučajevima, više kanđija može biti upotrebljeno da bi se napisala jedna reč i čak mogu označavati različite nijanse značenja iste reči. Nekada su razlike toliko iznijansirane da japanski rečnici nude suprotna mišljenja o ovim kineskim slovima koja su u upotrebi u Japanu. Stoga čak i sami Japanci u nekim situacijama ne znaju koji kanđi da upotrebe.

Nekada se kanđi složenice formiraju mešanjem onjomija i kunjomija. Srodni kunjomiju su nanori, tj. izgovaranja japanskih ličnih imena. Ateđi su slova koja nemaju izvorno značenje već se od njih stvaraju kovanice ili se upotrebljavaju radi njihove izgovorne vrednosti i dodeljuju se neretko stranim terminima. Okurigana su sufiksi iz kane koji stoje uz osnovu iz kanđija. Služe da bi se izmenjali glagoli i pridevi, odredilo glagolsko vreme, potvrđivanje ili negacija i ono što je neobičnost japanskog jezika.

Japanci imaju kategoriju gramatičke učtivosti. Zbog složenosti kanđija, nekad se u Japanu primenjuje furigana. To su mala kana slova štampana pored kanđija kako bi odredila izgovor. Ona se najviše primenjuje u dečijim knjigama pošto deca najčešće znaju hiraganu ali ne i kanđi. Broj slova kanđija nije precizno određen. U najvećem japanskom rečniku kineskih slova ima preko 50 000 slova dok neki u Kini tvrde da ima preko 80 000 - ali većina nije u upotrebi.

Hiragana je kao slogovno pismo deo kane, i njena osnovna jedinica zvuka je mora, koju predstavlja svaki njen simbol. Svaki znak je ili samoglasnik ili suglasnik praćen samoglasnikom, ili nazalni sonant, to jest zvuk koji se može reprodukovati u kontinuitetu prilikom jednog izgovora. Hiragana se upotrebljava za reči koje nemaju kanđi znake. Služi i umesto ređih oblika kanđija, manje poznatih širim masama. Srednjovekovna japanska pesma „Iroha“ poslužila je kao osnova za uspostavljanje redosleda znakova hiragane pošto je to savršeni pangram koji spominje svaki znak kane samo jednom.

Danas se redosled znakova naziva godžuon i važeći je za čitavu kanu. Godžuon znači 50, ali to može da navede na pogrešan zaključak jer, u stvari, ima 46 običnih znakova (rečnici u Japanu rade se po tom redosledu). Za kanu je karakteristična i osobina japanskog jezika zvana jun, čime se dodaje zvuk i. I ovo je u potpunosti preuzet kineski uticaj. Kako vreme prolazi, hiragana i kana bivaju pojednostavljeni. Pored nekoliko pravila i izuzetaka, Japanci pišu onako kako govore. Za hiraganu su osobeni dugi vokali. Koreni hiragane su, pored manjogane, i u kurzivnoj kineskoj veštini lepog pisanja zvanoj sošo. Naime nastanak hiragane odvijao se etapno, pri čemu je je sošo bio međufaza u nastanku. U početku je hiragana bila pismo za žene kojima nije bilo dozvoljeno da se obrazuju onoliko koliko i muškarci. Muškarci su pisali kineskom kaliografijom dok je hiragana dobila i drugo ime: onade, tj. žensko pisanje.

Japanske srednjovekovne spisateljice dosta su koristile hiraganu. Najpoznatije delo je “Priča o Genđiju”, od jedne japanske plemkinje s početka 11. veka. Vremenom su i muškarci počeli da prihvataju hiraganu, naročito za ličnu prepisku. Kanđi i katakana su korišćeni za zvanične spise. Danas se hiragana upotrebljava više od katakane. U početku je svaki glas imao više od jednog znaka. Krajem 19. veka izvršeno je pojednostavljivanje tako da za svaki glas postoji samo jedna hiragana. Pre toga su korišćena i slova zvana hentaigana - slova kane koja, uprkos zastarelosti, neki i danas koriste. Većina Japanaca ne zna hentaiganu.

Katakana je takođe proistekla od kineskih slova, manjogane. Budistički monasi su njihovu skraćenu formu koristili kako bi ukazali na pravilan izgovor kineskih tekstova, u 19. veku. Katakana se brže razvijala i, već u 14. veku, gotovo da se izjednačio broj znakova i glasova. Sam naziv znači „deo kane“ pošto slova potiču od delova složenijeg kanđija. Ima 48 znakova i u početku je smatrana muškim pismom. Najviše se koristi za transkripciju reči iz stranih jezika, posebno stranih imena. Služi i za reči koje odražavaju onomatopeju i za naglašavanje ili isticanje pojedinih reči. I drevni starosedelački narod na severu Japana, Ainu svoj jezik piše katakanom.

Latinica je došla u Japan u 16. veku preko portugalskih misionara. Oni su stvorili svoj sistem latinizacije (latinizacija je predstavljanje nekog jezika latiničnim pismom a da sam taj jezik koristi drukčije pismo). Od svih sistema latinizacije najpoznatiji je i najviše u upotrebi Hepbernov. Američki sveštenik Džejms Hepbern sastavio je prvi moderni japansko-engleski rečnik. Značajni su još kunrei i nipon sistem latinizacije.

Neki ljudi veruju da je pisanje nastalo u Kini. Prvi značajniji očuvani dokumenti o pisanju potiču iz vremena dinastije Šang, koja je vladala u drugoj polovini drugog milenijuma pre naše ere i početkom prvog. Napisani su na plećki vola i kornjačinom oklopu. Ovi natpisi iz vremena dinastije Šang otkopani su u 19. veku. Smatralo se da imaju lekovito dejstvo i nazivani su zmajevim kostima. Tek je pekinški naučnik Vang Jirong otkrio, kada je nameravo da kosti samelje i iskoristi ih kao lek, da se na njima nalaze neobični znaci koji su ostaci drevnog pisma. To pismo se naziva jiaguven.

Kosti i kornjačin oklop korišćeni su za neku vrstu ritualnog proricanja budućnosti. Nakon rituala na njima su zapisivana pitanja i odgovori. Najčešće su se pitanja odnosila na lov, rat, vremenske prilike i razne proslave. Hanzi se, danas kod Kineza, donekle razlikuje od kanđija. Svaki znak predstavlja u isto vreme slog i značenje reči. Kada je hanzi bio u povoju, svako slovo je označavalo neko živo biće, predmet ili pojavu. Vremenom je došlo do usložnjavanja pa danas uopšte ne liče na ono što predstavljaju.

Veliki broj slova su složenice proizašle iz dve ili više reči. Najveći kineski rečnici imaju oko 56 000 znakova. U Kini se pismenim čovekom smatra onaj koji zna dve hiljade slova. Sa znanjem tri hiljade znakova može se čitati kineska štampa. Da bi se uživalo u kineskoj književnosti ili razumeo klasični kineski, potrebno je poznavati duplo veći broj znakova nego za štampu.

Kineska slova se sastoje od dvanaest osnovnih tipova linija. Slovo može biti formirano od jedne pa sve do 64 linije. Svaka od tih linija uvek mora biti u određenom pravcu. Po utvrđenom redosledu pišu se linije svakog slova. Svakom slovu dat je isti prostor, bez obzira koliko ga linija čini. Nema razmaka između znakova i složenice nikad ne stoje jedna pored druge.

Svojstveni kineskom jeziku su brojni homofoni. Homofoni su reči, odnosno slogovi kod Kineza koji isto zvuče ali imaju drugačija značenja. Jasna razlika između njih u pisanju stvara se zahvaljujući različitim znakovima za pojedine homofone. U govornom jeziku veoma ih je teško razlikovati, posebno onima koji nisu Kinezi. Imenice su u kineskom često složenice od dva, tri ili više znakova dok se glagoli i pridevi obično označavaju jednim znakom. Kinesko formiranje složenica može zvučati pomalo smešno za čoveka sa strane. Tako se, na primer, radio formira od reči „prima zvuke mašina“. Univerzitet se označava znakovima za „veliko i učenje“ dok je kompjuter „električni mozak“. Da bi se povećao broj pismenih ljudi, dve hiljade slova je pojednostavljeno.

Koreanci su, kao i Japanci, koristili kineska slova. U Koreji su formirana tri sistema za pisanje korejskog na bazi kineskih slova. To su: hjangčal, gukjeol i idu. U 15. veku smišljeno je autentično korejsko pismo. Moderno korejsko pismo zove se hanegul. Od samih početaka, ono je imalo dosta zajedničkog sa mongolskim pismom. Dugo vremena se smatralo da je korejsko pismo namenjeno prostom narodu i ženama dok su viši slojevi pisali na kineskom ili upotrebljavali korejska pisma proizašla iz kineskog. Posle Drugog svetskog rata, hangeul potiskuje kineska slova. Većina korejske književnosti i korespondencije vrši se na korejskom hangeulu dok se stručna literatura i zvanični dokumenti pišu na mešavini kineskih slova i hangeula. Korejsko pismo ima 24 slova - 14 suglasnika i 10 vokala.

Burmansko ili mjanmarsko pismo potiče iz 11. veka. Ovo slogovno pismo vuče korene iz pisma naroda Mon, koji danas živi na tajlandsko-burmanskoj granici. Slova su zaobljena zbog pisanja palminim listovima pa Burmanci svoje pismo zovu kalon ili „okruglo pismo“.

Pismo Kmera u Kambodži potiče od drevnog bramanskog pisma iz južne Indije. Najstariji pisani dokument na kmerskom je iz početka 7. veka naše ere. Iz kmerskog su proistekla još dva značajna pisma južne Azije - tajlandsko i laošansko. U kmerskim tekstovima nema razmaka među rečima već samo između rečenica. Mnoge reči se različito pišu. Tajlandsko pismo ima 44 osnovna suglasnika, s tim da neki suglasnici imaju više slova. Jezik ima pet tonova - ton sloga se određuje na osnovu toga da li je otvoren ili zatvoren slog, tj. da li se završava na vokal ili na konsonant. Ovo pismo ima i oznake za tonove i dužine sloga.

Pismo
Dva i po milenijuma latinice

Latinično (ili rimsko) pismo danas je globalno najraširenije slovno pismo. Kao zvaničnu azbuku, latinicu koristi više od tri milijarde ljudi u više od pola sveta. Ali, pre no što je postala svetski dominantno pismo, ona je prošla put od 2.500 godina istorije kroz koju je menjana i prilagođavana, ali tako da suštinski ipak manje-više ostane ista kao i kod starih Rimljana.



Smatra se da su Latini u 7. veku pre naše ere usvojili zapadnu varijantu grčkog alfabeta, korišćenu u jednoj grčkoj koloniji u današnjoj južnoj Italiji, a rimska legenda to pripisuje Evanderu, koji je pismenost doneo u Rim šest decenija pre Trojanskog rata. Iz pomenute varijante grčkog pisma nastalo je etrursko, od čijih su 26 slova Latini kasnije usvojili 21: A, B, C, D, E, F, Z, H, I, K, L, M, N, O, P, Q, R, S, T, V, i X. U početku su latinična slova bila nalik na grčka i etrurska, i pisala su se zdesna nalevo. Oblici su kasnije postepeno menjani, prave linije su postajale zakrivljene a pravac pisanja je obrnut.

Isprva, Rimljani su slovom V označavali vokal i konsonant v, a slovom I i vokal i, i konsonant j. Pokušaj rimskog imperatora Klaudija da uvede tri dodatna slova nije bio uspešan. Kasnije, najverovatnije u 3. veku pre nove ere, Z je odbačeno, a uvedeno slovo G, da bi u 1. veku nove ere, kad su se Rimljani bliže upoznali s grčkom kulturom, bila uvedena grčka slova Y i (ponovo) Z, radi tačnijeg pisanja mnogih grčkih reči koje su tada ušle u upotrebu. Stavljanjem Y i Z na sam kraj latiničnog alfabeta, konačan broj slova do kraja Rimskog carstva uvećao se na 23. Dakle, rimski pisari i obrazovani građani Rima koristili su : A, B, C, D, E, F, G, H, I, K, L, M, N, O, P, Q, R, S, T, V, X, Y i Z.

Širenjem Rimskog carstva, i latinično pismo se u kasno antičko doba iz Italije širilo u zemlje oko Sredozemnog mora. Grčko pismo se zadržalo u istočnoj polovini carstva. Tamo gde su, iz latinskog, nastajali romanski jezici (španski, francuski, katalonski, portugalski i italijanski) latinica je, uz određene adaptacije, polako osvajala zapadne teritorije carstva.

Klasična latinica ispisivana je isključivo velikim slovima - mala su se tokom srednjeg veka razvila iz njih, pojednostavljivanjem pri brzom pisanju. Pravila pisanja velikim, odnosno malim slovima kasnije su se menjala kroz vreme, od jezika do jezika. Staroengleski, na primer, retko je koristio velika slova, dok je engleski 18. veka gotovo sve imenice pisao velikim slovom, slično kao savremeni nemački.

Širenjem hrišćanstva, latinično pismo je stiglo i u severnu Evropu, u germanske jezike, potiskujući njihovo runsko pismo, kao i u baltičke (litvanski, latvijski) i neindoevropske jezike (mađarski, finski, estonski). U srednjem veku, kad zapadni Sloveni usvajaju rimokatolicizam, latinica ulazi u poljski, češki, slovački i slovenački jezik. Sve do kraja 15. veka latinično pismo ograničeno je na jezike koji se govore u severnoj, zapadnoj i centralnoj Evropi.

Do početka 18. veka, latinično pismo adaptirano je i uobličeno do ukupno 26 slova, što je standaradna latinica kakvu danas poznaje najveći deo sveta. Svoj pohod na svet ovo pismo je započelo u vreme kolonijalizma - kolonizatori su je koristili za jezike koji dotad nisu imali svoja pisma - i daljeg širenja hrišćanstva na Ameriku, Australiju, delove Azije, Afrike i Pacifika, posredstvom španskog, portugalskog, francuskog, engleskog i holandskog jezika.

I mnogi drugi jezici počeli su da preuzimaju latinicu kao svoje pismo, prilagođavajući pojedina slova svojim jezičkim potrebama, pa su tako svojevremeno nastajala i slova j, w (13. vek), č, ć, š, ž, đ. Danas se latinicom, pored velikog broja naroda u Europi, Americi, Aziji, Africi i Australiji, radi lakšeg sporazumevanja sa njima, sve više služe i oni narodi koji imaju sopstvena drevna pisma - Kinezi, Japanci, Indijci...

Krajem 18. veka, Rumuni, koji su dotad svoj inače romanski jezik pisali ćirilicom, takođe usvajaju latinicu. Vijetnamci, koji su koristili kinesko pismo, pod francuskom upravom počinju da pišu latinicom. U nizu takvih primera treba pomenuti i Tursku koja, u reformska vremena Kemala Ataturka, sa arapskog prelazi na latinično pismo. Sličan proces se nastavlja i u novija vremena – neki narodi turskog govornog područja na prostora bivšeg SSSR-a su, posle Drugog svetskog rata, bili prinuđeni da koriste ćirilicu da bi, posle raspada Sovjetskog Saveza 1991, Azerbejdžan, Turkmenistan i Uzbekistan ćirilicu zamenili latinicom. Nešto ranije, sedamdesetih godina prošlog veka, i NR Kina je razvila zvaničan latinični prevod mandarinskog kineskog jezika.

Adaptacije

Kroz istoriju, latinica je prilagođavana novim jezicima u kojima se koristila, odnosno njihovim specifičnim fonemima. Tako su nastajala i nova slova, i takozvani dijakritički znakovi.

Francuski, na primer, koristi dijakritički znak sedilju, kojom se „umekšava“ slovo „c“, španski koristi takozvanu tildu da označi nazalno „n“, većina romanskih jezika koristi akcent akutni, akcent grav i sirkumflekse, a nemački dijarezu. Mađarski ima takozvani dvostruki akcent, letonski ima ogonek i makron, rumunski koristi takozvani potpisani zarez koji liči na francusku sedilju...

Svi jezici zapadnih i većine južnih Slovena takođe koriste adaptirano latinično pismo. Poljski, na primer, koristi niz digrafa i dijakritičkih znakova, kao što je kvačica, za označavanje mekoće suglasnika, ili crticu iznad slova, za označavanje dužine samoglasnika, kao i slovo „l“ sa kosom crtom, za zvuk sličan „w“. Latinična verzija srpskog jezika, na pojedina slova dodaju kvačice (č, š, ž), kose crtice (ć) i horizontalne crte (đ), a koriste i digrafe (lj, nj, dž)...

Gordana Tomljenović
Planeta