Strucna literatura iz oblasti etike, sociologije, religije i srodnih nauka

Савремене социолошке теорије

Феноменализам

Представници Хусерл, Понти, Е. Морен.

Ова теорија своди друштво на субјективне доживљаје појединаца. Примат се даје значају субјекта у сазнању друштва, а занемарује могућност објективног сазнања структуре друштва и односа међу друштвеним појавама. Друштво се сходно томе објашњава претежно, или искључиво на основу садашњости.

За развитак феноменолошке социологије као социологије садашњости посебно је значајан социолог културе Едгар Морен.

У делу „Дух времена“ критикује марксизам и структурализам. По њему феномен је низ ланчаних догађаја/збивања. Феномен је све оно што не улази у оквире статистичких правилности. Злочин или самоубиство није догађај ако се укључује у статистичке правилности, „али талас злочина, епидемија самоубистава, могу се сматрати догађајима.“

Догађај није успутна појава, није случајна и непредвивљива, везује се за систем културе и еволуцију друштва..

Структурализам

Представници: Луј Алтисе, Ралф Дарендорф, Луј Козер, Мипел Фуко, Клод Леви-Строс.

Као правац достиже врхунац 60-тих година прошлог ека у Француској.

Суштину теорије чини:

* сагледавање структуре појава
* откривање повезаности елемената структуре
* улога језика у друштву.

Структура је скуп знакова, значења који се посматрају у дијалектичком јединству статичког и динамичког у целини појава. Развија се под утицајем метода природних наука.

Структуралисти полазе од претпоставке да у друштву постоје разне структуре. То су чињенице првог реда које имају аутономију у односу на човека. Од њиховог сазнавања зависи објашњење друштва.

Човек се не третира као субјект, већ је сведен на пуки објекат и израз друштвених структура.

У социолошко-филозофском погледу тежи објективизацији истраживања појава, односно анализи „објективираних људских односа“.

У досадашњем развоју структурализма разликују се три основне фазе:

1. предфилозофска – када се јавио као нов метод посебних наука: у лингвистици, литерарној школи, естетици, етнологији, психоанализи, кибернетици, генетици;

2. филозофска – врши се анализа структуре појава

3. постструкталистичка фаза развоја – настаје после радничких и студентских протеста 1968. Прелази се на проучавање процеса који прпоизводе структуру.

Клод Леви Строс

Друштво је несавршен систем различитог понашања, нормалног и аберантног, али се у њему не налазе клице новог друштвеног стања. Ново стање настаје под утицајем спољшњих чинилаца. Човек према томе нема активан и стваралачки однос према друштвеној стварности.

У извесном смислу код њега налазимо и елементе Фројдове теорије подсвести и ене независне и скривене структуре. За разумевањ људске културе савремене цивилизације, по Стросу неопходно је упознати примитивно мишљење. Тек по сазнању подсвесног мишљења могуће је разумевање савремене културе.

Неомарксизам

После Марксове смрти развој марксистичке мисли иде у два правца:

1. ревизионистичко-догматски
2. стваралачки

1. РЕВИЗИОНИСТИЧКО-ДОГМАТСКИ:

А) Вулгарно-економски детерминизам

Б) Политички волунтаризам

А) ВУЛГАРНО-ЕКОНОМСКИ ДЕТЕРМИНИЗАМ

Према схватањима вулгарног економизма целокупна историја је дело гвоздених економских законитости које детерминишу друштвено кретање. Искључује се активна улога човека као креатора историје.

Вулгарно-економски детерминизам карактеристичан је за период Друге интернационале, код Бернштајна и Кауцког.

Кауцки поред осталог марксизам третира као еволуционистичку научну теорију, а дијалектика је потиснута економским детерминизмом.

Б) ПОЛИТИЧКИ ВОЛУНТАРИЗАМ

СТАЉИН (1879-1953)

* Даје догматску концепцију друштва.
* Друштвене појаве анализира са становишта строгог детерминизма из кога је искључен утицај субјеката као активног историјског чиниоца кретања.
* По њему се развој људског друштва завршава у социјализму.
* Узор за развој друштва је совјетско друштво.
* Пренаглашавао је улогу државе у свим елементима друштвеног живота
* Одбацивао је наслеђене културне вредности.

Његово учење о односу вође и масе у изградњи социјализма се претворило у култ личности, при чему је дошло до јачања државе (етатизације) и бирократизације друштва што је довело до идеологије и праксе тоталитарног друштва.

Овај вид марксизма снажно је утицао на заостајање друштвене мисли у социјалистичким земљама.

2. СТВАРАЛАЧКИ МАРКСИЗАМ

Доследно наставља марксистичко учење.

А. Лењин, Ђерђ Лукач, Карл Корш

Б. Франкфуртска школа: Макс Хоркхајмер, Теодор Адорно, Херберт Маркузе, Ерих Фром, Јирген Хабермас, Карл Офе ...

В. Постмарксистичко учење: Франк Андре Гундер, Имануел Волестрин, Дејвид Харвеј

А. Владимир Илич ЛЕЊИН: је посебно је писао о социјалистичкој револуцији, нацији и националном питању, класама и држави. Постојање класа по њему извире из друштвених неједнакости у економским процесима. Дефиницују класа даје у делу „Велика иницијатива“ и пише: „Класе се зову велике групе људи које се разликују по свом месту у историјски одређеном систему друштвене производње, по свом односу (које су већином утврђене и формулисане у законима) према средствима за производњу, по својој улози у друштвеној организацији рада и, према томе, по начину добијања и величини оног дела друштвеног богатства којим располажу.“

Ђерђ ЛУКАЧ: говори о револуционарној улози пролетеријата, отуђењу и ослобођењу човека, тоталитету друштва кроз релацију субјект-објект. У делу „Историја класне свести“ указује да је у капитализму дошло до експлоатације, дехуманизације и отуђења човека, јер је рад постао жртвом капитала.

Карл КОРШ: афирмисао улогу науке и филозофије као елемент револуционарне практичне делатности. Сматра да је изворни марксизам теорија друштвеног развитка, теорија социјалне револуције. Критикује Кауцког, али и лењинизам. Био је присталица покрета радничких савета и сматрао је да је диктатура пролетеријата диктатура класе, а не партије или партијске врхушке, при чему радничка класа доприноси општељудској еманципацији, кроз ослобођење рада и човека.

Б. ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА

Развија критичку теорију друштва. Настала је 30-тих година 20-ог века у Немачкој. Пре Другог светског рата припадали су јој: Хоркхајмер, Адорно, Маркузе Фром, Полок, Најман, а после њега овој школи припадају поред осталих: Хабермас, Велмер, Негт, Офе, Шмит.

МАКС ХОРКХАЈМЕР (1859-1973)

* Развија тезу о културној критици као целовитој научној критици.
* Критикује позитивизам и прагматизам у науци који своде научну мисао на просту примену у пракси.
* Залаже се за афирмацију оних наука, социологије и психологије, које дубље могу да проникну у светско-историјску стварност и место човека у њој.
* По њему се из страха губи способност мишљења. Зато социологија као наука о тоталитету друштва треба да буде ослобођена идеолошког прагматизма, антихуманизма и повезана са економским и психолошким наукама.

ХЕРБЕРТ МАРКУЗЕ (1898-1979)

* Критикује савремену цивилизацију и индустрију.
* Анализира отуђење у савременом друштву.
* За разлику од Маркса сматра да је нов субјект друштвених промена не радничка класа, већ интелектуалци, студенти, чланови радикалних друштвених покрета.

Радничка класа има много више да изгуби од својих ланаца због интеграције у капиталистичко друштво.

Нови историјски субјекти друштвених промена који синтетише ум и револуцију (слој интелигенције) је клица новог слободног света. Та клица је израз нових друштвених потреба.

ЈИРГЕН ХАБЕРМАС (1929- )

* Даје свестрану анализу феномена модерне цивилизације.
* Расправља о суштини идеологије у савременом друштву и њеном утицају на науку и технику.
* Посебно истражује кризне процесе у друштву позног капитализма, с аспекта прожимања економске кризе и социокултурног система друштва.
* У сфери социјалних конфликата настаје класни компромис, који гуши револуционарност друштвених група у свету рада и мења садржај традиционалне класне борбе.

В. ПОСТМАРКСИСТИЧКО УЧЕЊЕ: ТЕОРИЈА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Теорију глобализације развио је Бжезински.

Ова теорија полази од човека као грађанина планете, тј. светске заједнице.

Глобализам је израз интереса транснационалних компанија које теже да постану лидери глобалне унификације света.

Глобализација се изражава кроз:

* планетарно ширење одређених делатности
* удруживање које обухвата свет.

Захваљујући научно-технолошком развоју и међународној подели рада, дошло је до интернационализације бројних делатности: економије, комуникације, политике, културе, екологије.

Теорија потенцира да одређени проблеми не могу да се реше на локалном нивоу:

1. интерсоцијални проблеми: разоружање, мира, превладавање заосталости;
2. проблеми у односу човек-друштво: раста становништва
3. проблеми друштво-природа: исцрпљивање природних ресурса, исхране, нарушавања еколошке равнотеже.

Теорије Франк Андре Гундера и Имануела Волерстина спадају у ред глобалистичких теорија у социологији и залажу се за изучавање друштвених система са становишта тоталитета светских система.

Ова школа светскогсистема, како је многи називају, развија сеод 70-тих година 20. века.

ИМАНУЕЛА ВОЛЕРСТИНА

* Анализира настанак и развој капитализма од 16. века до данас.
* Сматра да су до сада у историји људске цивилизације постојала само две врсте светских система:

1. светске империје (антички Рим) која је заснована на политичкој и војној доминацији

2. модерну капиталистичку светску економију која се заснива на подели рада и економској доминацији. На основу тога он разликује у структури овог система:

* светски центар – који доминира светском економијом и експлоатише остатак система

* периферију – коју чине територије које обезбеђују сировине центру и које овај експлоатише
* полупериферије – које су између експлоататора и експлоатисаних.

Елементи светске капиталистичке привреде су подела рада и размена, а нера-вијеност је последица неједнаке размене рада и експлоатације која траје већ 4. века.

Средиште учења:

1. свет је јединствена и противуречна целина чију основу чини подела рада и закон међузависности;
2. социјално структуирање и просторна сегрегација су израз међународне класне поделе рада;
3. свака друштвена промена не значи стварни напредак човечанства;
4. развој капитализма није нужно један бољи свет;
5. научно-технолошка револуција сама по себи не води у прогрес;
6. светски капиталистички систем налази се у кризи, а око 2050. године треба да пређе у нову врсту историјског система;
7. у друштву постоје транзициони (прелазни) периоди, са неизвесним крајем. Нико не гарантује да ће потоња фаза бити прогресивнија од претходне;
8. Насупрот комунизму, који је утопија, социјализам – посткапита-лизам је остварљив историјски систем. Он «повећава владавину људи над сопственим животом (демократија) и ослобађа стваралаштво».

Волерстин потенцира експлоататорску суштину капитализма и жељу власника да увећају профит. Сматра да је капитализам довео до:

* апсолутног осиромашења пролетеријата у периферним и полупериферним зонама;
* произвео облике расне, етничке, полне, класне сегрегације;
* довео до ширења феномена социјалне патологије и
* навукао над главом човечанства «Дамаклов мач нуклеарног рата».

Овај теоретичар указује и на улогу старих и нови друштвених покрета (тј. радничких, национално-ослободилачких и нових друштвених покрета) у савременој класној и друштвеној борби.

ТЕОРИЈА КОНВЕРГЕНЦИЈЕ

Полази од тезе да постоје сличности различитих система у савременом свету, посебно између капитализма и социјализма. Сличности су у начину производње, промена у друштвеној структури, култури и стилу живота становништва.

Суштину теорије чини тврдња да је у савремености присутан процес приближавања капитализма социјализму услед деловања научно-техничког прогреса. Долази до социјализације капитализма и либерализације социјализма те се стварају друштва новог мешовитог типа.

Зближавање капитализма и социјализма постићи ће се постепеним отклањањем слабости у оба система и позајмљивањем онога што је добро, позитивно и напредно у сваком од њих, а прихватљиво за други систем.

Као позитивни процеси промена наводе се:

1. слабљење државе у социјалистичким системима, а њено јачање у капитализму;
2. слабљење тржишних елемената и развој планирања у капитализму, а слабљење крутог планирања у социјализму уз јачање тржишних односа
3. све већа социјална улога државе која доводи до веће социјалне сигурности радника.

Ове идеје сусрећемо код:

* Џемса Берхама у теорији о менаџерској револуцији
* Хозе Ортега и Гасете у теорији масовног друштва

* Данијела Бела

у теорији о постиндустријском друштву

* Алена Турена
* Алвина Тофлер кроз таласну теорију. Наиме, Тофлер развој друштва посматра кроз таласну тероију и сматра да је у свом развоју друштво прошло кроз три та-ласа: први, време пољопривредне револуције који је започео 8000 год. пре н. е. и трајао до почетка 17. века; други, индустријске револуције који почиње око 1650. год. и траје до 1985; и трећи, технолошке револуције који почиње најра-није у Америци 1955.и шири се преко свих континената. С обзиро да трећи талас захвата све земље, неке мање неке више, у свима долази до децентрализације активности у породичном животу, могућности избора занимања и начина живота, повећаног значаја електронске комуникације, децентрализације политичког и друштвеног система, нарушавања еколошке равнотеже.

ТЕОРИЈА О СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Самјуел Хантигтон објави је књигу „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка“ 1996. По њему 21. век биће век сукоба култура и цивилизација (ислам, православље, католичанство), а не капитализма и социјализма. Сукоб међу цивилизацијама замениће идеолошке и друге облике сукоба. У 21. веку доћи ће до сукоба Запада и незападних цивилизација.

Судар цивилизација доминираће глобалном политиком. „Најзначајнији сукоби избиће дуж несавршених културних граница које раздвајају ове целине“ – пише Хантигтон. Глобални рат је по њему невероватан, али не и немогућ. Он би обухватио муслимане на једној страни и немуслимане на другој. У случају сукоба цивилизација Европа и Америка морају да се држе заједно.

Сукоби су могући и унутар једне цивилизације, а избегавање међуцивилизацијских ратова захтева од најважнијих држава да се држе даље од сукоба у другим цивилизацијама. Ово је по Хантигтону неприхватљиво за САД.

С обзиром да паралелно егзистира више цивилизација услов мира у мултицивилизацијском и мултиполарном свету је:

- уздржавање од мешања у сукобе у другим цивилизацијама и

- правило заједничког посредовања или преговора с циљем обуздавања или заустављања ратова због неодговарајућих граница између држава или група из других цивилизација.

Економско лидерство преузеће Азија, а демографска експлозија ће омогућити да до 2025. на свету буде више муслимана него хришћана. Зато, западњаци морају да схвате да њихова култура није универзална. Западне вође не треба да покушавају да преобликују друге цивилизације јер је то ван њихове моћи, него треба да сачувају, заштите и обнове квалитете Западне цивилизације. Зато је неопходна:

* већа политичка, војна и економска интеграција
* да се у ЕУ укључе западне државе централне Европе
* да се ограничи конвенционална и неконвенционална војна моћ исламских и сличних земаља
* да се успори удаљавање Јапана од Запада у правцу прилагођавања Кини
* да се прихвати Русија као најважнија земља православља и регионална сила
* да се одржи западна технолошка и војна надмоћ у односу на друге цивилизације
* и да се призна да је мешање Запада у послове других цивилизација најопаснији извор нестабилности.