Vidim da ovde ljudi ne prave razliku između ljubavi i zaljubljenosti... a razlika je veeelika.

Glavna odlika zaljubljenosti je ustvari opčinjenost idealnim partnerom, a na realnog se samo prenosi ta predstava. Zaljubljenost najčešće prestaje onog trenutka kada zaljubljena osoba počne da uviđa da njen partner baš i nije tako idealan. Vrlo, vrlo su retki slučajevi gde zaljubljenost preraste u ljubav...

Ljubav je nešto sasvim drugo. Prihvatanje tuđih mana, kompatibilnost sa vrlinama partnera... Zaljubljeni često ne mogu da se "odlepe" jedno od drugog, ponekad i zanemaruju druge bitne stvari u životu, smatrajući da je sve nevažno osim biti sa partnerom. Ljubav to nije; ljubav nam omogućava i da se individualno razvijamo u svakom smislu, neće biti smak sveta ako nismo 24/7 sa partnerom, postojimo i kao pojedinačne ličnosti, imamo i svoj svet, a pored svega toga, partner je deo tog sveta, a ne ceo svet...

Brojne su razlike... Ako nekoga zanima malo detaljnije ovo što sam iznela, a i da ja više ne filozofiram, preporučujem knjigu "Formule ljubavi" Zorana Milivojevića... U njoj je sve ovo lepo objašnjeno, pa i razlika između ljubavi i zaljubljenosti.

Da ja se  slazem sa jednim delom tvog izjava,osim onog "Vrlo, vrlo su retki slučajevi gde zaljubljenost preraste u ljubav..."
ali koliko dugo po tebi traje zaljubljenost  dali teorija o tri godine (najvise)pobedjuje 

Zaljubljenost od tri godine??   Mnogo je...

A nesrecna ljubav? Postoji li to?

I ja se ne slazem sa izjavom da zaljubljenost vrlo,vrlo retko predje u ljubav. Zaljubljenost i ljubav su faze koje nastupaju jedna za drugom. Kada upoznamo nekoga,prvo se zaljubimo,pa ne mozemo odmah voleti nekoga koga fakticki i ne poznajemo.U pocetku nam sve izgleda idealno,a kad pocnemo da uvidjamo i partnerove mane,i one pocnu i da nam smetaju...postoje dve opcije.Ili nestanemo bez traga,zato sto je zaljubljenost prosla,ili ostanemo gde jesmo zato sto volimo svog partnera,i prihvatamo ga sa svim njegovim dobrim i losim osobinama.

Čak i da postoji neki period kad zaljubljenost prestaje, on bi (verovatno) bio različit od osobe do osobe...
Neko može biti zaljubljen dva dana, a trećeg uvideti  da je zaljubljen u svoju idealnu predstavu partnera, a ne u realnog... A neko, pak, ceo život može svog partnera posmatrati kroz sopstvene "ružičaste" naočare.

Lično mislim da zaljubljenost može prerasti u ljubav, ako osoba nakon prestanka zaljubljenosti, tj. uviđanja da partner nije baš idealan, proceni da može živeti sa njegovim osobinama, i dobrim i lošim. Naravno, neophodno je staviti dobre na jednu, a loše osobine na drugu stranu, pa koja prevagne...

Dakle, nisam rekla da je potpuno nemoguće, već samo retko, pa i individualno...

A pobogu je li toliki napor biti zaljubljen, a jos i volis tu osobu ? 

Ne kapiram sto razdvajate to dvoje, kao da jedno mora automatski iskljucivati drugo.