Prosečan stanovnik Srbije ima 40 godina, srednju školu, živi u gradu, nema pasoš, letuje u okolini Herceg Novog, ima povišen krvni pritisak, više je srećan nego što je zadovoljan životom i duguje 400 evra. Žestoko je razočaran u politiku, željan je da popravi svoj život i smatra da mu je za to dovoljno 700 evra mesečno. Zbog nezadovoljstva životom i nemoći da nešto bolje sa njim učini svaki treći građanin Srbije je neoženjen, dok je svaka peta građanka neudata. Jednom rečju, građane Srbije muči mnogo šta, nalaze se u bednjaku, pesimisti su u pogledu brzog rešavanja životnih problema i nemaju poverenja u politiku i političare koji bi trebalo da ih izvuku iz provalije.


To je ukratko profil pokornog podanika ove države do kojeg se došlo najnovijim istraživanjem CESID-a u okviru projekta “Identifikacijom problema do njihovog rešavanja - jačanje kapaticeta javnih institucija za prevenciju potencijalnih sukoba”. Cilj ovog projekta bio je da se poseban akcenat stavi na građanina kojeg su, bez mnogo pitanja i uvažavanja, prethodne političke elite odvele u propast gotovo civilizacijskih razmera. Da li su oni zaista samo odvedeni u provaliju ili su, možda, i prednjačili, ili su, opet možda, svesno sledili svoju elitu ili su, možda, zavedeni - umislili da su na pravom putu u dugo sanjani istorijski rasplet?

Po rezultatima, građani Srbije danas žive bolje nego pre godinu dana. Naime, nešto više od dve petine ispitanika izjavljuje da živi osrednje ili dobro, trećina kaže da živi podnošljivo, a petina živi teško, podnošljivo ili nepodnošljivo. Sa poboljšanjem života povećavaju se i razlike u ocenama: jedni žive sve bolje, a drugi sve gore. Pobošljanja, dakle, nisu podjednako podeljena. Samo tri odsto građana koji od škole u najboljem slučaju imaju osnovnu izjavljuje da dobro žive. Odnosno sa manje škole ili bez nje živi se po pravilu loše da lošije ne može biti, a što stepen obrazovanja raste tako se i život poboljšava.

Život je nepodnošljiv, potpuno ili teško podnošljiv za dve petine ispitanika sa osnovnom školom ili bez nje, za četvrtinu sa radničkim školama, za petinu onih sa srednjim školama i desetinu onih sa višim školama i fakultetima. Među ispitanicima sa najvišim obrazovanjem četiri puta je manje onih koji žive nepodnošljivo nego među onima sa najmanjim obrazovanjem. Svaki četvrti među siromašnima ne može da plaća komunalne i slične troškove, gotovo polovina plaća sa zakašnjenjem a tek svaki četvrti plaća na vreme. Na drugoj strani, od onih koji danas pristojno žive 70 odsto na vreme plaća dažbine, 27 sa zakašnjenjem a 3 odsto izjavljuje da je u dugovima i da ne može uopšte da plaća komunalije iako smatra da pristojno živi.

Kada je reč o životnoj sreći osam odsto građana smatra da “nema sreće u životu”, 10 odsto uglavnom nema, kod 27 odsto sreća je na sredokraći - odnosno čas je ima a čas nema, 32 odsto je uglavnom srećno a 23 odsto su “pravi srećnici”. Uz malo uopštavanja moglo bi se reći da nepuna petina građana misli da uglavnom nema sreće, da je četvrtina negde na sredokraći, dok nešto više od polovine za sebe kaže da je manje-više srećna. Međutim, naši građani su više srećni u životu nego što su njime zadovoljni. Na pitanje o zadovoljstvu ili nezadovoljstvu životom u celini četvrtina ispitanika je rekla da je manje ili više nezadovoljna, trećina da je delom zadovoljna a delom nezadovoljna, dok je zadovoljno dve petine građana. Opšti prosek za sreću u životu, u ocenama od 1 do 10, iznosi 6,48 a za nezadovoljstvo životom 5,86. Kod građana čiji je život po svemu osrednji, bez velikih nada u bolje sutra, prisutni su razni strahovi.

Patriotizam pre nacionalizma
Istraživanje pokazuje da opada procenat onih građana Srbije koji se poistovećuju sa nacijom. Ova vrsta identiteta je u prethodnom peridu bila snažan mobilizacijski faktor masa, koji je rezultirao fatalnim sukobima na spoljnom planu i unutrašnjom kohezijom, koja je činila potporu autoritarnom režimu čitavu deceniju. Ispitivači upozoravaju da to automatski ne znači da je mali obim identifikovanja sa nacijom “otrežnjenje “ ljudi sa ovih prostora već objašnjavaju da ipak trenutno patriotizam , odnosno identifikovanje sa Srbijom kao domovinom, dominira nad nacionalizmom i zaključuju da je to pozitivan nalaz.

Istražujući ekonomski i socijalni status građana CESID-ovi istraživači došli su do zaključka da je ovo društvo u velikim deobama i da su one najvidljivije upravo u ovim oblastima. Posebno se izdvaja grupa građana koju čine oni sa osnovnom školom ili bez nje, nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici, penzioneri, nezaposleni i oni su, po svemu gledano, u lošem položaju već sada ali i sa tendencijom da se to još više pogoršava. S jedne strane evidentna je indiferentnost i pasivnost, a sa druge i potreba da se nešto radi i uradi. Izuzetno je prisutno fatalističko mirenje sa neumitnom sudbinom ali i nastojanje da se stvari menjaju. Odnosno, ima onih koji čekaju da neko drugi, a pre svih država, učini sve za njih ali i onih koji se uzdaju u se i u svoje kljuse.

Generalno, građani Srbije su nezadovoljni politikom i političarima. Oni ih vide kao polje prljavih igara u koje ulaze ljudi bez mnogo morala i obzira, koji menjaju partije i obećavaju bez namere da data obećanja i ispune. Civilne organizacije, pre svega sindikati, se pritom vide kao nemoćni, do kraja nereformisani i u javnosti nedovoljno prisutni akteri. Nezadovoljni onima koji ih vode, građani teško bilo kome poklanjaju svoje poverenje. Sve manje građana veruje institucijama, pa čak i kolegama sa posla ili ljudima uopšte.

Na pitanje zašto su građani tako apatični i nezadovoljni, jedan od istraživača u ovom projektu, sociolog mr Srećko Mihailović, za naš list odgovara da oni nisu toliko apatični i toliko indeferentni prema politici kao što to rezultati pokazuju.
- Tu postoji određeni interes ali to je interes koji je ispoljava u onoj meri koliko se zaista može uticati na političke događaje. Međutim, više puta su građani iskusili da su njihovi kapaciteti uticanja na politiku i političare veoma mali i zato mi i dobijamo taj prividni nalaz o maloj zainteresovanosti za politiku. Da bi građani bili zainteresovali, oni moraju imati priliku da zaista utiču na ono što se dešava u našem društvu. Činjenica je da je gotovo celokupna moć odlučivanja kod nas koncentrisana u rukama nekolicine ljudi koji diktiraju rad Skupštine, Vlade i državnih i vladinih institucija, a kad imamo takvu situaciju onda bi bilo naivno očivati da će građani pokazati neko veće interesovanje šta se tu događa - objašnjava Mihailović.

Svakako da ni za jedno, a pogotovo za društvo u tranziciji, nije dobro da se građani povlače umesto da sami biraju one koji iz problema mogu i treba da ih izvuku. Međutim, ukazuje Mihailović, nisu se naši građani baš u tolikom procentu povukli koliko to nekim političkim akterima odgovara da ističu.
- Apstinencija je relativno velika bila na poslednjim izborima. Na poslednjim parlamentarnim izborima imali smo izlazak od oko 60 odsto birača. S obzirom na loš kvalitet našeg biračkog spiska verovatno se može govoriti i o znatno većem postotku izašlih na izbore i prema mojim pretpostakama to se kreće negde oko 80 odsto, pa se ne može reći da građani baš nisu zainteresovani ko će da upravlja ovim društvom. Dakle, iza te priče o nezainteresovanosti, nekompetetnosti, apstinenciji, ravnodušnosti običnih građana ipak stoji određena politička klasa kojoj odgovara takva predstava o samim građanima i ta priča se toliko dugo ponavlja da su građani počeli i sami da veruju da i ne treba mnogo da se pačaju. Tek kada društvo upadne i krizu i kada elite i politička klasa ne mogu da ga izvuku iz provalija, onda imamo obraćanje građanima kao što se to desilo 2000. godine - kaže Mihailović.

Od našeg sagovornika tražili smo i odgovor na pitanje da li, s obzirom da su najveće želje običnog građana srećna porodica, bolji život, putovanje, sadašnja politička elita može to ispuniti i odvesti ga u Evropu, na koje je on odgovorio da mi još uvek nemamo čak ni pravu elitu a kamoli onu koja bi građane odvela tamo gde im zapravo i jeste mesto.

LJubinka Malešević
   Дневник