3

Bilo je zapravo strašno smiješno kad sam prvi put stupila u njegov kabinet, nije me naročito ni zainteresirao, bez ustručavanja sam istresla kakve su mi informacije potrebne, kako zamišljam tu radio-seriju, ali kad smo se upustili u razgovor, odjednom sam osjetila kako se zaplećem, lupam, kako govorim gluposti, a kad je primijetio da sam u neprilici, odmah je skrenuo razgovor na obične stvari, pitao je da li sam udata, da li imam djece, kamo idem na godišnji odmor, a rekao je i da izgledam mlada i da sam lijepa, htio je da me oslobodi treme, bilo je to lijepo od njega, upoznala sam već toliko hvalisavaca koji znaju samo da se prave važni, iako nisu znali ni desetinu onoga što je on znao, Pavel bi govorio samo o sebi, i bilo je smiješno upravo to što sam kod njega bila čitav sat, a o njegovu sam poslu znala koliko i prije, kod kuće sam pokušala da skrpim reportažu, ali mi nije išlo od ruke, možda mi je to čak bilo i drago, što mi posao ne ide, bar sam imala izgovor da mu telefoniram, da li bi htio pročitati što sam napisala. Sastali smo se u kavani, moja nesretna reportaža imala je četiri stranice, pročitao ju je, galantno se nasmiješio i rekao da je odlična, od samog početka mi je davao na znanje da ga zanimam kao žena, a ne kao redaktor, nisam znala treba li to da me veseli ili vrijeđa, ali bio je tako drag, razumjeli smo jedno drugo, nije bio od onih intelektualaca iz staklenika, takve ne trpim, imao je za sobom bogat život, radio je i u rudniku, rekla sam mu da upravo takve ljude volim, ljude s biografijom Maksima Gorkog, ali najviše me je dirnulo što je iz južne Moravske, što je čak svirao u narodnom orkestru, nisam mogla vjerovati vlastitim ušima, čula sam lajtmotiv svog života, vidjela sam kako mi se iz daljine vraća mladost i osjećala sam kako se uspostavlja njegova vlast nada mnom.

Pitao me je što radim čitave dane, pričala sam mu, a on mi je rekao, još čujem njegov glas, pola u šali a pola sažaljivo, loše živite, gospođo Helena, i izjavio je kako to treba izmijeniti, da treba da počnem živjeti drukčije, da treba malo više da mislim na životne radosti. Rekla sam mu da nemam ništa protiv toga, da sam uvijek bila pristalica radosti, da me ništa toliko ne odbija kao danas moderni pesimizam i sumornost, ali on mi je rekao da nije važno čega sam pristalica, da su pristalice radosti obično sami najtužriji ljudi, oh, kakvu ste istinu rekli, htjela sam da viknem, a onda je rekao direktno, bez uvijanja, da će sutradan doći po mene u četiri sata pred radio-stanicu, da ćemo se izvesti nekamo u prirodu, izvan Praga. Opirala sam se, ta ja sam udata žena, ne mogu tek tako ići sa stranim muškarcem u šumu, a Ludvik je na to odgovorio šalom, da nije nikakav muškarac već učenjak, ali se rastužio, rastužio! Primijetila sam to i obuzela me vrućina od sreće što me želi, i da me želi još više kad mu napomenem da sam udata, jer mu tako izmičem, a čovjek želi najviše ono što mu izmiče, upijala sam željno tu tugu s njegova lica i u tom sam trenutku shvatila da je u mene zaljubljen.

Sutradan šumila je s jedne strane Vltava, s druge strane uzdizala se okomita šuma, bilo je romantično, volim romantiku, ponašala sam se možda malo luckasto, možda neprilično za majku dvanaestogodišnje kćerke, smijala sam se, skakutala, uhvatila sam ga za ruku i prisilila da trči sa mnom, zastali smo, srce mi je udaralo, stajali smo licem u lice tijesno jedno uz drugo, a Ludvik se malo nagnuo i samo me dodirnuo usnama, odmah sam mu se istrgla i opet ga uhvatila za ruku, pa smo trčali komad puta, imam laku srčanu manu i srce mi počne lupati pri najmanjem naporu, dovoljno je da ustrčim stepenicama na prvi kat, i zato sam ubrzo usporila korak, dah mi se pomalo smirivao i iznenada sam tiho, tiho zapjevala prve taktove svoje najdraže pjesme »Ej, sjalo je sunašce na baščicu našu...« a kad sam osjetila da me razumije, zapjevala sam glasno, nisam se stidjela, osjećala sam kako s mene padaju godine, brige, razočaranja, tisuće sivih ljuščica, a nakon toga smo sjedili u maloj gostionici u Zbraslavu, jeli smo kruh i safalade, sve je bilo sasvim obično i jednostavno, neljubazan gostioničar, prljavi stolnjaci, a ipak je to bio divan doživljaj, pitala sam Ludvika da li zna da za tri dana putujem u Moravsku radi reportaže o Putu kraljeva. U koji grad, upitao me je, a kad sam mu odgovorila, rekao mi je da se ondje rodio, opet stjecaj okolnosti od kojeg mi se zavrtjelo u glavi, a Ludvik je rekao da će uzeti dopust i poći sa mnom.

Uplašila sam se, sjetila sam se Pavela, one iskrice nade koju je apalio, nisam cinična prema svom braku, spremna sam da učinim sve da ga spasim, bar radi Zdenkice, ali zašto da lažem, u prvom redu radi sebe, radi svega onog što je bilo, radi uspomene na mladost, ali nisam našla snage da Ludviku kažem ne, nisam našla snage, sad je kocka bačena, Zdenka spava, ja se bojim, a Ludvik je već u Moravskoj i sutra će me čekati na autobusnoj stanici.