Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 19. Apr 2024, 21:52:46
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.
Idi dole
Stranice:
2 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Krvava košulja sarajevska!  (Pročitano 9396 puta)
27. Okt 2007, 21:25:17
Jet set burekdzija


Tihi protest!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 5131
Zastava Majevica
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Ericsson T28
U pitanje je feljton, dijelovi su iz kjnige nedavno preminulog sarajlije Veljka Kojevića! Obavljao je niz važnih funkcija u prošlom sistemu!

Сjећаjући се старе арапске приче о добром султану, коjи jе био жртва похлепе за влашћу, док jе преживљавао осам стотина дана у Сараjеву, Коjовић jе, вели, посматрао како се сулудо маше крвавом кошуљом, сараjевском, призиваjу Бог и ђаво, очекуjе њихова помоћ, сиjу илузиjе и фабрикуjу лажи. Своjе дневничке записе биљежио jе, каже, "немо плачући дубоко у себи"

Проклетство људско да заборавља ни мене ниjе мимоишло и прича о крвавоj кошуљи, до ратних сараjевских дана, била jе готово избледела из мог сећања. У дугим сараjевским ноћима, опхрван страхом и бесаницом, глађу и хладноћом, присећао сам се прошлости, оног људског и лепог, мада свестан да у прошлости нико и ни за шта ниjе нашао решење; сећања о сусретима и збивањима сама су навирала и сама се упоређивала са оним што се дешавало у некад лепом Шехеру.

Причу о крвавоj кошуљи испричао ми jе, пре много времена, Фарук Кадуми, jедан од лидера Палестинске ослободилачке организациjе, у намери да укратко каже о судбини свог народа. У арапском, па и читавом исламском свету, по тоj причи, историjа ниjе забележила ниjедног вођу коjег jе народ волео.

Изузетак jе био неки калиф из Дамаска, или султан, не сећам се више шта jе био, као ни његовог имена, коjи jе наjмање времена проводио у свом прелепом двору. Путовао jе врелим пустињским песком пратећи номаде и намернике, помажући им да преживе и пронађу пут до свог одредишта, залазио у села и радио са сељацима учећи их како наjбоље да искористе плодност земље, градио џамиjе и са верницима редовно упражњавао пет молитви дневно, обожавао децу и играо се са њима, а о ратним походима нити jе причао нити размишљао.

Иако су га таквог сви волели и обожавали, jедног дана пронашли су га избоденог сабљама димискиjама, у џамиjи где jе учио намаз. Његова два братића, жељни власти, силе и рата, смишљено и таjно, у време кад их нико ниjе могао приметити, лишили су га живота, скинули с њега кошуљу и кренули светом.

Свуда су махали крвавом кошуљом и тражили помоћ од приjатеља и познаника, од свих коjи су икада чули за њиховог омиљеног вођу, како би пронашли убице и примерно их казнили. Људи, ганути крвавим мрљама на подераноj кошуљи, окупљали су се и помагали султановим братићима, у ствари убицама, веруjући да jе доброг владара убио неко други. Можда уистину нису знали, или нису хтели знати, да jе омиљеног вођу могла убити само нечиjа жеља за влашћу, за моћи и богатством.

Осам стотина крвавих дана у Сараjеву сећао сам се ове приче, посматрао сам како се сулудо маше крвавом кошуљом сараjевском, како се призиваjу и Бог и ђаво и очекуjе њихова помоћ, како се сеjу наде и илузиjе и фабрикуjу лажи, како на великом балканском сметљишту израстаjу мржње и колективни страхови; гледао сам, наjвише из свог хаустора и у свом хаустору, како се све растаче, како неповратно нестаjу "нераскидиво братство и jединство", комшилук и његов људски лик, како jе над свим људским вредностима одвише лако задоминирала опака жеља за влашћу, снага оружjа, моћ новца, велике политике, што све само по себи доноси несрећу и не оставља ни делић наде за мир и међусобну толеранциjу национално и религиjски измешаног света.

Белешке из мог дневника нити могу закрпити просечену кошуљу нити спрати крваве мрље.

Бележио сам их немо плачући дубоко у себи, а то jе наjтежи облик туге, спознавши одвише касно како сам ипак живео у jедноj трагичноj, мрачним страстима растрзаноj земљи, склоноj кавгаџиjству и свакаквим поделама где се енормно лагало и у коjоj нико и никоме у души ниjе веровао.

У овоj књизи нема измишљених људи и догађаjа. Зато сам обавезан на jедно упозорење: нисам знао, а нисам ни могао знати, шта су људи осећали и мислили; бележио сам шта су говорили и радили. Можда то ниjе довољно за коначан суд о њима.

(Наставиће се)

Обjективност

"'Крвава кошуља сараjевска' не би зрачила оним чиме зрачи велика литература, да у њене темеље ниjе положен принцип обjективности. Коjовић jе таj принцип испоштовао са фанатизмом с коjим се поштуjу велики предсмртни завети. Коjовић никоме ниjе остао дужан нити jе препустио забораву ни наjмању мрву доброте, али jе, како би рекао Павић, одлучан и да ниjедан шамар не однесе у гроб, мада jе, поштуjући принцип 'позитивне дискриминациjе', био склон да увреде 'ситниjе од шамара' лакше опрости Хрватима и Бошњацима - муслиманима него 'своjим' Србима... " (Тодор Дутина, из предговора другом издању књиге).

"Пакао они други"

"Током потоњег рата и непосредно иза рата на све три стране (и на српскоj и на хрватскоj и на муслиманскоj) поjавио се огроман броj текстова коjи, као да су се међу собом утркивали ко ће посведочити о што више бруталности и суровости 'онога другога'. На Балкану су, иначе, 'пакао они други'. У Коjовићевоj књизи нема много крикова и он се трудио да их буде што мање и зато му и jесте пошло за руком да и у књижевном и у политичком и у социо-психолошком смислу његова књига буде сведочанство нечега што jе страшниjе од крика непорециве мржње коjа незадрживо прокуља сваких педесетак година. Коjовић jе jедан од риjетких коjи су схватили и 'злочин сепаратизма' и 'злочин заjедничког живота'... " (Дутина)
Моjе дубоко укорењене навике и jутрос су победиле рационално размишљање: иако jе субота, нерадни дан, а и послови су већ увелико замрли, устао сам рано и пре шест часова изишао из куће. У исто време, из кафића коjи се налази тик уз улаз куће у коjоj стануjем, у улици Матиjе Гупца, изашао jе Мустафа Шошић, власник тог кафића, моj комшиjа на спрату, а са њим пет озбиљних, као од брда одваљених људи, коjе помало и познаjем jер их последњих месеци често виђам, баш у ово за кафану непримерено време.

Љубазно, као увек, поздравио ме комшиjа, а петорица људи, четрдесетих година, село jе у своjе нове, дуге и црне аутомобиле и споро, са невероватно малим размаком између возила, отклизало низ моjу стрму улицу. Изгледали су као дуга, црна застава, злослутна, што jедва лелуjа на ветру. Кренуо сам у супротном правцу, уз улицу размишљаjући и питаjући се - шта ови људи раде сву ноћ у кафићу: сигурно нису пили, приметило би се; можда су коцкали или радили нешто што не могу докучити, али у сваком случаjу необично jе, посебно што осим власника нема друге послуге, а њега раниjе нисам виђао да послужуjе. Има у томе нешто таjанствено помислих.

Срео сам успут свог кроjача, увек веселог стариjег човека пореклом из Братунца, снисходљиво присног, сићушног, мале уске главе и испиjеног, болешљивог лица, али врашки вредног и упорног и надасве доброг маjстора свог заната.

"Баjрам мубарек олсун", поздрављам га; би му драго, узврати широким осмехом и срдачношћу, позва на "кахву".

Канцелариjа jе била глува и хладна, не греjе се суботом, а поште мало, и jедна необична порука: возач шлепера обавештава дасе вратио са пута из Требиња и да више не жели да иде тамо, jер jе у дворишту требињске штампариjе видео графичке машине опљачкане из дубровачке штампариjе "Будућност".

Прелистао сам новине, и сараjевске и београдске, загребачке више не долазе, и од свега што пише, а нарочито од оног што се наслућуjе, хвата ме горчина. Досађуjем се, телефонирам и коначно приjатна вест: породица мог брата, после тридесетпетогодишњег боравка и живота у Дубровнику, успела jе да извуче живу главу. Делуjу, у разговору, безнадежно, поражено и гневно, наглашаваjући да су без ичега - што руха на њима, што круха у њима. Тешио сам их да живот увек почиње од данас, али нису марили за утеху.

Пред подне у канцелариjу улазе Идриз Фазлић и Ратко Драшковић, увек нераздвоjни и добро весели. Позиваjу на пиће, а разлог jе увек лако наћи; данашњи jе посебан: обjављено jе ко су добитници шестоаприлских награда града Сараjева, наjвећег признања коjе оваj град додељуjе своjим истакнутим грађанима. После недавног избора међу бизнисмене године у БиХ, Ратко Драшковић jе добитник и шестоаприлске награде.

Придружуjем им се у пићу.

"Као што знате, мене не занима политика, мене занима посао, али са овом политиком или политикама, како хоћете, нема посла ни правог бизниса", говори Ратко Драшковић.

"Проћи ће и ова лудост као и свака друга. Шта смо могли и очекивати - кад jе поплава, прво говна испливаjу", одвише гласно узвраћа Идриз.

"A последња потону", кроз смех узвраћа Драшковић, потом се уозбиљи и настави: "Слушао сам свог комшиjу, био jе љут и биjесан, он без устезања тешко оптужуjе власт, нарочито Министарство унутрашњих послова да jе организовано сакрило убицу свата на Башчаршиjи, а да jе тргање заставе сватовске, дакле, српске, наљутило Србе. Од љутње до мржње ниjе далеко." Догађаjи с почетком марта тешко су се заборављали. Aко се и по чему осећала разлика међу нама, онда jе она била у степену жестине гнушања због поменутих догађаjа.

"Ма ко ће нас троjицу посвађати", пита Идриз и сипа виски коjег све брже нестаjе из флаше. "Мислиш ли и ти тако?" обраћа се мени и, као да већ зна моj одговор, жустро трља руке.

Вратио сам се кући бучним сараjевским улицама. Пролеће jе, субота, пуно jе познатих лица коjа поздрављаjу широким осмехом или веселим махањем, али jе доста и оних, напрасно уочљивих, неприлагођених пролетном Сараjеву, коjи на свим угловима где се секу улице, у свим пасажима, па и дуж улица, у групама, са огромним свежњевима новчаница у рукама - купуjу девизе. Њихова лица су озбиљна, некако оштра, мрачна, застрашуjућа, па сам се обрадовао кад сам, полазећи уз Далматинску улицу, сустигао Милана Aчића, генерала, некад команданта сараjевске армиjске области.

Био jе у цивилном оделу, некако необичан. Нисмо пуно причали, што ниjе био резултат међусобног неповерења, напротив. Ипак jе нешто лебдело у зраку због чега се и мислило и говорило са задршком. На директна питања, од чега се и састоjао наш разговор, одговарали смо наjчешће неким недефинисаним осмехом или чуђењем. Jош увек ниjе могао да отрпи било какву критику на рачун Jугословенске народне армиjе:

"Боjим се", рекао jе, "да jе од свих државних, политичких и других структура коjе су федеративну Jугославиjу чиниле државом, остала jош само армиjа. Колико ће то и она бити, заиста не знам".

Постоjе времена и околности кад мишљење других и ниjе нарочито битно. О важним животним питањима човек, ипак, одлучуjе сам. A спадао сам у онаj круг људи коjи су безрезервно веровали да, док jе Jугословенска народна армиjа у БиХ, да jе то и моjа држава, док jе Aрмиjа у Сараjеву, да jе то и моj град.

(Наставиће се)



Неко jе тражио, а овде се никада не зна ко шта тражи, али се слепо спроводи, да се у свим стамбеним обjектима организуjу ноћне страже. Прошлу ноћ провео сам у бесмисленом дежурству на улазним вратима. Причало се о уличним бандама, пљачкашима, и убиствима. Држимо закључана врата, на њих са унутрашње стране наслонимо велике металне полице донесене из jедног напуштеног кафића, а од наоружања имамо само моj пиштољ коjег сваке ноћи носи неко други.

Убоjито оружjе коjе има комшиjа Мустафа Шошић служи, изгледа, за његову личну одбрану.

Дежурао сам са др Николом Барбалићем, озбиљним, мирним и увек рационалним човеком, професором математике на Машинском факултету, коjи jе сушта супротност своjоj врло жовиjалноj, па и агресивноj супрузи, иначе ћерки jедног од наjутицаjниjих Хрвата револуционара из Другог светског рата у БиХ.

Она нити хоће нити може да прикриjе мржњу према "србиjанско-црногорском агресору, коjи jе починио невjероватне злочине у Словениjи и Хрватскоj, а ако се не дотуче, учиниће и у БиХ".

Хладну и мрачну ноћ прекраћивали смо на разне начине, понаjвише буљећи у празну ноћ, коjа jе, зачудо, била мирна. Сваки пут, кад би дохватио флашу ракиjе коjу смо имали, професор jе понављао исту мисао: пошто не знамо шта ће бити сутра, зато ноћас будимо задовољни.

Кад се мало разданило, извадио jе из џепа "Исламску декларациjу" Aлиjе Изетбеговића, коjу jе, како рече, купио jуче од уличних продавача, а било их jе по читавом граду. Прочитао jе књижицу са занимањем, и ниjе, како jе рекао, успео да одгонетне колико jе њена садржина опасна у овом смутном времену као идеологиjа или као програм. A применљива? Показа ми подвучен цитат коjи га jе натерао да анализира наше стубиште:

"Исламски поредак може се остварити само у земљама у коjима муслимани представљаjу већину становништва. Без овог исламски поредак се своди само на власт и може се претворити у насиље".

Математичар се претворио у аналитичара и, признаjем, изненадио ме подацима, коjе, без њега, не бих, сигурно, никада сазнао.

У нашем стубишту jе двадесет стамбених jединица. Од тога, пет jе чисто муслиманских породица, шест српских, две хрватске, jедна jевреjска и шест мешовитих бракова. Од мешовитих бракова, три муслимана су ожењена Српкињама, jедан Србин jе ожењен муслиманском, jедан Хрват jе ожењен Српкињом и jедан Србин jе ожењен Хрватицом.

"Jугославиjе више нема", наставља моj саговорник, "нема, дакле, ни Jугословена; кад све смиjешаш, поставиш на своjе мjесто, има ли шанси за већину"?

"Има, из нашег стубишта четири српске породице отишле су далеко", хтедох се нашалити, али ниjе тако изгледало.

С првим мраком почело jе да пуца по граду и око града. Већ се привикавамо на пуцњаву не питаjући ни ко пуца ни зашто пуца. Синоћ jе, прича се, у насељу испод нашег, такође предвече, запуцало. Људи, већ избезумљени од страха, затвараjу се у куће и подруме, а криминалци потом мирно и без страха опљачкали самопослугу, однели новац, пиће, цигарете, козметику.

Први jутарњи поздрав, на завршетку дежурства, донео нам jе Мустафа Шошић, обратио нам се некако љубазно и покровитељски. A онда, сав напрегнут, као извођач казненог ударца на некоj одлучуjућоj фудбалскоj утакмици, снажно jе шутнуо лименку, празну конзерву коjа се откотрљала према подруму, а коjу смо користили као пепељару и на коjоj jе др Барбалић ћирилицом написао: пепељара.

"Озбиљни људи не смиjу себи допуштати глупости због коjих се у овом времену може настрадати", рекао jе Мустафа и отишао.

Доктор Барбалић jе црним фломастером, крупним словима, с друге стране лименке, написао: пепелиница, и то латиницом.

Испробао сам своjу фудбалску вештину, снажно шутнуо лименку коjу више ни Мустафа ни Никола нису могли пронаћи, откотрљала се у прљаву воду у нашем подруму.

И док су негде штектали калашњикови и митраљези, по други пут сам читао "Исламску декларациjу". Aко и нисам схватио права значења Изетбеговићевог програма, почињем да схватам зашто се продаjе по граду и зашто jе читам по други пут.

(Наставиће се)

СЕСТРИНA ПРИЧA

Понедељак, 6. априла 1992.

Скоро ће поноћ, осећам се изгубљено и празно. Ваљда jе то зато што ништа не разумем. Да ли то почиње рат и против кога? Набраjам полугласно, сам себи, воjне касарне у граду и никад нисам сигуран да ли их наброjим шест или седам. A силна воjска у касарнама, и страшно наоружање. Ко то сме и ко може на такву силу?

Неспособан да мислим и записуjем одлазим у собу осамнаестогодишње ћерке коjа читаво вече слуша "Партибреjкерсе", београдску групу коjа jе управо имала сjаjан концерт у Сараjеву. Ћерка ми саопштава, пуна радости, да jе група, после великих и озбиљних проблема, успела да оде из града и стигне у Београд.

Покушавам да заспим, а притиска ме прича моjе сестре коjу jе данас пенушаво испричала, да су Срби змиjе отровнице, љути поскоци. Aко их оставиш на миру, можеш поред њих да спокоjно проводиш године и векове. Они не нападаjу. A, ако, не даj Боже, угрозиш змиjско гнездо, или jош горе, ако им станеш на тело, њихов савршени одбрамбени механизам реаговаће муњевито, смртоносним уjедом
Glas Srpske
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Покушавам да заспим, а притиска ме прича моjе сестре коjу jе данас пенушаво испричала, да су Срби змиjе отровнице, љути поскоци. Aко их оставиш на миру, можеш поред њих да спокоjно проводиш године и векове. Они не нападаjу. A, ако, не даj Боже, угрозиш змиjско гнездо, или jош горе, ако им станеш на тело, њихов савршени одбрамбени механизам реаговаће муњевито, смртоносним уjедом.
Ovaj dio gde mozes pored nas da zivis vjekovima je upravo nasa najveca nesreca i zbog toga nam se svi i desilo a ne svidja mi se ni to da smo poskoci mali ali zajebani sa roscicom na glavi.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Jet set burekdzija


Tihi protest!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 5131
Zastava Majevica
OS
Nepoznat
Browser
Opera 8.01
mob
Ericsson T28
Sutra donosim nastavak! Ja nisam znao da st Partibrejkersi dolazili da sviraju u poluopkoljeno SA i da se mogla izgubiti glava tad na pocetku zato sto cirilicom pise pepeljara! Nek i Bosnjaci procitaju ovo, kome je zapravo smetala JNA u SA u to doba! I koje pucao po gradu do dogadjaja u Dobrovoljackoj, jer su ti jadnici tek tad izasli iz kasarni! Pisac ove knjige docice i do tog!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 27614
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
ma šta da pričaš klošarima to nije strašno ali je najstrašnije kad neki pjesnik ispuca rafal na sarajevo ali neka to je njihova slika
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Jet set burekdzija


Tihi protest!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 5131
Zastava Majevica
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Ericsson T28
Недjеља, 26. априла 1992.

Шетао сам градом. Имао сам утисак да се ништа не дешава и да се ништа ниjе десило. Улице су пуне пролазника, живости, журбе, пролетњег шаренила: већ су оживеле баште у коjима седе докони и заљубљени. Срео сам Идриза Фазлића, старог познаника и сарадника у фирми у коjоj радимо, весео, насмеjан, снажно ме загрлио: "Сретан ти празник, Христос васкресе, да ли се тако каже?"

"Хвала", говорим изненађено, понављам исту реч, а Идриз, схвативши да ме изненадио, тапше ме по рамену и тихо, сасвим тихо добацуjе: "Никада тебе Караџић неће примити међу своjе".

Седели смо у кафани, причали о неважним стварима, можда jе са дугогодишњим познаницима боље не почињати теме где постоjе основане претпоставке да различито мислимо. Тешко jе обjаснити зашто, али Идризова опаска да ме Караџић неће никада примити међу своjе, помало ме жуљала и нашао сам право време да узвратим. Улични продавац ходао jе између столова и продавао "Исламску декларациjу". Купим jе багателно и пошто сам jе раниjе читао, лако нађох место коjе се Идризу не може допасти.

"Зашто то ђубре купуjеш и зашто читаш? Jебо те Aлиjа", рече ми нагнувши се преко стола.

Нагнух се и jа преко стола и читам му jедва чуjно: "Посебан задатак исламског поретка jе ефикасна борба за елиминирање осталих облика антиодгоjа: Ислам jе забранио, а исламски поредак ће, конкретним мjерама, онемогућити: све облике алкохолизирања народа; jавну и таjну проституциjу; порнографиjу у риjечи, слици, на филму и тв; коцкарнице, ноћне и дансинг клубове и друге облике забаве коjи су неспоjиви са моралним схватањем ислама".

"Тебе неће примити Караџић, jа због поменутих забрана нећу код Aлиjе, остаjе нам, дакле, да попиjемо, ти плаћаш, Васкрс jе".

Дуго смо седели, а онда ме Идриз отпратио. Никако нисам успевао да пронађем у "Декларациjи" мисао коjу сам добро запамтио, да "Муслиман може гинути само с именом Aлаха и у славу ислама", па jе испало да jа то нисам запамтио добро и да немам доказ да моj познаник ниjе добар муслиман.

Код куће jе било врло свечано, постављен сто за ручак на коjем се, као украс, издваjала пуна посуда ускршње обоjених jаjа. Моjа сестра, коjа стануjе у близини, донела jе ускршња jаjа, али и необичну новост: да jе комшиjа Хилмиjа, питаjући jе шта носи, истовремено упитао да ли су то Коjовићи постали Срби.

Уторак, 5. маjа 1992.

Коначно jе триjумфовала дивљачка страст за рушењем и уништавањем, за убиjањем. Експлодирала jе мржња!

Све што се дешавало до приjе три дана изгледало jе бледо и бедно, као ловачке хаjке, као шенлуци на свадбама или о верским празницима. Горе људи, трамваjи, аутобуси, куће. С околних брда сикћу ватрене муње. Пролама се градом страшна тутњава, све подрхтава. Наjвише времена проводимо у подрумима и стубишту где се, у страху и паници, одвиjа непрекидан "демократски диjалог" о томе шта се, у ствари, дешава. Не знаjу сви за директиве.

"Ово jе велика воjничка побjеда цивилизациjе и нове грађанске државе. Брђани коjе предводи онаj психопата из Jагомира изгубили су рат са грађанима и сад се свете гранатираjући старце, дjецу, жене", прегласно говори Aлександар - Aцо Кнежевић, и стално гледа у своjу супругу Денизу, Мостарку, коjа само понавља: не може се више поновити Мостар. Дош'о нам ћовjек на нишан.

"Ниjе, болан, психопата него психиjатар", уноси се Aци у лице Хилмиjа Jерковић, стар и болестан комшиjа, оперисан од карцинома, иначе донедавно jедан од наjватрениjих чланова странке Jугословена.

Позива ме Хилмиjа да изађемо из подрума и попушимо по цигарету.

Примиче ми се, некако присан, хоће нешто поверљиво да каже:

"Е, моj добри комшиjа, не бих хтио да погинем или умрем, а да то никоме не испричам. Онаj Фадл, што има своjу воjну jединицу и што се уселио у просториjе на углу наше зграде, моj jе сестрић, али далеко му кућа од моjе. Разбоjник jе, и био и остаће, лопов и криминалац каквих jе мало у граду. До сада се довољно напљачкао да не мора да мисли шта ће бити са њима ако га метак не погоди. Он jе у некоj великоj игри: извршава наређења кад треба пуцати, а никога не пита кад треба пљачкати.

У његовим просториjама сам чуо да су "Зелене беретке" биле риjешиле да свом врховном команданту, по његовом повратку из Лисабона, уруче поклон - ослобођен главни град од jугословенске воjске. Зато су у недељу напале одавно опкољене касарне и команду на Бистрику. Да би одбранили касарне и спасили воjску од масакра коjи им jе припреман, са положаjа око града почела jе урнебесна паљба. Криминалци су успjели да заробе генерала Милутина Кукањца, па jугословенскоj воjсци и ниjе преостало друго него да на аеродрому задрже Aлиjу Изетбеговића и замиjене га за генерала Кукањца.

Е, ниjе ни то ишло лако. С jедне стране предсjедник државе, а с друге само генерал воjске коjа jе у расулу! Посредовањем генерала Мекензиjа и Уjедињених нациjа договорено jе да из града изиђе читава команда са опремом, а у исто вриjеме да предсjедник Изетбеговић безбjедно стигне на своjе одредиште.

Овакви као моj Фадил, коjима jе jедино стало до пљачке, пресрели су колону у Добровољачкоj улици, побили пуковнике мислећи да ће у возилима наћи новац и друге вриjедности..."

Ко зна колико би, и шта, jош испричао моj комшиjа да негде близу ниjе ударила граната, потресла се зграда, а зацвилела стакла, па сам нагло отишао у своj стан. Укључио сам телевизор, што у последње време ретко чиним, и постао jош више потиштен и изгубљен, слушаjући оне на телевизиjи како вичу. A добро каже наш народ - ко има шта да каже, нема потребе да виче. Aргументи су увек гласниjи од људи.

(Наставиће се)

IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
odlicna stvar samo nastavi Smile Smile
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Jet set burekdzija


Tihi protest!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 5131
Zastava Majevica
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 7.0
mob
Ericsson T28
Сриjеда, 13. маjа 1992.

Задржао сам навику да рано устаjем, али на посао идем касно. Послова више нема, окупља се неколико запослених коjи стануjу у непосредноj близини. Не желе људи да се излажу опасностима, никада се не зна где ће и када запуцати, а посебно где ће да падне граната, она прва, изненадна, коjа увек пролиjе крв. A и саме улице тескобне, претеће, закрчене запаљеним аутомобилима, jежевима, бетонским блоковима и контролним пунктовима на коjима су груби, нељубазни и опаки људи.

До канцелариjе има нешто више од jедног километра, а четири су контролна пункта. Немам засада никаквих неприлика, а када успут сустигнем свог кроjача, онда ме и не контролишу, он им само махне руком, поздрави: селам алеjкум, они одговоре - алеjкум селам, и наставимо мирнодопским кораком.

Моj кроjач jутрос ниjе био добре воље; ниjе уобичаjено причљив, ниjе ни снисходљив као раниjе; некако се усправио, чвршће корача, понаша се као да jе улица његова. Зауставили смо се пред његовом радњом, отвара врата, три су катанца и две браве на њима, поставио jе и железну мрежу, каже да каве нема, да посла има напретек, а и примети се кроз отворена врата гомила шареног маскирног платна од коjег, сигурно, шиjе униформе за нове jединице и нову воjску.

"Реци ти мени, добри моj комшиjа, шта нам ово чине?", обраћа ми се, а не гледа у мене. "Рекао бих, вала, да су ово припремали двjеста година. Опаки су Срби кад су jачи, побиће нас све до jедног ако нам Бог и свиjет не помогну. Jа више и не спавам као човjек, стално сам у полусну и страху, дjецу имам. Богами, приjатељу, и у овом нашем граду седамдесет посто Срба су четници, а тридесет посто пета колона."

Тргнуо сам се, изненађен и у тренутку смислим да jе наjбоље да оћутим, али се нашалих: у коjу си трупу мене сврстао, комшиjа?

"Не заjебаваj", рашири руке стари кроjач као да ће да ме загрли, "па ти знаш шта jа о теби мислим".

Наставио сам улицом спорим кораком, негде у даљини груваjу топови, поред мене проjури човек на бициклу у воjничкоj униформи и са црвеним фесом на глави. Пред самим улазом у пословну зграду поново легитимишу.

И док чекам да покажем своjу личну карту, питам себе, корећи се наравно, да ли то ишчезава, или jе неповратно нестао, дух града, онаj грађански и интелектуални, и свуда препознатљив, убиjа ли се и дефинитивно уништава и оно што jе тек преостало jедва видљиво код ретког поjединца - и са граната с брда и изнутра, смишљено и систематски, а све то спроводе неки нови људи, овде - дошљаци из Санџака, источне Босне... одговор jе био испред мене: преко глава мрачних људи коjи нас контролишу видим, у парку испред "Свjетлости", разваљена постоља и оборене бисте Иве Aндрића и Бранка Ћопића.

У канцелариjама, у подруму, коjе су уређене од бившег ресторана, где се некада окупљала интелектуална елита Сараjева и читаве бивше Jугославиjе (с горчином употребљавам реч "бивше" први пут), а где смо преселили од када гранате "неселективно" погађаjу град, глува jе тишина, запослени седе, мало их jе, али сви пуше, jедва се препознаjу.

Примећуjем како Идриз Фазлић смируjе Исмета Бербића, директора нашег дизаjн-студиjа. Млад човек, око тридесет година, с лепо однегованом брадом, врхунски графички дизаjнер, боем коjи уме да живи трагаjући за лепим. Брзо сам схватио да jе престрављен, да jе тек стигао испод Aлифаковца, а ноћас су тамо и по Jарчедолу орали минобацачи.

"Погледаjте", окрену се према мени и показа руком (у дну ходника приметим неколико жена и деце скупљених jедно уз друго), "ноћас су jедва преживjели, остали без ичега и спаваће у овим канцелариjама. Шта овим женама остаjе, шта мени остаjе, него да своjу децу, да своjа два сина, jедном jе седам, а другом девет година, васпитавам и спремам за џихад. Њихов задатак биће jасан, они ће га обавити: двиjе бомбе бациће у двиjе српске породице. И jа ћу тиме одужити своj дуг".

"Ућути, Исмете", обрецну се Идриз Фазлић. Исмет jе застао, слегнуо раменима, окренуо се опет према мени и кренуо према вратима."Извините, предсjедниче", тако ми се jош обраћао.

Петак, 15. маjа 1992.

"Гори Илиџа, гори Лукавица", пролама се мрачним степеништем. Спонтано реаговање моjих комшиjа распоређених по степеништу између другог и трећег спрата надjачава глас Мустафе Шошића, чиjе ведро и насмеjано лице изрони из мрака бледу светлост лоjанице пред улазним вратима мог стана. Снажном батериjом осветли наша лица, као да хоће да види реаговања, и светло се задржа на ситном телу и уском лицу Aце Кнежевића коjи поскакуjе као да игра казачок.

"Готово jе, готово", спортски крешти доктор Aлександар Кнежевић и наставља да тапка око своjе супруге Денизе, а мрмља неке неjасне речи лупаjући свом снагом ногама о бетонским степеницама. Дениза се смеши, ваљда задовољна представом "наjзадовољниjег грађанина Сараjева", уверена да се ниjедан Муслиман ниjедан Србин овако не уме да радуjе.

За Мустафом Шошићем корачаjу, између нас, jош троjица до зуба наоружаних људи и, готово трчећи, пењу се уз степенице до шестог спрата да би видели пламене jезике у даљини. Препознаjем их: то су они што су последњих месеци, у непримерено време, рано изjутра, приjе шест сати излазили из Мустафиног кафића и црним лимузинама одлазили низ стрму улицу.

И даље чуjемо како Мустафа гласно попева: гори Илиџа, гори Лукавица! Комешање у ходнику се смирило. Ноћ jе стигла са бременом умора и страха. Читав дан излетали смо на ходник и у влажан подрум са бескорисним атомским склоништем пуним воде и неприjатним задахом баруштине. Jедино чему служи ово склониште jесу jетке досетке на рачун нашег комшиjе са шестог спрата, архитекте Михаjла Вемића, коjи jе готово читав радни век провео у проjектовању и извођењу склоништа у нашем граду.

Не знам зашто, али овде, на пола пута између неупотребљаваног подрума и шестог спрата, чим почну да одjекуjу гранате било где у граду и околини, страх натера готово све станаре да се ту окупе веруjући да ће бити заштићени од смртоносних порука са околних брда и планина.

Хилмиjа Jерковић, комшиjа са истог спрата, намргођен, љут, без речи и поздрава, опрезно да не би кога нагазио, пролази између нас и уђе у своj стан. Хилмиjа не бежи од граната, он не гаси кандило у свом стану ни када опасно прете и псуjу са улице или оближњих зграда оптужуjући га да, можда, његов стан треба да буде ориjентир за "србоћетнике". Он носи своjу болест и своjу муку на посебан начин.

То кандило у стану упалила jе његова супруга Божана има више од дванаест година, сину jединцу умрлом са непуних осамнаест година и, како тврде, грешком неких несавесних лекара. У исто време упаљено jе кандило на гробу њиховог сина на Барама од када, наизменично, Божана и Хилмиjа, свако вече посећуjу гроб свог Браце и долеваjу уље у кандило да се случаjно не би угасио пламичак како се случаjем угасио живот њиховог jединца.

Вечерас, први пут, неће бити доливено уље у кандило. Хилмиjи нису дозволили да прође до гробља, тамо jе негде "ратна зона", тамо падаjу гранате као изненадна туча. Љутито jе залупио врата, а одмах за њим ушла jе у стан и Божана. Нисмо разумевали њихов гласан и оштар разговор, повремено би нешто лупило, а потом се све утишало и гаснуло као и лоjаница у ходнику.

(Наставиће се)


Lijepi Seher Smile
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Krajnje beznadezan


Nemam ništa, al' za Srpsku dajem sve!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 10242
Zastava Pale - Republika Srpska
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
mob
Samsung S7220
FOTO / HSS BiH - NHI o "Caci": Falsifikovanje historije zbog ličnih interesa i vlastitih pozicija



24SI - Okrugli stol na temu 'Organizovanje otpora i odbrane Sarajeva' od 26.10.2007., potpuno je razotkrio nečasna nastojanja jedne grupe ratnih dezertera i profitera.

Znalo se i ranije da postoje brojni pojedinci i grupe kojima je važno da se njihova uloga u ratu, pogotovo u opkoljenom Sarajevu, ne sazna, što više, da se falsifikovanjem događanja naknadno predstave kao organizatori otpora i učesnici odbrane Sarajeva i Bosne i Hercegovine.

Mnogi od onih koji su privatno ili kao t.zv. 'logističari' Armije BiH, boravili u inostranstvu, sada nam tumače što se događalo u Sarajevu 1992. i 1993. ratne godine.

Javnosti Bosne i Hercegovine, a pogotovo građanima Sarajeva, poznata su tragična dešavanja sa 9. motorizovanom i 10. brdskom brigadom, a naročito su užasna sjećanja na zločinačko djelovanje komandanta 10. brdske brigade  - Mušana Topalovića Cace i njegov stravičan zločin počinjen 26.10.1993.  kada je lično masakrirao devet mladih i neiskusnih policajaca MUP-a i Armije BiH.

Na spomenutom Okruglom stolu organizatori pozivaju da se oda počast zločincu Mušanu Topaloviću Caci?!?!
Pitamo se kakva je to poruka sarajevskim Srbima i Hrvatima koje je Caco, ko zna po čijoj naredbi i želji, istjerivao iz stanova, odvodio na kopanje rovova ili privodio na zloglasne Kazane iznad Sarajeva iz čijeg se ambisa  nisu vraćali?

Kako je moguće da bez ikakvih posljedica neko veliča zločin i zločince, jer u ovom slučaju upravo se o tome radi?

Kako je moguće da časni i hrabri branitelji Sarajeva i Bosne i Hercegovine, osim pojedinačnih izuzetaka,  šute i zašto šute?

Kako je moguće da ugledni intelektualci i tako-zvana neovisna udruženja šute?

Zašto mediji, osim rijetkih izuzetaka, ne reaguju?

Uostalom, to bi moralo biti područje i sudskih organa, jer se radi o veličanju zločinaca i zanemarivanju zločina.

Istinski i hrabri branitelji i građani ovog Grada, kao što su DRAGAN VIKIĆ i ISMET DAHIĆ, reagovali su poštano i hrabro i na tom Okruglom stolu kao i ratnih 1992-95.

Ne očekujemo da su organizatori Okruglog stola u stanju javnosti ponuditi bilo kakvo objašnjenje u vezi sa ovim drskim skandalom, jer njihov cilj je jasan: falsifikovanje historije zbog ličnih interesa i vlastitih pozicija.
 
Javnost, struka i politika ne čine dovoljno da se svim grupama i pojedincima, kao što su i Cacini sljedbenici, onemogući javno političko i praktično djelovanje koje još više otežava i ovako tešku i komplikovanu bosansko-hercegovačku realnost.

Tajništvo
HSS BiH - NHI

(24sata.info)
IP sačuvana
social share


Svi kalendari drevnog naroda Maja završavaju se za dvije i po godine, kao da svijeta posle toga neće ni biti...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Jet set burekdzija


Tihi protest!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 5131
Zastava Majevica
OS
Windows 2000
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
mob
Ericsson T28
Изненада на улазним вратима чуjемо снажно лупање, све jаче, уз позиве и псовке. Пожуруjемо дежурне стражаре у стубишту Aцу Кнежевића и Фрању Ластавеца, разбиће нам врата како удараjу, а деца улећу у станове. Страх долази у посету и ко зна шта jе коме прозуjало кроз главу док су уклањане металне полице с врата и док нису ушли људи што су тражили Мустафу Шошића. Двоjица млађих, придошлих људи, без поздрава jе, између нас, престрашених, протрчало до шестог спрата гдjе jе Мустафа jош певушио: гори Илиџа, гори Лукавица.

Повучем се у стан и са запрепаштењем видим како без страха, пркосећи Бог зна чему и коме, Jелена, моjа кћерка, заjедно са Иваном и Маjом, децом професора Барбалића, пред отвореним балконом седе и тихо пребиру прстима по гитари и певаjу: Ђурђевдан jе, а jа нисам с оним кога волим.

По балкону пружила се бака, поражена вешћу да гори Илиџа и Лукавица, и буљи у мрачан град. Погледам према Требевићу и према Илиџи. Требевић високо подигао небо па се преко седла на Златишту види бакарна румен као кад вулканска лава исиjава. Нешто гори. Из правца Илиџе не примећуjем ништа.

Враћам се у ходник, извлачим троjе младих, љут на њих, а комшиjе jош седе у мраку и муку. Одjедном чуjемо врисак, гласан плач и jецаj. Двоjица новопридошлих вуку низ степениште Мустафу Шошића, скрушеног као просушена смоква. Неизвjесност ниjе дуго траjала: сазнали смо да су међу иним ту ноћ, хероjски, "голим прсима против леденог тенковског челика", погинула двоjица наjближих Мустафиних приjатеља, конобара из кафића у приземљу.

И даље jе мрачно и тихо. Разишли смо се. Не чуjу се ни гранате у даљини, посустали уморни ратници, као и ми, уосталом. Сви смо се повукли у станове ћутке, свако у своj брлог у коjем ћемо, одевени и обувени, покушати да одагнамо страх и заспимо. A смрт? Не зна се на ком нас месту очекуjе, па ми њу морамо чекати на сваком месту.

Недеља, 17. маjа 1992.

И у стубишту имамо нова лица: у напуштене станове српских породица уселили су се нови људи. Моjа комшиница Божана, коjа као сува спужва упиjа све информациjе, у поверењу нам jе саопштила да су у стан на првом спрату уселиле три младе девоjке, "ниjе ваљда оно што мислим", рече она, озбиљно и помало љута.

Ништа се тако брзо не осуши као сузе, посебно у рату. Гледам са балкона Мустафу Шошића, уређен са два пиштоља на куковима и трећим под пазухом, са два ножа различите величине и шареним гаjтаном за поjасом коjи пада до изнад колена, закачио моторолу у предњи џеп, ето тако изгледа модеран елитни сараjевски ратник. На рукаву му видљив знак "Патриотске лиге".

Нико више о њему не говори као о бившем морепловцу, "малом са палубе", ни наjоштриjи критичари његови, какав jе Хилмиjа Jерковић, коjем jе, болесном, сметала бука у кафићу и испред кафића до касно у ноћ, не говоре ни како, ни чиме се обогатио.

Комшиjе, посебно мушкарци, све чешће се заустављаjу пред кафићем, попиjу по неко пиће, jер jе у домаћим залихама понестало, а у читавом граду поодавно jе све опљачкано.

Пет наоружаних људи, у црним воjничким оделима, креираним за посебне прилике и специjалне jединице, зауставило се пред кафићем, воjнички поздравило Мустафу Шошића и кренуло са њим према улазу у наше стубиште. Повлачим се с балкона у стан и готово сударим се са Мустафином супругом Љиљом, младом шармантном женом коjа се упорно извињава што се њен трогодишњи син, чим су врата отворена, искраде и право к нама.

"Знам jа да jе немиран, а Мустафа му све повлађуjе", говори Љиља.

Пролазим поред ње до улазних врата стана, наслањам главу на врата и слушам тежак воjнички корак по степеништу. Мустафа улази у своj мали стан, а петорица настављаjу уз степениште. Не одмичем се од врата, већ знам шта ово значи и шта ће се десити. Моj пиштољ jе на столу и сви потребни папири, али не могу да се ослободим ни страха ни мисли шта ако подеру папире? Чуо сам већ за такве случаjеве и за последице.

Хоће ли се опет комшиjа Мусфата испречити испред улазних врата и заштитити моjу породицу, како jе то већ урадио. Причао сам наjближим приjатељима о свом заштитнику, препричавао сваку реч коjу сам чуо и сваки детаљ коjи сам видео кроз шпиjунку" на вратима када су раниjе навраћали незвани и незнани гости и кад су станове претурали и претраживали трагаjући за оружjем, доjављивачима, петом колоном и "србоћетницима".

"Кад се зао човек претвара да jе добар, тада jе наjгори", упозоравали су ме приjатељи.

Лупање на моjа врата било jе тако бучно да jе морао чути и Мустафа. Полако отворим врата и већ видим Мустафу. Спустио руку на раме jедном од петорице, а другом показуjе низ степенице:

"Они су моjа брига. Знам и где им jе прашина у стану, а не да не бих знао за оружjе. Jа гарантуjем за њих".

Воjници се љубазно поздравише и одоше, с њима и Мустафа.

Видим их поново с балкона, седе пред кафићем и пиjу.

(Наставиће се)

Уторак, 19. маjа 1992.

У Босни кажу да jе наjвеће умеће знати одабрати некога с ким се може кафа попити. Кафа се не пиjе са сваким. Ни са ким у овом граду нисам попио толико кафе, толико пића, толико пута ручао и вечерао, колико са Ниjазом Омановићем за ових тридесет и пет година у Сараjеву. И данас сам се обрадовао када ми jе дошао у посету. Био jе у маскирном воjничком оделу, што ме изненадило, али нисам ништа питао.

Испричао сам му за своj свакодневни страх, за моjу муку са пиштољем, за могуће последице ако неко изненада дође на претрес мога стана. Испричао сам му да сам три пута ишао у месну заjедницу, приjављивао пиштољ и нудио га, рекао сам му да ми стан ниjе претресен захваљуjући комшиjи, али свашта се чуjе и свашта се прича, град jе пун лудака. Неки су, прича се, због трофеjног оружjа и ловачких пушака остали без главе иако су имали сва потребна документа. Jа се боjим, а оно чега се човек боjи долази брже него што се нада.

Изгледао ми jе збуњено и одсутно, као да ништа ниjе чуо. Испиjао jе кафу, припаљивао цигарету jедну од друге, трудио се да буде прибран и љубазан.

"Хоћеш ли то да ми кажеш", коначно се обрати мени, "да ниjе лако бити Србин у Сараjеву. И ниjе! Пуцаjу с брда и по вама и по мени. Гранате не знаjу да бираjу. A и оваj олош овдашњи, jош му нисмо свезали рогове, опасан jе колико и они са оне стране. И jа сам, не могавши да гледам и подносим уличне хероjе, пљачкаше, багру градску, добровољно обукао униформу и прикључио се Врховноj команди. Смириће се ово, добро jе да те чува комшиjа, али чуваj се улице. Она jе неумољива. Тамо се људи одjедном претворе у масу, а маса не размишља. У оваквом вртлогу наjважниjе jе да те сила не понесе у нежељеном правцу".

Посматрам га и не сећам се да сам га икада видео овако озбиљног, напетог, као да ће да експлодира. И одjедном се опусти:

"Имаш ли какву везу са Бањалуком? Тамо су ми два брата. Бринем за њих, ти то разумиjеш. A jесмо се расули - родитељи су ми у Сплиту, ништа не знам о њима, jедан брат ми jе у Цазину, jедан у Тузли, нас двоjица смо овдjе. Можда пуцамо jедан на другог".

Онда нагло устаде, узе моj пиштољ и папире, насмеши се и рече да се одмах враћа. И вратио се за мање од пола сата. Насмеjан, посве другачиjи, држао jе у руци потврду да сам пиштољ предао бригади "Змаj од Босне. Лакнуло ми jе, потапшем Ниjаза по рамену и буљим у потврду на коjоj jе печат с љиљанима. Први пут тако нешто поседуjем.

"Не заборави, нисам jа било ко, замењуjем команданта артиљериjе у Aрмиjи Републике Босне и Херцеговине", сад се већ гласно смеjао моj дугогодишњи приjатељ Ниjаз Омановић.

Снажно ме загрлио, како jе то увек чинио, и укућане такође, и, учинило ми се, сумњичаво вртео главом напуштаjући дом у коjем се осећао као у своjем. A jа сам осећао нелагодност, тескобу, осећао сам као кад нешто драго, неповратно нестаjе. Нове, снажне експлозиjе потиснуше моjа осећања. Изнад кровова звиждале су гранате и страх нас поново окупља на степеништу.

За тренутак обузме ме страх за Ниjаза Омановића. Не знам куда jе пошао као што не знам ни где падаjу гранате. Страх и бригу потисну дилема: ко то шаље смртоносне гранате? Да ли то они с брда око Сараjева пуцаjу на мог приjатеља Омановића, задуженог за артиљериjу у Врховноj команди Aрмиjе "међународне признате Републике Босне и Херцеговине", или jе, пак, моj приjатељ наредио да се казне побуњени "србоћетници".

Четвртак, 21. маjа 1992.

Читав дан jе било мирно у граду. Довољан jе мали предах у сукобима завађених ратника да град брзо оживи. Прошао сам главном улицом, тако jе сада зову, а некада се звала Титова, и први пут сам од почетка рата срео Муjу Чомића, давнашњег познаника, jош из студентских дана, иначе наjмлађег носиоца "партизанске споменице 1941", што jе некада имало велико значење. Jедва да сам му пришао, а већ ми jе у лице сасуо рафал ружних речи. Нисам имао времена ни да се изненадим:

"Ти си неозбиљан, наиван и глуп. Рат jе ово. Свако издвоjено мишљење, сваки покушаj самосталног jунаштва ниjе ништа друго него издаjа. Издаjницима нико не прашта. Запамти, човjече, води се прљав и немилосрдан рат. Побjедници ће бити само они коjи преживе, нема мртвих побjедника. И коначно, ућути! Jезик jе понекад опасниjи од пушке".

Ништа нисам разумео, Муjу Чумића, буљио сам у њега и чим бих покушао нешто да кажем, пружио би руку према мом лицу.

"Ниjе ово твоjе вриjеме!" Тако ме ружио Муjо и кренуо. Узалуд покушавам, пристижући га, да га одобровољим и да му кажем о чему се ради.

Схватаjући добронамерним Муjино упозорење, размишљао сам с ким сам и о чему разговарао и одjедном ми постаде све jасно. jуче сам у Немањиноj улици, коjом иначе идем и на посао и са посла, видео групу сараjевских генерала "бивше Jугословенске народне армиjе", познанике из скупштинских дворана и са партиjских скупова. Имао сам утисак да су се враћали са неког важног договора, а недавно сам чуо, у шта нисам веровао, да су управо генерал Џемил Шарац, Милан Aчић, Aнтон Лукежић и Салих Османбеговић саветници Aлиjе Изетбеговића за воjна питања. Застали су, тако сам их стигао, поред огромне крваве мрље на улици где jе некога разбуцала граната.

"Ево шта нам чине ови твоjи с брда", процеди Османбеговић. Трзнем се и љутито узвратим: "Зашто моjи, па они су и твоjи. Jа им нисам био генерал нити сам им командовао".

"Они не могу бити моjи, хоће да диjеле Босну, а Босна се не може диjелити", љутито говори Османбеговић.

Сада видим да jе боље било да сам ћутао.

(Наставиће се)


----------------------------------------------------------------------------

Počeli i oni da progovaraju da da da ...
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Погледаjте", окрену се према мени и показа руком (у дну ходника приметим неколико жена и деце скупљених jедно уз друго), "ноћас су jедва преживjели, остали без ичега и спаваће у овим канцелариjама. Шта овим женама остаjе, шта мени остаjе, него да своjу децу, да своjа два сина, jедном jе седам, а другом девет година, васпитавам и спремам за џихад. Њихов задатак биће jасан, они ће га обавити: двиjе бомбе бациће у двиjе српске породице. И jа ћу тиме одужити своj дуг".
Rat je uzas kakve sve emocije ne budi u covjeku
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 19. Apr 2024, 21:52:46
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.152 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.