Država je prilicno neefikasna u zbrinjavanju dece bez roditeljskog staranja pa većina ostaje doživotno u domovima.

Poslednjih godina povećan je broj hraniteljskih porodica koje su najviše zastupljene u seoskim sredinama i manjim gradovima.Osnovna razlika između hraniteljstva i usvojenja jeste što dete tokom boravka ima prava da se viđa sa svojim biološkim roditeljima ili srodnicima
Najviše hraniteljskih porodica je u Subotici i Beogradu, Nišu, Leskovcu, i u već tradicionalnim opštinama poput Zrenjanina i Stare Pazove. Broj hraniteljskih porodica je na zadovoljavajućem nivou, izuzev Beograda, čije su potrebe znatno veće.


KAKO SE POSTAJE HRANITELJ

Kandidat za hranitelja podnosi zahtev Centru za socijalni rad u opštinu u kojoj živi. Zatim Centar u posebnom postupku utvrđuje da osoba i porodica ispunjavaju uslove za hraniteljstvo. Sastavni deo postupka je priprema hranitelja koji se obavlja kroz grupni rad, gde se kandidati upoznaju s potrebama dece bez roditeljskog staranja i sagledavaju mogućnosti svoje porodice, ali i probleme s kojim se mogu suočiti. Svaka porodica je u junu za jedno dete dobijala naknadu do 12.000 dinara, dok je naknada za hranitelja oko 8.000 dinara. U zavisnosti od broja dece u hraniteljskoj porodici povećava se naknada i za dete i za hranitelja. Svi hranitelji, osim naknade koje dobijaju, imaju pravo na penzijsko, invalidsko zdravstveno osiguranje, i jos neke benificije.

E sad, zanima me koliko su generalno ljudi tolerantni, i spremni da detetu pruze ljubav i dom, a sa druge strane koliko su "plitkoumni" te primaju dete za koji din vise. O egsistencijalnoj zapustenosti slusamo stalno, ali  bih voleo da znam da li bi npr. vi pristali da budete hranitelj nekom detetu, ili kako bi se neki od vas osecali kada bi roditelji u dom doveli nekog klinca
Misljenja sam da pre svega treba da postoji normalna i zdrava sredina, uostalom porodica je mesto gde se artikulisu metode vaspitanja, odredjeni uslovi za zivot, i mnogo strpljenja i vremena. U prinicpu je sve stvar volje.
Za mene je to jako plemenit cin, i ako jednog dana budem ispunjavao sve uslove, i budem smatrao da sam dorastao takvoj odluci, voleo bih da neko dete ( pored moje dece ) naucim nekim stvarima.

Bila sam i bicu, uvek kad budem u mogucnosti.

Kako to mislis bila sam?

Dok sam zivela sa roditeljima uvek smo cuvali decu koja su cekala usvajanje. Suprug i ja nameravamo da usvojimo dete.

A... kontam... moja biva devojka zivi u hraniteljskoj porodici ceo zivot.

Doduse... nju nisu hteli da usvoje, namerno, da bi zadrzala pravo na nasledstvo imovine.

 

Jasno. Ovo je nesto drugo, kod nas su smestali decu koja su cekala usvajanje, da ne bi bili po domovima. Isak je bio najduze, nekih 5 godina. Na kraju je mama usvojila jednog decaka. Mnogo je sladak, oboje uzivaju. Doduse, sad vise nije mali.

I kako uspes da se rastanes onda od nekoga ko je proveo 5 godina sa tobom?
Zar nije bolje usreciti jedno dete za ceo zivot nego nekoliko dece po godinu, dve?

Pitam informativno... ne osudjujem...

Nismo se rastali, ostali smo u kontaktu. Tesko je, ali je lep osecaj kad nekom detetu priustis sretno detinjstvo i smestis ga u dobru porodicu koja ce mu pruziti sve sto mu treba. Isak je npr.  sada u porodici nasih rodjaka. Mama je uzimala uglavnom hendikepiranu decu kojoj je tesko po domovima, a tesko ih je i udomiti.

Sta ja znam... meni to menjanje porodica deluje kao previse stresno za decu...


Za mamu i ostale Hef....

Stresno jeste, ali moze da ispadne sasvim dobro. Znas kako se kaze "na dobro se covek lako navikne".  Uskoro cemo i moj suprug i ja dobiti poziv da se upoznamo sa decom od koje bi neko moglo biti nase.