Šta čeka stanovnike Kosova ako se jednoglasno proglasi nezavisnost
Teški dani za Srbe i nealbance
Autor: K. P. | 21.10.2007 - 00:04

U slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti, put Kosova ka punom priznanju u UN bio bi, kako tvrde sagovornici "Blica", dosta trnovit i usporen, a građani Kosova, pre svih Srbi, bili bi suočeni s mnogim problemima u svakodnevnom životu.

Dušan Lazić, bivši diplomata i i saradnik Foruma za međunarodne odnose, smatra da, iako su u najvećem broju slučajeva separatistički entiteti imali velike teškoće da kasnije dobiju međunarodno priznanje, Kosovo predstavlja specifičan slučaj i da će po svemu sudeći biti izuzetak.
- Slučaj Južne Rodezije, koja je 1963. jednostrano proglasila nezavisnost, a zatim gotovo dvadeset godina čekala na puno međunarodno priznanje, teško da će se ponoviti u slučaju Kosova. Kosovo, kao deo Evrope, s ciljem integrisanja u EU, imalo bi daleko brži put ka priznanju - tvrdi Lazić. Prema njegovim rečima, ne treba zaboraviti da Kosovo ima snažnu podršku SAD, ali i većine evropskih zemalja, koje bi u svakom smislu pomogle da što pre dođe do punog priznanja.
Za građane Kosova, jednostrano proglašenje nezavisnosti ipak bi donelo neke probleme.
- Država Kosovo izradila bi svoja dokumenta, od ličnih karata do pasoša, ali s njima ne bi mogli da putuju u zemlje koje ih ne priznaju, poput Srbije, Rusije i Kine, a moguće je da bi imali restrikcije i za putovanja u zemlje EU koje se protive jednostranom proglašenju - kaže Lazić. On napominje da većih ekonomskih problema ipak ne bi bilo, jer je jasno da bi SAD i zemlje EU koje bi priznale Kosovo usmerile tamo svoj kapital i kredite.
- Kosovo u prvo vreme ne bi moglo da računa na kredite i pomoć međunarodnih institucija, poput MMF i Svetske banke, ali zato bi se tamo sigurno slilo dosta američkog kapitala - kaže on.
Najgore bi u svemu prošli Srbi i nealbanci, koji ne bi priznali novu državu.
- Srbi na Kosovu bi morali ili da uzmu kosovske pasoše ili da žive kao stranci ili da se odsele. Pitanje je da li bi oni i na koji način učestvovali u radu kosovskih institucija i uopšte šta bi bilo s njihovim ljudskim pravima. Bilo bi tu puno problema - kaže on. Ahtisarijev plan, koji im je garantovao ljudska prava, u tom slučaju ne bi bio na snazi, jer Ujedinjene nacije nisu garant, pa bi SAD i EU morale da privole Albance da poštuju prava Srba.
I prof. dr Vatroslav Vekarić, predsednik Centra za spoljnopolitičke analize, ističe da kasnija sudbina samoproklomanih nezavisnosti često zavisi od podrške velikih sila. Ipak, on naglašava da međunarodno javno pravo nije naklonjeno jednostranim akcijama proglašavanja nezavisnosti.
- I u slučaju da ga SAD prizna, Kosovo ne bi dugo vremena moglo da računa na članstvo u UN, budući da je za prijem u članstvo svetske organizacije neophodna saglasnost svih stalnih članica SB (dakle, i Rusije), a pristup najvažnijim specijalizovanim agencijama UN (Svetska banka, MMF i dr.) UN bio bi mu uskraćen. Kosovo ne bi moglo da računa ni na prijem u OEBS, a proces integracije Kosova u EU, čak i u slučaju da se EU saglasi s jednostranom nezavisnošću, bio bi usporen s malim izgledima na uspešan ishod sve dok se i ako se ne postigne opšteprihvatljivo rešenje.
I Lazić smatra da bi priznanje Kosova u UN neko vreme kočile Rusija i Kina, ali bi se, tvrdi on, i to vremenom prevazišlo.
- Sigurno je da bi Rusija neko vreme insistirala na principijelnom stavu, ali bi se vremenom, najdalje kroz nekoliko godina, našlo rešenje koje bi se u nekoj formi provuklo i kroz SB UN, čime bi Kosovo dobilo punu međunarodno priznanje.
Dosadašnja istorija jednostranih proglašenja nezavisnosti pokazuje uglavnom nemogućnost punog međunarodnog priznanja. Najupečatljiviji primer iz pedesetih godina prošlog veka bio je slučaj Katange, koja, zahvaljujući naporima UN, nije uspela da se odvoji od tadašnjeg Belgijskog Konga, već je ostala u sastavu kasnije priznate nezavisne države Zair (danas Kongo) i, posebno, Rodezije, koja se pod vođstvom rasističke bele manjine "otcepila" od Velike Britanije, nakon čega je bila izložena strogim sankcijama UN. Jedan od svežijih primera je tzv. Turska Republika Severni Kipar koja se uz pomoć turskih vojnih snaga 1983. godine proglasila nezavisnom državom, ali je, osim Turske i Azerbejdžana, nije priznala nijedna druga država.

Tajvan i Palestina
Specifični su slučajevi Tajvana i Palestine. Tajvan nije nikada formalno proglasio nezavisnost, ali ne prihvata da se ujedini sa NR Kinom i funkcioniše kao "de fakto" ali ne i "de jure" nezavisna država koju priznaju svega 23 zemlje. Najveći broj zemalja ne prihvata politiku "dve Kine" i ne održava diplomatske odnose s Tajvanom. Primer Palestine pokazuje koliko je na putu ka međunarodnom priznanju presudna podrška SAD. Naime, Palestina, koja je proglasila nezavisnost 1988. godine, nema pravo međunarodno priznanje, iako ju je priznalo više od 100 država u svetu, ali ne i Izrael i SAD.

Izvor: Blic