OGLEDALAC

"Stani, Ogledalac...! Mnogo mi sličiš, volj' mi da te recnem!" Batat se isprečio ispred mene, a međuzid otešnjao. Šifonjer leđa, ruke kao raskriljena vrata. Zubima može da se brije, ne treba nož.

A nekad živuljke bejahu srećne kada prepoznaju svoj rod. Pleme Šahist ponosno izjavljivalo - Gens una summus. Ili, tako nekako. Jedan smo rad znači, pričao mi Pregorko. I kaže - bili su. Pričao mi sećanja: sedeli na klupama po parkovima, na ćebencetu ispred zgarade, obavijeni proročkim izrekama i dimom, zakockani uz "topa fore" za pregršt kinti na splavovima Ade. Video Pregorko sliku, kleo se. Tako se lepo prepoznaju, očekuješ da vidiš tragove drebanga na naborima njihove odeće. Kao da su izdeljani istovremeno sa svojim figurama.

Lepo mi pričao Pregorko o danima koje su vekovi izbrisali iz svojih sećanja. Naučio me da čitam i pokazao ispod hrpe ruševina mesto gde se nalazi kiosk. To ti je banka podataka ili slično, stovarište za gomile novina. Tu iza trećeg grebena zgarada, naučio sam kako se može ući, a da se ne porežeš na skršene prozirne ploče. Pre nego što je odapeo Pregorko je izgovorio, kroz duboko razderane i landarave zečje usne, najgolemiju laž u svom predugom životu; škrbavo i šuštavo: "Slušaj, klinj', ovo tu, to ti je bila otpadna stanica. Stare novine za kese za đubre..."

Koješta, mislio sam tada. Kese za đubre! Kao da je iko ikada sklanjao đubre. Da jeste, sada bi žderali kamenje, a ne najfinije gnoj-gljive, koje se mogu naći samo tamo gde su smetlovi najdublji.

Šahisti su mi pali napamet zbog toga što danas više ne možeš da raspoznaš ko ti je rod. Neuljudno je ličiti na nekoga. Čak opasno. Kao kad bi pred sobom stalno imao ogledalo. Zato, čim primetiš da neki bagronja sliči, recneš njega ili - sebe. Jasno je da sam ja reckao sebe. I tutanj u polusenke grada. A čuo sam priče o nekima koji su mesecima tragali za sličnima, da bi ih recnuli. Oni najopasniji bi zauzeli busiju, negde na visokim oknastim otvorima zgarada, čekali da prođeš i - ako makar malkice sličiš...

Blago onima koji su različiti. Oni su Pritke našeg skljokanog socera i slobodno se kreću. Ja samo sa krvavim krastama. Veže, na primer, Kodam uši iznad glave da mu prave senku i - piči, piči... Sogrogr tutnji trap-tat-rap na svoje tri noge. Kad krene u pljačku, turi srednju u najdublji džep, da se za njim ne vuku izdajnički, sluzavi tragovi...

A, Batat grozan, isprečen.

Pretnja odzvanja u ušima. "...Volj' da te recnem!"

Meni ne volj'. Ja uvek recnem sam sebe, znam gde treba. Teče malo krvi i pravi lepu krastu, ponekad žutu i bubravu, ali češće suvu. Ta kraće traje, ali mrzim miris žutavih.

Mrzim i Batata. Njegove sabljaste zube i mišiće od dasaka. Misli da ima pravo da me recne. Jedno uvo, pa da ga čvrgom hitne preko ciglenog zida. Od šake da mi napravi rakovska klješta pa da klopoćem klap-klap...

Tresnem ga kamenom koji teglim kao grbu na grudima. On se smeje. Mora da mu još više sličim. Sad sam lagan i trkom preko oborenog zida. Zatim, uz deo koji još stoji, napukao, klimav, raščerečen korenjem kiselog drveta. Debela grana čvrsta, tanja pucketa, skršila bi se da još imam grbu-kamen. Batat ne mora da se vere, on razgrće sve pred sobom. Bager-Tata, zvali ga pre. No, ja znam gde ću.

Najpre oko grebena zgarade, kiosk je sasvim blizu. Već ga vidim i usporavam. Neka pristigne on, neće valjati ako bude spor za mnom. Prosto ulećem kroz otvor koji vodi do unutrašnjosti kioska. Novine na koje padam ublažavaju udarac. On sigurno misli - miš u stupici.

Odjednom, jezivo vrišti Batat. Aaaaaaaj! U glasu se mešaju iznenađenje, parajuća bol, psovka... Kontrapunkt škripe staklenih bodeža, paranja uštavljene kože i vretenastog mišićnog tkiva, piskanje vazduha iz plućnih alveola, ritam sekcija isprekidanog jauka, bas hvatanja daha. Staklene cepke preludiraju po zidovima sasipajući se kao meni.

Tada, po meni počinje da kaplje krv. I još nešto. Bistra kap na doručju, kao suze. Zna li Batat da plače dok se razdvaja, tamo gore, na oštricama koje ništa ne može da zaustavi. Muklo tresne telo koje se predalo i sad mogu da se namažem. Biće sve lepo kad pocrni na meni i moći ću uspravno da se pojavim među Pritkama.

Ne znam zašto sam pokrio njegovo telo novinama. Ni zašto sam zgužvao druge i počeo da se brišem. Možda dolazi vreme o kome je govorio Pregorko, kada ću se odlučiti da siđem još dublje. "Premalo se razlikuješ, klinj', jednog dana će ti dojaditi da se reckaš." Posmatrao me je bez mržnje što sam takav. "Potražićeš svoje mesto među onima koji izlaze samo noću. Među sličnima zbog kojih je zabranjeno sećanje..."

Smejao sam se, tad.

A on pričao, da se dole ispod Grada, u kanalima i zaleđenim depoima, okupljaju oni koji se ne razlikuju i koji nemaju hrabrosti da se dovoljno recnu i izađu među ljude. Rekao mi je još, da samo ponekad, za mladog Meseca, zmaju da se popnu gore. Kreću se nečujno, sumnja se da puze i laze, i da su ljigavi. Posle ovog danas, sasvim sam siguran. Vreme je da probam. Moje ljige sigurno nisu lošije, mogu i da ih sperem, a poslednje recke već su potpuno zarasle.

Zadnje dve noći duboko su crne, koprena Mlečnog puta razastrla se među zvezde. Treba sačekati da se neprekinuti mrak zatalasa. Da neki abonosni ugao postane malo crnji. Neko će sigurno išetati, a ja umem da se pritajim i čekam...

Bez crvene
 

Gospodin Petar Rašić je dva puta pao u nesvest. Prvi put kad je shvatio da su oblaci nepokolebljivo žuti.

Komitet za izgnanstvo je koju nedelju ranije odlučio da okonča njegovu izolaciju na Zatvorskoj Planeti. Sa velikom grupom pomilovanih protivnika ulaska Zemlje u Galaktičku Federaciju prebačen je do Orbitalne stanice. Odatle je samo njega put vodio na Balkan. Verovatno se do poslednjeg trenutka nadao da ga je izgnanstvo zaštitilo od Promene. Da je proces ograničenja, što je bio uslov za ulazak u Federaciju, bio izvršen na ljudima koji su to prihvatili, a ne i na čitavoj Zemlji.

Slučaj Petra Rašića nije bio jedan od onih koji menjaju istoriju. Teško da je njegova pobuna mogla da promeni išta u odnosima između Zemlje i Galaktičke Federacije. sve činjenice su govorile u prilog marginalnosti njegove pojave. Federacija je Zemlji ponudila članstvo, što je značilo pristup i učešće u svim civilizacijskim i tehnološkim prednostima. Ko bi to odbio? Ta, Zemlja je nekoliko vekova tragala po svemiru za takvom prilikom. Kvaka je bila u uslovima Federacije. Niko nikada nije shvatio taj jedini uslov: odreći se jedne osnovne boje iz spektra duge. Kome je to trebalo? Ko je iz toga mogao da izvuče korist?

Dok su se približavali Zemlji, kroz okno transportnog broda, Petru se učinilo da je na isti način plava, podjednako tajnovita pod belim velom arabeske oblačnih masa. Tada nije mogao da razazna prisustvo nijanse žutog.

"Plavo i žuto... ostalo je plavo i žuto..." mrmljao je kasnije, budeći se iz nesvestice u ogromnom predvorju pristanišne zgrade Surčina. Osećao se stešnjeno u metalnim invalidskim kolicima, kojima su ga prevozili do taksi letilice.

Plavi prekrivač je trebalo da ga zaštiti od oktobarske svežine. Plavo. Prisećajući se prethodnih trenutaka, izvukao ja bledozelenu ruku ispod prekrivača, pogledao je i drugi put pao u nesvest.

Pratioci su kasnije tvrdili da nije pao u nesvest i da je sve vreme puta do stana koji mu je bio namenjen bio budan. Asistent Milena Gavrilović podnela je suprotan izveštaj videom i zbog toga je odlučeno da sa njim ostane i nekoliko sledećih dana. Doktor Zidar je verovao da transformacija šoka percepcije kod Petra Rašića može da potvrdi neke njegove teorije.

Međutim, u pravu su bili pratioci.

Moje telo sada je bolesno zeleno, mislio je dok su ga zajedno sa kolicima ubacivali u neko veće vozilo. Želudac ga je obavestio da su se odvojili od tla, pritisak inercije ga je upozoravao na skretanje na putu ko zna gde.

Kušao je informacije koje su mu dopremala ostala čula. Lagana strujanja toplote, šumove pokreta prebacivanja noge preko noge, paljenje cigarete... U oštrom mirisu prvog izdahnutog dima prepoznao je i tragove doručka, loše zamaskirane pastom za zube. Ženska osoba bila je toplija, bliža... Kao da je brižan glas sa pristaništa nosio u sebi više od profesionalne pažnje. Ili se varao?

Inaćenje očnih kapaka produžilo se i pošto su ga uneli u zatvoreni prostor. Pažljivo, profesionalno. Zajedno sa invalidskim kolicima. Progovorili su par rečenica sa ženom (tako je saznao da su bila dvojica), grubo su se našalili na njegov račun i otišli. Žena je ostala.

Čuo je kako se kreće, pomera stvari po prostoriji. Neke od njih su očito bile meke; šumovi su bili mukli, više je govorilo strujanje vazduha. Najpre je namestila postelju. Za njega? Zatim su zvuci poskočili za najmanje dve oktave, to su bile čaše i drugi sudovi, potom škripa polica gde ih je razmeštala. Tihi huk pripisao je paljenju plina, šum vode na česmi uverio ga je da se ona sprema da nešto skuva.

Mogao bih ostatak života da provedem kao slepac, pomislio je.

"Slađu ili gorču?" pitanje prasnu kroz tišinu.

Znači - kafa.

Oćutao je.

"Znam da ste budni sve vreme," nedvosmisleno je utvrdila. Bilo je jasno da više neće dozvoliti njegovo dalje opiranje. Prećutno se saglasila sa odbijanjem da gleda.

Nakon četiri odobrena dana njen nadzor je produžen na neodređeno vreme. Petar Rašić je istrajavao na svom neobičnom štrajku. Čitava nedelja joj je bila potrebna da ga ubedi u potrebu da odu na izlet u okolinu Ražane, negde od Kosjerićke visoravni ka Subjelu. Pred sam polazak umalo sve nije upropastila rečenicom:

"Videćete kako je divan taj kraj ujesen; mogu se razaznati sve nijanse zelenog..."

Samo inat i čvrsto uverenje da će uspeti da pod prstima oseti nedostajuće boje uveli su ga u letilicu.

Borovi su ostali zeleni. Onako zeleni, sa tamnim prelivima crnog, kako ih se sećao svih petnaest godina odsutnosti. Opipavao je duge borove iglice srećan što su iste. Sa naporom je odvalio komad kore i pri tom malo porezao jagodicu prsta. Potonuo je u sebe zamišljajući tonove smeđe do okera koji su se pokazali sa unutrašnje strane. I crvenu kap krvi na njoj. Koje li su to nijanse zelenog, sada?

"Plašt zeleno..." rekla je jednostavno.

Zarekao se da više neće ići sa njom.

U daljoj šetnji gotovo je prečuo da su breze žute sa tragovima boje banane, da su grabovi maslinastozeleni, bukve tirkizne, a cerovo lišće tek obrubljeno bojom njegovog tela. Dublje u šumi, dok su mu pod nogama šuštale umiruće zelene boje opalog lišća, dopustio je da malo tamnozelenog svetla dopre do njegovih zenica. Suze jednostavno ne znaju drugi put.

Nije zapamtio trenutak u kome je odlučio da ostane u tom okruženju. Tražio je i dobio odobrenje. Uredili su mu napuštenu drvenu kolibu i obezbedili mesečno snabdevanje. Doktor Zidar je imao presudan uticaj svojim stavom da će vreme učiniti svoje. Milena Gavrilović otišla je na neki drugi zadatak.

U proleće je Petar uspeo da opipavanjem razluči žuti od ljubičastog šafrana, da oseti mesto gde maslačak još nije krenuo da cveta. Uživao je u blagoj čorbi od kopriva; jeo ju je dok su mu prsti još brideli od njenog otrova. U maju je namirisao đurđevak i znao da su po livadama krenule ukusne đurđevače. U junu su počinjali vrganji. Samo jednom se prevario i pokupio ludaru. Dvodnevna halucinacija ga je ohrabrila da okuša ruski rulet sa amanitama. Sa jedne strane su vrebale muhare, pupavke i panterovke, a na drugoj nagradu je davala blagva. Tu su boje odlučivale gotovo sve.

U dugim, slepim šetnjama upoznao je šumu i livade, žubor obližnjeg potoka i mesto gde je, zajažen i hladan, dopuštao brzo kupanje. Naučio je da po mirisu prepozna mesta obrasla manom i hajdučkom travom, majčinom dušicom i cikorijom, divizmom i kantarionom, kamilicom i rastavićem. Znao je satima da ostane ležeći na nekom proplanku pod brestovima grickajući gorke vrhove kičice. Gorčina je budila u njemu snažan osećaj ljubičastog.

Treće godine sve cveće bilo je kukurek, sve amanite u tonovima zelenog, drveće je podelilo na svetlozeleno i tamnozeleno. Sve u neviđenom senčenju zelenog. Program doktora Zidara odavno je obustavljen, a da Petra uopšte nisu obavestili. Kum Radovan (on sam je od Petra tražio da ga zove kumom), preneo je na sebe obavezu da ga snabdeva neophodnim namirnicama i alatima, mada su dotacije bile ukinute. Valjda je kumstvo shvatio ozbiljno.

U dugim zimskim večerima Radovan je znao da zanoći kod Petra. Večerali bi slaninu i sir, ukiseljene lisačarke i hleb sa debelom korom za koji je Petar, u međuvremenu, postao pravi majstor. Vruću rakiju su stalno držali na peći. Razgovarali bi o davno proteklim vremenima i izbegavali da pomenu boje.

Proleće četvrte godine donelo je rane grmljavine, ali ne i kiše. Zamišljao je puteve kojima daleki žuti oblaci zaobilaze njegov zeleni zatvor i vrteći glavom odlazio na spavanje. Moraće o tome da popriča sa Radovanom, zaricao se. Ne otvarajući oči ni po najgušćem mraku, ležao bi dugo budan, sa rukama pod glavom prebirajući po spektru zelenog, od žute do plave.

Radovan se probio do njegove doline, kroz prljavožute smetove ostarelog snega, u vreme novog kukureka. Možda to i nije bio kukurek. Neki od cvetova sigurno jeste, razmišljao je Petar prebirajući krte latice. Dva uzastopna pucnja, ugovoreni znak, odjekivala su na golim stenama, između kojih ga je postojano napuštao potok.

Susret sa Radovanom ovoga puta bio je drugačiji. Posle kratkog srdačnog zagrljaja, u kome je Petar osetio tragove uzdržanosti i pritvorstva, prijatelj ga je obgrlio oko ramena i poveo u kuću. Zatresao je omanjim opletenim balonom, tako da u njemu zapljeska rakija, pred Petrovim nosom i rekao:

"Najpre da popijemo po rakiju..."

"A, posle...?" oprezno upita Petar.

I uđoše u kolibu.

Popili su po jednu, po drugu, po treću pre nego što se Radovan odlučio:

"Znaš, kume Petre, Galaktička Federacija više ne postoji..."

"Čuo sam grmljavinu..." zamuče Petar u pola rečenice.

"Izgleda da se dugo kuvalo, samo mi to nismo znali. Ko pita Balkanske seljake?"

"Šta se kuvalo?"

"Postoje i drugi... Kažu, Savet Univerzuma se zove... Nije mi odgovaralo kako Federacija uspostavlja Poredak. I sva ograničenja koja su nametali... I sam znaš..."

"Znam. Plavo i žuto, zar ne?"

"Vratili su nam..."

"Crvenu...?" Petrov glas je ostao ravan.

Radovan kao da je premišljao da li da nastavi.

"Reci!"

"Ne samo nju. Kao odštetu smo dobili još dve koje dosad nismo mogli da vidimo. Čini mi se...infernu i vilinu..."

Petar po treći put pade u nesvest.

Došljak sa planete ludaka

    Tabor na Kidisu

    Kidis je planeta dugih sumraka i toplih, varljivih izmaglica. Kao da smo je za postojbinu zamislili mi Cigani. No, kako Cigani nemaju postojbinu, niti su je ikada imali, Kidis je postao i ostao prolazna postaja, raskršće za povremene susrete. Da se prebrojimo i pozdravimo novu godinu lutanja po Galaksiji.

    Na godišnji skup uvek dođu svi. Teško je odoleti magičnom zovu logorskih vatara i pričama najbojih Cigana o doživljajima iz protekle godine. Ili neke ranije, ako se nešto mora zabašuriti. Motivi pravih cigana su nerazjašnjivi i bilo kakve procene su krajnje nerazumne. Bilo bi ludo ne sakriti ponešto u svakoj priči, ko zna za koje dobro. Danas, sutra i juče postaju isto i jedino je laž strogo zabranjena. Ili se jednom po cenu života, mora pretvoriti u istinu. Eto, napri- mer, Si'v'rem N. Taler je pre tri godine... Ali, to je duga priča i možda ću jednom ispričati kako je svim stazama Galaksije hvatao za gušu svoju sopstvenu priču.

    Tokom godišnjeg tabora na Kidisu, a sadašnji upravo treba da počne i traje punih devet dana, ciganske porodice i grupe prepriča- vaju svoje najzanimljivije podvige. O čemu se radi? Jednostavno je. U galaksiji, mnogo češće nego na matičnoj legendarnoj Zemlji, nema broja zaturenim, izgubljenim ili ukradenim stvarima. Nekome bezvred- nih, drugima, opet, dragocenih iznad svega. A ko to može da pronađe i vrati za dobru nagradu? Jedino Cigani koji više nisu ni svojta i narod već dobro organizovan esnaf lutalica i tragača, sa intuicijom koja toliko nadmaša prosečnu da je s pravom priznata kao Zanat.

    Od večeri do večeri, slike doživljenog postaju složenije, zabavne do urnebesnog smeha kad početnici opisuju dileme i smušenost kod ključnih odluka, a zarađene nagrade za pronađeno - sve veće i veće. Veće najstarijih Tabora bira zadnje večeri najbolju priču i dodeljuje titulu - Veliki Ciganin.

    Prošle godine sam izgubio od Vladimira Roma, morao sam da se uzdržim, da podnesem i oćutim njegove grube šale čitave protekle sezone. Sada je vreme odgovora i ove predzadnje večeri red je na mene - Greja Svaruka Heninga.

    Važno je imati pravu petlju i kod najbolje intuicije

    Te godine, a možda i neke druge, svejedno, pošlo mi je loše, mršavo i vašljivo. Nervoza me je češala do neizdrža tako da nisam mogao da se skrasim ni u najudobnijem pseudomorfu najbolje birtije Velikog Tranzitnog Raskršća. Bilans mi je bio očajan. Jedna glupa potraga za kolekcijom starinskog oružja Dž-ta Askerla koju sam pronašao u napuštenoj pekari na Tajverijani za osamdeset kinti, šifra sefa i Trik kartica industrijalca zerzevata Klistera, koje je ovaj izgubio među brzim pešačkim stazama Mejna. Mogao sam da otvorim sef, isto tako da mu prepišem Trik karticu preko diverzantskih šifri u Cenralnom računaru. Ali, nadao sam se, tako mi Ciganske časti, nadao sam se da je nešto ozbiljnije u pitanju. Naprimer, šta jedan indust- rijalac traži na pešačkim stazama ako ima na raspoloženju kopter? Prokleta budala, zaista se šetao i iygubio! Za samo peteset kinti sam upropastio najbolje pantalone zavlačeći se u podzemlje Mejna među džinovske prenosne mehanizme gradskog prometa.

    Meni lova nije problem. Ciganski poziv je izazov da rasteram dosadu, da se probudim iz nirvane u koju zapadam na svojoj privatnoj planeti Istreri, gde se povremeno lečim od prisustva ljudi. Moja sudbina je da ne mogu predugo ni sa ljudima, ni bez njih.

    Sedeo sam te večeri za barom špelunke "Rog nečastivog" i vodio inspirativni dijalog sa barmenomČ

    "Još jedan kajser sa ledom..."

    "Izvolite..."

    "Još jedan kajser sa ledom..."

    "Izvolite..."

    Trajalo je neko vreme, a onda je on izgubio smisao za prijatno ćaskanje. Spustio je čitavu bocu kajsera i poveću posudu sa ledom pred mene i okrenuo se drugim gostima. Taman kad je moja bešika najavila da je vreme za intimniji susret sa sobom.

    Odšetao sam do onih prostorija ostavljajući tabakeru sa najfini- jim "Hertsag" cigaretama da pravi društvo boci kajsera. Za led me nije bilo briga, on me je i poslao u toalet. Nekad davno, kad su svemirski letovi bili u povoju, najbolji konstruktori su se iscrplji- vali rešavajući problem recirkulacije organskih materija i mašta je najčešće prevazilazila objektivne potreba. Mogu da zamislim kako su se osećali muškarci priključeni kao krave muzare automatskoj mlekari. O ženama da i ne govorim. Apstrakcije su kasnije popustile pred jednostavnim rešenjima. Njutnova jabuka uvek mora da padne pred argumentima zakona gravitacije.

    Lokal "Rog nečastivog" je zauzimao jedan deo rashodovanog dugolonijskog transportera koji je, ukotvljen u unutrašnjoj trećini konglomerata doživljavao svoje zanimljivije dane kao središte ugosti- teljstva i zabave, posebno zabave, poput negdašnje Skadarlije ili Plake. Prostorije za "privremeni" boravak nisu se razlikovale od onih na čvrstom planetarnom tlu. Proces recirkulacije započinjao je tamo gde treba, u unutrašnjoj kanalizacionoj mreži broda.

    Prišao sam najbliže pisoaru. Sa zadovoljstvom sam prestao da mislim i počeo da delam. Nezavisni izvršni mehanizmi već su preuzali svoju funkciju kada je ušao još neo i stao do mene. Nisam se osvrnuo, ali sam mogao da čujem da smo na istom poslu.

    Zatim se oglasio:

    "Grej Svaruka, ako se ne varam?"

    "Aha."

    "Ja sam Fejlen Oberbinder..."

    "Onaj Fejlen Oberbinder...?" nisam se uzdržao.

    "Da. Onaj..."

    Umesto da se zapanjom što do mene piša najpoznatiji neuroelekt- roničar i još bolji trgovac u Galaksiji, ja se zagrcnuh zaustavljaju- ći smeh koji je navirao negde odozdo, preteći da razbije pažnju kojom sam obavljao svoju dužnost. Pomislio sam na to šta bi se dogodilo da sam se okrenuo da ga osmotrim. Ali, to je stari vic.

    Zamislite, ja sam pišao sa Fejenom Oberbinderom! Obuze me žestoka intuicija da se mora dogoditi nešto značajno.

    "Gospodine Oberbinder, pružio bih vam ruku, ali..."

    "Razumem. I meni je desna trenutno zauzeta..."

    "Leva bi bila od srca..."

    "Ali bilo bi neugodno..."

    "Posebno ako neko naiđe." Završio sam rečenicu.

    Obojca prsnusmo u smeh. Tresli smo se, što je meni dobro i pravovremeno došlo.

    "Nisam ovde slučajno..." započe Oberbinder.

    "Ni ja."

    "Želeo sam da razgovaram, gospodine Svaruče..."

    "Ostavite formalnosti posle ovakvog zajedničkog iskustva. Samo Grej..."

    "Važi... Greje..."

    "Žao mi je što je razgovor kratko trajao. U ovim uslovima ni ne može duže." Rekao sam zatvarajući prorez na pantalonama.

    Fejlen se osvrnu ka nizu individualnih toaleta.

    "Kad bismo mogli da sednemo. Tu negde..."

    "Ne bi bilo zgodno. A nemam ni potrebu..."

    Fejlen ponovo prsnu u smeh. Ovog puta je verovatno njemu dobro došlo.

    Recept za opuštanje: Jagnjeći hrbat u vermicelli oblozi

    Dok smo prali ruke zaključili smo da je razgovor moguće obaviti u kuhinji. Svojevremeno sam, za par dobrih kulinarskih recepata, dobio od gazde "Roga nečastivog" trajan pristup u svetilište gde je isprobavao nove mogućnosti za dobar krkanluk. Pošto je Fejlen zahte- vao potpunu diskreciju, ja sam tamo dospeo nakon grljenja, drmusanja i udaranja po leđima sa gazdom, a moj sagovornik je morao da odglumi protest zbog prekomerne količine začina u supi od ikre vakara sa Pagasine.

    "Dobro, gospodine Ober... Fejlene, sada smo sigurno sami. Zbog čega je bilo potrebno toliko tajanstvenosti? Mi, Cigani, radimo otvoreno. Bar u početku dok okolnosti ne nametnu potrebu da zametnemo tragove."

    "Ne sme da se zna ni da sam tražio pomoć od Cigana."

    "Zar je tako ozbiljno?"

    "Možda i više od toga."

    "Dozvoli da ja o tome prosudim."

    "Samo ako prihvatiš posao."

    "Teško je to prihvatljiv redosled."

    "Ne može drugačije..."

    Osećao sam veliku napetost kod svog sagovornika i kako mi se nije odbijao posao, a i intuicija je obećavala, odlučio sam da ga malo opustim. Za tako nešto je moralo da bude dovoljno materijala u Kostasovoj oglednoj kuhinji.

    "Možda bi bilo najbolje da najpre nešto pojedemo? I onako si ostao bez jela koje si poručio."

    "Tečko da imamo vremena. Moji protivnici mogu da provere jelo koje sam odbio..."

    "Kako?"

    "Zaboravljaš da sm u kuhinju ušao pre tebe."

    "Dobro, onda... Ali, znaš li ti da kuvaš?"

    "Kostas je od mene dobio diplomu."

    "Ma, hajde..."

    "Pitaj ga ako ne veruješ."

    "Dobro, verujem, ali..."

    "Samo ti pričaj ono što te muči. Ja ću za to vreme da spre- mim..." Jedan pogled u unutrašnjost hladnjaka bio je dovoljan da odlučim. "... Jareći hrbat u vermicelli oblozi..."

    Nikada to nisam jeo.

    "Jednom mora da počneš..." odbrusih i tresnuh već obrađen hrbat na sto.

    "Počto sam natočio toplu vodu u plitki sud i nju potopio snopove tanko izrezanog pirinčanog testa da se opusti primetih da Fejlen i dalje ćuti.

    "Postoji li kod vas Cigana nešto kao kodeks časti? Na primer, časna reč?"

    "Aha, ali ko nam brani da je prekršimo?"

    "Mogao bih javno da te..."

    "Mog ujku bi mogao. Bio si spreman da o tom poslu razgovaraš na klozetskoj šolji, a sad lupetaš u javnosti."

    "Imaš pravo." uzdahnu Fejlen.

    "U proseku sam u pravu. Nego, jesi li ti ikada čuo da se priča o Ciganinu koji je odbio posao?"

    "Nisam. Ali, ja sam slabo imao veze sa vašim plemenom."

    "Prvo i prvo: mi nismo pleme već profesionalni esnaf. A drugo, nisi mogao da čuješ. Cigani ne pričaju o odbijenim poslovima, jer ih u principu i ne odbijaju. A ako se ipak desi onda ćute jer postoji uvek neko ko će to prihvatiti. Ili se sve diskretno prepušta nekom prijatelju, koji te kasnije na Kidisu neće izvrći podsmehu bratije, jasno?"

    "Nije, ali više nemam snage da raspravljam..."

    Duboko sam narezao meso na tanke listiće i nadenuo ga sa isto tako tankim listovima propržene paprike i paradajza, tvrdog sira iz ulja i slanine. Za to vreme je Fejlen u opštim crtama opisao svoj najnoviji pronalazak. Radilo se o specijalnom neuronskom implantu koji bi omogućio senzorsko lovljenje rudnog bogatstva širom Galak- sije.

    "I onda ugradiš taj implant čoveku koji proputuje Galaksiju tražeći mesta za nove rudnike?" proverio sam nivo svog razumevanja, oblažući pripremljeno meso vermicelli vlaknima. "Ne razumem gde je tu fajda, ako već postoje vrlo efikasni instrumenti koji to rade bez čoveka?"

    "Da, samo moraju da budu na licu mesta." teško izvali Fejlen, kao da je upravo izrekao ključnu tajnu.

    "Mora i čovek. Ne vidim razliku."

    "Stvar je u tome da ne mora. Ako imaš pravog čoveka."

    "Hajde, priznaj Greju Svaruku da takav čovek ne postoji i da se sve završava na lepoj mogućnosti."

    "Postoji..."

    Jedva sam zadržao dah, prividnim mirom zatvorio pećnicu, podesio temperaturu i vreme pečenja.

    "Hoćeš da kažeš da imaš takvog čoveka?"

    "Imao sam ga. I izgubio sa sve implantom..."

    "Pobegao?"

    "Oteli ga."

    "Ko?"

    "Pojma nemam..."

    Došao sam do stola i seo prekoputa Fejlena. Gledao me je belo. Kao da je pomen gubitka odneo i boju njegovih očiju. I dobar deo njegovog inače sitnog tela. Uska brada duž donje vilice je podrhtava- la.

    "Potrebno ti je neko jako piće, Fejlene."

    "Mislim da jeste."

    "Kajser, žutak, prepekan ili nešto slično?"

    Začudilo me je. Prepekan zna da bude zaista dobar, posebno ako je sa Prunela, ali, o ukusima... Natočio sam mu kajser. I sebi. Otpio sam lagano, tako da uspostavi vezu sa predhodnim. Fejlen je popio naglo, nekoliko kapi je ukrasilo njegovu bradu.

    Nasuo sam mu i drugo piće.

    "Znači, želiš da ti vratim implant...?"

    "I čoveka. Imam ugovor sa njim..."

    "Fejlene, ja sam Ciganin. Cigani traže stvari, a ne ljude. Trebalo je da angažuješ Restauratora."

    "Pokušao sam, ali nije vredelo. Kao da je u zemlju propao zajedno sa otmičarima. Više mojih agenata je nastradalo još ranije, dok sam smatrao da ću sve rešiti u svojoj kući."

    "Kako, nastradalo?"

    "Poginuli, nestali, utamanjeni... Bez ikakvih pravih tragova."

    "Onda si angažovao Restauratora?"

    "Jesam, bezuspašno."

    "Možda nisi odabrao pravog?"

    "Tvrdim da nema boljeg. Mada se neki ne bi složili."

    "Znaj da kuća Oberbinder uvek uzima najbolje..."

    "U redu. Ko je bio Restaurator koji nije uspeo."

    "Tražio je da to zadržim za sebe."

    "Misliš li da sad možeš bilo šta da zadržiš za sebe?"

    "Teško."

    Ustao sam i otišao da proverim kako stoji sa našom večerom. Čudna je da su svi obroci u svemiru večere. Mada je teško jelo nazivati drugačije u tami koja okružuje veštačke sisteme kao što je Raskršće. Jedina svetla tačka se nalazila u pećnici, sve rumenija, sa zlatnožutim prelivima sa strane gde su temperature bile nešto niže. Bio sam siguran da će Fejlen dobiti obrok, ali to nije važilo za implant i čoveka koji ga je nosio. Pomalo sam naslućivao ko bi mogao da bude Restaurator. Zašto bi Fejlen, inače, odbio prepekan?

    Isključio sam pećnicu i vratio se do stola.

    "Da popijemo još po jednu i zaključimo posao?"

    "U redu. Zar te više ne zanima ime Restauratora?"

    "Mogu da predpostavim o kome je reč. Bolje reci kako se zove čovek sa implantom, mada ni to više nije važno."

    "Odustaješ!" jeknu Fejlen.

    "Jok, prihvatam. Prenećeš na moju Trik karticu hiljadu i sedam- sto kinti."

    "Hoću, svakako hoću. Hvala ti."

    "Zahvalićeš kasnije. Sada mi ipak reci to ime."

    "Prokleti Jan Nouver..." Fejlen zastade videvši čuđenje u mojim očima. "Ne, ne preklinjem ga. I sam je žrtva. Poznat je pod tim imenom: Prokleti Jan Nouver."

    Tako smo ugovorili posao.

    Ne treba posebno da napominjem da je večera bila izvrsna.

    Bordel mimiforma nije uvek kuća užitka

    Kao da je želeo da čvrsto armira naš dogovor, Fejlen je još onog dana pretipkao ugovorenu sumu kinti na moju Trik karticu. Da neki ljudi, kao što je sumnjičavi Aben, ne bi bili zbunjeni ciframa, potrebno je izvršiti mali preračun. Naime, poslednjih sto i dvadeset godina kinta je isključivo sredstvo finansijskih transakcija u Galaksiji. Krediti su zamenjeni u odnosu pedeset i šest prema jedan i isključeni iz upotrebe. Jues dolari su opstali, iz emotivnih razloga, i njihova vrednost je iznosila osamsto devetnaesti deo kinte u lokalnim obračunima na malo. I sada, zamislite moj honorar, ako je ukupan trošak u "Rogu nečastivog" isnosio jedanaest juesa.

    Silvester Najt i ja smo trošili znatno više.

    Bilo kojom prilikom.

    Ni ove večeri nije bilo razloga da bude drugačije.

    Pronašao sam ga na planeti Tindalu nakon kratke provere u Centralnom računaru Raskršće kada je i gde koristio tranzitne prolaze sa svojim krstašem SS "Garida". Ponekad je dobro što birokratija galaktičke kontrole, uprkos hiljadugodišnjih napora svih i svakoga da je srede, još funkcioniše. Na Tindalu je bilo dovoljno pratiti visoke koncetracije alkoholnih isparenja.

    Prošlo je već nekoliko sati kako smo na gornjem spratu bordela "Kod muza" počeli sa prepekanom i sve je govorilo da ćemo sa njim i završiti. Prepekan je bio dobar, onaj sa Prudela, koji od Silvestra pravi čarobnjaka. Lično sumnjam u delotvornost te rakije od šljiva, ali, kako je moj drugar zaista bio Restaurator bez premca, može se dopustiti da i piće tu ima neku ulogu. Posebno ako je u pitanju Balkanac sa genetskim porivom da u šljivki traži svoju moć. Šta ćete, svako ima svog Samsona.

    Društvo nam je pravilo šest mimiforma. Bića bez ličnosti sa planete Al-aš sposobnih da se preoblikuju u bilo koju osobu dozvanu iz ljudskog sećanja. Poput pojedinačnih talasa Solarisovog mora. Posle početnih grešaka, dozvoljeno je da ih poseduju samo galaktički bordeli; tamo se višak emocija potroši na licu mesta. Rakel, Mimi, Teodora i Breni su se nadmetale u Silverovom zagrljaju, Zana se trudila da ne oskudeva ni u čemu, a Tajna, Tajna je...

    "Tajna, mogla bi malo da se smiriš. Imam važan razgovor sa Silverom." dahtao sam pokušavajući da smirim njene prste, da udaljim njen topli dah sa vrata.

    "Nema važnih razgovora u ovakvom društvu." lenjo se proteglio Silvester.

    "Ponekad ima. Zašto bih, inače, potegao ovamo čak od Velikog Tranzitnog?"

    "Zbog prepekana i dobrog društva. U dobrom društvu se i kaluđeri žene."

    "Ja nisam kaluđer..."

    "To ti je više figurativno. Znam da si Ciganin i..."

    Pustio sam ga da napravi pauzu. Ipak je on pravi Restaurator i znaće da razveje maglu prepekana u sopstvenoj glavi. Prošlo je već šest meseci otkako su ga iz reda Restauratora isključili zbog navod- nog drogiranja prepekanom. Kao, služi se nečasnim sredsvima u njiho- vom časnom pozivu. A on je samo bio bolji od ostalih. Možda lucidniji kada se naljoska. U ostale priče nisam verovao.

    Lagano se uzdizao sa divana, odvojio Teodorine i Rakeline ruke sa sebe, blago ćušnuo upornu Breni. Njegove sive oči su blistale kao i njegovi već prosedi zalisci. Brada mu je ležala na nadlanici, lakat na golom uzdignutom kolenu.

    "...i na tragu si. Od mene očekuješ nešto, Greje Svaruče!"

    "Idi, bre, Silvere. To sam ti rekao čim sam došao. A ti: Da drmnemo najpre po jednu "Kod muze". I tako već satima. Zar ti toliko prepekana treba za tako malo pameti?"

    "Rekao si mi...?"

    "Jesam."

    "Pa, šta. Sve vreme smo pili po jednu." Silvester se nasmeja. "Možemo opet po jednu?"

    "Ne možemo." odlučno ga odbih.

    "Onda nađi drugog Restauratora."

    "Ne mogu."

    "Zašto?"

    "Zato što si baš ti u igri."

    "O čemu se radi?"

    "Čekaj, trenutak." Ustadoh i dadoh devojkama znak da me slušaju. "Devojke, hajde sada budite dobre domaćice i raščistite ovaj krš. Silvester i ja imamo mali dogovor. Posle ćemo da nastavimo."

    Mimiformi su divna bića. Dok smo se Silvester i ja oblačili, krajem oka sam mogao da vidim kako su se razletele da sve srede. Samo, to nisu više bile iste osobe. Par mojih rođaka sa jednog dobrog slavlja, lična konobarica Embrouza Tibouna i još neke koje su svoje likove pokupile iz moga mozga, ali ih se trenutno nisam mogao da setim.

    U malom salonu našeg apartmana bila je odgovarajuća tišina. Zavalili smo se u fotelje i Silvester odnekud izvuče prošvercovanu bocu i čaše.

    "Zar opet?" jeknuh.

    "Samo za svaki slučaj. Ja sam dobar domaćin." Silvester se trezno nasmeja. "Hajde, slušam te."

    "Nedavno si imao jedan mali posao sa Fejlenom Oberbinderom?"

    "Rekao ti je?" Njegove obrve se podigoše.

    "Nije morao. Ako angažuješ mene posle nekog Restauratora, onda je sve jasno."

    "Prihvaćeno."

    "Šta je smrdelo u tom poslu?"

    "Sve." smrači se Silvester.

    "Razjasni mi, još sam tupav."

    "Jednostavno nije išlo."

    "Prokleti Jan Nouver?"

    "Koješta. Taj momak se zove Damjan. Naše ime. Samo mu je reputa- cija loša pa su to ljudi razdvojili i preinačili." Silvester uzdahnu i ruka mu krenu ka boci.

    "Ostavi to." naredih.

    "Izvini, drugar, mahinalno. Dakle, odveli su me u tu Fejlenovu laboratoriju, ili, bolje operacionu salu gde su držali Nouvera i odakle su ga oteli. Znaš li kako mi Restauratori radimo?"

    "Ti ćeš mi reći."

    "Postoji kod nas neki genetski poremećaj u očima. Nešto što posebnom obukom može da se razvije u percepciju udvojenog vremena u određenom prostoru. Kad postignemo određenu koncentraciju na osnovu otisaka u vreme-prostoru možemo da razvijemo slike, ponekad i čitave događaje u bliskoj prošlosti. Uz pomoć prepekana ja mogu i više. Dovoljno je da na licu mesta postoji neka stvar ili detalj koji je bio u bliskom kontaktu sa nestalom osobom."

    "Tamo je sigurno sve bilo u kontaktu sa Nuoverom. Šta onda nije bilo u redu?"

    "Svi otmičari, bilo ih je četvorica, bili su maskirani. Uradili su to bez reči. Kao da je sve do detalja bilo isplanirano, čak i da će Restaurator izići na lice mesta, samo su ga pokupili i nestali. U hodniku su otisci vremena bili znatno slabiji ali sam uspeo stvar da pratim do izlaza. Tada su nestali, kao da se na tom mestu nalazi prostorno iskrivljenje sa tranzitnom stanicom."

    "Nisi pokušao više ništa?"

    "Jesam. Sa Fejlenovim nestalim agentima."

    "I...?"

    "Hoćeš da vidiš?"

    "Kako?"

    "Koliko se sećam mimiformi su još tu."

    "Pa, šta onda?" počeo je da me nervira.

    Silvester se čuknu po čelu.

    "Sve što sam ja video zapisano je ovde, a one to mogu da repro- dukuju. Potreban je samo mali napor i... dobar gutljaj prepekana."

    "Zar ga nemaš u sebi dovoljno?"

    "Treba da ga popijem na poseban način."

    Nisam bio siguran da li me laže, ali nisam imao izbora. Klimnuo sam glavom i on pljesnu rukama.

    "Devojke, ne ulazite. Ne volim kada se ono što milujem pretvara u nešto što ne bih voleo da dotaknem."

    "Zar je tako loše?" upitah.

    "Nije, ali zar bi voleo da se pred tobom pretvaraju u drvo, konja ili nekog ogavnog bradonju?"

    Morao sam da se složim.

    Zatim je počelo.

    Pusta obala sakri obrise prostorije u kojoj smo se nalazili Silvester i ja. Kojih tridesetak metara u pozadini neprekinut red urminih palmi. Iza njih čitava šuma. Neugodna vlažnost na visokoj temperaturi pretvori se u kapi znoja na mom čelu. I meni i iza mene - more. Iz daljine dopiru krici morskih ptica i lomljava talasa na koralnom grebenu. Između stabala se pojavljuje prilika čoveka. Trči ka meni, pocepane odeće, prljav. Izbezumljene oči susreću se sa mojim. Potoci straha padaju u njegovu senku. Pokušava da se zaustavi i ponovo odabere način kako će da umre, ali ja bacam ka njemu svoja dva najduža pipka. Vakumske sisaljke se upijaju u njegovu kožu. Dere se dok ga privlačim ka svom kljunu. To mi smeta i najpre mu jednim potezom oktidam glavu...

    "Šta je to, za Boga...!" derem se.

    Sve se rasplinjava dok drmusam Silvesterova ramena.

    "Prestani, drugar." viče i on. "Gotovo je, gotovo..."

    Jedva sam dočekao trenutak kada sam raspoznao bocu na stolu. Nisam imao vremena da sipam u čašu.

    "Eto, tako je izgleda završio prvi Fejlenov agent."

    Silvester je smiren. Blago njemu, on je navikao. Nikada ne bih poželeo da budem Restaurator.

    "Ali, gde, gde...?"

    "Tu je problem. Nestao je na Ukmari..."

    "Tamo nema nikakvog mora." pobunih se.

    "Slažem se. Nestao je na periferiji glavnog grada. Kažu da je imao neki sastanak. Sa kime, ne znaju. Njegovo telo nije nađeno. Znači, da saberemo: Čovek je nestao na Ukmari, tamo nema velikih vodenih površina, otisak u vreme-prostoru govori da se dogodilo nešto drugo, da je prožderan. Da li ti se svidelo da budeš džinovska hobotnica?"

    "Nimalo. Da li si ikad grešio u restauratorskoj viziji? Ovo što sam video je nemoguće."

    "Slažem se. A što se tiče grešaka, hoćeš li da vidiš ostale dve vizije?"

    "Neću." brzo sam se odlučio. "Prepričaj mi."

    "Jednog su zatukli u areni, kao neku vrstu gladijatora, a poslednji je živ spaljen u Dahauu..."

    "Zemlja? Je li to moguće?"

    "Ne znam. Više ništa ne znam. Zemlja i sve oko nje spada u sumnjive legende. Uostalom, te slike sam pokupio na Sargaumu i Fizitu. Te planete sigurno nisu Zemlja..."

    "Bez sumnje. Ali, ima tu nešto drugo."

    "Šta?"

    "Meni su uvek sumnjive sumnjive legende."

    "Daj, Greje, nemoj sad opet..."

    "Da drmnemo još po jednu?" predložih.

    "Neću." Kao da se ljutio.

    Naravno, drmnuo je.

    Slow motion u "Cyberpunk" baru

    Prokleti Jan Nouver, iliti, Damjan Ko-zna-odakle, pojavio se pre devet meseci na Teremu. Pokupili su ga sa hibernacijskom kapsulom na prostornom iskrivljenju Čerček, gde je lokalna tranzitna stanica registrovala njegov neovlašćen prolaz, ali ne i brod sa kojim je stigao. Pretpostavljeno je da se njegova letilica raspala na tangen- cijalnom manevru i da su njene krhotine ostale u podprostoru. Događa- lo se to i ranije. Iz njegove amnezije je izvučeno da je dospeo ko-zna-odakle i time su informacije o Damjanu kompletirane.

    Zadržao se tamo gde je plimom sudbine nanesen. Nešto znanje matematike i prisan kontakt sa lokalnim računarima, a nešto i uspešno klađenje na basefightu, omogućilo mu je dovoljne prihode da mirno živi i svako veče provodi u "Cyberpunk" baru u trećoj zoni glavnog grada Kingstona na Teremu.

    Tamo sam odvukao Silvestra, pošto je pristao na podelu zarade od Fejlenovog honorara. Postupak ubeđivanja u nemoguće neka ostane moja mala tajna, jer svakome se može dogoditi da naleti na Greja Svaruka Heninga.

    Argumenti da je tamo Damjan zadnji put boravio pre više od tri meseca, koliko je obrađivan kod Fejlena, i da su otisci vreme-prosto- ra jako slabi, za mene nisu važili. Ni primedba da time nećemo ništa dobiti. Ništa smo već imali. Jednostavno, morao sam videti bilo šta u vezi sa Nouverom.

    Koštalo me je čitavih sedam kinti da gazde "Cyberpunka" isprazni svoj lokal na četvrt sata. Još dve da neutralizujem njegovo navalji- vanje da prisustvuje. Ostalim radoznalcima podelili smo nekoliko šamara.

    Ostali smo sami u sali, u polumraku, za jednim od najudaljanijih stolova. Na stolu dve čaše i dve boce prepekana sa Prunela. Jedna za njega, a druga za nas dvojicu. Bože, kako je taj momak vredan na poslu! Za nešto više od dva minuta smo prešli na zajedničku bocu. Bolje pijan Ciganin nego zaposlen Silvester.

    "Hoće li?" upitah.

    "Kušuj!" siknu Silvester.

    Začuđeno sam ga pogledao. Krvni sudovi na slepoočnicama su mu odjednom nabrekli kad mu je srčana pumpa umnogostručila promet krvi. Pulsirali su neuobičajenim ritmom tako da se pomalo zabrinuh da ga nešto ne strefi. Na malo nakostrešenoj kosi pucketavo se praznio elektricitet. Oči su mu postajale sve bistrije i tamnije zbog širenja zenica koje su potiskivale iris.

    U prostoriji se maglilo.

    Obrisi su polako postali prepoznatljivi, figure počeše da se kreću, lusteri se obojiše svetlošću, a tu i tamo začuše se glasovi. Ludi ritam muzike iz zvučnika popuni ostale praznine. Konobarica sa poslužavnikom u rukama prođe kraj nas lelujajući kukovima. Gotovo osetih njenu butinu da prodire kroz moja isturena kolena.

    "Odmah, momci, evo dolazim!" izdvoji se njen glas iz kakofonije zvuka.

    Trenutak kasnije nestade u gomili.

    Sala je bila puna i na moment pokušah da izračunam koliko zarađuje gazda "Cyberpunka". Sigurno mnogo ako je stalno ovako. A izgleda da je bilo, mada mi gosti nisu izgledali kao velike trošadži- je. Mnogi od njih su izgledali kao letači, ali nekako krivotvoreno i prenaglašeno, sa previše detalja kosu sa njih vrištali da upozore. Naivne, ali ne i mene. Sjajna kožna odela, beskorisni implanti i sve dugine boje u kosama, prejaka šminka da pojača oštrinu pogleda i natera posmatrača da uoči remene i opasače, lako i teško naoružanje, koje najčešće nikada nije bilo upotrebljeno. Za obližnjim stolom trojica su se nadmetala svojim mentalnim makro i mikročitačima računarskih cifara, arsenalom programskih virusa za brisanje tragova nakon upada u velike kompjuterske finansijske transakcije. Nešto dalje se diskutovalo o načinima za uključivanje u sintisajzere, pojačivače i emocionalne inicijatore. Sa druge strane su dopirali glasovi na japanskom jeziku. To valjda jakuze i nindže, ne znam zašto su i oni obavezno prisutni, planiraju novu preraspodelu vlasti u podzemlju.

    Već četiri stotine godina su takvi obavezan escajg u ovakvim lokalima i još se niko nije dosetio da ih razjuri dobrom batinom. Nikada nisam voleo da zalazim među njih, jednostavno ne volim takvu bratiju. Gotovo da zažalim što sam sad prisutan. Krenuh da izađem.

    Prostorija se zaljulja pred mojim očima.

    "Gde ćeš, budalo?" dohvati me za rukav Silvester.

    Setih se da sam uložio pare u ovu predstavu.

    "Nigde. Samo, ne vidim Nuovera."

    "Desno od nas. Tri stola dalje. Sam je."

    "Mogu li do njega?"

    "Možeš. Ali nemoj da budeš prebrz. Teško održavam vezu sa otiskom ovog vremena."

    Najpre sam pokušao da prođem neprimećen. Teško u ovoj gužvi. Nagazih na nogu jednog nalickanog, koji je stajao i pomno slušao raspravu o jeziku delfina i mogućnosti timskog rada sa njima. Nije osetio ništa. Ni ja. Kao što bi osetio komentator CVS da mu lupim švrgu po monitoru. Digao sam ruke od svega i prošao kroz ljude i stolove.

    Prepoynao sam Nouvera po video zapisima koje mi je stavio na raspoloženje Fejlen. Samo nije imao obrijanu glavu, već kratku i čekinjastu kosu. Pravilno lice, malo nabranog čela, zurilo je preko malo jačeg i babutastog nosa u jednu tačku. Kao da za njega nisu postojali svi ti ljudi oko nas. Nije mi se dopalo što pije sodiran jabukov sok.

    Mogao sam beskonačno dugo da ga gledam tako nepomičnog. Usamljen čovek u opštoj orgiji.

    "Silvestre, pronađi neko drugo vreme!" doviknuo sam.

    Prostorija se ponovo zaljulja i slika se promeni.

    Drugi i isti ljudi nalazili su se na drugim i istim mestima. Promena je bila beznačajna. Nouver je ovoga puta bio za drugim stolom. Zurio je u tačku i pio jabuku sa soderom. Pokušao sam da utvrdim da li je posmatrao tačku od prethodnog puta. Možda je značaj- na, šta ja znam. Nije bila ista tačka.

    "Još jednom, Silvere..."

    Još tri puta se sve moralo da ponovi da bih prvi put uošio pokretanje Nouverovih očiju. Njegova tačka se pomerila negde iza mojih leđa. Od pozadi sevnu neki blic i Nouver se posveti svojoj prethodnoj tački. Hteo sam već da zatražim od Silvestra novu promenu, kada mi nešto pade na um. Okrenuo sam se i potražio pogledom čoveka sa blicom. Nigde nisam video kameru. Probio sam se do suprotnog zida zagledajući sve oko sebe. Ništa slično nisam mogao da uočim.

    "Silvere, možeš li ovo da vratiš kojih petnaestak sekundi unazad?"

    "Pokušaću..." rekao je ali mu glas nije delovao voljno.

    Nova promena izazva mučninu u mom želucu.

    Kao da sam postao deo tog pomeranja vremena.

    Svetlost mi sada bljesnu pravo u oči. Pravo ispred mene je za jednim stolom ležao čovek sa glavom spuštenom na ruke. Kao da spava. Prekoputa njega drugi, čudno izvijen, sa jezivim izrazom lica, blistavo crvene, užarene boje..."

    "Stani!" kriknuh.

    Slika se ukoči. Čovek se izvi još malo, bljesnu kao plamen i nestade.

    "Molim te još jednom, Silvere!"

    Slika se ponovo vrati. Sada nije bilo crvene boje na licu, čovek prekoputa bio je uspravljen. Gledali su se pravo u oči, netremice, kao da izazivaju sudbinu.

    "Još malo unazad. Bar za minut..." gotovo prošaputah.

    "Šta sam ti ja, video uređaj sa flešbekom...?" protestvovao je Silvester iscrpljenim glasom.

    "Ne zanovetaj baš sada. Mislim da ga imam..."

    Vreme se pomeri još unayad i scena se konačno dogodi.

    "Sten, ovu izdaju ćeš mi krvavo platiti..." režao je poluglasno čovek koji će nešto kasnije nestati.

    "Uvek sam te dobro isplaćivao. Može i krvavo..." odgovori drugi.

    "Ne ovde i ne sada."

    "Bilo gde. Dosta mije tvojih prohteva."

    "Čekam te u zadnjem dvorištu..."

    "Nećeš dugo..."

    Za trenutak su ostali ukočeni, zureći sa mržnjom jedan u drugo- ga. Imao sam osećaj da je trajalo i da traje beskonačno dugo, godine sukoba i obračuna... Čovek se čudno izvi, sa jezivim izrazom na licu, blistavo crven, užarene boje. Zatim se izvi još malo, bljesnu kao plamen i nestade. Munjevito okrenuh glavu u pravcu gde je sedeo Nouver. Stigao sam da uhvatim njegov prezrivi pogled i okret glava ka omiljenoj tačci na zidu. Iza leđa začuh tup udar. Osvrnuo sam se i prepoznao drugog šoveka sa glavom oborenom na ruke.

    Činilo mi se da sam tako dugo stajao.

    Odjednom nepoznati glas kraj stolaČ

    "Majku mu, opet jedan šlogiran. Šta im je da padaju u komu u mom lokalu. Još ću izaći na rđav glas. Nosite ga tamo gde i ostale..."

    Cherchez la femme, ali šta dalje

    "Dobro, Greje, hajde reci mi kako ti je pala žaneska na pamet?"

    "Šta ti je? Ti si se setio."

    "Ni u ludilu. Tako nešto da izvuče iz one gomile u 'Cuberpunku' ne bi mogao ni čitav klan Restauratora zajedno."

    "Čekaj, polako. Kada se gazda vratio i kada smo počeli da postavljamo pitanja, o on da se migolji, rekao si mu u jednom trenut- ku da ćemo već naći žensku oko koje se sve zakuvalo..."

    "Ne, nego si ti za vreme restauracije sa odsutnim izrazom na licu, kao da te je strefilo otkrovenje, izvalio da to mora da bude neka dobra mačka..."

    Nismo se nikada oko toga pogodili. Čak je nevažno ako sam ja prvi pomenuo devojku. U svakom slučaju nisam mislio na nju nego na onu malu koja me je tako lepo pomazila svojim nematerijalnim butina- ma. Onako, u prolazu.

    Sve u svemu, kada jednom žensko uđe u igru onda je se ne možete otarasiti sve da bežite na kraj sveta. Možda je to ipak bilo nešto u Nouverovom pogledu, nešto u spremnosti da se podvrgne hiruškim zahvatima i implantaciji u Fejlenovoj laboratoriji, nešto iz moje uređana intuicije i Silvestrerove deformacije da percepira i regist- ruje sve u svom opažajnom polju.

    U oskudnim glasinama koje su pratile pojavu i prisutnost Damjana Nouvera na Terenu nije bilo mesta ni za kakvu stalnu vezu, još manje za prolazne avanture. Jednostavno, njega devojke nisu zanimale. Ako se isključi nesebična briga o Ijeli Selinger, koja je u bezizglednom stanju ležala u specijalnoj neurološkoj klinici u Kingstonu. Bila bi odavno mrtva da njene vitalne funkcije nisu bile podržavane spolja. Postojala je mala nada jer se moždana aktivnost povremeno javljala na veoma niskom intezitetu. Eto, Nouver je za njeno dalje lečenje ulagao sav novac koji bi mu preostao nakon zadovoljenja ličnih potreba. A one su bile, koliko smo to mogli da saznamo, veoma male.

    Hvatajući se za slamku, posle polovičnog uspeha u "Czberpunku", otišli smo do klinike. Silvester se zapio u kliničkom holu, tako da sam sve razgovore i analize obavio sam. Mala je i dalje bila u komi, ali su se njene moždane aktivnosti donekle pojačale i ušle u koliko - toliko suvisli ritam. Lekari su to isticali kao sopstveni rezultat, citirajući radove i lošije rezultate prethodnika, ali se ja nisam dao zbuniti. Poboljšanje je koincidirali sa Damjanovim operacijama kod Fejlena, a uravnoteženje ritmova moždanih aktivnosti sa periodom posle njegove otmice. Kako su slučajnosti ne verujem, jer je njihova verovatnoća jako niska, pokupio sam kopije encefalograma, naravno i platio ya njih, i strpao Silvestera u svog svemirskog skakača. Odustao je od krstaša pošto sam ga ubedio da je moj računarski sistem sa vezama za Centralni bolji od njegovog.

    Plutali smo na domaki prostornog iskrivljenja kod magline Burana kada je Silvester izronio iz jedne od svojih dugotrajnih ljubavi sa prepekanom. Prilično spretno se spustio sa svog ležaja i doteturao do mene.

    "Je l' bura napolju?" zapitao je.

    Nisam ga udostojio odgovora.

    "Što se onda toliko sve ljulja?" nastavio je.

    "Daviš, Silvere..." odbrusih.

    "Ma nemoj. Crkavam od dosade, a ti se igraš sa tim papirima..."

    "Ne igram se."

    "Možda bi mi onda gospodin Ciganin objasnio nauku?"

    "Šta ti znaš o astronomiji?"

    "Zar ovo nisu encefalogrami one male sa Terema?"

    "Jesu."

    "Kakve to ima veze sa astronomijom?"

    "Ima, itekakve."

    "Onda da ti se predstavim. Tvoj drug Silvester Najt, po zanima- nju škartirani Restaurator, u slobodnom vremenu je vlasnik svih kogućih letačkih i navigatorskih diploma u Galaksiji."

    "Otkud pa to?" zainteresovah se.

    "Zločina i potraga je sve manje, diletanti konkurišu niskim cenama, a poslodavci su cicije. Čovek mora da se snađe, zar ne?"

    "Jel ti to stvarno?"

    "Vidi šoveka!"

    "Pa, što ne kažeš odmah?"

    "Nisi me pitao."

    "Ja se maltretiram sa ovim encefalogramima pokušavajući da povešem intervale moždane aktivnosti Ijele sa vidljivošću planeta pedeset parseka u sferi oko Terema, a ti ločeš prepekan i spavaš..."

    "Rekao si da imaš jasan trag..."

    "Nije baš sasvim jasan. Više kao indicija..."

    "Rekao si trag."

    "Dobro. Rekao sam, ali nisam znao sa može da bude tako komeplikovano."

    Silvester protrlja šake kao da se sprema na kopanje.

    "Objasni mi šta želiš da postigneš i navigator Najt se javlja na dužnost."

    "Jesi li ikada reševao šahovske probleme?"

    "Je li to važno?"

    "Jeste."

    "Onda nisam. Ko će i sa tim da se bakće."

    "E, pa, kod rešavanja šahovskoh problema nasumično se često vuku poteyi i rezultat svega je odustajanje. Pravi načina je da se zamisli matna slika i potom da se figure dovedu u nju. Je l' jasno?"

    "Nije."

    "Dobro. Mi smo povukli nekoliko nasumičnih poteza i na sreću napabirčili ponešto. Sada je trenutak da se počne sa dovođenjem figura na svoje mesto, ako je matna slika koju sam zamislio isprav- na."

    "Saslušaj me, pa komentariši." Sad sam i ja trljao ruke. "Damjan Nouver je mlađi čovek i nije nemoguće da se zaljubi. Posebno ako je posredno ili neposredno odgovoran za nesreću te devojke. MOćda i nije, ali, recimo da jeste. Fejlen je rekao da u njemu postoji nešto posebno, nešto što može da putuje svemirom, a da sam nikada ne napusti čvrsto tlo. Neka to nešto bude toliko posebno da ljudi u njegovom prisustvu mogu da se samouničte, ili da zapadnu u trajnu moku. To smo već videli na više mesta."

    "Da nećeš da kažeš da je svuda bio prisutan?"

    "Neću. Ono št se dešavalo na Teremu, bilo je u njegovom prisus- tvu, a kasnije, kad su u pitanju bili FEjlenovi agenti, možda se ta njegova osobina značajno pojačala zbog implanta."

    "Moram da priznam da je dosta ljakavo, ali pričaj dalje. Neću te više prekidati."

    Silvester je sad delovao toliko trezno da sam bio ubeđen da moja priča deluje.

    "E, nouver je u jednom trenutku ocenio da bi Ijeli mogao i više da pomogne, možda i do potpunog oydravljenja. ako prihvati Fejlenovu ponudu. To što su ga kasnije oteli nije ga onemogućilo da..."

    "Čekaj Greje, kakva ti je to matna slika. Sve zajedno nema nikakve veze."

    "Samo još jednu rečenicu. Mislim da je on sa devojkom komunici- rao i na Teremu i sada. Ne znam kako, ali uz obostrano puno učešće. I ako uspemo da povežemo encefalograme sa..."

    "Daj mi te hartije!" uzviknu Silvester i prosto me odgura od računarske konzole.

    Sledećih nekoliko sati računao je kao divlji, a ja sam za to vreme preuzeo njegove obaveze. Prekapan je zaista dobro piće posle obavljenog posla.

    Nekoliko puta.

    Silvester je bio prilično razbarušen kada se okrenuo.

    "Znaš li gde je sazvežđe Grifona?"

    "Aha. Još bliže?"

    "GR-5."

    "To je nenaseljeno. Nekoliko napuštenih rudokopa i ništa više."

    "Tim bolje. Gde bi ih tražili da je u pitanju Mejn?"

    Morao sam da se složim. Silvester je pravi momak i kao naviga- tor. Ko zna, možda i tu prepekan kod njega čini svoje? Šteta što ja od njega nemam nikakve koristi. Samo mamurluk."

    Đavola je uvek najlakše pronaći sa svećom

    Crvena petica Grifona je pomalo van uobičajenih svemirkih puteva, tako da smo preko dva prostorna iskrivljenja izronili na šest dana usporavanja do nje i za to vreme imali dovoljno mogućnosti da razmotrimo i najneverovatnije varijante. Složili smo se samo oko jedne stvari. Tamo dole će nas sigurno dočekati nenaklonjeni i naoružani pripadnici policije Antalske kompanije, koja je i dalje bila legalni vlasnik napuštenih rudnika. I najverovatniji vinovnik Nouverove otmice.

    Spustili smo se sa mračne strane, niskom brzinom da ne svetlimo kao kometa. U područje najvećeg rudnika, koji je bio obezbeđen mnogobrojnim osvetljenim zgradama, uklizali smo nisko, veoma nisko. Poslednji deo puta smo prepešačili. Silvester je poluglasno kukao. Ja sam se uzdržao, tek toliko da posle mogu da mu nabijem na nos.

    Nismo naišli na spoljne straže. Njuškali smo dugo naokolo, ali uzalud. Nigde nikoga ni od korova. Opreznost nam je odnela toliko vremena da smo na kraju proklinjali njihovu neopreznost. Nije bilo verovatno da baš nigde nisu postavili stražu. Najednom, sapletoh se na nešto meko što je ležalo na tlu. Bio je to čovek, naoružan i mrtav.

    Dadoh znak Silvestru i on mi se priključi. Pažljivo smo pregle- dali telo. Nije bilo nikakve povrede. Izraz na licu nije odavao stravu. Jedino je izgledao strašno ispijeno, sa višednevnom bradom kao da je danima na tom mestu spavao.

    "Mrtav je najviše jedan dan." prošaputa Silvester. "Nije ni počeo da se raspada."

    "Možda dva. Vazduh je ovde veoma suv."

    "Šta misliš?"

    "Tako dugo leži ovde i niko ga nije pokupio!"

    "Aha."

    "Nemoguće je da i unutra nije ništa bolje."

    "Zaraza?"

    "Teško. Nema vlage neophodne da se prenese kroz vazduh. Unutra je sigurno sve sterilno."

    "Šta bi onda moglo da bude?"

    "Moraćemo da saznamo."

    Pošao sam mrtav hladan ka osvetljenom ulazu ne čekajući Silve- stra da mi se pridruži. Bokje da on svojom hrabrošću podgreva moju hrabrost, nego ja svojim strahom njegov. Sva sreća da sam tako često u pravu. Pridružio mi se.

    Na sledeća tela smo naišli u holu zgrade. Ukupno trojica u približno istom stanju kao i onaj napolju. Zbog korigovane vlažnosti izgledali su nešto svežije. Ukoliko bilo koji mrtvac izgleda sveže.

    "Greje, ovde ćemo naleteti i na ponekog živog."

    "Voleo bih."

    "Zašto?"

    "Zato što bi to povećalo vrlo slabu verovatnoću da mi sami preživimo ovo."

    "Misliš da deluje i dalje."

    "Ovo što se ovde događa sigurno nije spolja sošlo. Ovde unutra se nalazi smrt."

    "Baš tražimo đavola sa svećom." Silvester poče da se osvrće na sve strane.

    "Tako ćemo ga bar dobro videti."

    "Greje, maznuću te pa ćeš videti sve zvezde šije sam putanje proračunavao pre nedelju dana."

    "Šta ti je?" Zaustavio sam se i okrenuo pružajući dlanove ka njemu.

    "Srljaš napred kao da se nama nište neće dogodiri, a sve vreme govoriš suprotno. Šta to ti znaš, a ja ne znam?"

    "Zar nisi primetio da su ovi isti slučaj kao i oni što smo ih videli na klinici u Kingstonu?"

    "Prvo, ja ih nisam video, a drugo, oni tamo su bili živi."

    "Tačno. I ovi bi bili da ih je neko pojio i hranio. Usahli su, drugar. Kao biljke u nezalivanoj saksiji."

    "Jebote! Ti misliš..."

    "Da. Naš Damjan ih je sve sredio. On je taj đavo sa kojim su tikve sadili i ako ima pravde, valjda će znati da dolazimo sa drugim namerama. Ukoliko je uošte još ovde."

    Posle ovih objašnjenja u koje nisam do kraja verovao, nastavili smo našu potragu sa više entuzijazma. Iz hola je ka unutrašnjosti zgrade vodilo više hodnika, ali samo je jedan bio osvetljen. Zaklju- čili smo da je taj bio u uoptrebi pre ljudske havarije i krenuli njima. Usput smo zavirili u više prostorija sa strane. U jednoj se nalazio veliki računarski sistem. Samo dva poslužitelja i obojica mrtvi. U trenutku mi se učinilo da jedan od njih diše.

    "Stani, Greje. Jedan je živ." Silvester je mislio isto kao i ja.

    Krenuli smo ka njemu.

    Odjednom je počeo da menja boju do usijano crvene. Bilo mi je poznato šta se događa. Zaustavio sam se taman na vreme. Čovek bljesnu poput munje i isto tako brzo se ugasi. Za njim na podu nije ostalo ništa.

    "Da li je to ono što si video na Teremu?"

    "Jeste. Izgleda da nije sve gotovo..." prošaputah osvrčući se na sve strane.

    "Misliš da je Nouver tu negde?"

    "Jeste. A jasno mi je i zašto je tako malo ljudi. Neki su sigurno sagoreli kao ovaj malopre."

    Umesto da se vratimo u hodnik, kao da nas je neka nevidljiva sila gurala na suprotnu stranu. Kao da nam zid može biti bilo kakva zaštita.

    Sa zida iza nas se oglasi do tada nevidljivi zvučnik i mi zamalo ne popadasmo od straha.

    "Helo! Da li to imamo uljeze?"

    Ćutali smo.

    "Znamo da ste u zgradi. Slobodno se javite!"

    Taman da se javimo.

    "Nalazite se u računarskoj sali. Ovo je nadzornik rudnika Juraja Hant! Po ovlašćenju Antalske Kompanije."

    Silvester mi pokaza otvorenu šaku. Jedan, tri, pet prstiju. Zatim obe otvorene šake. Slegnuh ramenima. Nisam znao koliko ljudi ima nadzornik Hant. Silvester dotače rukom energan zadenut za pojas. Ja zavrteh glavom. On čuknu kažiprstom par puta po donjoj usni i ja najzad klimnuh.

    "Gospodine Hant, imali smo nezgodu sa brodom i jedva se dokopali silazne orbite na GR-5." povika Silvester.

    "Prihvatam vaše objašnjenje, iako vas čitav dan imamo na lokato- rima."

    "Zašto onda prihvatate?" morao sam da se umešam.

    "Oh, to je gospodin Svaruk Hening. Znao sam da se sa vama može lakše razgovarati..."

    "Zato ne i sa mnom?" protestvovao je Silvester.

    "Upravo zato, gospodine Najt." Glas je zaključio podsmešljivo. "Znali smo još na Teremu da ćete sabrati dva i dva."

    "Jesmo li?" upitah.

    "Videćemo. Ali, da se ne dovikuje ovako. Lakše će nam biti licem u lice."

    "To sam i ja hteo da predložim. Ukoliko smo počeli da pregovara- mo, jesmo li?"

    "Nismo. Zbog neovlašćenog prodora u vlasništvo Antala moram da vas smatram zatvorenicima. Dok vas ne ispitam. Takvi su propisi. Zato vas molim da se vratite u hodnik i nastavite njime sve do kraja gde se nalazi komandna sala."

    "A, ako ne pristajemo?" Bio je to više Silvesterov inat nego ratobornost.

    "Svako nasilje u ovoj zgradi ima za posledicu smrt. Setite se ljudi na koje ste naišli do sada."

    Pretnja je bila solidno utemeljena i nas dvojica nismo imali ništa protiv da se pridružimo gospodinu nadzorniku. Tim pre što se i naš cilj nalazio tamo negde. Usput smo se o svemu dogovorili govorom tela. Ko zna da nas neko ne posmatra preko internog sistema za nadgledanje zgrade.

    Uglađenost Juraje Hanta prevazišla je moja očekivanja. Čak su nas i njegova tri telohranitelja dočekala sa ljubaznim smeškom. Ubojiti smašeri u njihovim rukama činili su se kao nepotrebna rekvi- zita. Mada se stari Čehov sa tim ne bi složio. Ako u prvom činu predstave puška visi na zidu, u trećem mora da bude mrtvih, rekao je jednom prilikom.

    Ponudili su nas da sednemo što smo sa zadovoljstvom prihvatili. Bolje tako nego da nam drhte noge od umora i pojedenog straha.

    "Poprilično ste sigurni u sebe, gospodine Hant. Niste se potru- dili ni da nas razoružate."

    "Znak dobre volje." nasmeši se nadzornik.

    "Mogao bi još neki." progunđa Silvester. "U vidu neke dobre kapljice..."

    "Nažalost..."

    Silvester potonu dublje u svoju fotelju.

    "Vas je poslao Fejlen Oberbinder." zaključi Hant.

    "Taman posla. Radoznalost, obična radoznalost, gospodine Hant." nasmeših se i ja prekrštajući noge. Nije bilo naročito udobno, ali se moja cevka premestila u povoljniji položaj, ako se sve pretvori u zabavu sa pucanjem.

    "Grubo je šaliti se sa mnom. Vi ste došli zbog Jana Nouvera i ja samo želim da znam koji vam njegov deo treba?"

    "Sve, nadzorniče. Ugovorili smo franko isporuku u jediničnom pakovanju. Uzgred, a gde je, zapravo, Nouver?"

    "Vidite li da sala ima dva nivoa i ogradu koja ih razdvaja? Na donjem nivou se nalazi sto na kome je vezan. Ne grubo, naravno. Naš prijatelj je i sam doživeo komu i sada mu održavamo vitalne funkcije u nadi da će odlučiti da se probudi."

    "Ne verujem vam!" rekoh čvrsto.

    "Ja ništa nemam od toga da mi verujete. Uostalom, sigurno ćemo ga pogledati zajedno pošto porazgovaramo."

    "O čemu?" upita Silvester.

    "Naprimer, koliko vam je poznat Nouverov slučaj?"

    "Dovoljno." odgovorih.

    "Nije dovoljno da kažete dovoljno." Hamt se vedro nasmeje sopstvenoj šali.

    Sumnjiva je bila njegova vedrina. Da li želi time da dobije na vremenu? Ili je toliko siguran da ne predstavljamo nikakvu pretnju? Ni jedno ni drugo mene u toj situaciji ne bi toliko oraspoložili. A Juraja Hant je stvarno bio raspoložen. I njegovi ljudi sa oružjem u rukama. To me je učinili opreznim, te dopustih da i mene obuzme veselje. Jedino me je brinuo Silvester.

    "Recite nam onda vi koliko bi bilo dovoljno."

    "I hoću. Vi sigurno znate da je Fejlen ugradio Nouvaru neuroim- plant za nadziranje Galaksije. Ne, nemojte se buniti. I budali bi bilo jasno da onaj ko može da otkriva specijalne rude na daljinu može i ono drugo. Eto, vidite da se slažemo. Takav čovek je morao da bude dragocen i Antalskoj kompaniji i dotle su svi potezi koje smo povukli razumni. Ono što vam nije rekao Fejlen i ono šte smo mi pomalo kasno saznali je poreklo Jana Nouvera..."

    "Damjana..." ispravi ga Silvester.

    "U pravu ste. I to nam je poznato, ali, više bih voleo da i nadalje koristim kraće ime. Ako nemate ništa protiv?"

    "Samo napred." Kao da je shvatio prednosti neudobnijeg položaja i Silvester potonu dublje u fotelju. "Radoznali smo da saznamo Damjanovo poreklo."

    "Nouver je odabran zato što je uspeo da ubedi Fejlena u svoju izuzetnu sposobnost daljinske percepcije. To je bila idealna podloga za implant. Nažalost, niko od nas nije posumnjao kako je moguće da se takav čovek pojavi. Šta ćete, genetske promene kod ljudskog roda su uzele maha i malo - malo sa pojavi neko izuzetan. Eto, i gospodin Najt uz prepekan može da učini i ponešto natprirodno."

    "Hajde, Hante, okolišate kao Grej Svaruk. Ovako ćemo ovde ostati čitavu večnost."

    "Upravo se toga plašim." nadzornik prekide Silvestera. No, dobro, da požurim. Jeste li ikada čuli za planetu ludaka?"

    Silvester slegnu ramenima.

    Mene prođoše žmarci.

    "To je samo još jedna od legendi, Hant."

    "Šta ako nije? Ako negde zaista postoji planeta na kojoj su se svojevremeno iselili svi genetski uznapredovali ljudi, da se tako izrazim. I tamo se množili pojačavajući svoje sposobnosti do nevero- vatnih granica..."

    "Čekajte, Hant. Legenda kaže da su to bili ljudi, ili još bolje sekta, koja se posvetila unutrašnjem otvaranju i potpunom posedanju sopstvenih potencijala. Poklonici libida. I uspeli su kao što je zapisano u apokrifu Lorensa Lavageta kod kojih je svesno i nesvesno postalo celina. Nažalost, svesno je bilo suviše mali deo i kritična masa je zauvek izbrisala civilizaciju."

    "Onakva kakva je naša. Njihovo društvo je opstalo i u novim uslovima. U kratkim obračunima opasni psihotičari su se međusobno potamanili, nimfomanke su osigurale potomstvo, a radoholici ukupan opstanak."

    "Zgodan model Utopije." konačno se nasmeja i Silvester. "Pitam se kakvu bi menu našao Aben?"

    "Lavaget je izneo i malu sumnju da su ga potomci mitskih Rašana opet nadmudrili, da su na svom tragu ostavili samo neuspele primerke, a da su konačno oslobođeni odmaglili dalje."

    "Tačno, gospodine Hening. Divim se vašoj memoriji." ponovo uze reč Hant. "Šta ako je Nouver jedan od njih?"

    "Nemoguće. Najpre, to je ipak legenda, a potom, i da jeste sa Planete Ludaka, sigurno nije jedan od uspelih preobraja..." usproti- vio sam se.

    "Tu se neopozivo slažemo." Hant se više nije smešio.

    "Onda, on ne može da se kontroliše..." reči su počele da mi zapinju za nepca.

    "Ili može, samo delimično. Trebalo je da ga vidite kada mu je prethodni nadzornik saopštio da njegova Ijela može da ostane bez vitalnih finkcija ako ne pristane da sarađuje." Hant se strese. "Napravio je haos među osobljem. Padali su kao muve naokolo, a zatim da prskaju kao praznične rakete..."

    "Mene zanima kako ste vi preživeli?" upitah tiho.

    "Reći ću vam. Mada može biti i pogrešan zaključak. Mi smo se kockali u pokrajnoj prostoriji. I bili veseli, vrlo veseli..." Juraja Hant ustade. "Hajdete da ga pogledamo. Miran je već nekoliko dana."

    Silvester i ja mahinalno krenusmo za njim. Do ograde koja je odvajala nivoe sale. Tamo dole, u prostoru koji je delovao kao operaciona sala, na sredini je bio ležaj i na njemu jedno telo. Nouver. Damjan Nouver je bio u komi u koju je prethodno oterao toliko ljudi. Treba li takav i dalje Fejlenu? Jesmo li Silvester i ja zaradili svoje pare? Osetio sam da na licu i dalje nosim klovnovski osmeh. Pogledao sam naokolo i shvatio da je taj glupi izraz jedino što nas odvaja od sudbine svih ostalih na ovoj planeti. Hant i njegovi bili su veseli u trenutku masakra. Mi smo veseli sada. Suprotno od toga, ona dvojica u "Cyberpunku" nasmrt su se posvađa- li... Mora da je to u pitanju. Jake emocije... Strasti... Otvaraju pakao Ida... Ne biste smeli da...

    "Sad, Greje!" vrisnu Silvester i preskoči ogradu vadeći energan iz pojasa.

    Video sam da trojica naoružanih mahinalno podižu svoje smašere. Ružan grč na licu Juraje Hanta. Sebe nisam uspeo da sprečim da preskočim ogradu. Da ne prokunem Silvestrovo nerazumevanje. Da ne kriknem:

    "Neeeee...!"

    Padati ne znači uvek i tresnuti