Izlaganje na konferenciji Beogradskog foruma na temu "Medjunarodni terorizam".)
Beograd, 22. januar 2002
Rade Drobac

Reč i pojam terorizam su odavno poznati kako u internom pravu tako i u medjunarodnim odnosima. Medjutim nikada u istoriji nisu dobili tako značajno mesto kao u poslednjih nekoliko meseci. Ali moram reći da to nije nezasluženo. Terorizam se polako afirmisao u celih proteklih desetak godina, na ovaj ili onaj način, a velike sile današnjeg sveta su ga često pominjale kao mogu}u pojavu od globalnog značaja u periodu koji predstoji. Malo je ko u to stvarno verovao, smatrajućI ovu pojavu ipak marginalnom i povremenom, nikako kao globalnu opasnost a još manje stvarnost. Na žalost, ona zaista postaje globalna stvarnost, ne zato što po svojim obeležjima i stvarnim moćima to može, već zato što to odgovara velikim slama današnjice i zato su ga polagano uvodile ne svetsku scenu. Ovo verovatno deluje zbunjuju}e pošto su upravo one, a ponajpre SAD i Velika Britanija, zakleti borci protiv ovog zla. Na žalost moram reći da su oni upravo i njegovi tvorci a njihova borba protiv njega je u najmanju ruku vrlo slojevita, nedosledna i neiskrena. Naime, iako svi znamo šta je terorističžčki akt- hajde da ga najkraće definišemo kao napad na pripadnike organa vlasti jedne zemlje, civile, objekte ili druga materijalna dobra sa ciljem ostvarivanja nekog političkog cilja, veoma često vlada prava zbrka ko je terorista a ko borac za slobodu i ljudska prava. Ako je definicija terorističkog delovanja nesporna zašto je to onda tako? Zašto onda svi koji to rade nisu teroristi? Ko o tome odlučuje, zašto i na osnovu kojih kriterijuma? I u čemu je razlika medju njima. ? Pri tome ova dilema ko je terorista a ko borac za ugrožena ljudska prava je nastala u poslednjih desetak godina, upravo kao rezultat delovanja velikih sila na medjunarodnu javnost.
Sva ova pitanja su ključ rešenja zagonetke šta je teorizam i ko su teroristi u današnje vreme. A o tome, na žalost, odlučuju velike sile zavisno od svojih interesa bez obzira na činjenice, istoriju i pravo. Zašto je to tako? Zato jer je današnje vreme karakteristično po nevidjenoj koncentraciji krupnog kapitala skoncentrisanog u nakolicini najbogatijih, pa samim tim i najmoćnijih zemalja sveta, multinacionalnim kompanijama čiji interesi zadiru i u najskrivenija mesta na svetu, po neverovatnoj koncentraciji vlasništva nad praktično svim oblicima sredstava javnog mnjenja u rukama istih tih moćnika ili njihovih predstavnika, po najsavremenijim tehnologijama komunikacija i prenošenja informacija u najkraćem vremenu po celoj zemaljskoj kugli, po hiperinflaciji nevladinih organizacija, u najvećem broju u direktnoj službi najbogatijih zemalja sveta koje ih finansiraju i drugim sličnim podacima koji svedoče o potpunoj kontroli sveta od strane jedne relativno male, ali veoma moćne grupe ljudi.
Sasvim je, dakle, izvesno da oni svoje interese nameću svim drugima pa u okviru toga postavljaju i okvir za njihovo ostvarivanje. Zato oni o tome ko je terorista i šta je terorizam odlučuju. Oni to naravno čine ne na osnovama istine ili pravde, mada je taj pojam prilično nedefinisam, već na osnovu sopstvenih interesa i planova. I ne samo to, u situaciji su, na osnovu realne moći koju imaju, da fabrikuju činjenice po svojoj želji, da istoriju prilagodjavaju svojim pogledima na svet, da celim narodima nameću vidjenja i poglede strane njihovim interesima, kulturi i shvartanjima i primoravaju ih da čine ono što oni sami nikada ne bi. Terorizam im je u tome moćno oružje. Njime teraju na poslušnost neposlušne, kažnjavaju ponosne i samostalne ili , koristeći ga kao izgovor, osvajaju odredjene prostore. Kada im nije neposredno potreban primiruju ga, ali ga nikada ne guše do kraja jer im uvek može zatrebati , ako se ko uzjoguni protiv njihove vlasti. Da to ne ide lako vidi se po hiperinflaciji oružanih sukoba na planeti i dnevnoj proizvodnji neprijatelja koje treba napasti radi dobrobiti čovečanstva, plemenitih ideala i časnih principa ili ne znam sve kojih uzvišenih ciljeva. Nezgoda je ovde što svako razuman ne može prihvatiti da se tako plemeniti ciljevi mogu ostvarivati tako surovim metodama, ali u današnje vreme, bez preterivanja ću reći terora velikih sila, to niko ne sme da javno iznese. Dakle, suština odnosa prema terorizmu je u tome da li on odgovara velikim silama ili ne i na koji način ga mogu iskoristiti. Dva su osnovna načina. U prvom slučaju očigledan terorizam odbijaju tako da nazovu i prema njemu se tako i postave kada im on odgovara jer im sukobi koje on izaziva, a koje oni potpomažu, omogućuju uplitanje na neki prostor i njegovu "pacifikaciju", što u praksi znači okupaciju neke teritorije na štetu žrtve terorista. Najbolji primer za to je KiM. U drugom slučaju se neke političke snage, ili pak ponakad i stvarni teroristi, proglase ne samo teroristima već i najvećim neprijateljima današnjeg sveta i po njima se udari svim silama, često i u neverovatnoj nesrazmeri u odnosu na moć sukobljenih i značaj sukoba, bar na prvi pogled. Rezultat toga je ponovo okupacija odredjene teritorije na štetu njenih legitimnih vlasnika. Dakle u oba slučaja je epilog isti- u prilog velikih sila. Navešću kao najnoviji primer Avganistan. Dakle, velike sile se prema terorizmu postavljaju u funkciji interesa koje uz njegovu pomo} mogu ostvariti. U zavisnosti od toga ga i tretiraju, pomažu ili suzbijaju, iako je on, u suštini, uvek isti.
Iz ovoga nedvosmisleno proizilazi da su najvećI teroristi ovog vremena upravo velike sile. Zašto? Pa zato što oni komanduju drugim teroristima- aktivirajućI ih po potrebi ili ih primirujućI, oslobadjajućI ih krivice ili im je namećući, podržavajućI ih ili ih uništavajući - naravno kao konkurente. Oni po potrebi žrtve proglašavaju dželatima a dželate žrtvama, oslobodioce porobljivačima i porobljivače oslobodiocima - pa ima li veće moćI ili većeg greha? Zato što sebi uzimaju za pravo da se svugde po zemaljskoj kugli u sve mešaju, da u tudjim zemljama zavode svoj red, a ko ne sluša dobija bombe po glavi u sprezi sa lokalnom opozocijom, odmetnicima ili drugim pogodnim grupacijama koje mogu odraditi prljavi posao za njih. Uzimaju sebi za pravo da legalnim organima neke zemlje uskrate pravo na odbranu od terorizma, štitećI ga i podržavajućI sve dok im ne omogućI da u ciljanu državu udju politički, ekonomski, finansijski i vojno. S druge strane sebi daju za pravo da kada god zamisle, bilo gde na zemaljskoj kugli, bombarduju bilo koga, ili ruše bilo koji režim, izabran legalno i demokratski ili ne. Pošto se po medjunarodnom pravu naizazvani napad na drugu zemlju ničim ne može opravdati jasno je da se svaki takav napad mora okarakterisati kao državni terorizam. Da bi taj svoj terorizam maskirale one teroristima proglašavaju druge i u tome leži jedan od razloga tako široke pojave terorizma. Naime, da bi se neka suverena zemlja, neki svetski lider ili bilo ko drugi napao potrebno je za to naćI iole opravdan razlog. Pošto su svi napadi na druge zemlje ili mešanje u njene unutrašnje stvari po definiciji medjunarodnog prava uvek protivpravni i ne mogu se legalizovati, ili vrlo teško, čak i u sadašnjim Ujedinjenim nacijama, koje bi to jedine mogle, a koje su pod skoro potpunom vlašću SAD, mora se naći neki dobar razlog. Najbolji je terorizam jer ga niko, zapravo, i ne može braniti. Na žalost, njih koji upravljaju polugama terorizma na celoj planeti nema ko da proglasi teroristima
Treba još nešto ovde istaći da bi se problem do kraja razjasnio. Naime, teroristi su kroz celu istoriju uglavnom bile malobrojne grupice ljudi odani nekoj političkoj ideji ili drugom sličnom cilju bez stvarne mogućnosti da ugroze na iole ozbiljniji način državu Ili poredak, a još manje da izazovu sukobe medju državama ili, kao što je to sada slučaj, a ja to smatram izgovorom za njihov ekspanzionizam, globalni poredak. Naravno, ovde se postavlja i pitanje čiji poredak? Dakle kako i zašto su teroristi odjednom postali tako moćni? Pa zato što ih skoro svugne u svetu podržavaju upravo najmoćnije sile sveta. Daju im političku. logističku, propagandnu, vojnu i organizacionu podršku. To neminovno vodi do njihovog omasovljivanja, bolje organizacije, profesionalizacije, podizanja kvaliteta političkog i vojnog nivoa i napokon do realnog ugrožavanja države u kojoj žive, a ponekad i suseda. Ovde treba rećI da ipak, čak sa svom tom pomoći, takve grupe nemaju izgleda na uspeh u rušenju postojećih država bez spoljne pomoći i to su najbolje pokazali primeri KiM i Avganistana. Teroristi OVK koje su izmislili, opremili, naoružali, promovisali i sve drugo Nemci, SAD i Britanci, uprkos svemu tome nikada ne bi mogli dobiti u sukobu sa snagama SRJ bez direktne vojne pomoći NATO. Takav je slučaj i sa Avganistanom. Severna koalicija, po priznanju i samih Amerikanaca i Engleza, nije ništa bolja od Talibana, ali su je iskoristili da ginu za njih dok ne unš{te Talibane a onda su oni ušli u Avganistan. Zašto se sve to desilo- pa zbog nafte i gasa, kao i strateške pozicije ove zemlje. 11 Septembar je samo, na žalost, dobar izgovor, možda još jedna dobro režirana holivudska predstava. Ne u smislu da ljudi nisu poginuli- to nije sporno i to je i za osudu i za žaljenje, već u smislu što je to poslužilo daljoj militarizaciji SAD i još žešćim pokušajima osvajanja strateških regiona sveta. Optužen je Bin Laden i za kratko vreme je postao oličenje svega najgoreg na svetu. Taj njihov model satanizacije protivnika smo i ranije gledali sa drugim ličnostima- Sadam Husein, Slobodan Milošević, Moamer El Gadafi itd. Ali zaboravlja se da je Bin Laden dete SAD, njihov učenik, pitomac i štićenik. Kada je takav kakvim ga sada opisuju što su mu dozvolili da rovari po Bosni i Hercegovini, Albaniji i Kosovu i Metohiji. Pa zato što im je to tada odgovaralo. Sve mi se čini da im je i napad od 11. septembra odgovarao. Nekako, bez obzira šta oni pričali, uvek na kraju ispadne da im je sve nekako Išlo u korist. Sumnjam da je to spontano. Setimo se samo da su nas Srbe stalno optuživali za svašta, navodeći kako činimo ovo ili ono, tobože sve nama u interesu, da bi se na kraju sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, ispostavilo da je sve ispalo kako njima odgovara, a najviše na štetu baš nas Srba. Zato u ocenama svega što je u vezi sa terorizmom, drugim državama i ,naročito , sukobima, treba kritički primiti svaku ocenu SAD i NATO jer ona ne reflektuje činjenice i stanje nego predstavlja kamen na putu ostvarivanja nekakve njihove zamišljene strategije. Zaključujući ovaj deo želeo bih da kažem da bi svako nepristrasno istraživanje pokazalo da je najvećI broj terorista , ili da upotrebim njihov politički sinonim, boraca za slobodu ili ljudska prava( zavisno od slučaja do slučaja) u dubokoj vezi sa SAD i NATO. Uostalom, zar neko stvarno može da veruje da u vreme satelita, globalnih komunikacija, glomaznih kompjuterskih arhiva trenutno dostupnih putem interneta na svakom graničnom prelazu, digitalnih slika, radio veza i nevidjeno razvijenih obaveštajnih mreža neko može da pravi snažne terorističke organizacije a da se to ne zna. Zato je jasno da oni o teriristima znaju sve. Ako je to tako, a jeste, onda njihova verbalna borba protiv terorizma gubi svaki realan smisao a njihovo delovanje kao hegemona, uz zloupotrebu terorizma i terorista na ovaj ili onaj način, postaje jasnije
Upravo je to i teza koju sam želeo dokazati
- da je terorizam bio i ostao marginalna pojava, a da su ga u prvi plan izvukle današnje velike sile koje ga pomažu ili , tobože , uništavaju u zavisnosti od njihovih interesa i globalnih planova. Terorizam im služi samo kao maska za ekspanzionizam , militarizaciju i hegemoniju, bilo da ga podržavaju ili uništavaju. Najveći problem za nas, male države i narode, je zapravo lažno moralisanje i satanizacija nevinih a beatifikovanje zločinaca i što na sve ovo veoma malo možemo da utičemo. Svoje prave globalne, strateške, ekonomske i finansijke interese i nečasne postupke, velike sile skrivaju što više mogu, kroz svetske medije lansiraju lavine neistina i poluistina a rezultat toga su ne samo poginuli ljudi, porušena sela i gradovi, uništene privrede i bankrotirane zemlje, već i pravi haos u dušama velikog dela ljudi na celoj planeti. Taj haos su od skora počeli da osećaju i gradjani SAD. Nakon godina bombardovanja i uništavanja po celom svetu Amerika je i na svojoj koži doživela isto ili slično. Izvozni proizvod je stigao kući. "Ko od mača živi od mača će i poginuti" kaže jedna poslovica.
Šta na kraju reći. Očito je da je terorizam danas najzloupotrebljeniji pojam i pojava koja je dobila neslućeni zamah zahvaljujući najmoćnijim silama sveta. One stoga jedine mogu i da ga zaustave. Ne bombama i proizvodnjom novih nepravednih rešenja koja proizvode nove sukobe, produbljuju i produžavaju stare ili ih odlažu za druge prilike, već poštujući stare, dobre principe medjunarodnog opštenja. Nemešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, poštovanje medjunarodnog prava,saradnja na osnovama ravnopravnosti, pravo na sopstveni razvoj i sl. Plediranje za poštovanjem ovih principa samo je svedočanstvo da živimo u vremenu sile i bezakonja, ugroženosti malih od većih , političke, ekonomske i vojne nejednakosti, ugrožavanja na najdrastičniji način svetskog mira i stabilnosti a nosioci takvog stanja su upravo oni najmoćniji. Ove reči verovatno zvuče utopistički u vreme globalnih strategija velikih sila, njihovog neskrivenog nametanja sopstvenih nazora i koncepata ostatku sveta, njihovog otvorenog uplitanja u unutrašnje stvari suverenih država, njihovog bahatog ponašanja prema ostatku sveta, ali će vreme pokazati da se mir i prosperitet na zemlji može postići samo uvažavanjem principa ravnopravnosti i nezavisnosti. Svi nasilno nametnuti poreci uvek su neslavno završavali , pa }e tako i ovaj, jedino što će mnogi nevini za to platiti skupu cenu. A, na žalost, mnogo je zemalja u kojima tinjaju potencijalni sukobi, od Turske, Rumunije, Slovačke,,Baltičkih zemalja, preko Indonezije, Indije, Pakistana, do Irkse, Španije, Korzike i mnogih drugih. Zlonamerni, a moćni, uvek mogu ove sukobe pojačati, produbiti, podržati radikalne lidere obe strane, izazvati gradjanske ili lokalne ratove , a onda doći kao spasioci. Za njih je, pri tome, nevažno ko će u tim vodviljima dobiti koju ulogu. To je važno samo za nas male. I mi smo, na žalost, medju onim narodima koji su, iako žrtve, dobili , potpuno nezasluženo, ulogu dželata, koja preti da nam sramoti obraz dugo vremena. Kada istina nije bila ni važna ni dostupna u vreme sukoba, niti se mogla ikako probiti u svet, sada će to moći još manje jer je knjiga, ili bar ovaj njen deo , zatvorena, i o njoj više niko ne govori, na našu nesreću ni mi sami. Iako smo se medju prvima na svetu zaista borili sa teroristima, ispali smo ratni zločinci a teroristi oslobodioci naših teritorija. Istina, dakle, zaista više nije uopšte važna. Svi smo mi u funkciji interesa i planova velikih sila i po njihovom volji teroristi ili demokrate sa dalekosežnim pogubnim posledicama po čitave narode..



Korišćenje, preštampavanje i distribucija tekstova su slobodni
 

Zaista lijepo i jasno receno.
Ovde se nema sta dodati, sve je savrseno jasno.
Onaj ko procita i zeli da shvati, shvatice a onaj ko ne zeli, nece pa taman da mu se predoce ne znam kakvi dokazi, a takvih je nazalost puno a sto je najgore, mnogi od njih su Srbi koji se primaju na lijepo upakovane lazi o demokratiji i ljudskim pravima, o kapitalizmu kao savrsenom ekonomskom uredjenju itd.