Како су радиле онако су и прошле.

Била једна девојка па имала маћију, и маћија имала кћер што је довела, па мрзила на пасторку, тукла је и грдила од куд је год ишла, патила је глађу и голотињом да би је само какогод са света нестало; ал што је она њу горе држала, то је она све здравија и лепша бивала. Кад маћија види да јој овако досадити не може, отера је од куће кад јој је отац некуд на пут био отишао. Она ишла не знајући ни сама куда, најпосле заиђе у шуми, па тумарала тамо амо тражећи куд ће да изађе, док смотри на далеко ватру где се светли па онда хајд к оној страни од куд је ватра светлила. Кад тамо а то мала колебица, непочишћена и у њој ватра раштркана и већ се згорела. Она лепо узме метлу па почисти колебу, ватру склони, и још дрва донесе те бољу наложи па седне да чека ко ће доћи. Кад у вече, Боже! дува ветрина, крше се дрва мислиш све ће из корена извалити. Она се сакрије за колебу дркћући од страхоте, ал ето ти ала иде, како дође у колебу, стаде мирисати ла рече: "Овде има рајска душа; изађи, рајска душо! не ћу ти ништа." Девојка изађе, онда јој ала каже: "Јеси ли ти моју колебу почистила и моју ватру наложила?" А она одговори: "Јесам." "Добро," каже ала, "сад ме мало поишти." Девојка седне, ала јој метне главу на крило и почне да је поиште, кад тамо, али глава пуна црви, па смрди као буба. "Смрди ли моја глава? девојко!" запита је ала; а она одговори: "Не смрди, мајко! већ мирише као смиљ." Сутрадан рано полазећи ала девојци заповеди да нахрани њену живину и да скува вечеру. Девојка стане мамити живину, кад ал Боже! скупише се еје, совуљаге, вране, курјаци, лисице, јазавци, творови, што је год у Бога животиње, све се скупи на храну; девојка их лепо нахрани, и све се разиђе. Кад у вече опет дође ала, запита је јели нахранила њену живину. "Јесам" каже. Пошто је тако стајала неко време код але, рекне јој ала: "Ако хоћеш, иди кући; за то што си ме лепо служила узми од оних сандука који хоћеш, па понеси кући." Девојка узме најлакши сандук, а ала је запита за што узима најлакши. "Знам" вели "да у њему најмање има; а ја за ово неколико дана нисам више ни заслужила." И тако отиде, кад дође кући са сандуком и отвори га, а то у њему све сами дукати! Кад маћија то види она одмах отера и своју кћер да донесе сандук дуката. Њена кћи наиђе на ону исту колебу; ал нити је хтела ватре стакнути, ни спремити. Кад у вече дође ала онако исто с ветром, запита је: "Рајска душо! што ниси моју ватру стакла и моју колебу почистила?" А она јој одговори: "Нисам ни код своје куће чистила." "Добро, добро," каже ала, "а ти ме мало поишти." Тек девојка завири у главу, стане пљувати: "Пи! чудна смрада! ја те богме не могу поискати." "Добро, добро!" опет каже ала. – Сутрадан ала опет оде а њој заповеди да живину нахрани, кад девојка види каква је живина, узме батину, па ком ногу, ком главу, ком крило одбије, и тако све растера. Кад у вече дође ала, запита је јели живина нахрањена. – "Јесте да! каква ти је оно ђаволска живина? Каква је онако сам је и нахранила, батином." "Добро, добро," каже јој ала. Кад буде ујутру, каже јој да иде кући: "Доста си ме" вели "служила; ето узми који хоћеш од тих сандука па носи кући." Девојка избира најтежи, па однесе. Кад га донесе кући, брже и она и маћија отворе га да виде силно благо у онако тешком сандуку. Кад се надвире над сандук, а две гује искоче из њега па једна матер а једна кћер за очи, те им испију очи. Како су право радиле онако су и прошле.

 Дивљан

Поп и ђак ходили кроз једну велику планину, па их онђе ухвати ноћ. Видећи они да већ не могу тај дан приспјети куда су били наумили, стану гледати тамо амо кроз планину ђе би преноћили, и угледају огањ далеко у једној пећини. Примакну се они близу и назову: "Добар вече, има ли то тамо?" Кад ли шта виде? ни људи ни никога другог, до једног дивљег чоека с једнијем оком наврх главе. Запитају га: "Хоћеш ли нас пустити у кућу?" Он им одговори да хоће. Али на врата од пећине бијаше приваљена велика плоча, коју сто људи не би могло помаћи. Дивљан устане, дигне плочу, пусти их унутра, па опет плочу на врата привали; потакне им велики огањ и сједну гријати се. Пошто се мало разгрију, почне их дивљан пипати иза врата, да види који је претљи да га закоље и испече, и напипље попа претљега, спопане га и убије, наврти на ражањ и метне крај огња да се пече. Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никако. Пошто се поп испече, зове дивљан ђака да с њим једе, а ђак јадни не шћене, већ му одговори да није гладан. "А хоћеш" рече дивљан "и на срамоту, ако не ћеш па лијепо." Ђак шта ће? већ сједне с њим, дивљан проклети једе, а ђак меће у уста па опет баца у крај. "Јеђи" стане викати дивљан, "јер ћу и тебе сјутра овако." Пошто се дивљан наједе, легне крај огња, а ђак почне ђељати један мали шиљак. Упита га дивљан: "Шта ђељаш та шиљак?" Ђак му одговори да се код оваца сједећи беспослен научио вазда тако ђељати. па да га је и сад та воља допала. Дивљан затвори око и заспи, а ђак јадни видећи да се и њему сјутра ножић под грло справља, домисли се те они шиљак заврти дивљану у око и ослијепи га. Дивљан слијеп скочи као махнит и ђаку рече: "Нека, да је Богу хвала! извади ти мене ово једно око, кад не умјех ја тебе обадва, али ми утећи не ћеш." Кад ујутру сване, напипље дивљан врата од пећине и видећи да су затворена почне по пећини брбати тамо амо да ђака ухвати, али га не могне наћи никако, јер је имао у пећини много стоке, те се ђак домисли и огули једног овна, па се обуче у ону кожу и измијеша међу овце. Дивљан већ види да му од многе стоке не може ништа, па пође на врата од пећине, отвори један крај од врата и почне стоку вабити да једно по једно избаца. Ђак у оној кожи овнујској стане се примицати с овцама не би ли и њега избацио, и тако мало по мало примичући се дође до њега, дивљан га ухвати и избаци међу осталијем овновима. Кад се ђак дохвати пољане, и види сву стоку пред собом, викне дивљана: "Не тражи ме" рече, "ја сам већ на пољу." Дивљан кад види да му је утекао, домисли се што ће, отвори врата са свијем, и пружи му један штап говорећи: "Кад си ми већ утекао, на ти ови штап да ћераш стоку, јер ти без њега не ће ниједна кренути." Ђак несретни превари се, и пође да узме штап; али како га се прихвати, пријену му један прст при њему; виђевши да је погинуо стане скакати око дивљана тамо амо да га не дохвати, у то падне му на ум бритвица коју је при себи имао, извади је и осијече они прст што му при штапу пријенуо био и утече. Онда се почне дивљану ругати и смијати ћерајући пред собом стоку. Дивљан онако слијеп пристане за њим, те тако дођу доједне велике воде и ђак види да ће га већ моћи у воду утопити, па почне звижђети около њега ругајући му се. Дивљан примичући се мало по мало да би га ухватио примакне се управ над воду, а ђак му онда притрчи иза леђа и тисне га у воду те се дивљан утопи. Онда ђак с миром и с Богом оћера стоку и дође здраво кући, али без попа.

 У цара Тројана козје уши.

Био један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар, што није мајстор дошао, а он одговори даје болестан. Онда цар Тројан седне те га момак обрије. Момак бријући цара опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да од сад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши. Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу, али не сме никоме казати, "а да ми је" вели "да коме год кажем, одмах би ми одлахнуло." Онда му мајстор рече: "Кажи мени, ја не ћу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли не ћеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те завуци главу у њу па у три пута земљи кажи шта знаш, па онда опет јаму затрпај." Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче главу и у три пута рекне: "У цара Тројана козје уши." Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући. Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свитати, свирала издаје глас: "У цара Тројана козје уши." То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: "У цара Тројана козје уши." Чувши то цар Тројан одмах дозове онога берберскога момка, па га запита: "Море шта си ти огласио народу за мене?" А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне па све по реду искаже, како се земљи исповедао, па како је сад на ономе месту "нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола и пође на оно место да види јели истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: "У цара Тројана козје уши." Онда се цар Тројан увери да се на земљи ништа не може сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

 Цар Дукљан.

Био је један цар те се звао цар Дукљан. Један дан ловећи он по дубокијем алугама и густијем грменима угледа једно језеро те се шумке примакне к њему еда би што уловио. Наднесавши се мало над језеро угледа крилата коња и на њему крилата чоека златнијех коса дугијех до пета ђе из језера излази. Кад их цар виђе, потаја се и стаде вирке да гледа ђе ће шта ли ће ови чоек. Кад тек што на сухо изиде, сиде с коња и дохвати некаку свиралу дугу превјену и шарену као највећа змија и поче у њу свирјети да се од мила Бога не могаше слушати, и на ови глас поче се све камење и дрвеће шикати. Цар се уплаши па запне стријелу на овога чоека и љуто га обрани кроз обадва крила. Чоек падне с коња и врисне од муке и жалости да се до неба могаше чути, и завиче: "Моли Бога, чоече, те си ти мене виђео приђе него ја тебе." Пошто цар виђе ђе обрани чоека, притрчи к њему с голом сабљом, а он фук те у језеро онако рањен; онда цар ухвати онога коња, узјаше га те с њим бјежи дома. Али теке што га бјеше узјахао, изникоше и краљу крила, а краљ се препаде те сиђе с њега и ухвативши га за фузду поведе га, и мало идући нестаде му крила те тако дома дође. Дошавши дома каже све што се збило, и коња уведу у коњушницу међу остале коње. Царев син чујући за то језеро крене једно јутро кридимице од оца, те по казивању очину набаса на језеро, али не дође шумке него са запетом стријелом, али приђе него дође до језера упази изван језера једну жену средовијечну ђе расплетенијех коса плаче и њега гледа, те он на ономе мјесту паде у несвијест као мртав. У који час он ту заковрну, у та час они крилати коњ почне у царевој коњушници вриштати и крилима ударати да се од велике уке и треске и сав царев двор затресе. Цар скочи да види шта му је, док коњ рече цару: "Ако желиш сина свога жива видјети, врћи ме на мјесто оклен си ме довео." Цар се препане те онако на коња гола узјаше, кад се коњ поља дохвати, прелеће као муња до језера. Кад тамо, види цар сина мртва прострта и над њим ону жену ђе плаче и ђе му очи вади једном длаком из главе. Цара стаде лелек за сином а коња вриска за оном женом, док завика коњ: "Сада мијењајмо сина за сина, а отац да му је прост." Онда она жена поврати очи цареву сину и задуне га, и кад оживље, даде га цару а он њојзи коња.

( Даклем се мисли да је коњ био син оне жене, а онај човјек што га је цар ранио његов отац.)

 Једна гобела у као а друга из кала.

Жена Премудрога Соломуна загледа се у некака другога цара, и намисли да остави првога мужа и да бјежи овоме другоме; али никако није могла да се украде, јер је је Соломун врло чувао; за то се договори с овијем другијем царем те јој пошаље нешто те попије па се учини као мртва. Кад она тако умре, Соломун јој осијече мали прст у руке да види јели заиста умрла, и кад види да жена не осјећа ништа него да је мртва, онда је закопа. А онај цар нареди своје људе, те је ноћу ископају и донесу њему и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети. Кад Премудри Соломун дозна шта је било од његове жене, он се дигне да је тражи, и поведе са собом подоста наоружанијех људи, па кад дође близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом по зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор. Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов. Кад жена опази својега првог мужа, она се поплаши, али га опет некако превари те га у једној соби затвори. Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и у тој соби затворен: "него" вели "иди сад одмах к њему у собу те га посијеци; али се немој шалити да и што почнеш с њим говорити, јер ако га пустиш само једну ријеч да проговори, превариће те." Цар с голом сабљом у рукама отвори врата, и пође к Премудроме Соломуну да му осијече главу. Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ђе иде к њему са сабљом, а он се насмије. Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита за што се смије, а Соломун му одговори да се смије ђе цар цара хоће да погуби на женском узглављу. Цар га онда упита: "А да како?" А Соломун му одговори: "Ја сам већ у твојим рукама; свежи ме па изведи на поље иза града те ме погуби на видику, па прије него ме погубиш, заповједи да се три пута затруби у трубу да чује сватко и ко хоће да може доћи да види, па ће поћи и гора да гледа ђе цар цара губи." Цар то послуша особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи. Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима и дворанима поведе на поље да погуби. Кад су тако ишли Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, што, се у један пут насмије. Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се смије, а он му одговори: "Смијем се гледајући како једна гобела у као а друга из кала." Онда цар окренувши главу од њега рекне: "Хвала Богу, људи говоре Премудри Соломун, а он будала!" Кад у том дођу на мјесто ђе хоће да га погубе, цар заповједи те се један пут затруби. Како чују трубу војници Соломунови, они се крену. Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели него само зелене гране пред њима као гора. Цар се томе врло зачуди и увјери се да је истина што му је Соломун казао, па заповједи те се затруби и трећи пут; у том Соломунови војници стигну на оно мјесто те Соломуна отму, а цара и све његове момке и дворане похватају и побију.

 Соломуна проклела мати.

Премудри Соломун једноћ у разговору рече пред матером својом да се свака жена може преварити. Мати га за то врло искара говорећи му да то није истина. Послије тога негђе Соломун матери својој некако докаже да је и она као и остале жене. Мати се његова за то врло расрди па га прокуне да не умре док не види морске дубине и небеске висине. Пошто Соломун већ остари и већ му се досади живљети на овоме свијету, стане се старати како би се опростио материне клетве, да би могао умријети. Најприје сакује гвозден ковчег, велики како може он у њему сједити; на заклопцу овога ковчега утврди један крај од гвозденијех верига које су биле тако дугачке као што је од прилике мислио да је море дубоко. По том ушавши у ковчег заповједи жени да га заклопи па да баци у море а она да држи други крај од верига, па пошто ковчег падне на дно мора, онда да га извуче на бријег. Жена ковчег затвори и заклопи и баци у море; али докле је још држала крај од верига и није могла ковчега да извуче, дође неко те је превари да су Премудрога с његовијем ковчегом заједно већ одавно рибе прождрле и да га већ никад на сухо извући не може, већ нека пусти крај од верига, па нека иде кући. Онда она вериге испусти, те све са превеликом тежом својом притисну Премудрога у ковчегу на дну мора. Послије тога ђаволи нађу светога Јована штаку и капу и одежду, па се сваде не знајући како ће то подијелити, и најпослије реку: "Хајдемо к Премудроме да нас он намири." И тако дознавши ђе је Премудри, отиду к њему на дно мора, и дозвавши га кажу му за што су дошли; а он им из ковчега одговори: "Како ћу вас ја из ковчега намирити, кад нити видим вас ни онога око чега се свађате? Него ме изнесите на бријег па ћу вас онда намирити." Ђаволи онда одмах узму ковчег с Премудријем те изнесу на бријег. Кад Премудри изиђе из ковчега и узме у руке од ђавола оно око чега су се посвађали као да види шта је и шта које вриједи, он прекрсти штаком, а ђаволи се одмах разбјегну куд који, те њему остане све. Тако је Премудри виђео морске дубине, па онда стане мислити како ће још виђети небеске висине. За то ухвати два ноја, па им за неколико дана не да ништа јести док добро огладне, па им онда привеже за ноге велику котарицу у коју он уђе и сједне држећи рукама више себе и више нојева на дугачком ражњу печено јагње. Нојеви желећи да би пециво дохватили, полете у висину и тако су све лећели докле Премудри не удари ражњем у небо, па онда обрне ражањ на ниже те га нојеви снесу на земљу. Тако је виђео и небеске висине и послије је умрьо.

 Краљ и чобанин.

Некакав краљ имао једну кћер, која је била много лијепа. Ње се љепота била разгласила по свијету. Ту су ти ишли краљеви и цареви да је просе, или од чуда само да је виде. Али отац њезин није је стио никоме другоме дати до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. То зачује на далеко један богати чоек, па креће из далеке земље, и прошавши многе земље и градове нанесе га једно вече пут пред кућу једнога богатог чоека. Кад запита може ли ноћити, домаћин га једва дочека и одговори му да може, за што не би! Домаћин ради госта одмах закоље брава, и кад га изнесу за вечеру, оставе од њега главу чобану, који бјеше у планини код стоке. Кад сјутрадан сване, крене се путник даље својијем путем да проси у краља ђевојку. Идући кроз планину нађе чобана од оне куће ђе је био на конаку, и назвавши му Божју помоћ, рече: "Добро пасеш! "А он му одговори: "Пасем да их напасем." Путник опет рече: "Ја сам синоћ у вас на конаку био." А чобан му одговори: "Нека си био; пут те нанио." Онда опет путник: "Кад сам дошао у ваш дом, за мене су брава заклали." А чобан: "Кад људи долазе, за њих ваља месо да се и коље." Опет путник: "За тебе смо главу оставили." А чобан: "Глава глави и иде." Опет путник: "Чељад од куће метнуше је на полицу, а дође кучка па изједе." А чобан: "За њу је и била." Опет му рече путник: "Твој отац дође те уби ону кучку." А чобан: "Ако су је убили, то је и заслужила." Опет путник: "Пошто је убише, бацише је на буниште." А чобан: "Ако су је на буниште бацили, онђе је и жива лежала." Кад путник чује ђе чобан тако на сваку одговара, врло се зачуди и помисли у себи да би он био добар за просца оне краљеве шћери, па му рече: "Тако ти вјере, примакни се ближе да још мало зборимо." А чобан му одговори: ,Причекај мало док вратим овце." Па онда чобан отрчи те поврати овце, па се примакне ономе чоеку; а чоек му рече: "Ево сам кренуо к томе и томе краљу да просим у њега ђевојку, али он ђевојке своје не да никоме другоме до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. А ја виђу да си ти хитре памети, и да умијеш добро и мудро зборити, би ли дакле пошао са мном к томе краљу, еда би ми како ђевојку испросио?" На то рече чобан: "Ја ћу поћи." Па отоле заједно крену и дођу у град ђе је живљео они краљ. Кад дођу на краљева врата онђе их дочека стража па их запита: "Куд идете?" А они кажу стражи: "Ми идемо ка краљу да просимо ђевојку." А стража одговори: "Свакоме је слободно проћи ко иде да проси ђевојку." Па их пропусти. Кад изиђу горе пред краља, онда они богати чоек проговори: "Помози Бог, наш свијетли краљу!" А краљ му помоћ прихвати: "Бог вам добро дао, ђецо!" Па онда рече ономе богатом чоеку: "Што је дошао они влах у грубој роби?" А чобан не даде чоек да одговара, него се сам утече и рече: "Ако сам ја влах у грубој роби, ја имам више блага него они у лијепој роби, и сувише имам три хиљаде оваца. Па у једну дубодолину музем, у другој сирим, а у трећу смок слажем." Онда му краљ рече: "То је добро кад ти толико благо имаш." А чобан прихвати: "Није ово добро, него је зло." А краљ му рече: "Окле може бити зло кад ти кажеш толико добро?" Онда чобан одговори: "Е, вас ми се поштети смок, и учини се гној." Онда краљ рече: "Јазук! толико се штете учини." А чобан прихвати: "То мене није зло, него мије добро." А краљ рече: "Како, море?" Тада чобан одговори: "Ја узех плуг и волове, па узорах три стотине дана, те све посијах шеницу." А краљ му онда рече: "То је добро кад си толико шенице посијао." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." А краљ рече: "Што, јадан?" Одговори чобан: "Прометну ми се она шеница: све никоше букве и јеле." Тада краљ рече: "Ох, ту би много штете!" А чобан прихвати: "Ту мене није штете, већ ми је корист." Вели му краљ: "Како ти може бити корист кад ти се толико шенице прометну?" Чобан му одговори: "Јере налеће једно јато чела, па све притиште оне букве и јеле, ни се виђе гране ни коријена." Тада вели цар: "То је добро кад толико долеће чела." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." Опет цар: "Што, море?" А чобан одговори: "Припече сунце Илијинско, па се отопи они кљук и мед па се просу по долини вас." Тада краљ рече: "Валај и јест ту било зла." А чобан прихвати: "Валај није зла, него добра." Опет пита краљ: "Како море?" А чобан одговори: "Ја ухватих једну буху, и заклах је, па је одријех на мијех и набих три стотине товара." Тада краљ рече: "Валај баш јест то лажно зборити." А чобан одговори: "Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао. Ја сам те доста преварио, него дај ђевојку, ја сам је заслужио." Цар не могне ни куд ни камо, него чобану да ђевојку, а чобан је да богату чоеку, а богат чоек да чобану силно небројено благо.

 Лисица се осветила вуку.

Једна лисица умијеси од земље колаче, и испекавши их намаже их медом, пак онда тијем колачима дође к тучарима и заиште једно туче у њих, а она њима да да меденијех колача. Тучари јој не шћену дати тучета, него јој кажу да иде к свињарима, да ће јој они дати прасе. Онда она отиде к свињарима и заиште у њих једно прасе, а она њима да да меденијех колача. Свињари јој не шћену дати прасета, него је пошљу ка говедарима, да ће јој они дати теле. Онда она отиде ка говедарима и заиште у њих једно теле, а она њима да да меденијех колача. Говедари јој не шћену дати телета, него је оправе ка коњушарима, да ће јој они дати ждријебе. Онда она дође и ка коњушарима, па заиште и у њих да би јој дали једно ждријебе за медене колачиће. Коњушари јој даду једно ждријебе, а она њима колаче, али им добро прикричи да ни по што не ломе колача док она не пријеђе преко оног брда. Они је послушају, али кад послије преломе и загризу, виде да су колачи од земље и да их је лисица преварила, пак онда одмах за њом у поћеру, али она бијаше већ далеко умакла на својој добити, те се они врате празни и уморни натраг. Лисица дошавши својој кући метне ждријебе у кошару, и стане га тимарити: сваки дан му је доносила травице зелене и водице студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: "Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице", па ни на какав други глас да не отвора врата на кошари. Једном дође вук који је више пута слушао како лисица ждребету виче да отвори врата, па стане и он својим крупнијем гласом викати: "Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице." Али ждријебе позна да то није онај танки глас лисичин, па му не шће отворити, а вук кад то види, сакрије се за сјек од кошаре. Мало времена за тијем постоји, ал ето ти лисице с водом и са травом. Како дође пред кошару стане по обичају на вратима танко говорити: "Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.'' Ждријебе познавши глас њезин одмах јој отвори, пак стане приповиједати како је неко долазио и говорио као и она да му отвори врата, али крупнијем гласом, и како оно није шћело отворити. Онда лисица рече: "Не отворај ни по што на крупан глас, већ на врло танак." Сјутрадан кад лисица опет отиде по воду и траву, дође вук који је за сјеком слушао сав њихов разговор, па се стисне што је већма могао и почне врло танкијем гласом: "Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице." Јадно ждријебе превари се па отвори врата, а вук њега за врат те га ували и свега поједе, само главу и реп остави, па онда отиде а врата се на кошари за њим затворе као што су и била. Кад послије дође лисица, по обичају стане звати: "Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице." Али нити се ко јавља нити врата отвора. Онда она провири кроз брвна и кад опази у кошари само главу и реп од ждребета, одмах се своме јаду досјети, те обије врата и ставе ридати и нарицати над мртвом главом ждребетом, а најпослије од тешке туге и жалости отиде па се умртви на путу. Мало за тијем удари онуда један чоек с колима, и нашавши лисицу на путу дигне је и баци у кола мислећи кад дође кући да је одере. Овај је чоек имао у колима у торби три сирца. Лисица која се била утајала, дигне се полако пак извуче сва три сирца из торбе, па побјегне с њима. Кад подобро умакне, а она поједе два сирца одмах, а трећи натакне на врат, па онда пође даље. Идући тако сукоби се с вуком, који јој је ждријебе ујио, а вук кад види у ње сирац запита је откуда јој, а она му одговори да је излокала из воде. "А ђе је та вода?" запита опет вук, а лисица му рече: "Ходи, ја ћу ти показати." То бијаше око поноћи о уштапу, и небо бијаше ведро. Лисица доведе вука на једну воду, и показавши му у води мјесец, рече: "Ено видиш колики је сирац у води, него лочи, па ћеш га излокати као и ја свој што сам излокала." Онда сиромах вук лочи, лочи, док му тргне вода назад. Лисица му онда јаму затисне, па му рече: "Лочи, вујо, сад ћеш излокати." А вук сиромах опет лочи, лочи, док му вода тргне и на уши. Лисица му затисне ч уши, па му опет рече: "Лочи, вујо, сад ћеш излокати." А вук сиромах опет лочи, лочи, док му тргне вода на нос и на уста. Онда му лисица затисне и нос и уста, па узјаше нањ и рече да је болесна и да не може ићи, већ да је он носи. Јадни вук почне је носити, а она отегне пјевати; "Болан здраву носи, болан здраву носи." И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: "Шта ти, тето, говориш?" А она му каже: "Ништа, вујо, бунацам." Па опет удеси: "Болан здраву носи, болан здраву носи;" и тако једнако до пред једну кућу у којој су били сватови. Чујући сватови што лисица говори, изиђу пред кућу и почну хвалити њезину пјесму, а она им каже да би и боље пјевала да их хоће пустити у кућу а за тијем и на таван. Сватови их пусте. Пошто вук с тешком муком изнесе лисицу на таван, који је био од љесе, она онда отвори све јаме вуку, и излије се сва вода из њега те полије доље сватове. Сватови полете на таван, лисица скочи с тавана и утече, а јаднога вука свега испребијају. Кад се послије састану вук и лисица, запита једно друго како утече; вук одговори да је сав испребијан и да је једва утекао; тако и лисица рече. Сад лисица позове вука да прескакују преко једне стожине сијенске, која је онђе близу била. Вук је и то послуша наопако по себе. Пошто неколико пута прескоче, рече лисица вуку да добро не прескакује, да превећ на страну скаче, а не управо изнад стожине. Онда он пође да прескочи управо изнад стожине, те се на њу набоде. Лисица видећи то обесели се врло и рече вуку: "Мичи, вујо, мичи, сад ћеш саћи." А вук мичући доћера до дна стожине; онда га она остави светећи му се: ,Одавно ја око тебе дерем опанке; јер си ти моје ждријебе ујио."

 Баш Челик.

Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. "Подајте" рече "тако не били проклети." Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори "отворите, царевићи, врата". На то вели најстарији син царев: "Не отварајте!" Средњи рече: "Не отварајте нипошто." Али најмлађи рече: "Ја ћу да отворим врата" па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: "Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам." Вели најстарији брат: "Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе." Средњи вели: "Ја не дам сестре ноћас да се води." Али најмлађи вели: "Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?" па сестру увати за руку и дајући је рече: "Нека ти је сретна и честита!" Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа. Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: "Отвор', царевићи, врата." Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: "Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо." Вели најстарији брат: "Ја је не дам." Средњи вели: "Ја не дам сестре наше." Али најмлађи вели: "Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?" па узме сестру за руку и дајући је рече: "На, нека вам је сретна и честита!" И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила. Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: "Отвори врата!" Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: "Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру." Старији и средњи брат повичу: "Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју." На то рече брат најмлађи: "Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било." Па ђевојку за руку, говорећи: "На, води је, па нека ти је сретна и весела!" а она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: "Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: "Да идемо сестре наше потражити." И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: "Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати." Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: "Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу." Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: "Устајте, браћо! свануло се" а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше. Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, "јер" веле "може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити" па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: "Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати", те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу ае хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа. Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: "Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно." Они га добро дочекају и реку му: "Бог ти помогао, кад си нам друг." Он одговори: "Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати." "Хе" веле "кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?" Одговори царевић: "Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити." "Е вала, добро кад је тако, сједи" па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: "Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести." Отале пођу сви девет и царевић десети. "Хајде" веле му "овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година." Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: "хајде" веле "ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинем о низ њу доле у град." Он се попење па онда рече њима: "Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити." Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: "Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим." Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу. Кад тамо ал' има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: "Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без моје руке," па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају. Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене. Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.

Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари. То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му. Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад? Онда отпочне најстарији брат говорити: "Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе", па извадивши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: "Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе", па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: "Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?" Онда најмлађи отпоче да казива: "И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе." Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: "У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова", и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.
Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу. Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: "Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?" "Јесам, честити царе." одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: "Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити", но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.

Једном цар пође у лов, а њему каже: "Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш" вели "да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер" вели "ако то учиниш, зло ћеш проћи." Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: "Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!" па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: "Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем." Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: "Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот." Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?" Овај одговори: "Ја се зовем Баш Челик." Царевић пође ка вратима а овај га стане молити. "Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот." Царевић помисли: "Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико," па узме маштраву те му даде; а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: "О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи." Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију. Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: "За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?" Царевић му одговори: "Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену." Они цар га стане од тога одвраћати: "Немој" вели "да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога." Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика. Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: "Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију." Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: "Хајде, брате, са мном на чардак." Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: "Ја сам се" вели "удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе. Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: "Жено" вели "овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах." Она му рече: "Нема никога." а он вели: "То не може бити." Онда му жена одговори: "Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?" А змајски цар одговори: "Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа." Онда она вели: "Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак." Кад цар чује, он повиче: "Дајте га." Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: "Добро дошао, шураче." "Боље тебе нашао, зете!" "Гдје си?" "Ево ме." Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: "Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући." Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: "Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ." Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: "Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију." Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу. Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: "За кога си се" вели "удала?" а она му одговори: "Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети." Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал' ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: "Овђе има човечја кост." Жена говори: "Нема, чоече", па по дугом разговору она му вели: "Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?" Цар вели: "Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа." Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. "Добро дошао, шураче." вели соколовски цар. "Боље тебе нашао, зете!" одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича. Али цар га стане сјетовати: "Немој" вели "даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш." Али царев син вели: "Хвала та на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим", а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота! Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: "На ти" вели "то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ." Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: "Одјаши коња па ходи у авлију." Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: "За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?" Она му одговори: "Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала." Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: "Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!" Она му одговори: "Није нико", па почну вечерати. Онда му жена вели: "Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?" Цар јој рече: "Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао." Онда она цару каже: "Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види." Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: "Добро дошао, шуро!" А тај њему одговори: "Боље тебе нашао, зете!" Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: "Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан." Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика. Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, "на" вели "шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи." Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена како га види, зачуди се па му рече: "За Бога, чојче, од куд ти овдје?" А он јој све по истини каже, и вели: "Бјежи, жено, да бјежимо!" Но она му на то одговори: "Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће" вели "тебе погубити а мене вратити. Царевић знајући да има још "три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: "Е царевићу, зар ти украде жену", па му жену отме и каже: "Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути." Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже. Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: "Волиш ли" вели "да те устријелим или да те сабљом посијечем?" Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: "Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити." Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: "А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?" па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: "Хајде" вели "да идемо бјежати." Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: "Чекај, ја ти више не праштам!" Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: "Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш." Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: "Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу," па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: "Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!" Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, "па за то сам" вели "још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо" и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: "Стани, царевићу, нијеси утекао!" А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече. У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: "Ја могу за по сахата;" други вели: "Ја могу за један четврт сахата;" трећи вели: "Ја могу за девет тренутака." Онда цареви повичу овоме: "А сад ти, змаје, брже похитај", овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи.
Онда га цареви сјетују: "Иди сад кући, кад си се смрти избавио." Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му: "Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога. Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: "Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо." Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: "Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?" Баш Челик јој рече: "Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој." Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: "О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели" а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: "О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи." а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: "Кушај га опет" па оде.
Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво. Онда јој Баш Челик одговори: "Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво," па онда стане казивати: "Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине." Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате. Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући