Smrt neobičnog papagaja
Istraživanja na Aleksovom mozgu korisna za ljude

Umeo je i da razmišlja



Kada je pre trideset godina u jednoj prodavnici kućnih ljubimaca kupila sivog afričkog papagaja, Irena Peperberg, mlad i perspektivan doktorand hemije na Harvardu, nije ni slutila da će Aleks postati najpoznatiji papagaj na planeti.

Nekadašnja studentkinja postala je uvažena profesorka komparativne psihologije na Harvardu, a u središtu njenog naučnog interesovanja nalazilo se istraživanje mozga ove inteligentne ptice i poređenje s ljudskim mozgom.

Aleks je uspeo da nauči da prepoznaje boje, neke geometrijske oblike i izgovara više od sto engleskih reči. Uspeo je i da zbuni naučnike širom sveta, jer je doveo u sumnju opšteprihvaćen stav da je papagaj samo imitator zvukova koje čuje.

Naučnici su dugo polemisali da li neka druga vrsta, osim čoveka, može da razvije sposobnost za učenje ljudskog govora. Aleksove jezičke sposobnosti, na neki način, bile su mnogo bolje od govora znakova za koji su bile obučene neke gorile u specijalnim istraživačkim centrima.

Jer, Aleks je po svojim sposobnostima nadmašio sve do tada viđeno. Koristeći specijalne metode učenja, dr Irena Paperberg za kratko vreme obučila je papagaja da određene naučene reči stavlja u određen kontekst, da prepoznaje određeni broj predmeta i zna čemu oni služe, da prepoznaje boje i neke geometrijske oblike. Rad sa njim i ono što je Aleks postigao dovelo je do revolucionarnog preokreta u načinu na koji se razmišlja o ptičjem mozgu. Nekada je to bilo veoma pogrdno, danas, posle onoga što je postigao mali Afrički sivi papagaj, na mozak ptice naučnici gledaju s određenim strahopoštovanjem. Jer, Aleks se svojim mogućnostima za to izborio. On je, učeći od čoveka, uspeo da ponovi istu radnju kako bi zaradio nagradu, zrno grožđa, on je kada bi mu se pokazao plavi papirni trougao bio u stanju da kaže da je to trougao, da je plave boje, a kada bi ga dotakao rekao bi da je napravljen od papira. Aleks je iskazivao brojne emocije, tako karakteristične za čoveka: frustraciju, dosadu, a njegove kognitivne sposobnosti nisu bile ništa manje nego kod treniranih primata.
I ko zna šta bi sve Aleks još naučio da nije uginuo u 31. godini. Veče pre toga svoju vlasnicu koja ga je smeštala u kavez pozdravio je rečima: „Budi dobra, vidimo se ujutru. Volim te”. To jutro nije dočekao. Ali je do poslednjeg dana svog života bio od koristi ljudima koji su proučavajući njegov mozak saznavali i o sopstvenom.
D. P.

Izvor: Politika