U SPOMENICU



Život je ljudski što i dim,

Čarobne, tužne slike lete s njim;

Za jedan tren, za jedan čas,

Pa kao i njih nestaje nas -

I samo prazna uspomena

Ostaje dalje za vremena.

Moj dragi Čone! Dan će doći,

I zapitaćeš sebe sam:

Ah, gde su one bajne noći,

I gde se dede onaj plam?

I prijatelji gde su znani?

I gde su moji mladi dani?

Jer nas je žživot što i dim,

Čarobne, tužne slike lete s njim -

Zalud ih natrag zoveš sebi,

Vreme se smeje njima i tebi.

STARAC



Star sam, slab sam, iznemogo,

Prožima mi dušu stud;

Borbe beše vrlo mnogo,

Sad odmora hoće grud.



Zaman, što me razgovara

Prošlih dana spomen znan:

Mene muči i obara

Neodoljiv neki san -



Svršeno je… Pogled tužan

Ukočeno na svet sja:

Vidim da već nije nužan

Nit' ko meni, - ni kom ja.



Star sam, slab sam, iznemogo,

Prožima mi dušu stud;

Borbe beše vrlo mnogo,

Sad odmora hoće grud -



Al' me ipak radost neka

Utešiti lepo zna:

Mnogo milih mene čeka

U državi večnog sna…

SVETI SAVA



Ko udara tako pozno u dubinu nočnog mira

Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?

"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,

Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,

Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -

Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,

Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,

I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.

Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,

I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…"

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu

I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,

Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,

I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,

Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.

Za ruku ga starac uze, poljubi mu čedo bledo,

A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".



* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći -

Vekovi su prohujali i mnogi če jošte proći -

Al' to dete jošte đivi, jer njegova živi slava,

Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

TURSKA



Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže

I mirna uboga sela. Sa mracnih domova njini'

I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije

Il' šumi na visini.



I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.

Eno na surom visu urvine vekovne stoje

Ko strašan, ogroman skelet… Kroz okna njihova pusta

Sanjivo sumori vetar i niče visoka trava

Sumornog zaborava.



Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije,

Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu

Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jejina vije,

I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

NA VARDARU



Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,

Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;

A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,

I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube

I kao talasi tonu u more večnosti tavne…

Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,

Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.

Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,

I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,

I nas će oro beli široko razviti krila

Nad urvinama tvojim.