4.

Sudba je htela da se strasno šali,

I oborila je gromove na mene;

I moji dani, kao burni vali,

Razbijahu se o granitne stene.

Nesrećna ljubav beše svemu vesnik!

Istina, od tad dade mi se zgoda,

Te političar postadoh i pesnik,

Veliki pesnik svoga molog roda;

Sad blagostanju ne nadam se višem,

S uspehom veksle i stihove pišem.

5.

Tamo gde Drina kroz pitome strane

Sa burnim tokom orosava cveće,

Žalosna vrba gde savija grane,

I beo lelek na sprudove sleće -

Potražih mira. Slušajući vale

Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;

I vikom tero preplašene ždrale,

I njeno slatko spominjao ime,

I dan za danom terao u lovu,

I pevao pesmu od prilike ovu:

6.

"O kriva Drino! Ti si krasna reka

(Nisi ni burna ni luda da rečeš).

Al' kakav bol te goni iz daleka,

Te tako krivo sa tutnjavom tečeš?

Te plaviš polja i obale rosne?

Tvoj burni talas tvoje međe roni

Izmeđ Srbije i junačke Bosne.

Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga,

Neka nam uši oglunu od toga".

7.

Obuci, muzo, svečano odelo,

Svečana j' pesma, koju ću početi;

Sumoran glas će biti ko opelo,

Il' ko uzdah, što iz grudi leti.

Suton je pao… Dan i sunce ode,

Al'duša s tugom svetlosti se seća.

Upalićemo buktinju slobode

Mesto lojanih novinarskih sveća -

A njezin plamen nije tako mali,

On može, muzo, nebo da zapali!

8.

Tugu ću svoju pokloniti rodu

I grobovima otadžbine svoje,

Da silno jekne usklik za slobodu

S usana tvojih i sa lire tvoje.

Bezumno, strašno, sa smehom i plačem,

A oružani mržnjom za tirane,

S buktinjom, lirom i britskim mačem,

Proslavljaćemo osvetničke dane -

I kao zvona grmićemo tada

Sa ravnih polja i sa barikada.

ZIMSKO JUTRO



Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,

A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,

I sniski, trsčani krov, U daljini gube se brezi

I kruže vidokrug tavni.



U selu vlada mir. Još niko ustao nije,

A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,

Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom

Taj mir u času milom.



Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje

I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,

I brze mameći pse, poguren u polje žuri,

Pokriven koprenom belom.



Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase

A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,

I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom

U gole grančice dirne…

JESEN



Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,

Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave

Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,

Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,

I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,

Priprema ona das spokojne večeri i dane,

I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno

Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni

I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevni,

I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,

Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada

Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,

I san lagano pada…

U POZNU JESEN



Čuj, kako jauće vetar kroz puste poljane naše,

I guste slojeve magle u vlažni valja do…

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.



Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,

I već pred sobom vidim ubog i stari dom:

Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,

I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom.



A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,

I guste slojeve magle u vlažni valja do…

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

RAZGOVOR MALE SRBADIJE S OTADŽBINOM



Otadžbino, majko moja,

I dedova mojih slavni',

Dokle stižu krila tvoja

I pitome tvoje ravni?

Pokaži mi međe svoje,

Tvoje gore, reke tvoje.

"Od Budima, do Soluna,

I gde Timok zlatni stiže,

I gde sumi bistra Una,

I Lovcen se nebu dize -

To su moje kršne gore,

Kuda Srbi srpski zbore".

Otadžbino, majko moja,

Što je tužno lice tvoje?

Zasto hrabra deca tvoja

Suzom kvase lice svoje?

Kakav bol im muči grudi,

I duboki uzdah budi?

"Moja deca suze liju,

Jer ih dušmah muči stari,

Dušmanski im krvcu piju:

Turci, Nemci, i Madžari.

Što slobodan svuda nije,

Zato Srbin suze lije".

Otadžbino, majko tužna,

Ima l' koga u mom rodu,

Da raspali roba sužna

Na boj sveti za slobodu,

Ko u doba ona stara,

Protiv Huna i Avara?

"Prihvatite luč slobode

Usred ove ropske tame;

A stariji nek vas vode

Gde ginuti valja za me:

Knjiga, to je luča tvoja,

Srbadijo, nado moja!"

U SPOMENICU

(prijatelju Simi J. Avramoviću)



Kad poteće mladost, što nas služi sada

I pokida život sve žiće veselja,

Kad nas borba smori i nevolja svlada,

I nestane davno mnogih prijatelja -



Kad jesenji vetar s nepogodom dune,

I tajni se odjek zahori u miru,

Znaj: to ječe moje pokidane strune,

To udara prošlost u srebrnu liru.



Vaskrsne li tada naše mlado doba

I doleti spomen sa veselim zvukom,

Ti se blago nasmej nad dverima groba,

I svega se seti i odmahni rukom