Prijateljski savet mnogim mladim ljudima

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki
Pretplati se na Saturday Еvening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se
pravim brijačem
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiji i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Milioneri

vi
bez lica
bez ikakvog lica
što se smejete ničemu -
samo da vam kažem
pio sam u sobama za bednike
s imbelnim pijancima
čiji je razlog bio jači
u čijim je očima još bilo svetlosti
čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,
i kad bi svanulo
bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,
bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,
legali smo na naše postelje i dizali se
u kasna popodneva
kao milioneri.

Daj mu ga

ignoriši sve moguće šeme i mogućnosti -
ignoriši Betovena, pauka, prokletstvo Fausta -
daj mu ga samo, daj mu ga:
kuća auto trbuh pun pasulja
plati porez
jebi
a ako ne možeš da jebeš
ti ga samo trpaj.
pravi pare, ali nemoj previše da
rmbaš - plati nekog drugog da to
obavi - i nemoj
previše da pušiš, ali dovoljno pij da se
opustiš, i
kloni se ulice
pošteno briši dupe
nemoj da žališ toalet-papir
nepristojno je da drugi saznaju da si
kenjao ili
da to nanjuše
ako ne pripaziš.

Tako to ide ide ide..

"Sve tvoje pisanje o bolu i patnji je obično foliranje"

samo zato što sam ti rekao da me od rok-muzike
boli glava
samo zato što smo spavali i probudili se i
jeli zajedno
samo što smo bili u kolima i na hipodromu
zajedno
u parkovima u kadama u sobama
zajedno
samo zato što sme videli istog labuda i istog
kera u isto vreme
samo zato što smo videli kako isti vetar njiše
istu zavesu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što si vajala moju glavu
i čitaja moje knjige
i pričala mi o svojim ljubavima i flertovima i
putovanjima
samo zato što znam ime tvoje kćeri
i što sam ti zamenio izduvanu gumu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što su tri tvoje pesme objavljene
samo zato što pišeš roman o svom ludilu
samo zato što ljuljaš dupetom i imaš
dugu smeđu kosu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što sam te jebao 144 puta
odjednom si postala književni kritičar

dobro onda, reci mi,
među svim tim piscima... čije je bol stvaran?
šta? da, mogao sam da
pogodim - tvoj bol je
stvaran. zato, u najboljoj nameri za sve nas
mahni zbogom živima koji su izgubili snagu za
plakanje, i
dok bele dame u ružičastim sobama kače
plave i zelene minđuše
mahni zbogom meni.

Radnici

neprekidno se smeju
čak i kad
padne greda
i uništi lice
ili unakazi telo
oni se i dalje
smeju,
kada boja oka
postane zastrašujuće bleda
zbog nedovoljnje
svetlosti
smeju se;
izborani i imbecilni
iako još mladi
sprdaju se s tim -
čovek koji
kao da mu je 60
kaže da ima 32 i
onda se oni smeju
svi se smeju;
ponekad ih puste
napolje na vazduh
ali okovani su da se vrate
lancima koje
i da mogu
ne bi raskinuli;
čak i napolju, među
slobodnim ljudima
i dalje se smeju,
idu naokolo
glupavo se
teturajaći
kao da su izgubili
osečaj za ravnotežu;
napolju
žvaču malo hleba,
prepiru se, spavaju, broje
sitninu,
pilje u sat
i vraćaju se;

ponekad,
u kritičnim trenucima
postaju čak i ozbiljni -
govore o Napolju,
o tome kako
mora da je grozno
biti zatvoren Napolju
zauvek,
da te nikad ne puste
natrag;
toplo je dok rade
i pomalo se
znoje,
ali oni naporno i dobro
rade, taka naporno
rade
da nervi pucaju
što izaziva drhtanje,
ali često ih
hvale oni
koji su se uzdigli
na njima
kao zvezde,
i sada zvezde
posmatraju
neke koji pokušavaju da
uspore ritam ili
nisi zainteresovani
ili izmišljaju
bolest
samo da bi došli do
predaha
(predah se mora
zaradiit
da bi prikupili snagu
za neki bolji posao).

ponekad neko umre
ili poludi
i onda iz onog sveta
Napolju
ulazi novi
i daje mu se
šansa.

bio sam tamo
godinama;
u početku,
rad mi se činio
monoton, čak
besmislen
ali sada vidim
da radnici
bez lica
uopšte nisu
ružni, i te
glave bez očiju -
sada znam da te oči
vide
i sposobne su da
obave posao.
žene su često najbolje,
spontano se prilagode
i s nekima od njih
vodio sam ljubav u
pauzama; u početku
izgledale su
kao majmunice
ali kasnije
uvideo sam
da su žive i stvarne
kao i ja.

prošle večeri
jedan stari radnik
sed i slep
neupotrebljiv
penzionisan je
za Napolje.

govor!govor!
zahtevali smo.

bio sam
u paklu, rekao je.

smejali smo se,
svih 4000
sačuvao je svoj
humor
do
kraja.

Neki ljudi

neki ljudi nikad ne polude.
ja, ležim ponekad iza kauča
po tri-četiri dana.
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.

a onda, dižem se s rikom,
s tiradom gneva
kunem njih i ceo svet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sedam za tost i jaja,
mumlam neku pesmicu
odjednom dražestan kao ružičasti
uhranenji kit.

neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaiste užasne živote
oni vode.

Bez snova

stare sedokose kelnerice
po noćnim kafeima
odustale su,
i dok koračam osvetljenim
pločnikom i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako sede i gledaju
da je iščezlo.

gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole nitu su
voljeni -
nitu više mare za
seks - sve je zaboravljeno
kao neki stari film.

gledam ljude u robnim kućama i
samoposlugama
dok se kreću između rafova
kupujući stvari
i vidim po tome kako im stoji
odeća i po načinu na koji hodaju i
po izrazu njihovih lica i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da nečemu nije stalo
do njih.

vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim
odustali.

ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim na hiljade takvih
koji ne osećaju ništa i
ni za koga
i niko ne oseća
za njih.

na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odečom, usredsređeni
samo na to,
bez snova.

ne shvatam zašto ovi ljudi ne
iščeznu
ne shvatam zašto ovi ljudi ne
izdahnu
zašto ih oblaci ne usmrte
zašto ih psi
ne usmrte
zašto ih cvetovi i deca
ne usmrte

ne shvatam.

verovatno su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje
jer toliko ih je
mnogo,
svakog dana,
svake noći,
sve ih je više -
u metrou
u zgradama
u parkovima.

oni ne osećaju užas
što ne vole
ili što
nisu voljeni.

toliko toliko toliko
mojih
bližnjih.