U julu 1656. brod Swallow  doplovio je s karipskog otoka Barbadosa i usidrio se u Bostonu, u Massachusettsu, na području današnjih Sjedinjenih Američkih Država. Richard Bellingham, zamenik guvernera kolonije Massachusetts, naredio je da se putnice Mary Fisher i Ann Austin zadrže na brodu. Među njihovim stvarima pronađeno je 100 knjiga koje su navodno sadržavale''iskvarena, jeretička i bogohulna učenja''. Knjige su bile spaljene na gradskom trgu. Žene su završile u zatvoru, gdje su ih stražari svukli do gola kako bi vidjeli imaju li na telu neki znak koji bi ukazao na to da se bave vračanjem. Prozor njihove zatvorske ćelije bio je potpuno zatvoren, tako da su pet nedelja provele u mrklom mraku. Svatko ko bi se usudio razgovarati sa tim ženama moga je bit kažnjen novčanom kaznom od 5 funti. Na kraju su Mary Fisher i Ann Austin poslate na trg na Barbadosu. Jedan ondašnji kritičar upitao je bostonske gradske oce: ''Zašto ste se uplašili dolaska tih dveju žena kao da vas je napala silna vojska?'' Te dve ''opasne'' žene zapravo su bile prve kvekerske misionarke koje su stigle u Severnu Ameriku.

Ko su bili kvekeri ?
                                                                                                       
Društvo prijatelja. Kvekeri su nastali u Engleskoj u 17. veku. Osnivač te zajednice, koja se naziva i Versko društvo prijatelja, bio je George Fox ( 1624-1691 ), sin jednog tkalca iz Leicestershirea. Nakon što je navodno čuo neki natprirodni glas, Fox je zaključio da može direktno komunicirati s Bogom i primiti duhovno prosvetljenje bez ljudskih posrednika.
„Smatra da je Društvo prijatelja osnovano 1652'', piše u knjizi A Religious Histori of the American People. Kako su članovi ( engleskih: guakers, što bi doslovno značilo ''drhtavci'')? U jednoj enciklopediji piše da su se ''snažno tresli pre nego što bi primili neku božansku objavu''. Jedna druga enciklopedija kaže da su ''drhtali od strahopoštovanja zbog spoznaje Božje bezgranične čistoće i veličanstvenosti''. Cilj kvekera bio je pronaći vjersku istinu i obnoviti iskonsko kršćanstvo. Tvrdili su da im vodstvo pružaju sveti duh, biblijski proroci, Hristovi apostoli i unutarnje ''svetlo'', ili ''glas'', navodne duhovne istine. Stoga su se njihovi verski sastanci uglavnom svodili na to da svi sede u tišini i da svatko sam traži Božje vodstvo. Onaj ko bi dobio neku božansku poruku mogao se javno obratiti prisutnima. Kvekeri su zastupali pravdu, beskompromisno poštenje, jednostavan način života i nenasilje. Također su smatrali da svi hrišćani, pa tako i žene, trebaju učstvovati u bogosluženju. Budući da su odbacili tradicionalne religije, njihovu raskoš i uobičajene ceremonije te tvrdili da ih vodi unutarnji glas, a ne sveštenstvo, kvekeri su izazvali strah i sumnju. Ljude je najviše uznemiravala njihova misionarska revnost, koja je izazvala burne reakcije, napade svetine i intervencije državnih vlasti. U englenskoj su kvekeri bili proganjani i zatvarani. Na američkom kontinentu, na području Nove Engleske, takođe su bili proganjani, pa čak i ubijani. Tako su u razdoblju od 1659. do 1661. u Bostonu osuđeni na smrt vešanjem misionari Mary Dyer, William Leddra, William Robinson i Marmaduke Stephenson. Drugi su bili bačeni u okove, žigosani usijanim železom ili išibani. Nekima su bile odsečene uši. Kveker William Brend dobio je 117 udaraca po golim leđima, i to užetom koji je bilo premazano katranom. No premda se s kvekerima tako okrutno postupalo , oni su bili sve brojniji.                                                                                                                                                                                               
William Penn i pokušaj uspostave savršenog društva. Godine 1681. došlo je do velike promene u životu kvekera u Sjevernoj Americi. U pokušaju uspostave savršenog društva utemeljenog na Božjim načelima, William Penn ( 1644-1718 ), mladi Englez koji se takođe priključio Društvu prijatelja, osnovao je koloniju koja se zasnivala na kvekerskim idealima i kojom su upravljali kvekeri. Penn je bio sin jednog britanskog admirala i po prirodi je bio vrlo miroljubiv. Bio je u zatvoru zbog toga što je propovedao i pisao o svojim gledištima. Da bi otplatio dug Pennovom ocu, englenska je kruna darovala mladom Pennu veliki komad zemlje u severnoj Americi. Kralj je potpisao povelju kojom je mladi Penn dobio gotovo neograničenu vlast nad novoosnovanom kolonijom. Kolonija je u znak sećanja na njegova oca, admirala Penna, nazvana Pennsylvania ( što u prevodu znaći ''Pennova šuma'') To je trebala biti zajednica u kojoj bi pripadnici svih vera imali versku slobodu. Penn je najpre poslao u Ameriku svog rođaka Williama Markhama, koji je kao njegov zastupnik trebao zadobiti podršku nekolicine Europljana što su živeli na području nove kolonije te kupili zemlju od Indijanaca. Godine 1682. Penn je i sam doplovio rekom Delaware te prvi put vidio svoju koloniju. Sklopio je pošteni sporazum sa starosedilačkim stanovništvom u Shackamaxonu ( današnji Kensington, deo grada Philadelphije. ) Zatim je otprilike kilometar od Shackamaxona osnovao novo naselje i nazvao ga Philadelphia, što znači ''bratska ljubav''. Naselje se odmah počelo brzo razvijati. Kad se Penn vratio u Englensku, oduševljeno je pričao o novoj koloniji, potičući ljude da se presele u nju. Pisao je o divnoj zemlji i šumama, o veličanstvenoj reci, divljim životinjama i njihovom krznu. Obećavao je da će se vlast u toj novoj koloniji zalagati za versku toleranciju i miroljubive međuljudske odnose. Svi su bili dobrodošli-trgovci, siromasi i zanesenjaci koji su želeli doprinjeti uspostavi savršene vlasti. Nada u oslobođenje od društvenih i političkih problema koji su postajali u Europi privukla je kvekere iz Englenske i severne Irske. Iz područja uz reku Rajnu došli su menoniti i njima srodne verske skupine. Prvi doseljenici bili su većinom kvekeri. Prema Pennovim rečima, koloniju je čekala lepa budućnost. On je 1683. napisao:''Dosad su održane dve sednice zakonodavne skupštine (...) i na njima je bez ijednog spora usvojeno najmanje sedamdeset zakona.'' No optimizam koji je u početku prevladavao nije dugo potrajao.                                                                                 

Neslavni završetak

  Povelja Pennove kolonije svim je ljudima zajamčila slobodu savesti. No stav kvekera da probleme rešava na miroljubiv način predstavljao je problem u situacijama kad se smatralo da je radi očuvanja reda i mira potrebno upotrebiti silu. Taj problem je s vremenom postajao sve veći. Penn ga je u početku pokušao rešiti tako što je brigu za očuvanje javnog reda i mira poverio ljudima koji nisu bili kvekeri. Oni su, prema Pennovim rečima trebali ''oštro postupili kad to bude potrebno''. Godine 1689. pojavila se opasnost rata s Francuskom koja je dodatno otežala nastojanja kvekera da se drže uzvišenih moralnih načela. Osim toga, u koloniju su počeli pristizati mnogobrojni novi doseljenici koji uglavnom nisu bili kvekeri. Ti su došljaci počeli otimati Indijancima zemlju. Kako su kvekeri s vremenom postali manjina, odnosi kolonije i starosedilačkog stanovništva sve su se više zaoštravali. Poslednji udarac vlasti kvekera zadan je 1756, kad su guverner kolonije i njegovo veće objavili rat indijanskom plemenima Delawarw i Shawnee. Tada su kvekeri istupili iz vlade i to je bio kraj ''kvekerske države''. Tako je nakon 75 godina okončan Pennov pokušaj uspostave savršenog društva. Kvekeri su počeli stjecati sve više materijalnih dobara, a njihov je vjerski žar sve više slabio. Kveker Samuel Fothergill rekao je:''Budući da su želje i ciljevi [ kvakerskih doseljenika ] bili usmereni prema ovome svetu, oni nisu mogli poučavati svoje potomke o moralnim zakonima koje su i sami zaboravili.'' S vremenom su se među kvekerima pojavile i razne sekte. Penn i njegovi sledbenici možda su imali plemenite ciljeve te postigli neki privremeni uspeh.

Amiši

    Amiši su pripadnici verske zajednice koji su preuzeli anabaptističko verovanje od menonita. Do 17. veka živeli su u zajednicama u Švicarskoj, Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj, no kako su bili izloženi progonu zbog svojih verovanja, početkom 18. veka neke grupe s nemačkog govornog područja koje su pripadale staroj amiškoj Menonitskoj crkvi, emigrirale su u Severnu Ameriku, gdje su osnovale kolonije. Prvi talas migracija (1727-1790) odveo ih je u Pensilvaniju, no u drugom su se (1815-1865) proširili na Ohio, New Yourk, Indianu i Illinois.
    Trenutno oko 130 000 Amiša žive u SAD-u u verskim zajednicama koje su nezavisne i izolovane od ostatka američkog društva, jer im njihova verska načela ne dopuštaju da učestvuju u svetovnom životu i da preuzimaju vrednosti spoljnog sveta. Stoga se Amiši žene unutar svoje zajednice i žive u ruralnim područjima. Život im se zasniva na poljoprivredi, ali izbegavaju upotrebu modernih oruđa, kao što je struja. Čak se i u oblačenju klone savremenosti, pa njihova odeća odražava evropske modne stilove iz vremena kada su se počeli seliti.
    Brakovi unutar zajednica i očinske linije nasleđivanja učvršćuju društvenu strukturu amiške zajednice, koja se zasniva na porodici. Ideal poljoprivrede kao načina života ohrabruje osnivanje malih porodičnih preduzeća. Farme vode porodice u kojima svi članovi sarađuju.
    Endogamija je rezultat genetske izolacije amiške zajednice i uzrokovala je mnoge nasledne bolesti i fizičke anomalije, kao što je distrofija mišića, hemofilija i patuljast rast.
    Prisutnost spoljnog sveta potkopala je želju Amiša za izolacijom i prisilila ih da se suoče sa stvarnošću. Zbog toga članovi kongregacije danas prihvataju rad izvan zajednice i učestvuju kao svi drugi građani u društvenom životu u raznim državama u kojima su se nastanili; plaćaju poreze i izlaze na izbore. Međutim, unutrašnja pravila njihovog reda ipak ne dopuštaju članovima da služe vojsku, da se bave politikom ili da prihvataju ikakve državne subvencije.
    Zajednice u starom redu amiške Menonitske crkve formiraju se od 20 do 30 porodičnih jezgra unutar okruga svaka ima vlastitu crkvu.
    Standardi ponašanja Amiša zasnivaju se na njihovoj interpretaciji Svetog pisma. Ako član prekrši moralni ili verski zakon, zajednica odlučuje hoće li ga izbaciti, što je vrlo ozbiljna kazna. Dok je izbačen, nijedan se član zajednice ne sme družiti s prestupnikom.

pa gde ti to sve nalazis? :wave:Sjajno

Богови, уједините се

Пилетина са укусом Бога, полигамија у име Свевишњег и религија Новог доба са божанством у кристалним куглама, док преовлађујући хришћански корпус покушава да Бога спусти на земљу и да се са њим дружи уз хамбургер и пиво 
 
Мали амиши иду у школу у униформама без иједног украса
Фотодокументација „Политике”
 
Вашингтон, септембра – У најскупљим продавницама здраве хране у Вашингтону, потрошачи неповерљиви у произвођачке трикове у вези са етикетама, најсрећнији су кад пронађу амишку пилетину. За то пиле знају поуздано да је узгајано уз помоћ милостивог Бога без икаквог другог галофака. Ето докле је дошао овај свет: Да се за најздравију и најукуснију људску храну сматра оно што је израсло у потпуној изолацији без подстрека било којег овоземаљског достигнућа.

Чак ни свемоћној компјутеризованој статистици није дозвољено да се меша у верске слободе, па се тако може само претпоставити да су колоније амиша распоређене у 21 америчкој држави и да их има око 200.000. У осамнаестом и деветнаестом веку дошли су из делова Швајцарске, а до дана данашњег нису се помешали ни са једним „Енглезом”. Говоре „пенсилванијским немачким”, плугове за орање вуку коњи, жене се само између себе, школовање и здравство су сведени на минимум у оквиру колоније. Телефони, електрична струја, аутомобили, високо школство и здравство, цветови или шаре на одећи, заклињање на суду и још штошта косе се са њиховим уверењем да са осталим светом не треба да имају било какав додир.

Укидање закона

„Америци” није дозвољен приступ у ове колоније, нити се закони који важе за остале америчке држављане примењују на амишку или било коју другу (а има их на хиљаде) верску заједницу. У кршење права на слободу вероисповести сматрало би се, на пример, када би неко покренуо судски процес, због тога што од најранијег детињства амишко дете мора да ради тешке физичке послове, или што сме да стекне само осмогодишње образовање и то у одвојеним амишким школама.

Али док амише у Америци уважавају као скромне, радне и доброћудне људе, који се не мешају у туђе послове, а и гаје здраве пилиће, неке верске заједнице и њихови пастири прешли су границе чак и овдашње толеранције. Тако је Ворен Џеф, лидер Фундаменталистичке цркве Исуса Христа последњих дана светаца (скраћеница на енглеском је ФЛДС), најзад ухапшен, али не због полигамије, која је део верског уверења ове од мормона отцепљене заједнице, већ због „принуђивања девојчица из његовог стада” да ступе у брак са знатно старијим следбеницима ФЛДС-а. Сваки верник ове „хришћанске заједнице”, смештене на граници између Аризоне и Јуте, по верским канонима мора да има најмање три жене (по могућству што млађе), а оне су дужне да покорно извршавају све мушке прохтеве, уколико желе да сачувају привилегију припадништва ФЛДС-у.

Републички кандидат за председника Америке Мит Ромни има муке да објасни да он, иако је мормон, није многоженац. Мормони су се званично одрекли полигамије још у деветнаестом веку, када су признали равноправност црне расе са белцима, али много тога у њиховој теорији и пракси скривено је од осталог немормонског света..

Зорана Шуваковић
[објављено: 09.09.2007.] 

Izvor: Politika

И у свету и код нас привлаче све већу пажњу. У свету, јер је недавно умро њихов верски вођа Гордон Хинкли, а код нас после недавног инцидента у Новом Саду. Ово је кратка прича о њима     
      
   

   
   Централни трг у Солт Лејк Ситију с мормонским храмом
   
Добар дан!”, рекоше ми двојица кратко подшишаних младића, обучених у тамна одела, раскопчаних тамних мантила, с тамним торбама обешеним преко груди, с беспрекорно белим кошуљама и машнама око врата, док смо се на самом измаку јануара, по леденом а лепом дану, мимоилазили на пешачаком прелазу, у новобеоградској вреви код старог „Меркатора”.

Одвративши на њихов поздрав, окренуо сам се за њима и видео да је двојици незнанаца одговорио још један пролазник, док неки на својим лицима нису могли да скрију изненађење што чују проздрав с којим се данас можда могу срести тек у далеким сеоским забитима.

Препознао сам у тој двојици униформисаних младића мисионаре Цркве Исуса Христа, светаца судњег дана, хришћанске заједнице широм света познате под именом мормони, чији је верски вођа Гордон Хинкли дан-два раније, 27. јануара, преминуо у 97. години у Солт Лејк Ситију у САД.

Само два дана пре тога, 25. јануара, у Новом Саду су на улици нападнута два мормонска мисионара, држављанина САД, можда и зато што је код нас прилично раширено уверење да они припадају некаквој радикалној секти која суптилним манипулацијама, али и бруталним поступцима и уценама, угрожава не само појединце које привуче у своје окриље већ и компактност овдашње породице православних верника.

   
Две мормонке с децом средином 19. века, у време када су већ стигли у Јуту    
   
Поводом тог догађаја, новосадска полиција је известила да су Роберта Е. А. (21) и Кевина А. С. (20) напала тројица незнанаца. Истина, прво су питали мормоне да ли су чланови неке секте, а онда је Роберт добио неколико удараца у ногу, док је његов сабрат Кевин ударен ланцем у стомак.

Двојица мормонских мисионара су прошла без видних повреда, бар су тако рекли, јер су одбили лекарску помоћ, док је полиција саопштила да интензивно ради на расветљавању тог напада.

И опет је наглашено да су мормони припадници хришћанске верске заједнице признате и позитивним законодавством Републике Србије.

У том неугодном догађају као да се огледа бар делић тешких искушења с којима су се припадници мормонске заједнице суочавали од првих дана постојања, од када је у САД Црква Исуса Христа, светаца судњег дана, основана 1830. године, као прва изворна, самородна црква настала на северноамеричком континенту.

„Можемо ли да вас посетимо и да с вама разговарамо о Библији?”, пита данас мормонски мисионарски двојац уколико се намери на врата вашег стана или куће и само од домаћина зависи да ли ће одговор на то питање бити потврдан. Широм света је то за многе људе први сусрет с мормонима, али је мало вероватно да је такав био и почетак њиховог мисионарског рада, јер су припадници ове цркве били на приличним мукама, увек изложени опасности да буду премлаћени, или чак убијени, уколико нису побегли са својих станишта и из својих храмова, поготово после убиства оснивача мормонске цркве Џозефа Смита, 1844. године.

   
   Типичан изглед мормонских мисонара
   
У потрази за златним таблицама

Смит је рођен у Шерону, држава Вермонт, 1805. године. Предање каже да је он као четрнаестогодишњак огласио да му се указао Бог и пренео му поруку да се не придружује ниједној од хришћанској цркава јер је њиховим учењима, пошто су застраниле, дошао крај. После три године Смиту се јавио извесни анђео Морони, рекавши му да оде на брдо Куморах, поред Палмире у држави Њујорк. Тамо ће пронаћи исписане златне таблице, књигу која, поред изношења повести древних становника Америке, садржи и потпуни текст Јеванђеља.

Анђео Морони је поручио да је текст књиге исписан на „реформисаном египатском језику”, али да ће Смит превести записано, пошто ће имати помоћ извесних „Урима и Тумима”. Приповест о раној историји мормонске цркве даље каже да је Смит пронашао златне таблице 1823, када је имао осамнаест година. Превео је текст, али је ћутао о томе, јер му је анђео Морони поручио да тако треба да поступи.

Послушавши, Џозеф Смит је тек после четири године, склоњен иза некакве завесе, почео 1827. да диктира тројици писаца текст са златних таблица и током времена довршио тај посао.

Тако је настала „Књига Мормона” која је објављена 6. априла 1830. године.

Она је темељни кодекс Цркве Исуса Христа, светаца судњег дана, коју је Смит основао с петорицом својих истомишљеника у Фајети, градићу у држави Њујорк. Ускоро су морали да се селе, кренули су на запад, ка држави Мисури, јер је Смитово проповедање наишло на оштре отпоре околине и на оптужбе да оно нема никакве везе са хришћанским науковањем и хришћанском црквом.

   
Мормонски храм у Београду    
   
Упркос томе, Смитова црква је брзо придобијала следбенике, што је на другој страни јачало отпор према мормонима. Почеле су да круже приче о неморалу новог верског вође, на светлост дана су избиле чињенице да је одржавао везе с много жена, као и о преварантском начину на који је од верника стицао новац. Убрзо су на ову тему осванули и текстови у локалном листу градића Новуа, у коме је Смит успео да се домогне позиције градоначелника.

Захваљујући положају на којем се налазио, одлучан да ућутка гласове противника, Смит је уништио локалну штампарију, после чега је ухапшен и отеран у затвор у Картаги. Док се чекало на суђење Смиту, његовом брату и још двојици блиских сарадника секташког вође, маса је провалила у затвор у коме су њих четворица били притворени.

Светина је хтела да линчује родоначелнике мормонске секте, али је Смит погинуо од метка у пуцњави започетој током напада на затвор. Тако је он скончао 1844. године, док су припадници мормонске цркве после тога били изложени жестоким прогонима.

На челу Цркве Исуса Христа, светаца судњег дана, Смита је заменио Бригам Јанг, који је стотине припадника своје пастве повео на запад, преко великих каментих пустиња да би се коначно, 23. јула 1847. године, скрасио у Јути, на обали Великог сланог језера.

Тада је Бригам објавио да је мормонска заједница коначно нашла своју „обећану земљу”. Населивши се на плодним језерским обалама, мормони су почели да се баве пољопривредом, углавном обрађујући земљу и сејући житарице. Придошли су и многи други људи са америчког истока, привучени чудним и у оно време тајанственим мормонским идејама. Сада већ довољно ојачали, мормони су подигли и сопствени град, никао је Солт Лејк Сити, мормонска престоница, која је то остала до данас.

Посвећени новој вери, мормони су не само у овом граду него и у Јути створили неку врсту езотеричне заједнице, затворене у себе, изоловане од окружења и посвећене тајновитим ритуалима. Истовремно су пред лицем знатижељника, баш као и противника, показивали и доказивали необичну врсту прегнућа, радиности, марљивости и моралности, тако различиту од отимачких и прилично дивљих правила која су у оно време владала на америчком континенту.

   
   Гордон Хинкли
   
Мормони су постепено ширили свој утицај, придобијали нове поклонике и успели да вредним радом учврсте не само своју заједницу него и да Јуту уздигну у веома снажну државу која је, као 45. по реду, примљена у савез Сједињених Америчких Држава 4. јануара 1896. године.

Одонда до данас у мормонској заједници и у самом Солт Лејк Ситију много шта је из корена промењено.

Пред лицем целог света имало је да се то покаже у зиму 2002. године када је баш у Солт Лејк Ситију одржана прва Зимска олимпијада у новом миленијуму. Била је то до тада најскупља светковина спортског надметања, у коју је уложено око пола милијарде америчких долара. После отприлике половине одржаних такмичења извештаји су већ говорили да 19. Зимске олимпијске игре почињу да доносе добит, што су многи повезали с чињеницом да држава Јута ионако, на многим секторима, носи епитет „нај” у Сједињеним Америчким Државама.

И данас су у Јути концентрисане најмоћније софтверске фирме света, ова држава има најмлађе становништво у САД, истовремено и највишу стопу новорођених, а најмању стопу смртности, небројена истраживања кажу да је становништво Јуте најздравије и најписменије у САД, да је тамо највећи број дипломираних на високим школама, а о спортским успесима, поготово у кошарци, да се и не говори.

Карл Мелоун, Џон Стоктон и многи други кошаркашки асови увелико су светом проширили славу Јуте и Солт Лејк Ситија, у чему су и људи с ових терена имали уплетене своје прсте.

Легендарни центар југословенске кошаркашке репрезентације Крешимир Ћосић, када је крајем шездесетих година прошлог века отпутовао у САД, скрасио се баш у Солт Лејк Ситију, где се уписао на мормонски универзитет „Бригам Јанг”, остављајући за собом дубоки траг и у НБА лиги. Ћосић је прешао у мормонску веру, што је овде у земљи, када се вратио 1972. године, створило неописиву пометњу и до невероватних размера разгорело пажњу јавности за мормоне. Уз прва обавештења о тој хришћанској цркви, у извесном смислу тада су постављени и темељи предрасуда према мормонима, које чак ни такав омиљени јунак, какав је био Крешо Ћосић, није могао до краја да сузбије.

Темељи веровања

За припаднике Цркве Исуса Христа, светаца судњег дана, „Књига мормона” саопштава темеље вере и има исти ауторитет као и Библија. Човечанство ће ускрснути, а само ће мормони наћи своје место на трећем, највишем, небу, уверава ова књига, у којој се за Бога, Вечног Оца, наводи да је некада био смртно биће које је постало Бог. Позитиван однос мормона према многоженству резултат је раног мормонског предања да су Исус и Вечни Отац били многоженци, али је 1890. године многоженство међу мормонима званично укинуто.

Искупљење од греха могуће је само уколико се појединац покорава мормонском јеванђељу и добрим делима, при чему је њихова црква Божје краљевство на земљи. Пошто је крштење неопходно за повратак у божју присутност, мормони обављају крштење за умрле, а брачна веза се наставља и у следећем животу, што значи да се венчавају за овоземаљски и вечни живот. Мормони живе по врло строгим, високим моралним начелима, што значи да не пуше, не пију алккохол, чак ни кафу или чај, посте једном месечно, а месо једу врло умерено. У породицама одржавају „домаће вечери”, када певају, моле и разговарају о односима у породици.

Сваки мормон Цркви Исуса Христа, светаца судњег дана, даје десетину сопствених прихода.

Многоженство и Београд

Поменута 19. Зимска олимпијада у Солт Лејк Ситију 2002. године била је до тада највеће одржано спортско такмичење, најскупље и истовремено најбезбедније, чему није допринело само 16.000 специјалаца него и око 4.000 добровољаца мормона, који су беспрекорним понашањем и правим домаћинским односом према сваком госту, на најбољи начин представили свој град али и Цркву Исуса Христа, светаца судњег дана.

Огромне заслуге је у томе имао управо недавно преминули председник ове цркве Гордон Хинкли, који је 2002. године гарантовао да његовим верницима неће бити ни на крај памети да се баве мисионарењем, да никога од спортиста неће преобратити у мормонску веру. Истовремено је порицао да мормони подржавају многоженство (полигамију), мада говоркања кажу да у Јути и данас више од 30.000 мушкараца има две или више жена.

Многоженство је од самих почетака нека врста млинског камена око врата ове хришћанске заједнице, захваљујући, пре свега, једном од њених родоначелника, Бригаму Јангу, другом директору Цркве Исуса Христа, светаца судњег дана.

На интернет Википедији може се наћи податак да је Јанг током живота имао чак 52 жене и да је с њима изродио готово шездесеторо деце. Када се оженио последњи пут у 66. години Елизом Веб, која је имала 23 године, наводно је имао још деветнаест супруга.

Доскорашњи петнаести председник ове цркве Гордон Хинкли, током свог тринаестогодишњег вођства, непрекидно је понављао да се мормонска црква одвојила од корена многоженства, да се у њој више не практикују езотеричне церемоније, да се она, у ствари, не разликује много од осталих вероисповести.

Хинклијева уверљивост и спретност у вођењу црквених послова свакако је допринела да број мормона од 1995. године до данас порасте са девет на тринаест милиона, али његови аргументи нису били довољно јаки за моћне црквене организације у САД које мормоне сматрају за јеретичке отпаднике од изворног хришћанства. То је став Римокатоличке цркве, Јужне баптистичке конвенције и Уједињених методиста, три највеће цркве у САД.

У Србији мормони имају статус верске заједнице чије седиште се налази у Београду, у улици Милоша Поцерца. Сагласно овдашњим законима, њихових седамдесетак мисионара, налик онима с почетка текста, настоји да и у Србији придобије нове мормонске вернике, али је њихов број тешко утврдити. Широм света, у деведесетак земаља, око 30.000 младих мормонских мисионара наводно годишње успе да у мормонску веру преобрати 180.000 следбеника.

Слободан КЉАКИЋ
   
   

Илустрована политика

oni su mi simpe , mozete kazati sta hocete. bar daju neki moguceg odgovora, i ako je po meni extremni su te.

Ništa drugo nego samo još jedna verzija religija, par izmjenjenih igrokaza, prodavanje magle masi zato da bi se nekolicina bogatila do besvjesti. Jbt jedan je čak pokušao postat predsjednik Amerke, popušio 200tinjak milijunčića svojih dolara i nikom ništa.

Savršeno društvo - što bi to trebalo biti? Ajd Liv nađi negdje nešto pa otvori novu temu pliz tak da možemo ožežat po diskusiji.

Te američke vere počivaju na prastarom psihološkom triku "al je nekad bilo dobro" još od onda kd smo izgnani iz Raja, pa je taj Raj život seljaka 19 veka (Amiši) ili 50te prošlog veka kao kod goreuslikanih mormonskih misionara.

Pepeo pepelu!

Tacno je taj trik, i kroz toga zive i miru. Ima teren i za razne gluposti izmedju njih. Al za nesto dobiju nesto sto je sa malom manje nervirajuca od veceg izmisljene stvare. Oni izmedju svoji su vesele ljudi, sa bigamijom.

Can u please translate this to English, I kind of a understand nothing.