Najzanimljiviji gradski derbi? :: Kosarka ~ Odbojka ~ Tenis ~ Ostali sportovi

Glazgovski večiti derbi - novo ruho "stare firme"

Gradski derbiji u evropskim ligama (o kojima je B92 detaljnije pisao u dva navrata, ovde i ovde) su posebna priča, posebno poglavlje u istoriji fudbala na ovom kontinentu. I naravno, kako to uvek ume da bude, svaki žitelj jednog grada gde dva (ili više timova) dele megdan će vam reći da je upravo taj njihov derbi najžešći - bio to Mehmet iz Istanbula, Džon iz Londona, Stiven iz Mančestera, Pera iz Beograda, Žoao iz Lisabona, Đovani iz Milana, ili neko opet sasvim osmi. Ipak, gradski derbi u Glazgovu, jedan od starijih u Evropi, zadržava neku određenu čar za ljubitelje fudbala. Tu je pre svega dugogodišnja tradicija oba kluba, zatim činjenica da u prosečnoj godini uvek imate četiri međusobna okršaja (a neretko pet ili šest, jer se kupovi često tako poklope), i na kraju, naravno, tu je i ona manje fudbalska strana priče - otvoreni konflikt između protestantske, unionističke struje koje zastupaju Rendžersi, i rimokatoličke, republikanske ideje iza kojih stoji Seltik. U subotu 27. decembra, u 13:30, na Ajbroks Parku milioni navijača širom sveta prisustvovaće, bilo uživo ili putem TV ili radio prenosa, drugom ovosezonskom duelu "Džersa" i "Bojsa". Ulog je standardan - tri poena, za plave mogućnost da se približe zeleno-belima na bod, koji bi pak radije pobegli na sedam. Ali, ovo je ipak derbi, i u igri je mnogo više od fudbala...pogotovo u Glazgovu.

God Save the Queen

Istorija Glazgov Rendžersa, najtrofejnijeg tima u Velikoj Britaniji, počela je davne 1872. godine, kada su braća Mozes i Piter MekNil, potpomognuti Piterom Kempbelom i Vilijamom MekBitom, rešili da osnuju fudbalski klub. Po utemeljivanju lige 1890., došao je i prvi trofej - "Džersi" su regularnu sezonu završili sa isto bodova koliko i Dambarton, a posle "majstorice", koja je završena rezultatom 2-2, oba kluba upisana su kao ko-šampioni Škotske. Bila je to prva od ukupno pedeset i jedne šampionske krune - cifra koja danas važi za svetski rekord. Od najranijih dana, Rendžersi su oko sebe prikupljali navijače protestantske veroispovesti. Godinama, njima su se priključili i unionisti iz Severne Irske, te je pored Glazgova otvoren i još jedan navijački "front" - onaj u Belfastu.

Tokom svoje istorije, Rendžersi su imali nekoliko perioda kada su suvereno dominirali severno od Hadrijanovog zida. Početkom sedamdesetih, na Kamp Nou stadionu u Barseloni, osvojen je jedini evropski trofej - Kup Pobednika Kupova, nakon pobede protiv Dinama iz Moskve, a mnogi navijači još uvek pamte impresivni niz od devet uzastopnih titula između sezona 1988-89 i 1996-97. Arhitekta ovog tima bio je legendarni vezista Liverpula i reprezentativac Škotske Grem Sunes, koji je, tada u ulozi igrača-trenera podigao ugled "plavaca" dovođenjem proverenih veterana iz engleske Premijer Lige, kakvi su bili Teri Bučer, Mark Hetli i Trevor Stiven. Kako su engleski klubovi u to doba bili izolovani iz Evrope zbog posledica tragedije na Hejselu, Rendžersi su iskoristili taj faktor u svoju korist i počeli da stvaraju sastav koji će dominirati Škotskom. Posle treće titule zaredom, Sunes je otišao da se oproba na klupi Liverpula, a njegovo mesto zauzeo je asistent Volter Smit.

Pod Smitovom dirigentskom palicom, Rendžersi su igrali atraktivan fudbal, i neretko bili pretnja u Evropi. Samo dva poena delilo je "Džerse" od plasmana u finale Lige Šampiona na proleće 1993., ali se umesto njih tamo obreo Olimpik iz Marselja, koji je u finalu nadigrao Milan. Plavi dres sa sponzorom "MekJuans Lager" nosili su tih godina između ostalih i Brajan Laudrup, Pol Gaskojn, Endi Goram, kao i "Super" Ali MekKoist, najbolji strelac u istoriji kluba i trenutni član stručnog štaba. Kada je posle devet godina dominacije Vim Jansen vratio titulu u vitrine "Parkheda", Smit je otišao u Everton, i delovalo je da će Seltik preuzeti primat.

Ipak, strahovi protestantske polovine Glazgova pokazali su se kao preuranjeni. "Ujka Vatija" zamenio je iskusni Holanđanin Dik Advokat, i usledile su još dve titule za redom. To je, međutim, ipak bio poslednji ozbiljniji period dominacije Rendžersa - Martin O'Nil je izvukao Seltik ponovo na evropsku mapu, a Rendžersi su od te 2000. godine još samo dva puta došli do naslova šampiona. Poslednji put se to desilo u maju 2005., kada je posle hičkokovske završnice i neočekivanog poraza Seltika protiv Madervela u poslednjem kolu titula ipak pripala unapred otpisanim pulenima Aleksa MekLiša. Prethodne sezone, uz povratnika Smita na klupi, Rendžersi su bili u trci na sva četiri fronta - titula i evropski trofej (izgubljeno finale kupa UEFA protiv Zenita) izmakli su im na poslednjem stepeniku, ali trijumfi u Liga kupu i SFA kupu donekle su ugasili navijačku žeđ.

Pride of the Emerald Isle

Džim Ker, pevač grupe "Simpl Majnds", izjavio je jednom u intervjuu da je "Mančester Junajted veliki klub, ali Seltik je institucija". I zaista, "Bojsi" su, u svojih sto dvadeset i dve godine postojanja, često za mnoge ljude bili "više od igre". Zahvaljujući mnogoljudnoj irskoj dijaspori, "Kelti" su među popularnijim klubovima na planeti, a detelina sa četiri lista u grbu i zeleno-bele pruge učinile su ih jednim od modernih simbola "Irstva", odmah uz "Ginis" pivo i U2.

I pored činjenice da su iz Glazgova, Seltikova istorija vezana je za irski narod, konkretnije za glazgovsku emigraciju koja je prebegla u Škotsku tokom velike gladi sredinom 19. veka. Osnivač ovog kluba bio je katolički sveštenik Endru Kerns, poznatiji kao "Brat Valfrid", i prvobitna uloga je bila da se putem fudbala podignu novci za ispomoć siromašnoj deci. Upravo je Valfrid predložio ime "Seltik", kao počast irsko-škotskim korenima, a prva utakmica bila je - gle čuda - upravo protiv Rendžersa, i novonastali tim pobedio je tada već iskusne sugrađane sa 5-2. Već tada, 28. maja 1888., moglo je biti jasno da će ova kluba obeležiti fudbalsku istoriju Škota.

Kao što su "Džersi" harali krajem osamdesetih i devedesetih, i Seltik je imao svoje "zlatno doba". Između 1966. i 1974., "Kelti" su postavili "domaći" komšijama sa svojih devet titula u nizu, a u posebnom sećanju svih navijača ostaće magična 1967., kada je na stadionu "Nacional" u Lisabonu četa legendarnog "Velikog" Džoka Stina, posle 90 minuta nadigravanja sa Interom Helenija Herere, podigla pehar evropskog šampiona. Taj tim Seltika, u kome su briljirali Džimi Džonston, Bobi Lenoks, Bobi Mardok, Tomi Gemel, Bili MekNil i ostali, istorija pamti po nadimku "Lisabonski lavovi", a klub je ušao u legendu kao prvi britanski tim koji je pokorio Evropu. Tri godine kasnije, Seltik je bio u prilici da ponovi ovaj uspeh, ali ih je posle produžetaka u toj nameri osujetio Fejenord (i tako postao prvi holandski tim koji je osvojio "kup sa velikim ušima").

Posle promenljivo uspešnih osamdesetih i anonimnih devedesetih, te raznih internih sukoba koji su obeležili početak novog milenijuma, "Bojsi" su se konačno stabilizovali i ponovo krenuli u pobedničke pohode. Nakon angažovanja Martina O'Nila, i "vaskrsenja" švedskog asa Henrika Larsona posle teškog preloma noge, usledile su tri titule u pet sezona, kao i plasman u finale kupa UEFA 2003., gde se kao bolji rival pokazao Murinjov Porto. O'Nila je na leto 2005. nasledio Gordon Strahan, nekadašnji igrač Mančester Junajteda i Lidsa, i njegov mandat nije mogao početi gore - debakl u drugom pretkolu Lige Šampiona protiv Artmedije delovao je svima kao loš predznak. Ipak, Strahan se pokazao kao vešt strateg, pa su "Kelti" pod njegovim vođstvom u sve tri sezone završavali kao šampioni.

Billy Boys & Tim Malloys

Dodatni "kolorit" ovom derbiju daju navijači. Poslednjih godina, fudbalski savez Škotske je uz pomoć klubova uspeo da sabije nivo rasne i religiozne netolerancije na tribinama na minimum, ali nije uvek bilo tako. Okršaji između protestanata i katolika bili su dosta česti, pa je Glazgov na dan meča umeo da izgleda kao nekad zloglasni Fols Roud u Belfastu. Mada je nasilje minimizirano, tenzije između dve frakcije još uvek postoje - sa jedne strane, tribinu krase "union jack"-ovi, dok se na suprotnoj strani ponosno vijori irska trobojka.

Rendžers ultra element poznatiji je pod nadimkom "Bili Bojs". Etimologija tog imena je dvostruka - originalni "Bili Bojsi" vode poreklo od ulične bande protestanata sa početka dvadesetog veka, koje je predvodio zloglasni Bili Fulerton, ali se to ime takođe vezuje za simpatizere kralja Viljema III Oranjskog ("Kralj Bili"), koji je 1690. porazio katoličke snage u bici kod Bojna. Ako ikada u Glazgovu zateknete misteriozni grafit "1690 FTP" na zidu, znaćete da su to ostavili fanovi Rendžersa - brojku smo već pojasnili, a ono FTP znači "F... the Pope".

Seltikovi navijači poznatiji su kao "Tims", što vodi korene od "Tim Maloj", u ono vreme stereotipno ime za glazgovskog katolika. Tokom godina, ekstremno krilo njihovih navijača često je vezivano za IRA-u, a neki Seltikovci su otvoreno podržavali njihovu borbu uz pokliče kao što su "ooh-aah, up the RA !". Ipak, istorija pokazuje da su "Bojsi" uvek bili mnogo tolerantniji klub. Za razliku od Rendžersa, koji su imali nepisano pravilo da su vrata kluba zatvorena za katolike, zeleno-beli su bez ikakvih problema primali fudbalere i trener protestantske veroispovesti u svoje redove. Već spomenuti Stin bio je protestant, a koliko su Rendžersi izgubili zbog svoje zatucanosti pokazuju i slučajevi dveju legendi škotskog fudbala Kenija Dalgliša i Denija MekGrejna - obojica, inače u mladosti veliki navijači Rendžersa, su završili u Seltiku iz upravo verskih razloga (mada je MekGrejn u stvari protestant, koga su skauti Rendžersa pogrešno procenili za katolika zbog njegovog prezimena).

Ovde opet vredi spomenuti Sunesa, jer je upravo on okončao pravilo da su "Džersi" samo za protestante. Na leto 1989., Suns je napravio medijsku senzaciju dovođenjem škotskog reprezentativca, katolika i nekadašnjeg igrača Seltika Moa Džonstona, koji je kasnije u šali prokomentarisao da je on uspeo ono što mnogi nisu - ujedinio je Glazgov, jer ga sada apsolutno svi mrze. Džonston nije bio zvanično prvi katolik u plavom dresu, ali je njegov transfer javno naglasio da se klub sa Ajbroksa više neće baviti verskom diskriminacijom. Njegov dolazak otvorio je vrata mnogim drugima, kao što su bili Italijani Negri, Gatuzo i Amoruzo (prvi katolički kapiten u istoriji Rendžersa), i Španac Naćo Novo.

Izvor: B92