Sport -peta svetska privredna grana

Godišnji obrt sredstava u sportu na planetarnom nivou blizu devet stotina milijardi dolara, a od te sume skoro polovina struji kroz SAD 
 
Dvojac za pravljenje para: Tajger Vuds (levo) i Majkl Džordan

 
TEMA DANA
Ako je verovati engleskim tabloidima pre neki dan je Roman Abramovič naredio klupskim čelnicima Čelsija da u londonski fudbalski klub iz Barselone dovedu Ronaldinja. Sve ima svoju cenu, pa bi za brazilskog asa ruski bogataš Kataloncima morao da „broji” do 130.000.000 evra, plus 200.000 evra nedeljno (bez posebnih premija) u narednih četiri godine jer je to plata koju Ronaldinjo traži.

Ma koliko se ove cifre planetarnom plebsu činile i velike i teško isplative činjenice govore suprotno.

Krajem poslednje decenije dvadesetog veka sport je postao svetska privredna grana broj pet (još uvek su nedostižni „naftaši”, farmakološka i vojna industrija i sektor informacionih tehnologija), sa godišnjim obrtom sredstava blizu devet stotina milijardi dolara.

Od te sume skoro polovina struji kroz Sjedinjene Američke Države, bez obzira na činjenicu da je tamo fudbal tek nešto više od trećerazredne zabave.

Televizija predstavlja osnovnu sponu između sporta i multinacionalnih sponzora. Zato i ne čudi da se iz godine u godinu, od takmičenja do takmičenja, količina novca za prava tv-prenosa stalno uvećava.

Ako se izuzme Superboul, finalna utakmica u američkom fudbalu, najveći generator novca jesu olimpijade.

Da bi svet uživao u dostignućima sportista na 28. letnjim olimpijskim igrama 2004. Grci su tražili i za tv-prava dobili rekordnih milijardu i četiri stotine sedamdesetšest miliona dolara.

Pre sedam godina organizatori Olimpijade u Sidneju zaustavili su se na 1.100.000.000, a u Atlanti 1996. godine na 900.000.000 dolara.

Nadmetanja iz Atine je putem sportske tv- galaksije posmatralo oko četiri milijarde ljudi i to na 286 kanala u više od 150 zemalja. Prevedeno u sate to iznosi oko 2.000 časova dnevno ili oko 34.950 sati ukupno za period trajanja olimpijskih igara.

Tako je Sidnej 2000. nadmašen za 5.520 a Barselona 1992. za 14.350 časova što «živih» što odloženih tv-prenosa.

Globalizaciju, a samim tim i komercijalizaciju sporta na svim meridijanima, omogućili su i razvoj interneta, kompjuterskih i video igrica.

To je dovelo i do nove vrste navijača, navijača kojima geografska udaljenost nije ograničavajući faktor. Sada su kao kategorija „navijači – potrošači” izjednačeni i barmen iz Hjustona i taksista iz Šangaja i prodavac iz Beograda.

Povećanjem broja prenosa uvećava se i gledanost, a ujedno se otvaraju i nova tržišta.

Sponzori su putem televizije već duže vreme posebno orijentisani, a za tu priliku su napisane stotine i stotine stranica marketinških scenarija, prema Kini i Indiji.Stručnjaci kažu da je u ove dve najmnogoljudnije zemlje na svetu danas oko šest stotina miliona potrošača koji raspolažu sličnim kupovnim sposobnostima kao prosečni konzumenti industrijskih nacija.Onda previše i ne čudi što je Peking, pored ostalog, 2008. godine sledeća olimpijska stanica.

Moćne tv-kompanije sve više utiču i na pravljenje satnica takmičenja. Od onih opravdanih zahteva zbog vremenske razlike do toga da se pojedincima (raniji slučajevi Karla Luisa, Majkla Džonsona, Jana Torpa, itd) omogući nastup u različitim disciplinama ali i da se sportski proizvodi pokažu na atletama uživo što je moguće više puta.

Ima više primera o „saradnji” televizije i preduzeća zvanog olimpijske igare, ali se jedan izdvaja.

Na Olimpijadi u Atlanti 1996, prvoj u istoriji modernog olimpijskog pokreta koja je organizovana novcem privatnika i koja je protekla u izrazitoj dominaciji komercijalnog nad sportskim, ukupan nastup je „Koka kolu”, vodećeg sponzora, koštao tada fantastičnih 650.000.000 dolara.Za 100 tv-reklama ,En-Bi-Siju” je plaćeno 62.000.000 dolara, a rezultat je poznat – bila je to pre svega „penušava Olimpijada” koja je većinu drugih stvari bacila u zasenak.

Ceo koncept vrhunskog profesionalnog sporta baziran je na postojanju mega-zvezda.Kao što su nekada u velikoj meri holivudski glumci i glumice bili jedini koji su diktirali određeni način bitisanja, tako se danas ljudi poistovećuju sa junacima terena. A da nema televizije ne bi bilo ni njihovog povratnog uticaja kao živih reklamnih panoa. Zato je sport kakav su poznavali naši roditelji, u velikoj meri i sport u kome mi danas uživamo, sve manje demonstracija ljudskih dometa i smelosti, a sve više, na žalost, proslava marketinške snage...
Ratko Pavlović
[objavljeno: 03.09.2007.]