XII

Idem putem kojim proći neću više nikad.

Nikad, pučina tajanstvena i beskrajna.

Nikad više večerašnja ja neću čuti železnu mrežu cvrčaka na zarobljenom šumu maslina.

Nikad više zbog istog bola neće mi more mirisati daljinom i tugom.

Nikad, pozdrav gorki kojim ja noći svake pozdravim svoje srce.

Moja pesma

Bolni, ali začudo dragi meni su dani,
kada opazim da ljudi su mi tuđi,
neiskrenošću zazidani od mene
kao tvrdom kulom,
te bežim u šume i u dušu bilja
ronim nekim novim, u osamljenosti
rođenim čulom;

kada radije od prijateljske šake,
milujem drveta kakvoga nežni,
rumeni prut;
i bežeći sa toplog, sestrinskog krila,
da mi je da magle daleke lagani
dohvatim skut.

Dani kad žiže istina mi se čine
varljivi plamičci iz bajke što mame
sa pravih staza;
a verujem strasno u ono što kakav šum
skrivenih u noći grana jedino
tek meni kaza;

kada ne razumem ni sebe; a žudno
kao vračara u zagonetni gledam
prirode dlan;
kad osetim da život u dnu nije lep
i strasno sva se uživim u kakav
prolazni san.

Lirska protivurečnost

Ja ipak volim jesen
i žive kišne niti,
jer u njih utkam nadu da ću još jednom piti
s proleća miris gloga
i čuti dva, tri sloga
šumskog pesnika nekog;

i skoro mrzim dane
kada nastanu lepi,
jer ih zagorčam plašnjom duše što bolno strepi:
da se ne bliže magle,
kiše otkud ne nagle,
il' ide sumoran dan.

Ja skoro volim čase
gorčinom nalivene,
jer znam: da danas-sutra opet mora do mene
doći radosti četa,
kao što topla leta
večno idu za zimom;

a nikad vedra nisam
kad dođe radost neka,
jer znam: da danas-sutra ponovo bol me čeka,
da tako, sve do smrti,
svaku će radost strti
il' pomutiti bol.

Ja i ja

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.

U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:

da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;

kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.

Znam, umreću i ostariću;
a nju uvek mladu,
uvek žednu bolova
na zemlji ostaviću.

Opravdanje

Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tuđim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
već davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.

Na kraju biće opet jedno isto

Kad pomislim da će kao pene nestati
i hridi ove, gde se jutros moja tuga
meša sa gorkim mirisom pelena,
kuda ću minuti ja kao svila zračna
samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli,
i večno tako se čini, samo senka nestalna;
i da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
odneti vreme kao i čoveka,
i suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
i večito na njemu ostala,
ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
sve, ma čime se ispunio vek.
I što bih, onda, činila ma šta
da mi radost dođe ili tuga prestane,
kada sam proleća jednog u maju postala
samo zato da me opet nestane.

Svejedno mi je

Ma šta da se tužno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprša u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i život čudno zavolelo.

Svejedno mi je,
ma šta da se tužno zbiva
u srcu mom:
ja život volim.

I u težak dan meni je dosta
za srce vreli makov cvet,
za oko blistav tica let,
za dušu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom ćemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet,
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tužno biva.
O, svi mi što slučajno zajedno
gledamo neba lepotu.

I znam, u novom životu
zaboravićemo ovaj zemlje kraj
i nećemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je,
ma šta da se tužno zbiva
u srcu mom:
jer proći ću ja,
a proći će i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proći ću ja,
a proći će i večno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.

Proći ću ja,
a proći će i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proći ću ja,
a proći će i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.

Proći ću ja,
a proći će i sve što sam
mimogred ili duboko volela;
proći će sve,
a proći ću i ja, mada me je bolela
duša naših neizbežna sudbina.

Svejedno mi je,
ma šta da se tužno zbiva
u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboraviću.
Sve što se ovde zbilo
ponoviti se neće tamo
gde bez kraja boraviću.

Znam, sa svojom krtom stabljikom
duše moje bela cvast,
i moja beskrajna želja
za životom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuće u tamu.

Znam, tad zaboraviću
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu.

Vreme

Sve kraj nas:
i oni zraci što mekotu oblaka zlate,
i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna,
odnosi sobom moje sate.

A podmuklo vreme čini se da stoji,
zarobljeno u svetlosti dugu
ili u drhtanje magli:
kao da talasa u krugu;
a ono unepovrat nagli.

Kroz radosti što obale života zlate,
kroz sumorne reči ove,
kroz ćutanje, kroz smeh, i suze, i snove
otiče i odnosi mrtve sate,
kao voda lišće suvo.

A perfidno je i pretvara se kao
da nepomično nad zemljom sanja
mirisno u kruni cveta,
razgovorno u spletu granja,
isto koje i davno svenulih leta.

Međutim otiče u vodi što talasa,
odleće u tica letu,
odlepršava u šušnju granja,
sahne s mirisom u cvetu.

I nikad ne možemo uhvatiti skute
nijednom našem času,
ma koliko da nam ruke porastu:
oni će odleteti iznad nas
na kakvom oblaku mekom,
prominuti uz zvezdu, uz lastu.

Pa će bolovi i radosti znate,
misao kakva sumorna
i pogled oka tvog umorna
odneti moje poslednje sate.

A sve će biti kako je i bilo,
i podmuklo vreme činiće se da stoji.

Odgovor

Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, nećeš otići u monahe,
kao što zbog nečeg kaza.
O, veruj mi, biće i drugih staza
kojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi duša smeta
da imam duše,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja života snom.

Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
što u meni još pre rođenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i živa
strast da svoje i tuđe radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za čim tvoja pesma žali,
bilo bi tek za dah časa,
pa večnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i ništa ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubićemo se u noć
kao pesme tvoje odjek tužni
u moj kraj;
i znaj, i san i čovek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da večno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobiješ vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Priča o pesniku

Sudba moja jeste čudesna:
ja sam lovac srca svoga rođenog.
Svoje sreće i bolove lakome
u slova sam okovala udesna
i redom ih pokazujem svakome.
Ja sam lovac srca svoga rođenog,
kao laki na raskršću vrg
žeđi svakoj sama sam ga podnela.
O, na opšti, na šareni trg
ja sam srce svoje odnela.

Ja sam lovac srca svoga rođenog,
kroz reči sam sejući ga razne
uspavati htela svoje noći nesane,
ispuniti htela svoje zore prazne.
Ja sam htela da mi tuga presane
govoreći glasno svoju tugu.
Sebe svima prepričavajući
u dušu sam htela navratiti
radosti nestalnu dugu.

I znam, i na onoj strani sveta,
u dan taj ili noć ili zoru prvu
kad sve ostalo bude mi svejedno,
i tada biće sve u meni žedno:
da zvezdi, da krunici cveta,
da mrskom malenom crvu,
kraj kojih smrt me bude pronela,
otvorim srce, koliko ga budem
sa obala života ponela.