БАНДИТ ИЛИ ПЕСНИК

Да ли ће ми будућност опростити за нејасне јероглифе по девичанској хартији,
за ово велико моје бандитско срце песника?
Тхе! Па и ако ме осуди... ионако све сам изгубио...
Заситим ли се поезије, убићу се! Грозно умрљаних очију од свирепе јаве.
Часна реч! Из крвотока једнога дана и онако пашће
последња мутна кап кише...
А онда?
Верујте, тако на мом длану пише.

Макар ме и убили у пристаништима као клептомана
који краде крваве кошуље океанских Зора,
Благословљена буди песмо моја благим отицањем
лимфатичних жлезда!
Ужасно је небо са мојих прозора...
Или је још увек катастрофална ноћ збрисала све видике?
Ето: пуних 27 година се давим у одвратном океану поезије:
Да ли овако плаче локомотива на перону,
киша у саксофону,
птица у Салвадору?
И зору ту балканску за какво добро, закључану у коферу, носим човечанству?
Кад би се бар јела моја поезија био бих најславнији кувар овог света!
Овако.... завијен у комад платна, носим од станице до станице
неисплакан бол вечитог детета.
Па слаб сам кад падају кише;
Самоубилачки се плашим самоће и себе; -
Има у мени две морбидне дуге пруге најочајније туге!

Зар не осећаш колико ме лирика разорила?
Ах! Лажни принц од црвеног картона...
Устрелићу скитничко срце своје презриве пијанице као зелени балон!
***

Па ипак бих хтео да запевам криком пингвина
кад месец ретушира океан;
разоткривајући се свету задњи призор затварам на души.
Са једним другим Собом живим ко зна на каквом срамном острву:
од одвратности или среће само црвено платно заставе лепрша у плавом видику!
Полако заборављам љубави и сећања на те часове горуће:
Болне моје ноћи попијених звезда у угљеној амфори мрака!
У опроштајним поздравима остаће отисци звезда на рукама
кад пођем животу и поезији да затурим траг
јер ма колико био сањар кроз раскидане вечери у жалосне крпе по лукама
постоји, постоји, љубљени острво Самоа и меланезијски архипелаг!

Приближује се дан тужног новигаторског пута у облацима растрган
и ноћ последње крвне буре...
А потом?
Источни месец као златан паук и тропски сан
слетеће за вечност на замрљане душевне коректуре.
И ни једно слово из имена мога да се не испише
на гробу скитнице као на лику мермерне фасаде.

О срце моје! О животе! -
реци, друже, беше ли песник или обични пират тај Драинац Раде?

Тако пронађох богати извор зла у својој души.
Мајку му! не видиш ли колико претеже мрак у мојој животној звезди?
кад спуштах гробу упијаћу хартију на крв записујући ове редове
поздравило ме пролеће балканско са својим необузданим цветањем.

И ево! са слатком горчином још висинама кружим,
похлепност само амброзијских снова...
Пусти подлаче! Још једна неурастенична зора натапа моје лице
у болну гримасу еуразијских егзалтација....
***
О да бар никад нисам трговао са мислима и срцем...
Живот песника, гарав као станични перони!
Замочиш ли перо у вене, твој лирски нимбус је црвљиво умирање на друму,
Амор пацов што време проводи у вешерницама.

кад кише лију, мили, о чему тако сниваш словенски и разнежено?
Пред прагом певају беле брезе...
Чуј! Жена је блудница и воли у пролеће младо сено.
Заборави, заборави! Ђермове кричуће, лозу и трем онај стари:
Упамти! Све су љубави измишљене!
Сви облаци раздвојени чудно!
О хаосу вечном певају све градске заборављене маркизе
У паноптикуму градскога музеја.
О, побеђена су сва мора, даљине и ширине;
на тањиру цветају акације, урме и воће са Нове Гвинеје;
На мотоциклу у сивој пелерини пролази време!
- Кунем ти се! За све своје стихове ни осмех презрења не бих дао,
мада знам
да није њих да би се давно отровао!
Сети се да си једнога новемра због поезије и крв пропљувао;
помисли да си више пута до смрти волео;
не памтиш ли да си као последњи бескућник гладовао
Ти! Који си за ове нехармоничне редове цео свој живот дао!

Стреси са очију све те огромне визије као катаракт месеца
можда те једно небо чека које се једанпут у години облачи,
једина жена која се само за месец свлачи
метеорски топла од крвне грознице!

Ма колико је мрачна степа ове поезије рођене у халуцинацијама бесаних ноћију,
прснуће по овом лику дијамантских мехури зора
с оне стране Маршалских острва
18 степени испод екватора.

Нисам желео сву ову горчину одлепљену са коре срца,
ни облаке те, рођене, на столу и у мастионици,
мрље мојих болних речи!
Одоцнио сам! У рај је отишао последњи трамвај,
Гигантски паук ноћи бди над мојом сломљеном лобањом...
Да, чудних мисли (реци!) које су дошле због тога што сам и сувише ракије пио.

Овамо ноћи моје! металне зоре у нервној кризи!

Признајем да сам идиот и геније био
и да су ми дани прошли накривљени као торањ у Пизи.
Зато се журим у крчму као у операциону салу.
Па нека! 15 000 000 грађана ове земље
ако ме не упознају по поезији запамтиће ме по скандалу.

И ни бриге ме није
што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ
Песник са Бандитом бој бије!

НОЋНЕ МЕДИТАЦИЈЕ ЈЕДНОГ БЕСКУЋНИКА

О што нису звезде топли лебови на прозору сиромашнога песника!
Десет година изгубљено обијам јесење кишне прозоре;
У светлим ноћима видим колико је ужасно искривљена моја
сенка на зиду.
Нико не зна колико су лирски топли касно осветљени прозори!
Већ знам како ветар плаче на угловима и срце моје на скверу;
Олован је огртач ноћи што обавија мој промашени живот.
Авај! За колико континената везана је горка судбина ове поезије
Иза облака Бог је одавно заборавио отуђено дете,
У осамљености доцветава црн букет мрака у једну топлу, невидљиву сузу.
Досадно ми је ово лутање и гладовање,
Осванућу у цркви с просјацима и псима: -
Мајку му! 27 година Христу не пожалих се на своје страдање!
А ето: под новембарским кестеном умиру тонови са клавира,
То мртав мој сан топао гејзир
Заљубљено неко буржоаско девојче у поноћ интерпретира.

Крик је мој мутан као откуцавање сата у магловитој поноћи.
О Боже!
Шта би било кад бих у првом партеру обио касу неком милионеру?
То мокри ветар над кровом јауче у молу,
- сигурно друже, хришћанство је цинични парадокс
за радост неба у човечанскоме болу.

О нека је проклет сваки онај који у свету осети да је сам!
Каткад прикован за клупу можда у медитацијама нервног болесника
Заједљив сам као Скарон
Док време црвоточно разједа моју сенкку под ногама
И месец над главом виси црвен као дечји балон.
Доктор беде, ја знам колико килограма тежи овоземска правда
И муцање мога срца значи колико и лавеж пса
- Стражару запали ми цигару...
Мала, веруј ми, немам пара...

Давно је Христ заспао и времена љубави комично су записана у историји.
О лутај! Док срце твоје не постане комад неосетљивог метала.
Знај! На овој планети нема више братства ни идеала;
Љубав је немилостива а човек зао,
Без жаљења носи крст свој –
Сто му громова! Кад је зора пукла од радости сам Бога опсовао!

БОЛЕСТАН И ПИЈАН ВРАЋАМ СЕ СА ПРЕДГРАЂА

Запеваше фењери болешљиво пред крчмама на предграђу;
Март прође у трагичном осмеху слепца и његове пробушене хармонике.
У старој улици што носи име ефеминираног генерала затворише се прозори
На димњаку фабрике опека као на црвеном античком стубу
Пето донет из дивљих крајева македонских
Победоносно дува кроз своју шиљату трубу.

Ту, до касно у ноћ два стидента уз боцу ракије
Препиру се о мојој поезији
И вече доноси поетичне литије скандала,
Лопова, проданих жена, пропалих и бедом хиљаду година пре рођења
Осуђених на вешала!

И за чудо свуда сретам срце своје као псето што мучки из сенке плота уједа:
Поручујем га у чаши вина; пада с месеца у облику замрзнуте капи крви!
Прилепљено на труле афише претвара се у стари брод
Који из марсењске луке носи убице на Ђавоље острво!
Ето! Посрћем пред утваром младости чисте која се претвара
У ангорску мачку;
Дефилују прошли дани кроз армије опраног веша на конопцима;
Мора да сам се лудачки опио кад сам и пигмент из очију попио: -
Гле! Ноћ ме затвара у стари накривљени фењер!...
И ево, опет! Све је то моја отровна поезија као да је писао највећи нитков!
Како да проговорим плаветнилом Дунаву када га октобарски сутон испије?
Није ли ово непоштено, о моја бунтовничка крви!
Какво? О какво ли се то острво утопије с оне стране
Ове исповести крије?

Наједном сто прозора заљубљено отварају окна;
Млечни пут у лакованим ципелама силази на осамљени тротоар.
Под брезом где је лето свукло зелену кошуљу
У топлој сенци звезданих кола, као у санаторијуму, заспао сам на трави.

Нисам ли ја одиста нови човек који је преко програма
Детињским сном живео под небом?
Цео мој свет је то предграђе злих духова где се срце моје претворило
У чауру свилене бубе;
Ето, у пекраници за топлим лебом,
Случајно кад пођох, приметих да један брашном напудерисани младић
Чита у старом неписменом журналу моју скандалозну биографију.

Писмо

Жив сам и здрав,
Само станујем високо.
Кроз кров стаклено око
Гледа на Дунав.

Вода је пепељасто - сива,
У подне од облака полилеј,
У сутон ладја се у врбак скрива
Што из Бакуа за Нирнберг носи петролеј.

Иначе...јесење боје у спектру дана,
А увече крупна,звездана слова:
Ноћ је као рана,
Ноћ је Ана Павлова.

Који пут окно затресу кише
Као безброј жутих лептира,
Тад на крову џин неки почне да дише
И олуја на олуку засвира.

Главно је да сам жив и здрав,
Мада станујем високо.
Само једно: ко рече да је Дунав плав
Као кравље око?....

Кишна птица

Све што се данима и ноћима у ме уткива и слаже,
Што кошавом струји кроз крвоток и поре,
Не би могло ни онда да се искаже,
Таман да сву душу изнесем изнад горе,
На сушење...
И тад би неко врење,
Можда ветрова или светлости,
Прострујало мноме као жуборење
И језиво би,огољене,на земљи зашкрипале моје кости.

О када би било могућно покупити сва комадања
Иза заборављених корака
И до Сиријуса,високо,направити човека од сања,
Била би то чудовишна кишна птица
Што лети испред облака,
Уклета и сама.



****

Кога ја овде тражим,
И због чега додјох овамо?
Вазда је човек на свету сам.
Као у крају древних рушевина
Детињство ми блиста као храм.

Но и оно ме данас вредја,
Када се ничему не надам бољем
Упртио сам дјавола на ледја,
с којим се непрестано кољем.

Тешко сам се уморио од живота
И клонуо од неке патње изненадне
Као сунцокрет иза плота.
Али свака ноћ која падне
Из незнаних даљина,
Засветли на мојим длановима
Као лице харлекина.

И сумње ме тад омаме као грех,
Те поверујем да је на свету и највећа збиља
Само један презриви смех.

Интермецо

Ја кажем сан,
Ви кажете слобода;
Једно и друго је Тихи океан
И пена иза пароброда.

Само хлебови на свету
Не крију лице иза паравана;
све друго је - птице у лету
И лишће са грана .

Раде Драинац

Песник,апаш и профет,
Дон Кихот,порочни љубавник и стихотворац каквог ова земља чула није,
Карневалски принц,вагабунда око чије главе петролејска лампа сја:
Ето то сам ја!

Пијанац,коцкар,али и нежан брат,
Пријатељ што у срцу чува Орионска Сазвеждја,
Слаби играч на конопцу морала,али зато изврстан ироничар и пљувач,
На столу као супа љубав је моја сва:
Ето то сам ја!

Непријатељ Академија,Цркава и Музеја,
Поборник тргова и писоара,
Диригент телеграфских жица изнад болница и бордела,
У хајдучком лику са лавовска ока два:
Ето то сам ја!

Тигар и овца,
Жонглер што ножем у срце гадја,
Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг,
Песник крваве истине и човековог права,
Упамтите:
То сам ја!

НИРВАНА

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану
Болестан сам много... много!
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
ко оловна плоча.
Нигде један ведар дан!
Сломила ме тужна малаксалост
на љубав, живот и сан.

Хтео бих само
у родни крај да одем што пре
и да умрем тамо,
заборављајући све.

А кад ме на дасци
пут гробља понесу волујска кола,
као некад у младости,
нада мном да заплачу од истинског бола
беле брезе, тужне од старости.

То су задњи снови
у ноћима шумним ко јавори сињи,
отворени као ране,
које у овој пустињи
гнојем капљу последње дане.