АРИЈА

Слутње што ме воде испод тужних дрвореда
око мостова и пруга
предграђе! Предграђе!
Жив човек у сличним данима да ли је био
уморнији од мене?

Путеви километри завесе снови и комад леба
цигарета лампа рукописи сузне ноћи у самоћи
где да се побегне од овог челичног неба?

О нож извађен из алкохола за ово
хипертрофично срце
мирно бих легао на операциони сто
меланхолична рана
лишће са грана
за хиперболичну осетљивост да не буде
више рима
о има, има
једно небо које ме одавно мами...

ФОТОГРАФ

Сад ће апарат да поједе старицу и њен осмех
За њом бежи једно уплашено дрво које је заборавило сенку.

Један!
Два!
Три!
Мало десно
лево
ваљда сте били млади
Ваш син је адмирал у Канади
Штета моја синовица пеца рибе у Сајгону
Али, ово сунце растопиће мрачну комору и плочу од целулоида.

Шта?
Тако!
Аутомобил прегазио вашу бону
...најзад извршио је атентат стари апарат
кад је старица показала два праисторијска зуба.

ЕПОПЕЈА

Шта је историја и шта време
"време" новине време менструација паучинасто
бреме
иреалне теме
ветар у шуми снег на селу
сенка на друму живот и копча на шињелу
историја је кокота а време њен огртач.

Где ли је био Гогољ да се накупује мртвих душа
само једне оријашке ноћи
1916. тако су заморно хуктали возови кроз њиве
и села
и тако болно плакали на излазу из тунела.


ГРОМОБРАН

Моја је мисао громобран на градским стубовима
гордим и упртим у небо

На моју душу се ослањају светови
као на стубове пијани стражари

Звезде ноћи пробијам сном
ујутру први пољубим мокро Сунце

Моја је мисао громобран на градским стубовима.

КЛОВН

Кад је ботаничар видео његов нос
помислио је да је то врт од патлиџана
одело са пругама: то су различито тумачене линије
меридијана
цилиндер и фрак
једна дивна песма Тристана Царе која носи наслов
"maison flake"
из очију му капље сан из носа смех
Једна је жена побацила
аплаудирају гледалаца пет хиљада и триста
на трапезу је један вратоломни хипниста

Пардон! Ако пишем стихове ја нисам жонглер
целе 1925. господин Раде Драинац носио је револвер
кловн пас и џокеј
гле како се гадно цери цео снобовски партер!



НОЋНИ ПАУК

На једном сну нишем се под сводовима неба
као ноћни паук на плавом влакну душе

Цео падам опружен у линији кроз свемир планета
Моје су ноге заборавиле путеве са земље
и родни дом
Ја нисам човек
већ плаво привиђење горуће хипнозе

На једном сну нишем се под сводовима неба
као ноћни паук на плавом влакну душе.

РАЗАПЕТИ ХРИСТ

Стојим над брегом с погнутом
главом у лук

Душом скривене тајне светова и ствари
у сну ноћ
плавим огњевима горе

Горе су беле живе звезде
доле је земља
и ноћ

И ја висим разапет
с погнутом главом у лук.

ВОЗ ОДЛАЗИ

Жене ове носе плаветнило љутог камења у очима крупним,
убио ме месец самоће и балканске шуме
кад воз у врбљак уђе на вечерње облаке мисли остављам.

О булевари и на мансарди слатки кошмари
жонглери из зимскога цирка и бедна балерина из Шомијера.

Дајте ми да дишем на овим ведрим друмовима:
ја сам брат фабрика, мостова
и сархаста из латинског кварта.
Бога ми, ако овде останем
умрећу још месеца марта
или ћу се убити на неком спруду кад воде промене лик.

Да махнем руком на наше жуте станице
и онако
оздравићу кад видим неко пикантно венецијанско лице.

Тако ми Христа, тужно у родном крају
Умрећу као песимиста!
Небо је наше лирско кад облаци дођу са далеких Карпата.
Ни уморне жене у кишна јутра на прагу бироа
ни песма писаћих машина
од неке неодређене туге
мени се болно у септембру под мостом свира окарина.
О мостови што везују са даљином у овој екстази:
као црнац на палуби брода за тугом градова
умрећу трагично у кафанском куту.

Мрзим словенску тугу као на анзис картама
душу бих хтео да ослободим од винограда и звезда
небо је у биоскопу плаво као ликови деце на кеју
пијан бих у неку зору да прођем поред Ајфелове куле
кад ме душа боли да спустим главу на дојке неке
пропале девојке.

И цео живот у мрки димњак гордо да оденем
но чудно је само то у мојој младости:
Увек на станицу приспем кад воз крене.

***
Вечерња размишљања дневне светиљке у дну моје душе гасе
ја нисам оно што сам хтео
вечна грудобоља живи од мрачнога атавизма
ја болујем од лиризма
у паучинастом облаку кад се на борову грану
приљуби цео.
Невином усном тражим обале детињства са тужнога неповрата.
Ухо на срце и око на лишће
о рањена јесен што на друму дрема!

Постаћу нем као шине после брзог воза
и ћутљив као плави мост на сивом лакту брега.

***
Ехеј! Са брода доле обманута душо
Котву у мозак кроз лишће и вечерње магле
Хавана или Таити?
И онако је све жут сан једне младости-
о усамљене локомотиве из мртвих шума.
Не знам да је нешто било од њих или мене
кроз Ломбардију- Срем
Или овде где ми се чини да вечно лишће вене

Стога се задовољно с модрих висина у море скаче
када се разиграно мре:
без туге ни за чим и са жеђу неповрата
у беспуће све да скинем.
једноставно при паду гутајући небо
у задњем часу када неразумно зинем.

***
Из зеленог сна ниче борје у очима
са дна бродолома где ме меланхолије детињства разбише
- Не драги оче ја не успех да те наследим
уместо да мењам доларе са брега у реке гледам
са болесним уснама бледим.
Ништа нам у лику нема што би потврдило веру у Бога
ти си грађанин реакције на тргу
ја блудно дете које пева песме и пролази.
Ја сам онај који пролази и буновно пљује са трибине
Ти поштено мислиш само у вагону ресторану
кад под теретом дугих симплона пуцају летње шине.

***
О кафане идеја телескопа варијетеа и цирка!
Ротонде, Москве, Беле новосадске лађе
увек по једна тужна мисао мора да ме снађе
у њима на детињство.

Мислио сам с пролећа низ Мораву да путујем
Остао сам по столовима да разливам оне реке
и да слутим из даљина шум плавога лишћа
кад уморно дотакнем њене руке меке

Она се развратно смеје као жене из јавних кућа
Има сиви трбух као облак на видику
неискрена је као псето и одвратно романтично глуми
но ја ипак чудно живим у њеном мутном лику.

Мислио сам да отпутујем и задње дане у Топлици да одболујем
Ја волим родне реке на зиду собе
и увек када милујем птице на тапетима
крвава тужна мисао роди се у кафанским снима
на моје детињство.
***

Да ли ћу задовољно заспати у купеу на њеној дојци?
Кроз Бесарабију дивно хукте ноћни брзи возови.

Да ли ћу стићи да раздерем иконе у Ватикану
ради две ноге инвалида са Вердена
Солуна- Риге - Дарданела
и ради два црнчева ока
извађена од енглеског шрапнела?

Волга је нови храм од жутих костију барона...
***

Све сам своје разнео у водоскоцима динамита.
проживех тако у фантазмагоријама градских кафана
целу једну младост атрофије и сплина.

О плави сигнали на мостовима ноћним!
Бескрајно је далеко станица
и ресторан моје душе.
***

Проклетство немира сидро у душу ми спусти
авет родне туге и на туђе булеваре
свуда ћу сенку душе тихо да изгубим
кад се као и тамо у плачно јутро пробудим
што за мном оста
негде у врту или испод лука каменога моста.
***

О данас још једном мора низ свемир да отплови
широко једро моје душе
Волео сам под свим сезонама са вечерњим плавим маглама.
Од Урала до Аласке ја прођох без маске.
На неком предграђу убих Бога у себи за сва времена
кад ноћ вуче жути леш на обали реке
за зградом даљине слутим у дну болесне душе.
Но све то ионако нема смисла кад се страда
мртво јесење сиво небо
у дну мојих лирских тирада!

Нико није ништио душу ради једног верног стиха.
Ко је овако буновно са брегова пљувао у лице?
Ја мрзим све што срамом паде од човека до неба
немоћан крварим од излива крви
у сопственој песми.
***

О како ћу једном од песама да оздравим?

Љубави ме многе с кишама убише
лудо сам се суновратио у град под водом
болесно зидао облаке и небо по собама
носио сунце у џепу место марамице за нос
буктињама говоре палио по трговима
и даљином летео као кос
на плавим вечерњим снима.
Када ћу детињим заносима поенту да ставим
и коначно од песама да оздравим?
Негде сам страховао за Rendez vous на речноме мосту
био сенка уклетог песника из снобовских салона
умирао за малом плавом руком на ивици ложе
због прекомерног излива крви хтедох се убити у великом посту
суновраћене свести са једног балкона.

Тетурао бих мртав вечерима испод уличних платана
Уморне детиње душе са болешћу жутог југа
епилептично падао на праг њеног стана
и будио се са иронијом црвљиве септембарске зоре
кад њен драган или муж
буновно разваљених вилица отвара прозоре.

Стога-
са висова буне немоћан сам кад кафански оркестри заплачу.
Еј! Моји синови за столом у зимске беле ноћи.
Ја болујем од звука са старих виолина
рођени кнез а песник бараба
кроз чежње бледих карловачких вина.

Не бунцам а нисам ни трезан.
Пијан тетурам уз лествице ума за обалом сазнања
а никад из себе да изађем
Ни пут из душевне тамнице да нађем.
ја сам несвесни убица сопствених осећања
жалосни пингвин без обала у срцу океана
што вечни бол с ватром нише
на сивом длану октобарских дана.
***

Опашће лишће по трговима и новине ће огласити јесен.
Поред афиша или у чађавом кафанском куту
гледаћеш моју дугу сенку у блату октобарске таме
и болно ћеш стискат мале руке у зимском капуту.

Град је крематориј за невине душе.
Фабрике ми муте сан у сваки божји дан.
Ја сам болесник који с вечери на праг седа
и своје пролетерске изгубљене љубави
кроз црна платна гледа.
Ја сам самотни јелен с месецом на рогу и звездама на бради.
О мале детиње руке с цигаретом у Сити бару!

небо ми је много пута мрачило платна душе
ја сам ексцентрик што куртизанке
у кишне вечери љуби.

Погођен сам у мозак болом обале хаванске
кад се сетим да арије родне тужно
певуше кроз горе
Тада:
Цео се мртво издужим у сенку корушкога луга
у невине априлске зоре.
С небом се моја чежња слива у помрачне дане.
Ај, увек касно у ноћ
"Ој Мораво село моје равно"
јеца тужни боем у дну пијане кафане.
***

Ма куда пошао или гледао јесење воде
Вечно на станицама чекам.

Моје ће име на афишама многе градове осмехнути,
свет није ништа кад човек тако рано пропљује крв.

Овако:
Мислим на Cunard Line и две хотелске терасе
и с вечери најрадије једем салату од болесних снова.

ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ДЕКАДЕНТА

Можда се све преживело од града до родног дома
у колима на друму
утонем у исцрпљену душу
и као дугокоси млади светац пољубим црвену шуму.

Ништа није остало невољено и непокопано вечерњом мишљу
нема трага где нису прошли болни кораци
кад помислим на себе
жалосно ми у крви усне њиве и родни шљиваци.

Чини ми се да дим из локомотива пада на овај ум
у коме живе многи спрудови, реке и пејзажи
душу и занос као да покрива пепео сив
ја сам рекао све и готов сам да заћутим
све док сам жив.
***
Нисам толико ведар у добу вртоглавих снова
боле ме очи од многих мостова и шина
спреман сам распадање да прославим у последњем датирамбу
за вечни спас оловних тишина.
Спреман сам искрено, као и увек, да сиђем на дно ума
да премажем црним сва плава обзорја
да убијем све идеје револта и грча
да почупам речи од зеленог борја
и мртав-без душе- на рубу једног живота
да умрем као вагабунда
у свитању зоре
иза туђег плота.

Но никад нећу зажалити прошлост и нешто што је било
ни за шта ми душе снови не везују
ја разумем време у дну младалачких бора
па перверзно се умире кад јутро дигне сиво крило
изнад разњиханих родних гора.

Песма декадентска тада струји као спори црви испод коже.
Лутах и снивах: мисао уби сама себе
детиње срце бацио бих на бледе ватре
што се у октобру модрим бреговима ложе.

Еј! да умрем обузела ме чежња и жеља
млад и болесно леп као рујне шуме
јер гадно беше краљу певати за свет
који ништа не разуме.

РАСКОШ ХИПНОСА

Кроз сан мој трзају се светови многи
тамни људи негде на тротоару Бостона
жене што дрхте у сенкама хладних вртова
калуђери, црквењаци, ужета од звона
пароброди што ноћу осветљени у црвенилу
крај острва плавих мислима промичу
на чијим кљуновима Францускиње хрле
продају морнарима пољупце лаке
за здраву валуту.

Склопим очи и гледам
небо над Фиренцом и врхове Пиринеја
и једну собу шарених тапета
један човек на дивану воли жену
у лустер старински упрта јој пета.

А тамо у кујни неког венецијског ресторана
миришу грлице у динсту
и вазне на тераси пуне мирисних грана
три гондоле ноћу каналима сивим
на води се нишу
напудроване жене у њима
на колаче пуне бадема миришу.

На ивици Балкана
негде у пољу на пласту сена
пао јунак у ракље румене и беле
и заборавља људе и глупа времена.

Мој Хипнос даје илузију свега
склопим очи и гледам
небо над Фиренцом и врхове Пиринеја
и једну собу шарених тапета
један човек на дивану воли жену
у лустер старински упрта јој пета.

ЈУТАРЊЕ ЛИШЋЕ СА ПЛАТАНА


Често ми чекамо зору на окнима кафанским
У диму и смеху пропалих људи
И у греху бестидних пештанских жена.

Кажу да Европа гори
И да златне круне у прашини труну:
Нама је све равно којим ће се путем
Главно је да је преостао још који грош
За бели липски сир
Да тако ревносно у трбуху
Потписујемо Версаљски мир.
А Цигани негде код Димискије
У старом министарском фраку
Певају: „Мој пребели крине“
И бас се под црним прстима тресе
За нас што после ноћи тражимо кокоте
Из Беча и Одесе.
Јер ми смо сви били у Паризу,
Лондону
Из вагона треће класе посматрали Пизу
И живели у Њујорку
И Мадриду
Па знамо те ствари
И имајте у виду
Да паркови многи на западу земље
За леђима нашим плачу.

Стога смо можда весели
И терамо шалу са животом
Пропраћамо звезде са доласком дана
Кад престареле проститутке и пезе
Чисте опало лишће по булевару
Са умирућих јесењих платана.

КАФАНСКО УМИРАЊЕ

Цео дан ми око оста на једној женској нози
и на једном цвету у вази
што је кроз сан бледога живота
умирао са мном у кафанском углу

Само је сан у дому детињства
и смех неба на окну собе
Ја сам давно заборавио живот
пшенице зелене и сељанке беле

Овде смешно у срце ми улазе
мириси прегореле кафе

Прсти ми се кроз ципеле смеју
то су тек бели зуби богатих дама
Ја знам да пијано вече
у болницу ме односи

Гле! једна госпа води танког кера
она је бледа а он костуран
чудна је на тигровој кожи у плавом салону
ексцентрична љубав

Хеј! Дечко... донеси три деци вина
Овде је пио Дис и несрећни Ђура

А после сањам вечни пут
из кафане шинама путујем
бивам келнер на лађи
и песник лакеј
у зеленом будоару контесе Ноај

И тихо у кафанском углу
умирем са шумским цвећем
из родног краја.