Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

Redovi napisani na jednom
peharu načinjenom od lobanje

Ne boj se - i znaj da je moj duh još uvek sa mnom;
Jedina lobanja ja sam iz koje - mada se pije, -
Nasuprot glavama živim u ovom svetu tamnom,
Ma šta isteklo, ništa nikada glupo nije.
I ja sam živeo kao i ti; i voleo i pio,
I umro: nek se zemlja odriče kostiju mojih;
Ti toči; mene nećeš okružiti, ma htio;
Usne su crva uvek odvratnije od tvojih!
Jer bolje je u sebi nositi sokove skupe
No blatnom gojiti crvu naraštaj glibav i sluzav;
Bolje je nuditi redom uzevši oblike klupe
To piće bogova, nego hranu za porod puzav.
Tu, gde se nekad, možda, moj duh pun snage sjao,
Kroz druge opet moja nek blesne sadržina;
Kad je već iz glava naš mozak izčezao,
Kakvu bi mogli naći zamenu bolju od vina?
Dok možeš, pij, jer ko zna? - Možda će buduće pleme
Kad ti, i tvoji kao ja budete mrtvo ime,
I tebe spasti jednom iz krila zemlje neme,
I s mrtvim stihove plešće i pirovaće s njime.
Što ne? kad naše glave u kratkom danu života
Toliko malo mogu koristi da nam pruže,
Pošto ih poprave crvi, i blatna spremi toplota,
Za njih je sreća ako bar tako nečemu služe.

Stihovi napisani u jedan album na Malti

Ko putnika što mami novog
Ime na hladnoj grobnoj ploči,
Nek moje ime s lista ovog
Privuče tako tvoje oči.
I kad ti opet pogled sleti
Kroz mnogo leta na to ime,
Ko umrlog se mene seti,
I znaj, tu srce leci s njime.

Iz ''Jevrejskih melodija''
Po oblalama Jordana

Po obalama Jordana kamile Araba blude,
Na bregu Siona žreci lažnoga boga služe.
Pod stenam' Sinaja Vaalove sluge hude
Ti gledaš, o, Jehova, kako ti ime ruže,
Pa zašto spavaju gromovi večne slave tvoje?
Tamo gde je prst tvoj ispisao tablice svete
I stopa osveštala pute narodu dobrom tvome;
Tamo gde su slave plamene siluete
Pisane munjom tvojom, nijednom samrtnome
Nije moguće prići po cenu života svoga.
Nek' oko tvoje blesne munjinim silnim sjajem
I nek' padne koplje iz poraženih ruku tiranina
O, da l' će dugo tiran puniti zemlju vajem
I da li će narod jošte gledati mnogo dana
Ostavljen od teb' hram naš tužan, napušteni?

Šijonskom sužnju

Ti večni duše uma nesalomiva,
u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom,
jer u njoj tebi samo je srce dom;
tek ljubav za te to srce okiva.
Kad u lancima decu tvoju skriva
pod svodovima tmurna, vlažna, tama,
tad zemlja kliče njihovim žrtvama,
i glas Slobode svetom se odziva.
Tvoj je, Šijone, zatvor mesto sveto,
jer on, ko mošti, stope sužnja krije:
po podu tvome Bonivar se kreto
dok ko u travu trag usnio nije;
nek niko trag taj ne zbriše: on, eto
do Boga vapi protiv tiranije.

Da, mi nećemo lutati više

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

SUNCE SVIH BEZ SNA
O tužna zvijezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noc sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne srece ti si znak!
Tako sja prošlost, svjetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj blijed,
Jasan, al' dalek - cist, al' kao led!

MRACAN MI DUH JE
Mracan mi duh je - o, brzo strune
Harfe dotakni da cujem njih;
Nek blagi zvuci uši mi pune
Uz prsta tvojih dodir tih.
Ako još nada puni grud meni,
Taj zvuk ce je izmamit znat,
Ako još suza ima u zjeni,
Poteci ce, i bol ce stat.
Nek trzaj bude dubok i snažan,
Nek vedra nota ne bude prva;
Minstrele, cuj me, plac mi je važan
Prije neg' bol mi srce shrva,
Jer tuga je odnjihala njega
I duga, nijema bol i nesan,
Sad spoznat najgore od svega
Mora, i puknut - il' rodit pjesan.

JEDNOJ GOSPI
upitan zbog cega napuštam Englesku u proljet
Kad Covjek, istjeran iz Raja,
Za casak zasta pokraj vrata,
Svaki ga prizor bivšeg sjaja
Nagna klet' kob što mu je data.
Al' iduc kroz daleke kraje,
Nauci snosit grijeh svoj prijek;
Tad drugo vrijeme cu mu vaje,
U radu svome nade lijek.
Tako ce, gospo, sa mnom biti,
Ne smijem vidjet car vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, necu kriti,
Uzdišem zbog sveg' što sam znao.
Mudriji bit ce bijeg moj taj
Od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledat u svoj raj
Bez želje da ne živim tamo.

GLE, IDE LIJEPA KAO NOC
Gle, ide lijepa kao noc kraja
Zvjezdanog neba, vedrih klima,
Sve najljepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svijetlom raja,
Što od neba ga dan ne prima.
Tek sjena jaca, manja zraka-
I slabi slast neiskazana
U valu njenih uvojaka,
Il' blaga svjetlost, licu dana,
Gdje kaže slatka misao svaka
Svu draž, cistocu svoga stana.
S tog obraza i cela nježna
-Što tiho je, a rijec ne gubi-
Smiješci zbore i boja nježna,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da ne zna duh njen zemnih cežnja,
A srce njeno cisto ljubi.