TRPANJSKE ELEGIJE



ptice te ne vole moja ljubavi

kosa ti miriše na jesen

I

tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestašnih

vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu

gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo

II

govorio sam joj da je ko muško da više ne nosi pantalone

pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo

bilo je tog leta bezbroj mladića mišićavih lepih

bilo je na draćevcu mladića koji su skakali sa najvećih

stena pred devojkama

neki holanđani musavi koji su ih snimali kao da su

ugledali musu kesedžiju pa da se hvale tamo kod njih

mene je čudilo kada me je gledala malo kriomice

bio sam tog leta jako mršav i bled i išao sam stalno

u zelenoj košulji jednoj sa pegama jer su mi se videla

četiri rebra

govorio sam: ja to tako osetljiva mi koža

a sunce beše tad potpuno bledo nad vidokruzima

zatočenim vodom

čak pomalo sivo

ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao

dete skrivo brao kupine gađao je kamenčićima sakriven

da kao onako nehajno u pesku leži ko mrtvi ladoleži dok pod

suncem spava

govorio sebi: nasankaćeš se ona je lepotica

ona je za one skakavce sa stenja za one što vade zvezde

i ježeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore

za one sa lančićima od koralja i školjki i ježevih zuba

i šta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nešišane

treba biti majstor i skakat naglavačke

sve sam to mislio.

III

nosila je o vratu tanak lančić sa malom zlatnom ikonicom

tog leta kad sam je prvi put zavoleo

igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove

ona je pobedila jer sam to hteo

smejala se gnjurala govorila mi al si ti igra?

al ne znaš da braniš

onda smo išli na crkvu svetog roka uz stepenice

čitali slova: župnik Dinko učinio čitali natpise

bacali novčiće kroz rešetke u portu

držali se za ruke

na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim

rekla je kad prođe

molio sam je da usne stalno maže ten-sanom i onim ženskim

mazaljkama da je preboli

tad sam počeo da je volim

IV

tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim

kao dete sa mojih sedamnaest godina sa A. B. Šimićem

sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega

jednom gimnazijskom ljubavi nesrećnom naravno

molio sam je da mi priča o osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi

u groblju sam je noću plašio tamo smo išli da se volimo

pričao sam joj o vampirima mesečarima i koječemu

oči su joj bile čudo svetle sedeli smo na stepenicama

čempresi se nijali nad obalama

oblačja su nad trpnjem retka ni reči kiše za celo leto

to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom

stenju moje su oči tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar

pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom

svete gospe od karmela

jedna je časna sestra bila tako mlada i bela tog leta

u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila

crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostaviš i ja ću tako

i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kažem

V

rekao sam joj evo ti Belića čitaj ga to je pesnik za leto

za sumračja rekao sam joj evo ti mirno vreme

mislili smo da će kiša čitala je pod crkvom pomalo tužna

leđa su joj bila sasvim otkrivena

VI

sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom

ja sam stariji za jedno prokletstvo

ovde su snegovi ovde košave vojvodina ona Antićeva

ona prava magle tišina nad ovim gradom panonske tuge

i kada pišem ja prosto ne umem da je prećutim i kada

mislim i kada krijem da mi se plače ko onog leta

VII

jesen dolazi u njenim pismima i samoća

i ničeg da me malo oveseli

miris davno dozrelog voća iz beskraja se u me

naseljava i samo nehajno osećam

to jesen umorna od leta spava u našim telima

ponekad mislim da je dobro što ne ćutimo što

odlazimo na svoje strane

ona odveć snena ko obeznađeni pešice lagano

niz reku nedostig prugu

ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom

u Smederevo u neku tuđu tugu

i samo sunce potonje ko grudva snega u letu

to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama

nadneseno ko kletva to sunce panonsko

i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola

a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima

na balonima i na njoj prozračna haljina od tila

i kažem hajdemo to su naša kola to su naše kočije

stoje u doksatu

a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u

zraku ko svedočanstvo o jednom nehajno proigranom satu

VIII

strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru

zalud mi pričaju da nevine devojke mirišu na leto

ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto

bože daj meni sirotom rabu da jednom zaćutim

naočigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka

ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka

odveć je rano

neću eto daj meni svevišnji da verujem svima

da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega

bojim se bojim onog snega nad panonijom što se svija

o crnom meni ko li će to moje slutnje razbistriti

ko me razumeti

ko me zavoleti

ko me preboleti…

O SMRTI



Obične smrti i herojske smrti

i pesničke smrti od omče i metka,

nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,

smrt je, u stvari, život ispočetka.



Neko će drugi, neznan i drag,

još lepše pesme da ti piše.

Za svakim od nas ostane trag,

travka nad glavom kroz koju diše.



Možda smo bili ptica nad morem,

u Podmoskovlju breza tanušna.

Možda ćemo biti čempres međ borjem.

Život je velik! Smrt je majušna!

KAD DOĐE ČAS



Kad dođe čas, Bože, da se odmetnem,

na drugu obalu, među svoje,

pomozi, na čas, bar, da sretnem

sve one što se susreta boje;



šta ću im reći, šta prećutati,

kakva će vest od mene da se sazna,

da li im dolazim da se vratim

ili kao opomena i kao kazna?



Kad kucne ura da se krene,

u nepostojanje, u duša vrt,

učini ko da je došla po mene

Lenka Dunđerska, a ne smrt!