Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije jos nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Ašcinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlaznom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skaču baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugacke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izadji eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Ćurila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje
Li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da bas on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muskarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre
Kise
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije jos nedozrele.

KALEMEGDANSKO VEČE



Pucala je zora kao kora

Noć se s mukom predavala danu

Grlio sam smrznutu Svetlanu

Pokraj Save na Kalemegdanu.



A sa vrha Nebojšine kule

Drozd je pesmom budio grlicu

Ja nabreko k'o topovsko đule

Sva mi dugmad otpala na šlicu.



A Svetlanu suncem obasjanu

Od te muke spopanuli žmarci

Pa mi tiho šapnula na uvo

"Mače moje, jedu mi se čvarci."



Kasnije nas našli milicajci

Od idile osta samo slika

U stanici ostaše podaci

Jedne kurve i jednog pesnika.

DOK SAM TE IMAO



jezik sam ptica razaznavao

i tajne ptičije odgonetao

biljke sam razumeo, i u noćima

prepisivao razgovor trava

tolike sam pesme ispisao

prepisujući rukopis vetra

uz more, u noći,u planini

tolike navoljnike saslušati umeo

i činiti im male radosti

bez napora, bez sebičnosti imalo

tolike sam dobrote i plemenitosti

umeo u druge utkati

a da i preveć ostane u meni

san sam s radošću na oči nanosio

i buđenju se kao drveće radovao

dok sam te imao…

LJUDI U NAŠIM GODINAMA



Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

MOJA TE REČ DOTAKLA



Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.

NE BIRA SE LJUBAV



Ne bira se ljubav

kao ni smrt.



Sve je u knjigama

duboko pod morem

zapisano.



Jezikom neznanim nama,

nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš

niti preskočiti dan.



Kao što ne možeš

tuđi san usniti

niti okom drugim

videti.



Voleo bih da nisi ti

ona koju u ovom času

volim.

NEMA TOG MORA



Nema tog mora koje sam detetom

upamtio, te sete u sutonje.

Ni senke čempresa nisu guste

i mirišljave. Sve bi.

A ni ja, većma, nisam onaj

koji hodih grobljima i

stazama uz more, onaj

koji se radovao buri i

gustoj kiši nad morem.

Moje godine gusnu i krv

je sve sporija.

Zalud me tvojom vrelinom

detinjom kaniš vratiti

u doba koje sanjam,

tvoje male godine dar su

mom jeziku koji sa tvoje

kože tajna značenja

prepisuje.

OPROŠTAJNA



Recimo da je otišla iz grada

u nepredvidivu večer

i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam

je slikao bile nestalne

i da su izčilile sa kože.



Recimo da je odlučila da je

ne prepoznaju moje zene,

da ima srce nevidivo.

Samo da nije mrtva,

samo da diše.



Tačka na kraju priče mala je

kao srce.

Stavljena je lakim potezom,

ali još pulsira,

još se otima svetlu.

ORKANSKI VISOVI



Moji su Orkanski Visovi

ostali u zemlji Hercegovoj.



Zapretana tajna.

Utuljeno kandilo.



Nikad okom, ni stopom više.



Ni dečačkim ushitom

u večeri.



Orkani zla zavejali



Za vremena ljubavi

prekasno.



Za smrti

Prerano.

SPIRAM TE SA KOŽE



Spiram te sa kože,

Sa minulih leta,

Miris hladnog limuna,

Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,

Talog ispod jezika,

Vreo šljunak u krvi,

Ljtim te sa nokata

Oštrim nožem kajačem

Nema te, nema te,

Nema te.

Reči te se odriču i

u laž me ušuškuju,

Nisi postojala

sem u pesmama, nisi

postojala ni toliko

da bi se pomirili

sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova

starih košulja,

Stružem te okom

sa fotografija

Stresam te sa kose,

Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme

u kojima stanuješ,

jedeš, spavaš, umivaš se,

Sve bih ti oprostio

samo da te ima,

Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta

izvajao bih i pod rebra

ti ga sakrio,

More bih ti u san

donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,

Kišama bih te uspavljivao,

Samo da te ima

imalo izvan reči,

Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu

Molitvu čitati

Ako te nema

Ako uporno tvrdiš

Da te nema,

Da sam te

izmislio.

TRPANJSKE ELEGIJE



ptice te ne vole moja ljubavi

kosa ti miriše na jesen

I

tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestašnih

vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu

gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo

II

govorio sam joj da je ko muško da više ne nosi pantalone

pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo

bilo je tog leta bezbroj mladića mišićavih lepih

bilo je na draćevcu mladića koji su skakali sa najvećih

stena pred devojkama

neki holanđani musavi koji su ih snimali kao da su

ugledali musu kesedžiju pa da se hvale tamo kod njih

mene je čudilo kada me je gledala malo kriomice

bio sam tog leta jako mršav i bled i išao sam stalno

u zelenoj košulji jednoj sa pegama jer su mi se videla

četiri rebra

govorio sam: ja to tako osetljiva mi koža

a sunce beše tad potpuno bledo nad vidokruzima

zatočenim vodom

čak pomalo sivo

ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao

dete skrivo brao kupine gađao je kamenčićima sakriven

da kao onako nehajno u pesku leži ko mrtvi ladoleži dok pod

suncem spava

govorio sebi: nasankaćeš se ona je lepotica

ona je za one skakavce sa stenja za one što vade zvezde

i ježeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore

za one sa lančićima od koralja i školjki i ježevih zuba

i šta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nešišane

treba biti majstor i skakat naglavačke

sve sam to mislio.

III

nosila je o vratu tanak lančić sa malom zlatnom ikonicom

tog leta kad sam je prvi put zavoleo

igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove

ona je pobedila jer sam to hteo

smejala se gnjurala govorila mi al si ti igra?

al ne znaš da braniš

onda smo išli na crkvu svetog roka uz stepenice

čitali slova: župnik Dinko učinio čitali natpise

bacali novčiće kroz rešetke u portu

držali se za ruke

na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim

rekla je kad prođe

molio sam je da usne stalno maže ten-sanom i onim ženskim

mazaljkama da je preboli

tad sam počeo da je volim

IV

tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim

kao dete sa mojih sedamnaest godina sa A. B. Šimićem

sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega

jednom gimnazijskom ljubavi nesrećnom naravno

molio sam je da mi priča o osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi

u groblju sam je noću plašio tamo smo išli da se volimo

pričao sam joj o vampirima mesečarima i koječemu

oči su joj bile čudo svetle sedeli smo na stepenicama

čempresi se nijali nad obalama

oblačja su nad trpnjem retka ni reči kiše za celo leto

to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom

stenju moje su oči tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar

pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom

svete gospe od karmela

jedna je časna sestra bila tako mlada i bela tog leta

u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila

crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostaviš i ja ću tako

i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kažem

V

rekao sam joj evo ti Belića čitaj ga to je pesnik za leto

za sumračja rekao sam joj evo ti mirno vreme

mislili smo da će kiša čitala je pod crkvom pomalo tužna

leđa su joj bila sasvim otkrivena

VI

sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom

ja sam stariji za jedno prokletstvo

ovde su snegovi ovde košave vojvodina ona Antićeva

ona prava magle tišina nad ovim gradom panonske tuge

i kada pišem ja prosto ne umem da je prećutim i kada

mislim i kada krijem da mi se plače ko onog leta

VII

jesen dolazi u njenim pismima i samoća

i ničeg da me malo oveseli

miris davno dozrelog voća iz beskraja se u me

naseljava i samo nehajno osećam

to jesen umorna od leta spava u našim telima

ponekad mislim da je dobro što ne ćutimo što

odlazimo na svoje strane

ona odveć snena ko obeznađeni pešice lagano

niz reku nedostig prugu

ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom

u Smederevo u neku tuđu tugu

i samo sunce potonje ko grudva snega u letu

to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama

nadneseno ko kletva to sunce panonsko

i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola

a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima

na balonima i na njoj prozračna haljina od tila

i kažem hajdemo to su naša kola to su naše kočije

stoje u doksatu

a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u

zraku ko svedočanstvo o jednom nehajno proigranom satu

VIII

strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru

zalud mi pričaju da nevine devojke mirišu na leto

ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto

bože daj meni sirotom rabu da jednom zaćutim

naočigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka

ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka

odveć je rano

neću eto daj meni svevišnji da verujem svima

da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega

bojim se bojim onog snega nad panonijom što se svija

o crnom meni ko li će to moje slutnje razbistriti

ko me razumeti

ko me zavoleti

ko me preboleti…

O SMRTI



Obične smrti i herojske smrti

i pesničke smrti od omče i metka,

nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,

smrt je, u stvari, život ispočetka.



Neko će drugi, neznan i drag,

još lepše pesme da ti piše.

Za svakim od nas ostane trag,

travka nad glavom kroz koju diše.



Možda smo bili ptica nad morem,

u Podmoskovlju breza tanušna.

Možda ćemo biti čempres međ borjem.

Život je velik! Smrt je majušna!

KAD DOĐE ČAS



Kad dođe čas, Bože, da se odmetnem,

na drugu obalu, među svoje,

pomozi, na čas, bar, da sretnem

sve one što se susreta boje;



šta ću im reći, šta prećutati,

kakva će vest od mene da se sazna,

da li im dolazim da se vratim

ili kao opomena i kao kazna?



Kad kucne ura da se krene,

u nepostojanje, u duša vrt,

učini ko da je došla po mene

Lenka Dunđerska, a ne smrt!

MOSTARSKA



Romore u meni sve tiše, tiše

one daleke, modre kiše.



Dvadeset leta traje opsena

i grad pod jezikom - uspomena.



Al' mora da raste, glasu mom srodan

neko još vedriji od ovih voda.



Naći će ruka u beharu

cvet koji će me vratiti Mostaru

ALEKSA SE VRAĆA IZ RAJA



Od zvijezda satkan, iz beskraja,

Aleksa se vraća iz raja.



Ima li ikog, u čase sretne,

s dobrom na licu, s dušom, da sretne?



Hoće li iko, živ, mrtav, ko zna -

na Starom mostu da ga prepozna?



A voda žubori, mire jasmini,

gle ono djevojče nalik Emini!



Izašle lijepe Anke i Zore,

s Neretvom neriječ da prozbore.



Prolazi Aleksa sav od svjetlosti -

a nikog svoga, Bože oprosti.



Samo pazimo, ko sjene crne,

nas nekolko da ne posrne.