Hemisfera u kosi
(za Graćešu)

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

Albatros

Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov let
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

Lepota

Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari,
A grudi, što svakog zanose na svetu,
Stvorene su da bi nadahle poetu
Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari
U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;
S labudom belinom snežno srce mi je;
Mrzim pokret koji pomera linije,
Nikad se ne smejem i nikad ne plačem
Pesnici, uz moje oblike goleme,
Što ih podsećaju na kipove gorde,
U učenju strogom izgubiće vreme;
Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,
Ogledala čista gde sve lepše dajem:
Oči, krupne sa večitim sjajem!

Himna lepoti
De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!

Živa buktinja

Stupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
Što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

Jednoj Madoni
Ex-voto po španskom ukusu

Madono vladarko, gradicu ze tebe
Uzvišeni oltar na dnu bednog sebe;
Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu,
Van pogleda sveta i žudnji i ruglu,
Plavetno i zlatno jedno udubljenje
Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje.
Stihovima glatkim, od cista metala,
Sa mudrim sazveždem rimâ od kristala
Krunu ce da reci moje ti satvore;
O Madono smrtna, a zbog ljubomore
Varvarski i težak Plašt cu da ti krojim,
Ukrucen i postavljen sumnjama mojim,
Da ti cari krije kao oklop otkan;
Ne Biserom, nego Suzama protkan!
Haljina ce biti Želja moja sušta,
Što ko talas drhti, diže se i spušta,
Trepti na grebenu, miruje u dolu
I poljupcem jednim oblaci te golu.
Od mog Poštovanja cipele ce lepe
Biti, da se oko stopala ti slepe
Divno ponižene, priljube se tebi
I stopala odliv ponesu u sebi.
Ne uspe li napor veštine mi spretne
Da srebrni Mesec pod noge ti metne,
Postavicu Zmiju što mi drobom plazi;
Neka peta tvoja sa porugom gazi,
Pobedna kraljice iskupljenjem plodna,
Tu nakazu mržnjom popljuvanu do dna.
Videceš mi Misli rasporedom Sveca
Oko tvog oltara što je prepun cveca;
Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre,
Gledaju te misli ocima od vatre;
A jer sve u meni obožava, voli,
Sve ce biti tamjan; u mirisnoj smoli,
Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snezni,
Penjace se Duh moj u Pŕri, metežni
Najzad, da bi bila Marija do kraja,
Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja,
Crna slast! - od Sedam grehova cu smrtnih
Naciniti sedam oštrih noža krtih,
Ja dželat pun griže; veštinom žonglera,
Sâmo dno cu tvoje ljubavi da smeram;
Sve cu ih zabosti u trzaj tvog Srca,
U Srce što vrca, u Srce što grca.

Pohvale mojoj Frankiski

Sa novih struna sada mi,
Košuto, pesmu izmami
U srca moga osami.
Neka te ruže svih bašta
Obaspu, o ženo iz mašta,
Zbog koje greh se oprašta
Ko s Lete blago kad usne,
Sa tvoje pio bih usne,
U tebi magnet se gusne.
Kad vetar poroka, poraza
Grmnu širom svih staza,
Boginjo, ti se ukaza,
Ko zvezda spasa, ko zrenik
Sto moli mu se davljenik
- Stog srce - na tvoj žrtvenik
Kupko navrlijih uzora,
Vecna mladosti izvora,
Vrati mi moc govora!
Što ružno beše - ti sprži,
Što divlje - smiri u srži,
Što slabo - ruku mu pruži.
Trpezo gladne godine,
Svetiljko nocne pratmine,
Zauvek, srecno vodi me.
Prožmi me svojom snagom,
Banjo što njuhu se nagom
U mirisu daješ blagom!
Uz bedra sjaj mi topi,
Pojasom cednosti me oklopi,
Andelskom vodom poškropi;
Škrinja si, draguljna niska,
Hleb i so, hrana bliska,
Vino bogova, Frankiska!
Jednoj prolaznici
Duga, tanka, u crnini, velicanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove izvesne;
Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grcu osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja a zatim noc! - Trenutna prelesti
S cijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda cu, ne znam kuda si nestala,
Ti koju mogah voleti, ti što si to znala!
Vino usamljenika
Neobicni pogled neke lepe žene
Koji klizi k nama kao zracak beli
Što ga vižljast mesec po jezeru preli
Da u njemu kupa cari raznežene;
Ni poslednji novcic u ruci igraca;
Razvratnicki celov Adeline ružne;
Ni zvuci muzike opojne i tužne,
Slicne udaljenom vrisku ljudskog placa.
Sve to nije ravno, o duboka flašo,
Melemu što u tvom trbuhu sam našo
Da njim srce taži kakav pesnik dicni
Ti mu liješ život, nadu davnih dana,
- I ponos, to blago vecnih sirotana,
Što nas cini da smo bogovima slicni

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuca,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluca,
Ispunjava mi dušu cežnjom vecnog bluda.
Znajuc da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bica,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na bešcasna pica.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pucinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oci smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Buntovnik

Ljut Andeo sleti s neba kao oro
I pesnicom zgrabi bezbožnoga zlocu,
Vicuc: To pravilo upoznaceš skoro!
(Jer Andeo tvoj sam, cuješ?) Ja to hocu!
Znaj moraš da voliš, ne pravi grimase,
Svakog, bio bedan, glup, hrom, ili zao,
Da možeš pred Hrista kad javi svima se,
Prostrt cilim koji si dobrotom tkao.
To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca
Nek u slavu Boga tvoj zanos svetluca;
Ta Slast istinita stvara trajnu srecu!
I Andeo, kaznec ko što zna da ljubi,
Potvridi prokletstvo uz udarac grubi,
Al kažnjenik stalno odgovara: Necu!

Don Huan Paklu

Kada do podzemaljske reke Don Huan sice
i kad Haronu plati, nekakav prosjak žurno-
gledaju? ponosito kao Antisten-price
i zgrabi vesla snažno, osvetnicki i tmurno.
Ispod su crnog svoda žene kršile ruke,
pokazujuci svoje omlitavele dojke,
i dugo je za sobom slušao te jauke
kao žrtvenog stada ocajne žalopojke.
Zganarel, traže? platu, pred njim se cerekao,
dok je don Luis prst svoj-pred dušama što blede
lutahu obalama-na sina upirao
što je ružio drsko njegove kose sede.
Smršavela Elvira, nevina, pod crninom,
kraj nevernoga muža što ljubavnik joj beše,
ko da ga preklinjaše da mu se-sa milinom
zakletve prve-oci poslednji put nasmeše.
Visok oklopnik kamen stajao je uz dugo
krmilo što je seklo valovlje neprozirno;
ali, ne udostojiv pogledom išta drugo,
junak je , nad mac nagnut, gledao trag taj mirno