Okružni sud u Kruševcu ispravio nepravdu dugu šest decenija i rehabilitovao Nikolu Markovića, specijalca Draže Mihailovića

BRUS - Šest decenija je pravda putovala do Nikole Markovića zvanog Čičin iz Brusa, i stigla mu je nedavno, u njegovoj 87. godini. Počelo je jednom presudom nekakvog Vojnog suda divizije u Nišu 1947. godine, kada je osuđen na "20 godina zatvora sa prinudnim radom i pet godina gubitka građanskih prava, sem roditeljskih", a završilo se nedavnom odlukom Okružnog suda u Kruševcu da je to "ništavno i da se rehabilituje i smatra neosuđivanim".
Krajem 1952. tadašnja vlast, zarad dodvoravanja zapadnim silama, proglasila je amnestiju za deo političkih zatvorenika. Tada je Nikola pušten iz zatvor, a njegov status se promenio samo utoliko što je postao sužanj na slobodi. Iz zatvora izlazi sa 47 kilograma. Kostur koji hoda! Večiti građanin drugog reda. Bez potvrde da je ikada bio u zatvoru, uz stalna policijska praćenja i politička blaćenja, mogao je da radi samo najteže poslove u lokalnom rudniku i preživi ako može.

- Ne znam, deco, kako sada da se osećam pravim, kad se tolike godine nisam ni osećao krivim. Osuđen sam tada a da se nijedan svedok na sudu nije pojavio, čak ni oni koji su me, kao, prijavili. Ma, osudili me na toliku robiju što sam bio uz Dražu i vojsku kralja Petra - priča nam Nikola dok sedimo ne senovitoj klupi ispred Staračkog doma u Brusu, gde već odavno živi.

Trudi se da se koncentriše na svaku reč, izdaju ga pomalo nemirne ruke koje širi i sklapa sa svakom zamišljenom tačkom na kraju rečenice. Podiže desni kažiprst kad hoće nešto da naglasi, ali iz njegovih usta ne izlazi ozlojeđenost.

- Mene je Drugi svetski rat zatekao na Vojnoj akademiji u Beogradu, imao sam 21 godinu. Nas pitomce prebacili su u specijalne jedinice Jurišnog bataljona i odstupili smo prema Bosni. Tu sam opet video generalštabnog pukovnika Dragoljuba Mihailovića, koji mi je u vojnoj školi predavao tri predmeta. Sećam se, topografiju... Posle smo prešli u Srbiju i tog 13. maja došli na Ravnu goru. Bilo neko hladno jutro, a nas oko 150. E, onda je počeo da prilazi narod. Mladići, dobrovoljci. Da se branimo od Nemaca - priča Nikola.
Draža je brzo uočio Nikolu, kao disciplinovanog i vrednog borca, pa mu je vremenom poveravao neke specijalne zadatke. Najviše da sačekuje engleske oficire i dovodi ih na oslobođenu teritoriju i da se stara o njihovom boravku. Kasnije ga je, kao poverljivog čoveka, sve više slao u inspekciju ostalih jedinica, da kontroliše rad i disciplinu. Ubrzo su ga zbog toga što je Draža u njega imao poverenja, najpre šapatom "stiže onaj Čičin", a posle i glasno - prozvali Čičin.

- Mogu dosta da pričam o Draži, al' meni se najviše svidelo kad je onaj engleski pukovnik Mekdauel, u stvari on je bio Škot, rekao da mu naš Draža ne liči na vojnika, već na profesora. Bio je oduševljen koliko je Draža bio načitan i kako je dobro govorio francuski. A i sve komande Draža nam je započinjao sa: "Deco moja..." Oličenje srpskog čoveka. I stalno je radio na pomirenju. Voleo je mnogo onu kožnu jaknu što dobi od, čini mi se, majora Donovana. Triput ga američki predsednik Ajzenhauer pohvaljiv'o... - seća se Čičin.
Nikola je do kraja rata bio tri puta ranjavan, imao kapetanski čin i nije hteo da ide iz zemlje, kao ni njegov vrhovni komandant Čiča Draža, po čijem su se naređenju razbili u manje jedinice dok "ne stigne pomoć od saveznika i počne narodni ustanak" (!). Ranjenog ga u kosovskim planinama hapse 1946. Titovi specijalci. Kad govori o sopstvenom suđenju ne podiže glas, iako je jasno da je to bila farsa, ali kad se pomene suđenje njegovom komandantu Draži, odmah se uspravi i diže desni kažiprst:

- Sad ovo da vam kažem. Meni je na rukama umro, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, Dražin advokat Joksimović. I njega, advokata, osudili na 20 godina robije! E, on mi je pričao kakvo je to omalovažavanje na suđenju bilo. Oni, kao vajni, tužioci Đorđević i Minić stalno vređali Dražu da on nije pukovnik i da mu ne bi dali ni dve koze da čuva! Stalno ga prekidali i provocirali. Sramota do neba.
Supruga Jovanka, devojačko Nikolić, umrla mu je još pre 15 godina. Izrodili si i izveli na put četvoro dece: Miloša, Milutina, Miroljuba i Radicu i devetoro unučadi. Deca su rasla pod tegobnom senkom da im je otac "narodni neprijatelj". Sin Milutin je branio Srbiju na Kosovu za vreme agresije NATO, jer ih je otac savetovao: "Srbija se brani, bez obzira ko je na vlasti!"
Pitamo ga očekuje li Ravnogorsku spomenicu ili bar penziju. On s nevericom odmahuje rukom i kaže da je ova vlast nasledila veliku nesreću odranije, ali da mu znači i to što je rehabilitovan. Prati i svetsku politiku i tvrdi da je to "engleska politika uz američki kapital". Čita novine svaki dan.



Izvor: Kurir / TEKST I FOTO: NEBOJŠA VUKOVIĆ
   
      

jeste znali da je drazina desna ruka bio hrvat?

Kakav Hrvat?

jebi ga kako koji
koji hrvat bi mogao biti
imamo samo jedne hrvate na ovom svijetu
neki zvonko vuckovic tako nesto

Муслимани, Хрвати и Словенци у Равногорском покрету     

Муслимани, Хрвати и Словенци у Равногорском покрету ђенерала Драже Михаиловића. Опште место комунистичке пропаганде представља "доказана чињеница" да је четнички покрет био чисто српски. Четнички покрет Драже Михаиловића јесте био већинско српски, али ту је било хиљаде Мулсимана, Хрвата, Словенаца и других (Пољака, Рома, Јевреја, Енглеза, Американаца..). Ова страна је посвећена управо њима...

Муслимани у четницима

Велики број Муслимана у току другог светског рата прикључио се покрету Драже Михаиловића и његових славним војводама и четовођама на подручју источне Херцеговине, сјеверне Босне па и Србије.

   

Бијељина, 28. септембра 1944. године. Генерал Дража Михаиловић са америчким пуковником Мекдауелом (бр. 2) и муслиманским првацима
   

Дража у Босни, пролећа 1945. Иза њега (једини са шајкачом и кокардом) је Мустафа Мулалић, представник муслимана у Централном националном комитету. У доњем десном углу види се др Стеван Мољевић, један од главних четничких идеолога
   

Уредник "Братства" Алија Коњхоџић и принц Андрија Карађорђевић, у манастиру Свети Сава код Либертвила, око 1970. године
   

Уредник "Братства" Алија Коњхоџић


Напоменимо само неке од њих:

� судија Мустафа Пашић из Мостара,
� доктор Исмет Поповац из Коњица,
� Мустај-бега Хаџихусеионовића,
� поручник Хуснија Ченгић,
� Смајо Ћемаловић из Мостара,
� Мустафа Берберовић из Благаја,
� Абид Пргуда,
� Омер Калајџић,
� Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,
� Мустафа Лехо из Благаја,
� Џемал Кршлаковић - имама - мудериса из Коњица,
� Фехим Мусакадић из Сарајева. Мајор Фехим Мусакадић је лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета усташка тврђава у том селу. Мусакадић је био добровољац из Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са мачевима.
� Мустафа Мулалић са подручја Ливна, који је био чак члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета Драже Михајловића, био је делегиран испред групе београдских Муслимана у Централни комитет Равногорског покрета Драже Михајловића
� хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,
� доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у Београду,
� имам Абдулах Хоџић из Београда,
� управник "Гајретовог" дома у Београду Мухамед Ћемаловић,
� Фехим Мусакадић - Муса био носилац споменице "Солунског фронта" и одликовања династије Карађорђевић
� Мухамед Мулалић, родом са подручја западне Херцеговине, изградио је своје духовно биће на југословенско - српској литератури и стваралаштву у цјелини
� Смајо Ћемаловић из Мостара
� Есад Вехабовић (Бос. Градишка, затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика бесмртног Драже место Броза зликовца)
� активни поручник Омер-бег Ченгић
� Капетан Хусеин Ровчанин који је предводио чувени Коморански одред формиран на терену између Бродарева - Бијелог Поља - Пријепоља и бројио неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина у томе што комунисти нису прешли Лим иако су у току 1943-4. покушавали неколико пута.
� и многи други...

Извор: Мугдим Карабег МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

Захваљујемо се Игору из Монтреала, дискутанту са Serbian Cafe-a, који нам је послао нека од наведених имена.

МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

ЧИЧА ЈЕ ВОЛЕО ФЕХИМА

Уочи Другог светског рата једна струја југословенских муслимана нагињала је Хрватима и она ће потом подржати НДХ. Друга струја, која је била мања, али не и малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. ступила у четничке редове.

АПЛИКАЦИЈЕ
Неумрли наш Чича волео је Фехима Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника
На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Исмет Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, муслимани-четници су стрељали тројицу муслимана-усташа .
Др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. године
Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева - Б. Поље - Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца
Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова

Хрвати у четницима


   

Долазак генерала Драже Михаиловића на војну параду приликом затварања Светосавског конгреса у селу Ба, 28. јануара 1944. године. Са лева на десно: потпуковник Лука Балетић (у белом мантилу), А. Крејж, народни посланик из Марибора, Дража, др Александар Аксентијевић (са седом брадом), академик Драгиша Васић и мајор Љуба Терзић. У крајњем левом углу фотографије види се поручник Благоје Ковач (у црној шубари), Дражин стални пратилац. У шпалиру на десној страни фотографије стоји Владимир Предавец (једини са брадом), представник Хрвата на Конгресу. Предавец је после рата живео у Швајцарској. Недавно је преминуо.
   

Командно особље Опленачке бригаде, 18. септембра 1943. Гроњи ред, се лева на десно; други потпоручник Арса Јовановић из с. Горње Грбице код Крагујевца, командант 2. батаљона (нестао у Босни); трећи потпоручник Драгош Дејановић, Хрват по националности, командант 3. батааљона (нестао у Босни); шести попручник Жика Павловић "Артиљерац", командант бригаде (погинуо код Калиновика 19. децембра 1944); седми наредник Ребић, родом из Ваљева, командир 1. чете 2. батаљона (нестао у Босни); осми наредник Рајко Крсмановић "Уча", из Брђана код Горњег Милановца, пре рата био учитељ (робија, умро у Брђанима). Доњи ред: други наредник Драгиша Радојковић иѕ Чумића (робијао, преминуп у Чумићу око 1990), трећи наредник Микајло Савић из Чумића, командир Пратеће чете (нестао у Босни, такође и његов брат Драгиша), четврти наредник Адам Николић из Пајазитова (стрељан крајем 1944. године у Крагујевцу), пети наредник Обрен Арсенијевић из Пајазитова, командир чете (робијао, умро у Крагујевцу око 1990), седми наредник Драгослав Гајић из Чумића (живи у Чумићу). Лежи први наредник Мирко Панић из Војводине (нестао у Босни).

   

Божо Лакић из с. Косоре код Врлике, Хрват. Грозио се хрватских злочина, побегао је од усташа када су покушали да га мобилишу. Отишао је код војводе Ђујића и рекао: "Браћо, стид ме је што сам Хрват кад видим крваве усташке злочине. Дошао сам да се са вама борим против тих сатанских кољача. Ево моје пушке, па ме или убијте са њом или ме примите као брата саборца". Ускоро постаје командир чете у Цетинској бригади, којом је командовао такође Хрват, Јанков из Сплита. Божо је емигрирао са осталим четницима, преминуо је у Милвокију, где је и сахрањен по римокатоличком обреду
   

Zvonimir Zvonko Vuckovic 'Feliks'
( 1916 - 2004 )
Čin:    

    * Poručnik JV
    * Kapetan JVUO
    * Pukovnik JVUO

Odlikovanja:    

    *

Umro:    21. prosinca 2004. godine u Kaliforniji
Položaji:    

    *
    * Vojno-geografski institut
    *
    * do 1941 - Kraljevska Garda JV
    * 1941 - Komandant Takovskog četničkog (ravnogorski) odreda
    * Komandant 1. ravnogorskog korpusa

Biografija:    

Rođen je 1916, u Bijeljini. Poslije muževe smrti majka mu se preudala za potpukovnika (kasnije generala) Aleksandra Vučkovića koji je posinku dao prezime.

Završio je vojnu akademiju 1936. godine, a do rata je služio u Zagreb i Vojno-geografskom institutu.

Kao poručnik je 15. ožujka 1941 u znak protesta zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu pobjegao je sa još dvojicom oficira u Grčku da se bori protiv Talijana i službeno je bio proglašen za dezertera. Posle 27. ožujka se vraća taman na vrijeme za bombardiranje i kapitulaciju. Pridružuje se Dragoljubu Draži Mihailoviću i njegovoj Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (u narodu poznati kao Dražini četnici i Ravnogorski pokret) i činjenica je da ga je Draža najviše cijenio i ostavio u Srbiji kada je prvi put išao u Bosnu Titovim stazama.

Vučkovićev Prvi ravnogorski korpus organizirao je evakuaciju oko 500 savezničkih pilota (posade oborenih američkih bombardera i 3 RAF-ova pilota lovca) sa aerodroma (provizornog) u selu Pranjani u misiji Halyard.

Kao komandanta korpusa ga je izgurala desna struja u Ravnogorskom pokretu (optužba je bila da je rozikast i mek prema Hrvatima) pa je zato i poslat u Italiju.

Najopasnija situacija u kojoj se našao je kada su ga po dolasku avionom u Bari Englezi slučajno (?) dovezli pred sjedište NOVJ vojne misije. Zbog engleskih uniformi nije video zvijezde na kapama. Ovi su se uz obaveznu 'majku četničku' zgrabili puške, a Vučković je nestao niz ulicu zahvaljujući bogu što su stražari Dalmatinci a ne Crnogorci ili neki drugi koji se ne bi libili da pucaju niz ulicu i pored brojnih prolaznika.

Ostaje u emigraciji.

 




General Mihailovic with Zvonko Vuckovic, commandant of 1st Chetnik Corps. Mr. Vuckovic was an ethnic Croat – loyal officer of Royal Yugoslav Army. ..

šta je ovom ***** bokimajku, čovjek je stvarno prolupo
idi se ******************

Cenzura! Vredjanje ucesnika foruma je strogo zabranjeno!

u pravu je lik 100%

"Есад Вехабовић (Бос. Градишка, затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика бесмртног Драже место Броза зликовца)"

za njega znam definitivno. njegova porodica, vehabovici (ironije?) i u ovom ratu bila u VRS.
nekoliko ih nedostaje, u stvari, citav jedan odred sa podrucja dervente. kazu da su bili strasni borci. kasnije, naravno, najebali 10 puta gore od srba.
i jos naravnije, i danas ih svi stidljivo spominju... sramota. nesto kao sa ciganima u ovom ratu. 

Знаш како,нису сви Хрвати волели Тита и његову политику.Исто тако,било је и Срба који су били ротив Драже.
Исто тако имаш и Србе који су на страни Агима Чекуа,као и Шиптаре који не желе независност Косова.
Увек се нађе неки изузетак.