Kaд Војводина постане независна биће толико Чанкових новаца да ће сваки грађанин живјети као у бубрег у лоју.  Тада ће реституција бити само још једна баналност. За своје имање добијеш кило злата за које можеш да купиш кућу у Њуојкруку и боли те ћошак. Само да чанак успије у својим намјерама. Војвођани подржите га!!   

АЛЕКСАНДАР НЕЋАК, ПРЕДСЕДНИК САВЕЗА ЈЕВРЕЈСКИХ ОПШТИНА СРБИЈЕ

Господине Ђелићу, Јевреји ће у вашем нацрту препознати нацистичке законе

То га је узнемирило и бранио се да то није фер и да га називам нацистом. Рекао сам му: “Никада вас не бих назвао нацистом, али ваш закон има сличности јер одузимате јеврејску имовину”


Предложени Нацрт закона о реституцији и измене и допуне Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама изазвали су жустре полемике у јавности. Александар Нећак, председник Савеза јеврејских општина Србије, каже да је Јеврејској заједници у Србији, по још важећем Закону о враћању имовине црквама и верским заједницама, од имовине која је пријављена враћено само четири одсто, и то скоро све у Суботици захваљујући локалној самоуправи. Пре него што је одговорио на питање које се односило на очекивања од реституције, Нећак је подсетио да од 2004. године чека јавну расправу о овом закону и никада, за све ово време, нису имали прилике да имају текст закона о коме се дискутује, али упућује и критике на рачун потпредседника владе Божидара Ђелића.

“Ђелић је пробао да Јеврејску заједницу потпуно изостави из јавне дискусије о овом Нацрту закона о реституцији. Замолио сам неке моје пријатеље преко границе да легалним путем утичу на њега да нас позове. На тако уговорени први састанак каснио је скоро пола сата, и прво што ми је рекао било је: ‘Морао сам са вама да се видим, јер су ми то наредили из Америке.’ Одговорио сам му: ‘Нисте морали’, и тако пробао да заштитим и његов интегритет. Друга његова реченица била је: ‘Све што будете тражили, нећете добити.’ Онда сам рекао: ‘Па добро, ако је то тако зашто смо онда и долазили, хвала на киселој води и довиђења’, али после тактизирања и надмудривања ипак смо остали и наставили разговор. Наши захтеви нису се променили од 2004. године”.

МИНИСТАРКИН ПОЗИВ НА КРШЕЊЕ ЗАКОНА
Нећак подсећа и да је Диана Драгутиновић, бивша министарка финансија, Владимиру Тодоровићу, директору Дирекције за реституцију, 19. августа 2008. године упутила допис број 021-01-42/2008-08 следеће садржине: “У наредном периоду следи доношење Закона о денационализацији, у коме ће се у јавном интересу предвидети умањење обештећења бивших власника одузете имовине у односу на пуну вредност имовине, а накнада у облику друге непокретности имаће карактер обештећења, а не реституције, што ће учинити неопходним и истоветне измене и допуне Закона о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама. Стога, као министарство надлежно за предлагање аката у вези са денационализацијом, указујемо да за сада не би требало доносити решења о новчаном обештећењу, односно враћању друге одговарајуће имовине црквама и верским заједницама, с обзиром на то да би они била у нескладу са напред наведеним принципима будућег закона, а морала би да се примене и на остале случајеве које ће уредити Закон о денационализацији,” наводи се у допису који је министарка Драгутиновић срочила само три месеца од формирања владе у мају 2008. године.

Шта сте тражили?

Тражили смо да се закон примењује на имовину одузету од 1941, а не од 1945. године, јер је јеврејска имовина у Србији одузимана од 1941. године. Терезинска декларацији усвојена је 2009. године и ту стоји да се одузета јеврејска имовина у време холокауста рачуна од 1933. године до краја Другог светског рата. Ђелић је то одбацио без могућности да о томе дискутујемо.

Са којим образложењем?

Није био спреман да нам објасни зашто то не може да прихвати и да образложи свој став, одбијао је то. Само је понављао да 1941. година не долази у обзир. Онда сам рекао да је то рехабилитација Милана Недића, и наравно свих оних којима је та имовина припала по његовим одредбама. Тражили смо да људи који су се под притиском иселили од 1948. до 1953. године у Израел, и одрекли југословенског држављанства и аутоматски изгубили своју имовину, буду изједначени са свим грађанима Србије, и да имају право да поднесу захтев као и сви други. На то нам је одговорено да је у Нацрту закона о реституцији ушла клаузула реципроцитета између Израела и Србије, те да можемо и ми то да прихватимо. То је потпун апсурд и замајавање. Понуђено ми је да се сви ти људи обрате суду овде у Србији, и да докажу да су морали да се одрекну имовине, па ће тек онда моћи да је добију. У нацрту закона спомиње се повратак непокретне и покретне имовине, а рок за њено пријављивање је две године. Пошто је наша покретна имовина опљачкана рок треба да буде померен на 15 година. Ми не знамо где су те ствари и потребно је време да се оне пронађу. Баш сада имамо један случај, открило се да је једна украдена слика која је припадала Гебелсовој колекцији код нас у Народном музеју.

Разговарајући о нашем захтеву да морају да се одвоје средства од чега ћемо ми да живимо, он се дословце позвао на то да он у одређеном смислу има сагласност председника републике. Управо због тога пишем отворено писмо председнику, јер не верујем у то да је председник сагласан са тим да се од опљачкане јеврејске имовине гради Меморијални центар и да се купује улазница Србији за чланство у ЕТФ-у

Који је био ваш најважнији захтев?

Најважнији захтев био је да се од имовине која је припадала Јеврејима који су побијени формира фонд, који би служио искључиво за живот јеврејске заједнице у Србији. При том смо врло децидно навели да ми не тражимо потпун износ тог фонда, који по нама износи преко 550 милиона евра, већ један мали део колико је потребно да намиримо најважније потребе. Ми, на пример, имамо музеј за који држава не даје ни динара, а нас кошта негде око шест милиона годишње. Имамо архив од једног километра документације и ту се налазила документација кад се водио случај Валдхајм. У том архиву има вредних ствари и то треба сачувати. Они нас терају да ми то све запустимо, поготово што имамо споразум са јеврејским заједницама бивших југословенских република, јер је то заједнички музеј, и ако ми не можемо да га одржавамо, морамо свакој републици да вратимо њено. То нико не узима у обзир, а можда Републици Србији и не треба Јеврејски историјски музеј и архив. Имамо верске службе, верско образовање, учење језика. Издајемо велики број књига и публикација, које су углавном истраживачко-научног карактера. Имамо наш сајт, билтен, а и наша деца треба да похађају нека забавишта, обданишта. Имамо најстарији књижевни наградни конкурс у земљи, стар више од пола века, и тај конкурс се финансира из средстава искључиво које сами скупљамо. Све то треба да угасимо и да напустимо своје просторије где живимо, јер не можемо да плаћамо ни струју, ни воду, ни друге трошкове.

ЖИВА ДИПЛОМАТСКА АКТИВНОСТ
“Обићи ћемо све посланичке клубове у Скупштини Србије и тражићемо да се овакав предлог закона не усвоји. Ако се овај закон не усвоји Србија неће ући у Европску унију. Ђелић ставља улазак Србије у ЕУ на једну страну, а са друге стране неке ситне приватне економске интересе, не његове, него других, јер се то односи на једну мању групу људи. Обићи ћемо поново амбасадоре водећих европских земаља у Србији, а које су чланице ЕУ. Од свих њих добили смо потврдан одговор и све то ће се завршити тако што ће наша делегација цркава и верских заједница путовати у Брисел, где ћемо имати разговоре са представницима свих религија, као и са истакнутим политичким званичницима. Мислим да ће закон бити усвојен, али да ће Ђелић, то јест влада, морати да одустане од неких својих предлога. Ову одредбу о Старом сајмишту мислим да нико неће смети да прихвати”, сматра Нећак.

Да ли вам је понуђено нешто друго?

Ђелић је понудио једно соломонско решење – да се формира фонд од којег ће да се финансира подизање Меморијалног центра за холокауст на Старом сајмишту. Он то одлучује и Влада Србије прихвата, а нас нико не пита, нити се са нама договара.

Да ли је тачно да је због тога недавно Србију посетио амбасадор Америке за холокауст Дејвидсон?

Дејвидсон је са делегацијом прво са нама разговарао, па је после тога отишао на састанак са Ђелићем. Ми смо му објаснили да немамо ништа против да се формира један фонд из којег ће један део средстава припасти Савезу јеврејских општина Србије, односно Извршном одбору на управљање.

Недавно сте изашли у јавност са тврдњом да Ђелић има неки други план са имовином Јевреја. Какав је то план ?

Србија се годинама труди да постане пуноправан члан ЕТФ-а, то је Међународна организација за сећање, истраживање и едукацију у вези са холокаустом. Србија, то мора да се зна, сада треба да буде примљена уместо да је у организацији која је основала ЕТФ, с обзиром на жртве које је поднела и што је била на победничкој страни све време рата. Она је себи дозволила да о томе да ли ће или неће бити примљена у ту организацију одлучују земље које су биле на другој страни. Био сам у државној делегацији, то сам одбио, али сада поготово одбијам после оваквог Ђелићевог односа према нама. Он хоће средствима од опљачкане јеврејске имовине да купи улазницу Србији у тој организацији, што је по мени крајње неморално. Наравно да ћу о томе обавестити наше менторе, израелску и америчку делегацију, и указаћу на овај проблем, па ако се они сложе, боже мој, али не верујем да ће то прогутати. У Терезинској декларацији дословце стоји да је то обавеза државе, а не јеврејске заједнице.

ЈЕВРЕЈСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ ВРАЋЕНО САМО ОКО ЧЕТИРИ ОДСТО ИМОВИНЕ
По још важећем Закону о враћању имовине црквама и верским заједницама, од целокупне одузете имовине која је пријављена Јеврејској заједници враћено је само четири одсто. Зграда у Улици краља Петра 71 у Београду, у којој је седиште Савеза јеврејских општина, није враћена, враћена су само два стана која су припадала Црквеној општини. “Захваљући великом разумевању локалне самоуправе, и одличној сарадњи са јеврејском општином, у Суботици је малтене све враћено. У Новом Саду је тражено земљиште испод синагоге, зграда ТВ Војводине, балетска школа и још неки објекти. Што се тиче синагоге у Земуну почели смо договоре око тога да општини дамо јеврејску имовину у Земуну, а они нама синагогу. Џентлменске разговоре о томе водићемо са Николићем”, каже Нећак.

Шта је ту спорно?

Спорно је то што ће на Старом сајмишту да подигну споменик Јеврејима, а не и Србима и другима који су ту страдали. Проблем је што се у народу ствара зла крв таквим поступцима.

Шта имате да кажете о лимиту од 500.000 евра по власнику, било о којој вредности и обиму имовине да је реч?

Ђелић је у свом обраћању нацији тврдио да Србија нема довољно финансијских капацитета, односто могућности да врати имовину. Доказујем, и не само ја већ и многи, на основу разних докумената из владе, Републичке дирекције за имовину и других институција, да то није тачно. Једноставно не постоји политичка воља да се то уради.

Зашто?

На то питање имате одговор господина Јелка Кацина, известиоца Европског парламента, и он каже да је то већ виђено, “да је то спрега између владе, организованог криминала и тајкуна”. Тако ће се подметањем закона који ће морати да претрпи разноразне промене купити време. За то време ће продати имовину која њему не припада, и даће врло “логично” објашњење Европи да имовина сада припада приватним лицима, и да је не могу сада од приватног лица узети. Зато се из постојећег Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама укида клаузула да постоји натурална супституција. Ако је продао моју имовину и не може да ми је врати, дужан је да ми да нешто еквивалентне вредности што је државно, а он то неће.

Откуда Ђелић ођедном у овој проблематици око реституције?

Он ми је сам отворено рекао да су њему увалили врућ кромпир, а ја наравно не могу то да прихватим. С друге стране, ми стално говоримо Ђелић, а у ствари ту постоји тим који то ради, а остала имена се крију као да су на тајном задатку, а не људи који раде легалан предлог закона, а које би ми могли да питамо нешто. Разговарајући о нашем захтеву да морају да се одвоје средства од чега ћемо ми да живимо, он се дословце позвао на то да он у одређеном смислу има сагласност председника републике. Управо због тога пишем отворено писмо председнику, јер не верујем у то да је председник сагласан са тим да се од опљачкане јеврејске имовине гради Меморијални центар и да се купује улазница Србији за чланство у ЕТФ-у.

Да ли су се догодиле и неке позитивне ствари у току ове борбе за бољи и праведнији закон о реституцији?

Позитивно је то, а што се никада пре није десило, да су све цркве и верске заједнице у Србији јединствене у захтевима, и стале су све иза захтева јеврејске заједнице. Заједно са нама сада су и представници удружења грађана који потражују одузету имовину. Најзад смо успели и сви смо заједно, и наступаћемо као блок.

ШТА СЕ ПОТРАЖУЈЕ
Јеврејска заједница у поступку реституције поднела је 520 захтева којима тражи повраћај 199 ха земљишта, од чега 182 ха пољопривредног и 17 ха грађевинског земљишта, као и 63 пословна објекта укупне површине 16.036 м2 и 205 стамбених објеката површине 18.260 м2 и још 59 гробаља.

Какви су вам планови?

Дејвидсона сам замолио, с обзиром на то да се наше изјаве за јавност цензуришу, скраћују и у бесмисленом облику објављују, да нам помогне и да нам пошаље репортера који нема аутоцензуру, нити било коју другу цензуру и притиске, и који ће објавити свету шта цркве и верске заједнице овде раде, какве проблеме имају и који су њихови легални и оправдани захтеви. Ово је била трећа заједничка конференција, на свакој је било по седам-осам камера и десетак-петнаестак новинара. Ни у једном од тих извештаја не можете да нађете континуирану мисао, увек је исцепкано, и објаве само по једно парче из ког читаоци и гледаоци не могу да створе комплетну слику оног шта ми у ствари хоћемо и тражимо.

Да ли је стварно тако страшно стање у медијима у Србији да сте ви морали Дејвидсона да молите да вам помогне преко неког од медија из Америке, како бисте показали шта се стварно догађа?

Јесте. Апсулутна блокада, а то није само моје, већ мишљење свих нас из цркава и верских заједница. На нашој трећој заједничкој конференцији рекао сам да сам захвалан новинарима што нас прате и што долазе, али да им се дивим на упорности да пишу текстове који се не објављују.

Шта вас још љути?

У јавности се пласирају информације да ћемо да се обогатимо и да ћемо да ојадимо Србију, а то нас много и љути и вређа. Враћање имовине у натури неће коштати Србију ништа. Напротив, сви ми који добијемо имовину почећемо да плаћамо порез, јер нико није тако луд да плаћа порез на имовину, а да она лежи као мртав капитал. На земљишту ће се градити, фабрике ће се пуштати у погон и сигурно неће стајати као што сад све стоји. Имате више од 50 одсто обрадивог земљишта у државном поседу које нико не обрађује, јер држава самој себи не плаћа порез. Уместо натуралне реституције, којом би држава не изгубила, већ добила, предлажу се обвезнице које немају одакле друго да се добију сем од пореза, а то значи директно на терет грађана Србије. Ми се боримо против тога, јер зашто би мој комшија мене гледао попреко зато што плаћа порез да бих ја добио делић своје имовине, уместо да ми врате имовину и да ја плаћам порез, па да и мој комшија боље живи.

Да ли је то мало страх не само од богаташа, него и од средње класе која је у ствари темељ сваког стабилног друштва?

Мени то једино личи на то да они само брину о себи, и да их ништа не интересује, ни средња, ни нижа, ни виша класа. Њих једино интересују они сами, они нама одређују по принципу “не можете ви да добијете имовину да се обогатите” и постављају лимит, али нико од њих не говори о томе колико они имају имовине и богатства. За њих и за тајкуне нема лимита. Апсолутно се ради о немању политичке воље за добро решење, јер овај нацрт закона наноси штету директно Републици Србији, њеним грађанима и њеном угледу. То није део закона, он ту предлаже да ће обештећење бити регулисано посебним законом, на часну пионирску реч.

Иначе, у предлогу нацрта закона дословце пише “да ће се враћање имовина јеврејских породица, жртава холокауста уредити посебним законом, тако да се формира...”, то је све што се у њему односи на Јевреје у Србији овим. Пошто спомиње холокауст у првој реченици, он мисли да ћемо ми поверовати да је то меморијални центар за нас. Моја порука Ђелићу јесте да ми је потпуно јасно да је он то предложио влади, а влада усвојила, а ако уопште показују симпатије за Јевреје, показују је много више за мртве Јевреје него за живе, и претпостављамо да се овај меморијални центар припрема за нас све, јер ћемо тамо завршити. Овакав став у предлогу закона не може да користи угледу Србије. Напротив, наноси велику штету.

Шта је Ђелић обећао амбасадору Дејвидсону?

Обећао му је округло па на ћоше, да ће размотрити, имати у виду, и да ће оформити тај фамозни фонд, али није рекао да ће оформити овакав фонд. Дејвидсону није рекао да у закон неће унети 1941. годину, још мање шта су им стварне намере. Из неког разлога Ђелић и цела влада не желе да се спомиње та година. Потпредседник Владе Србије предлаже да се од опљачкане јеврејске имовине гради Меморијални центар. Рекао сам: “Господине Ђелићу, сви Јевреји у Србији ће у вашем нацрту препознати нацистичке законе.” То га је узнемирило и бранио се да то није фер и да га називам нацистом. Рекао сам му: “Никада вас не бих назвао нацистом, али ваш закон има сличности јер одузимате јеврејску имовину.” Тврдим да ће ова реченица имати јаког ефекта у иностранству, како код пријатеља, који ће добронамерно да нас критикују, а још више код оних других који ће рећи да је то та демократска Србија која узима имовину од Јевреја да би градила.

Зашто је то тако, па зар у време комунизма и ентузијазма у подизању споменика нико није покушао да подигне споменик?

Од 1944. године до Титове смрти имали смо ајде да кажемо комунизам, затим режим Слобода Милошевића који је био популистички, а сада имамо демократски. Сва та три режима се идеолошки разликују, али то је нешто у менталитету, однос према жртвама. Нико из Србије није дигао глас када је Јасеновац сравњен са земљом и уређен тако да изгледа као најбоље голф игралиште. Ми смо ћутали, а ту је побијено највише Срба, па Јевреја, Рома... То је такозвана политичка историја која је гурала под тепих злочине зарад неког лажног братства и јединства, а то се осветило тако што нам је све експлодирало у лице, имамо нове злочине, нова крварења. Ми никада нисмо обележили Старо сајмиште и сада Европа притиска, јер ћемо имати Међународну конференцију у Београду, где ће страни експерти, стручњаци и наши историчари говорити о томе, јер то је једино место у Европи које никада није обележено. То није ни хришћански, то је антицивилизацијски, нема никакве везе ни са чим, то је просто један немар.

http://www.akter.co.rs/politikaprint/4007.html

---

Подршка јеврејима у борби против (бео)граЏанског нацизма!!!

ЈеУ је четврти рајх!

 

sad mi je jasno zašto mrgi svakoga mrzi, naročito u zadnje vreme...ima 190+cm, nema više one polutke, stiže restitucija 

И треба све да им врате.

ту полутку си изгледа помешао са твојим ћалетом и кевом...сви сте тако румени,жути и дебели па те разумем

Реституција.
Није шала.
Прво су се јавиле швабе, сада и чивути!
и Сељак је био роб јеврејски.
Наша земља је сељачка земља. Око 80% њеног становништва бави се земљорадњом. Огромни део обрадиве земље налази се у сељачким рукама. Али поред свега тога прави господар те земље није био сељак, и поред тога што има тапију или је грунтовни власник, него јеврејски капитал. Сељак је тапијом или грунтовницом био везан, као роб ланцима, за ту своју земљу и осуђен да целог века свог копа, оре, сеје, коси, врши, да се труди и мучи, зноји и кулучи, а да од свега тога има веома мало или ништа. Када би требало, после свршеног напорног и тешког рада, да види плод своје муке, труда и зноја, када треба своје сељачке производе, праведно и сразмерно уложеном раду, да уновчи, како би себе и породицу својудостојно опскрбио и децу своју на пут извео, онда се сељак најмање пита. Кад је трудан сељачки посао свршен, када су пшеница, кукуруз и остали сељачки производи спремни за продају, тада су ступили на позорницу Јевреји, који су целокупну трговину сељачких производа имали у својим рукама и одређивали цену. Није одређивао цени плоду своје муке и зноја сељак, него Јеврејин, који ни прстом својим није мрднуо, који је дошао на готово. А те цене су такве, да малим и средњим сељацима, који су у огромном броју, када плате порез, прирез, кутлук, и остале дажбине, не остајаше ни толико да људски обскрбе, обуку и исхране своју породицу него злопате и муче се , док су на њиховој грбачи, на њиховој патњи и муци, Јевреји, који им много пута у пролеће по дуплој цени продају њихову сопствену пшеницу да би нахранили гладну децу своју, зарађивали без муке и зноја милионе и милионе.

Сељак је, дакле, огромним делом својим био најобичнији роб јеврејски везан за своју земљу, осуђен да до смрти своје кулучи и  злопати, а да му плод његовог труда односе фактички господари његови, Јевреји, који се и при овој гадној работи својој тачни придржавају Талмуда, који каже: “Нејевреји су створени да служе Јевреје. Они морају копати, орати, сејати, косити, вршити. Јевреји су створени да све готово нађу.”(Талмуд, Берахот 58а).

http://der-stuermer.com/serbisch/srbski_narod_u_kancama_jevreja.htm

Gde je upis u Čankiste?

Право Војвођанских Немаца на Реституцију
недеља, 11 септембар 2011 16:15   
пише: Милош Подбарчанин

Непостојећи званични правни документ ''Споразума Тито-Брандт''

Поводом дугоочекиваног доношења Закона о Реституцији, огласило се и Удружење Немаца из Војводине, праведно оцењујући Нацрт истог - Дискриминаторским.
Наиме, држава-наследница србо-комунистичког  периода(у континуитету) је у делу Нацрта Закона о Реституцији недвосмислено искључила и изопштила Војвођанску Немачку мањину - лишила их права повраћаја Имовине, али и Рехабилитације; тиме настављајући Историјску неправду начињену једној читавој националној заједници - колективно оптуженој и прогнаној; не на основу чињеница - већ искључиво на основу стигме.

Чиме је једна од најбројнијих и најзаступљенијих, а историјских, војвођанских етничких група - готово у потпуности протерана и истребљена; од пола милиона - данас у Војводини живи тек неких 4.000 Војвођанских Немаца (Volksdeutcher--а - чији појам нипошто не можемо везати за КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ - јер значи ''припадник немачке заједнице'').
Који су 60 година трпели Неправду - Насиље и Асимилацију; у послератним данима затварани у логоре - ништа мање бруталне од Хитлеровских; где су убијана и силована - и деца, жене, старци. А да до дан-данас - готово нико није одговарао за почињена злодела и геноцид.


Наследници и потомци Титових партизана - ни данас, ''вучије огрнути новоспознаним православним овчијим кожусима'' (* уместо црних кожних мантила), не признају грехе својих предака - већ у истом смислу и ''духу'' - настављају њихову ''стаљинистичку политику''; одбијајући - и одговорност - и апологетику.
Јер, нико не може сопствене злочине оправдати туђим - светити се деци, женама и старцима; и то све још звати ''Правдом''.
Позивати се при том на неутемељене историјске изворе - волшебни договор Тита и Брандта - такође је Правно Неосновано: посебно из разлога што писани правни документ о апсолутном одрицању права на немачку имовину у Војводини, заправо и не постоји: ако неко и замаше њиме - имамо великог права на сумњу у правни и историјски фалсификат.

Јер, записи о разговору Тита и Вили Брандта говоре само о уопштеним договорима - између осталог, разговарано је о заштити немачких гробаља у Војводини, проблемима Југословенске екстремне емиграције у Немачкој, чак и питању бројне економске YУ емиграције; уговорени су многи послови - немачка улагања - којима се требала намирити ратна репарација: у Југославију је из Немачке ''упумпано'' преко милијарду тадашњих немачких марака (* 70-тих година прошлог века).
Но, ипак без наглашавања да је у питању ''ратна одштета'' - да се не би јавиле друге источно-европске земље, и затражиле исто.

Немачке фирме су склапале уговоре - отворен је чак и погон ''Volkswagena'' у Вогошћи код Сарајева. Да би економска и привредна сарадња трајале и до данашњих дана - Немачка била главни донатор и инвеститор, чак и у оваквој морално и политички посрнулој Србији.

Војвођанска Немачка Заједница има итекако Права на потраживање Имовине - али и Рехабилитације недужних.
Јер је тих 400.000 хектара, фабрике, здања и куће - неко ипак крчио, радио, орао и зноју освајао; да би му данас неки потомак ''јахача попова и чупача домаћинских бркова'' блазирано пласирао ''Сиктер'' и ''двојку''.

Сада већ генерацијски уваљених у ТУЂЕ: које никад нису - ни стекли, ни зарадили - тек овладали Пљачком и Отимачином; наравно, све правдајући и доказујући ''ореолом и медаљама победника и ''ослободиоца''.
За које се многи питамо да ли је све уствари била само ''замена теза'' - једно Зло за Друго; и од Горег - Гори.

http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=936:pravo-vojvoanskih-nemaca-na-restituciju&catid=36:drustvo&Itemid=56

---

Коментаре преносим на изворном језику:

damjan82
Kad se povuce granica na Dunavu, tek onda ovi ljudi mogu da se nadaju pravoj restituciji!

nesatrucker
tako je prijatelju ja sam prvi za to, samo ima jedna stvar koja me plasi. nikad nisu dozvoljavali nikakve promene granica mirnim putem.

Богами овај председник јевреја је потпуно управу, багри на власти је драже да старим власницима ували неке обвезнице, а да добра продаје тајкунима.