Neprimereni roditelji:

Stalno su usmereni na vlastite probleme i pretvaraju svoju decu u "mini-odrasle" koji se brinu o njima.

Deca imaju osnovna neotuđiva prava - da budu nahranjena, odevena, udomljena i zaštićena. Uz ova fizička prava, deca imaju pravo na emocionalnu nežnost, uvažavanje njihovih osećaja i postupaka koji im omogućavaju da razviju osećaj vlastite vrednosti. Deca takođe imaju pravoda budu usmeravana odgovarajućim roditeljskim granicama ponašanja, grešiti i biti disciplinovana, a da su pri tom nisu fizički ili emocionalno zlostavljana. Na kraju deca imaju pravo biti deca. Imaju pravo provesti svoje rane godine zaigrano, spotano i neodgovorno. Naravno, roditelji koji vole decu negovaće dečiju zrelost kad deca počnu odrastati, dajući im određene odgovornosti i kućne obaveze, ali nikad na račun detinjstva. Deca neselektivno upijaju i verbalne i neverbalne poruke, poput sunđera. Slušaju svoje roditelje, gledaju ih i oponašaju njihovo ponašanje. S obzirom na to da imaju mali referentni okvir izvan porodice, stvari koje nauče kod kuće o sebi i o drugima postaju univerzalne istine, duboko urezane u sećanje. Roditelji su centralni modeli identifikacije u razvoju dečjeg identiteta, naročito u fazi u kojoj dete razvija polni identitet. Usprkos dramatičnim promenama u roditeljskim ulogama u poslednjih dvadeset godina, iste dužnosti koje su vredele za vaše roditelje vrede i za današnje:
1.   moraju zadovoljiti fizičke potrebe djece,
2.   moraju štititi decu od fizičkih povreda i bola,
3.   moraju zadovoljiti dečiju potrebu za ljubavi, pažnjom i nežnosti,
4.   moraju štititi decu od emocionalnih povreda i bola,
5.   moraju pružiti deci moralne i etičke smernice.

Roditelji koji usmere svoju energiju na vlastito fizičko ili emocionalno preživljavanje šalju vrlo snažnu poruku svojoj deci: "Tvoji osećaji nisu važni. Ja sam jedini koji je bitan." Mnoga takva deca koja su lišena odgovarajućeg vremena, pažnje i brige, počinju se osjećati nevidljivima - kao da ne postoje. Kako bi deca razvila osećaj vlastite vrednosti - osećaj da nisu ovde samo da zauzimaju prostor, već da su važna i da je nekome stalo do njih - trebaju roditelje koji pridaju važnost njihovim potrebama i osećajima.
Fizičko odsustvo roditelja također stvara niz problema. Ne postoji sretan razvod. Razvod je nepromenjivo traumatičan za svakog u porodici, iako isto tako može biti najzdraviji razvoj događaja u danim okolnostima. No, nužno je da roditelji shvate da se razvode od supružnika, a ne od porodice. Oba roditelja imaju odgovornost održavanja veza s njihovom decom, uprkos prekidu u svojim životima. Rešenje o razvodu nije dozvola neprimerenom roditelju za napuštanje svoje dece. Odlazak roditelja stvara naročito bolnu lišenost i prazninu kod deteta. Zapamtite, deca gotovo uvek izvlače zaključak da je njihova greška ako se dogodi nešto negativno u porodici. Deca razvedenih roditelja osobito su sklona takvom verovanju. Roditelj koji nestane iz života svoje dece potkrepljuje njihov osećaj nevidljivosti, stvarajući štetu na njihovom samopoštovanju, koju će odvući kao kažnjeničku kuglu u odrasli život.

Lako je prepoznati zlostavljanje kad roditelj tuče dete ili ga kontinuirano ponižava. No, otrovnost neprimerenih li nedostatnih roditelja može biti skrivena i teška za definisanje. Kada roditelji čine štetu ne delujući, a ne delujući - putem onoga što ne čine, a ne putem onog što čine - veze između problema u odraslom dobu i takve vrste otrovnih roditelja postaju teško vidljive. Sastavni deo problema je činjenica da su mnogi od tih roditelja i sami toliko poremećeni da izazivaju žaljenje. Budući da se i sami često ponašaju poput bespomoćne i neodgovorne dece, njihova se odrasla deca osjećaju zaštitnički. Skaču u odbranu roditelja, kao žrtva zločina koja se izvinjava umesto počinitelja.

Neprimereni roditelji su:
Kontrolori: Koriste krivicu, manipulaciju pa čak i preteranu spremnost na pomoć kako bi upravljali životima svoje dece
Alkoholičari: Zaglavljenima u negiranju i haotičnim promenama raspoloženja, njihova im zavisnost ostavlja malo vremena i energije za zahteve roditeljstva.
Verbalni zlostavljači : Bilo da otvoreno zlostavljaju svoju decu, bilo da su profinjeno sarkastični, demoraliziraju svoju djecu stalnim posramljivanjem, uništavajući njihovo samopouzdanje.
Fizički zlostavljači: Nesposobni kontrolisati svoj duboki bes, često okrivljuju decu za sopstveno nekontrolirano ponašanje.
Seksualni zlostavljači: Bilo da su otvoreno seksualni ili skriveno zavodljivi, oni su krajnji izdajnici koji uništavaju samo srce detinjstva - njegovu nevinost.

Jedno od obeležja otrovnih roditelja je da se retko ili nikad ne izvine za svoje destruktivno ponašanje.

Naknadno ću detaljnije pisati o svakom tipu neprimernog roditelja ponaosob.

 autori: Dr.Susan Forward & Craig Buck: "Otrovni roditelji"

Odlican topic 

Roditelji kontrolori

 

 Kontrola nije nužno negativnreč. Ukoliko majka zadrži svoje dvogodišnje dete umesto da ga pusti da odluta na put, ne nazivamo je kontrolirajućom nego razumnom. Ona sprovodi kontrolu koja je usklađena sa stvarnošću i motivisana je detetovom potrebom za zaštitom i usmeravanjem. Primerena kontrola postaje preterana kad majka ograničava svoje dete deset godina kasnije, dugo nakon što je dete savršeno sposobno da samo pređe put.

 Deca koja nisu podsticana da pokušaju, naprave, istražuju, savladaju i rizikuju neuspeh često se osećaju bespomoćnom i neuspešnom. Deca koja su preterano kontrolana od prezabrinutih roditelja i roditelja ispunjenih strahom, često i sama postaju zastrašena i anksiozna. To otežava njihovo sazrevanje. Mnoga od njih ne prerastu potrebu za trajnim roditeljskim usmeravanjem i kontrolom tokom adolescencije i odraslog doba. Kao rezultat toga, njihovi ih roditelji nastavljaju napadati, manipulisati i često dominirati njihovim životima.   Strah od toga da ih deca neće trebati motiviše mnoge kontrolišuće roditelje na podržavanju osećaja bespomoćnosti kod svoje dece. Ti roditelji imaju nezdravi strah od "sindroma praznog gnezda", neizbežnog osećaja gubitka koji dožive roditelji kad njihova deca odu iz roditeljskog doma. Velik deo identiteta kontrolišućih roditelja vezan je uz roditeljsku ulogu pa se oni osećaju izdanima i nepuštenima kada dijete postane samostalno. Ono što čini kontrolirajuće roditelje toliko podlima jest to da je dominacija obično prerušena u zabrinutost. Fraze poput: "To je za tvoje dobro", "Ovo činim samo za tebe" i "Samo zato što te toliko volim" znače samo jedno: "Činim to samo zato što me toliko plaši da ću te izgubiti pa sam te spreman/na i ojaditi".   Ne postoji ništa otmjeno u izravnoj kontroli. Ona je otvorena, dodirljiva i jasna. "Napravi kao što kažem ili neću nikada više razgovarati s tobom", "Napravi kako kažem ili više nema džeparca", "Ne napraviš li kako kažem, nećeš više biti član porodice", "Usprotiviš li se mojim željama, dobiću infarkt zbog tebe". U takvoj kontroli ne postoji ništa suptilno. Direktna kontrola obično uključuje zastrašivanje i često je ponižavajuća. Vaši osećaji i potrebe moraju biti potčinjeni potrebama i osećajima vaših roditelja. Uvučeni ste u ponor ultimatuma. Vaše je mišljenje bezvredno, vaše su potrebe i želje nevažne. Neravnoteža moći je ogromna.

 
 Postoji još jedan moćan oblik kontrole koji je, iako suptilniji i skriveniji od direktne kontrole, jednako razoran: manipulacija. Manipulatori dobivaju ono što žele, a da to nikada ne traže, bez da ikada riskiraju odbijanje izlažući iskreno svoje želje. Svi mi manipulišemo drugima u različitom stepenu. Malo nas se oseća dovoljno sigurnima da jednostavno zatražimo sve ono što želimo pa razvijamo indirektne načine traženja. Ne zatražimo od supružnika da nam donese čašu vina, već pitamo ima li koja otvorena boca; ne kažemo gostima da je vreme da odu, već zevamo; od atraktivnog stranca ne tražimo broj telefona, nego se upuštamo u neobavezni razgovor. Deca manipulišu roditeljima jednako kao i roditelji decom. Supružnici, prijatelji i rođaci - svi manipulišu jedni drugima. Prodavač zarađuje za život manipulacijom. Ne postoji ništa zlo u tome; u stvari manipulacija je normalan oblik ljudske komunikacije. No, kad postane sredstvo neprestane kontrole, manipulacija može biti izrazito destruktivna, osobito u odnosu roditelj - dete. S obzirom na to da su manipulativni roditelji toliko vešti u skrivanju svojih iskrenih motiva, njihova deca žive u svetu zbrke. Znaju da ih roditelji kontrolišu, ali ne mogu shvatiti kako. Jedan od najčešćih tipova otrovnih manipulatora je "pomagač". Umesto da ih puste, pomagači stvaraju situacije u kojima su "potrebni" u životima odrasle dece. Manipulacija često dolazi upakovana u dobronamernu, no neželjenu pomoć.

 Mnogi otrovni roditelji upoređuju na negativan način jedno dete s drugim, kako bi ciljano dete osjetilo da se ne trudi dovoljno da bi dobilo roditeljsku pažnju. To motiviše dete da učini sve što roditelji traže kako bi ponovno zadobilo njihovu milost. Tehnika podeli-pa-vladaj često se upotrebljava za decu koja postanu malo previše nezavisna, što je pretnja za porodični sistem. Svesno ili nesvesno, takvi roditelji manipulišu inače sasvim normalnim rivalitetom između braće i/ili sestara, pretvarajući ga u okrutno nadmetanje koje ometa rast zdravih veza između braće i/ili sestara. Posledice su dalekosežne. U očitu štetu koja se nanosi dečijoj slici o sebi, negativna poređenja stvaraju ogorčenost i ljubomoru između braće i/ili sestara, koje mogu obojiti njihove veze za ceo život.

 Kad nas otrovni roditelji kontrolišu na intenzivan, zatrašujući, okrivljujući ili emocionalno oštećujući način, obično reagujemo na dva načina: kapituliramo ili se bunimo. Obe reakcije ometaju psihološku separaciju, iako se čini da je pobuna sasvim suprotna tome. Istina je da kad se bunimo protiv svojih roditelja, kontrolisanii smo jednako kao da smo se predali.

 Roditelji koji se osećaju dobro sami sa sobom nemaju potrebe kontrolisati svoju odraslu decu. No, otrovni roditelji deluju iz dubokog osećaja nezadovoljstva svojim životima i straha od napuštanja. Nezavisnost njihove dece za njih je poput gubitka uda. Kako dete odrasta, roditeljima postaje sve važnije povući žice koje dete čine zavisnim. Sve dok otrovni roditelji mogu svog sina ili svoju kćerku naterati da se osećaju kao deca, mnogu i zadržati kontrolu. Kao rezultat, odrasla deca kontrolišućih roditelja često imaju vrlo mutan osećaj identiteta. Imaju poteškoća videti same sebe kao bića nezavisna o svojim roditeljima. Ne mogu razlikovati svoje vlastite potrebe od potreba roditelja. Osećaju se bespomoćno.

 Svi roditelji kontrolišu svoju decu, sve dok deca ne uspostave kontrolu nad svojim životima. U normalnim porodicama taj se prelaz odvija kratko nakon adolescencije. U otrovnim porodicama to je zdravo razdvajanje odgođeno godinama - ili zauvek. Može se dogoditi tek nakon što napravite promene, koje će vam omogućiti da zadobijete kontrolu nad svojim vlastitim životom.


Dr.Susan Forward  & Craig Buck: "Otrovni roditelji

 @Liv

 Jedno pitanje... da l' je roditelj kontrolor ili...., ako cheka svoje dete iz grada? Veruje detetu, al' ipak ne mozhe da legne dok dete na dodje kuci.

 Hvala

Ako dete ima 15 godina, to je razuman strah. Ako ima 20 i odgovorno je i ne-problematicno, rekla bih da tu ima jos necega sem majcinskog straha. Mada, sve je to od slucaja do slucaja. Mozda je majka traumatizovana nekim losim iskustvom, pa zato previse brine.

Hvale lepo

Dobra su deca, al' Ja nikad nisam legla dok nisu doshla kuci.

"Mozhda je majka traumatizovana nekim loshim iskustvom,pa zato previshe brine"

To je to!

Otrovni roditelji većinom ostaju otrovni i kad im dete postane zrela osoba, samo se metodi ubrizgavanja otrova menjaju. Ali otrovni roditelji po pravilu na kraju izgube svoju decu koja se udalje i otrgnu  ispod kontrole. Na žalost obično naprave ogromne štete.

Nisam psiholog vec socijalni antropolog, ali se nadam da sam od koristi.

I, te kako si od koristi, hvala Ti za svaki post

Hvala. U sledecem nastavku o roditeljima alkoholicarima.