ATENTAT U MARSELjU 1934. (10)

Suze cele nacije

NA dan sahrane, 18. oktobra, održano je opelo u Sabornoj crkvi, a onda se povorka uputila ka železničkoj stanici. U povorci su pripadnici 250. puka sa Verdena, pitomci sa Sen Sira, u jednom redu engleski mornari, francuski vojnici, Rumuni, Grci, Čehoslovaci, naš Gvozdeni puk, nosioci "Karađorđeve zvezde", dva oficira garde vode kraljevog konja, 21. oklopno vozilo prenosi 15.000 venaca, pravoslavno sveštenstvo sa patrijarhom, zastavnici i zastave oborene, pa lafet sa kraljevim kovčegom. Za lafetom je kraljica sa crnim velom preko lica, uz nju mladi kralj u sokolskoj uniformi, knez Pavle, kneginja Olga, vojvoda od Kenta - venčani kum kraljeva, predsednik Francuske Legren, maršal Peten, bugarski princ Karol, rumunski princ Nikola, general Gering, vojvoda od Spoleta...

Na Oplencu, kraljev kovčeg seljaci - stari ratnici unose u kriptu Mauzoleja dinastije Karađorđević. Posle opela kraljevo telo spuštaju u grobnu raku. Zvona snažno odjekuju, sa svih crkava u okolini. Sivo nebo iznad Oplenca paraju avioni u niskom letu.

Neposredno posle atentata, glavni direktor Nacionalne bezbednosti Francuske Pjer Mondane naredio je da se, bez odlaganja, započne u Francuskoj i inostranstvu najšira istraga u cilju otkrivanja saučesnika ubice. Sve policijske stanice su stavljene u stanje uzbune. Specijalni komesarijat u Anmasu za oblast Visokih Savoja, na granici prema Švajcarskoj i Italiji, kojim je rukovodio Pol Peti, dao je hitne instrukcije svim graničnim prelazima, policijskim i žandarmerijskim stanicama da uhapse svaku sumnjivu sobou i da proveravaju sve detalje o strancima koji izlaze ili ulaze u Francusku. Obaveštene su, takođe i sve inostrane policijske komande koje su sarađivale sa Interpolom.

NA osnovu ovih instrukcija, policijski komesar iz Tontona uhapsio je dve sumnjive osobe sa čehoslovačkim pasošima na ime Beneš i Novak. Posle ispitivanja ustanovljeno je da je Novak u stvari Zvonimir Pospišil, a Beneš Ivaj Rajić i da su u Francusku došli da zajedno sa Kelemanom izvrše atentat na kralja Aleksandra.

Treći saučesnik, koji je imao pasoš na ime čehoslovačkog građanina Silvestera Malnija, bio je Mijo Kralj. Zahvaćen panikom, on je posle atentata napustio Marselj i otišao u Eks an Provans. Tu je u hotelu "Modern" ostao četiri sata, zatim se taksijem odvezao u Avinjon da bi uhvatio voz za Pariz, gde je očekivao da će zateći Rajića i Pospišila. Kada je pre ulaska u voz, policajac počeo da pregleda njegov pasoš, Kralj je počeo da beži i uz pomoć noći uspeo da se domogne obližnje šume. Za njim je odmah organizovana potera i raspisana poternica, na osnovu pasoša koji je ostao kod policajca. Posle četiri dana provedena u šumi, on je iznuren glađu i umoran od stalnog bežanja došao u jednu krčmu, na putu za Korbel. Tu je uhvaćen dok je poručivao jelo, zahvaljujući poternici. Komesaru Udonu, koji ga je ispitivao, prizano je svoj pravi identitet. Rekao je da on nije Silvester Malni, već Mijo Kralj, hrvatski državljanin.

Zvonimir Pospišil, Milan Rajić i Mijo Kralj odvedeni su u zatvor Šave u Marselju. Istragu je vodio istražni sudija Dik de Sen Pol. Na početku istrage atentatori su otkrili po čijem su nalogu radili. Otkrili su i podatke o mreži ustaških diverzantsko-terorističkih logora u Italiji i Mađarskoj.

Iskazi atentatora otkrili su nesumnjivu odgovornost Ante Pavelića za atentat. Istražni sudija je izdao službeni nalog za njegovo hapšenje, kojem je priključo i nalog za hapšenje Eugena Kvaternika. Nakon toga, vlada Francuske je od Italije zatražila izručenje dva prva čoveka ustaške organizacije: Ante Pavelića i Eugena Kvaternika. Musolini je to u prvi mah odbio, navodeći da je to ubistvo iz političkih pobuda. Ali francuska vlada je bila uporna u iznošenju nepobitnih činjenica o krivici Pavelića i Kvaternika za atentat. Stoga Musolini, da bi otklonio moguće komplikacije u odnosima sa Francuskom, hapsi Pavelića i Kvaternika, 17. oktobra 1934. godine.
ANTE Pavelić je uhapšen u Torinu, gde je živeo pod lažnim imenom Đovani Sucikent. Svoje hapšenje je propratio protestom: "Ne čudi me što je jugoslovenska policija montirala optužbe protiv mene. One su bez osnova, smatram se uvređenim i neću odgovarati ni na jedno pitanje." Pavelićevo zatvaranje u Torinu, o čemu su publikovani široki izveštaji u cilju neutralisanja reakcija javnog mnjenja, bila je najobičnija farsa. Pavelić je, inače, živeo u jednom hotelu blizu zatvora. Uskoro je torinska policija izdala saopštenje. "Služba kontrole stranaca ne smatra Antu Pavelića opasnim strancem. On živi od svojih prihoda, baveći se proučavanjem pravnih nauka... Pavelić nije pružio povod za ozbiljnu sumnju u pogledu svog ponašanja." Posle ovoga Pavelić je pušten na slobodu.

Eugen Kvaternik je, takođe, uhapšen u Torinu, gde je došao iz Marselja neposredno pred atentat. U zatvoru je proveo tri meseca, a onda je pušten na slobodu. Jasno je bilo da su oba ova hapšenja bila provizorija radi, jer do izručenja pravih organizatora atentata Pavelića i Kvaternika sudu u Francuskoj nikada nije došlo. Musolini je to 28. novembra 1934. godine kategorički odbio.

Kraljica Marija je, u početku, verovala u vladu Francuske i francusko pravosuđe da će na sud izvesti glavne vinovnike zločina Pavelića i Kvaternika. Međutim, kad je shvatila da od toga neće biti ništa, angažuje Pola Bonkura, advokata i bivšeg premijera Francuske i pokreće privatnu tužbu, ali je, videćemo to kasnije, od nje morala da odustane pod pritiskom francuske vlade. Francuzi nisu želeli javno kompromitovanje Musolinija sa kojim su, u to vreme, intenzivno pregovarali o uspostavljanju prijateljskih odnosa i produženje veza između Francuske i Italije.

Policijska i sudska istraga o atentatu u Marselju okončana je novembra 1934. godine, a onda je dokazni materijal predat sudu u Eks an Provansu koji je bio nadležan za suđenje atentatorima.

ATENTATORI NA KLUPI
PRED sud u Eks an Provansu su izvedeni samo Kralj, Pospišil i Rajić, a na osnovu optužnice koju je protiv njih podigao državni tužilac. Optužnica ih je teretila za saučesništvo u ubistvu kralja Aleksandra, ministra Bartua, jednog policajca i troje građana. Pored ovoga optužnica je sadržavala još tri krivična dela: pokušaj atentata, posedovanje lažnih isprava i pripadništvo ilegalnoj terorističkoj organizaciji.

U toku istrage su dokazana sva četiri krivična dela za koje su Kralj, Pospišil i Rajić optuženi. Dokazano je da su sva trojica optuženih učestvovala u samom atentatu, jer su "u momentu Kerinovog skakanja na papučicu kola i pucnja na kralja i ministra, oni sami pucali u pravcu automobila".   

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (11)

Ubice pred - pravdom

SAUČESNIŠTVO u ubistvu dokazano je potpuno. Sva trojica su priznali da su imali zadatak da pomažu Kerinu prilikom izvršenja atentata. Saučesnici u ubistvu, prema francuskim zakonima, krivi su isto onoliko koliko i sami izvršioci ubistva.

Posedovanje lažnih dokumenata dokazano je time što su optuženi za dolazak u Francusku koristili lažne putne isprave, tj. lažne pasoše na ime čehoslovačkih državljana.

Najzad, svu trojicu sud je optužio za pripadništvo međunarodnoj terorističkoj organizaciji. Optužnica za ovo se zasnivala na tome što je Francuska, na osnovu međunarodnih konvencija, bila obavezna da putem najstrožeg kažnjavanja suzbije međunarodni terorizam. Za učesništvo i saučesništvo u atentatu, prema francuskim zakonima, predviđena je smrtna kazna giljotinom. Kako je međunarodna teroristička organizacija kojoj su pripadali, uglavnom, inspirisana anarhizmom, predviđena je smrtna kazna i za ovu vrstu krivičnog dela. Za posedovanje lažnih isprava, franuski zakon je predviđao prinudni rad.

SUĐENJE teroristima je izazvalo ogromnu pažnju javnosti, pa su svi francuski listovi nekoliko dana pre suđenja pisali o predstojećem događaju, zaključujući da će se na suđenju obelodaniti zakulisne radnje i akcije međunarodnog terorizma čiji su glavni ciljevi ubistva, atentati i stvaranje anarhije. Tako je marseljska štampa donela mnoštvo napisa o događajima iz 1934. godine, koji su prethodili atentatu. Pisala je o tome kako je "na mučki način ubijen vladar naroda koji je pokazao veliku ljubav prema Francuskoj". Svi listovi su osuđivali ovaj teroristički čin kojim je lišen života vladar, osvedočeni prijatelj francuskog naroda i Francuske.

Suđenje je počelo pod opsežnim merama predostrožnosti koje su francuske vlasti preduzele. Optuženi su nekoliko dana ranije prebačeni iz Marselja u Eks an Provans, pod jakom stražom, gde će se održati suđenje, jer su u tom mestu izvršioci zločina imali boravište, 9. oktobra 1934. godine. Suđenje je pratio veliki broj francuskih i stranih novinara, među kojima je bilo naročito zapaženo prisustvo novinara iz Amerike i Jugoslavije. Za njihove potrebe u sudskoj zgradi je instalirano preko 40 telefonskih aparata, a za jugoslovenske novinare rezervisane su dve direktne linije sa Beogradom.

Suđenje je počelo 18. novembra 1935. godine, a vodio ga je prvi predsednik Apelacionog suda u Eks an Provansu De la Broas koji je, nevičan u raspravama pred porotnim sudom, sa sobom kao pomoćnike imao dva iskusna savetnika - Kana i Perucija.

Okrivljene je zastupao poznati advokat iz Pariza Žorž Desbon, kojeg je angažovalo udruženje hrvatskih emigranata iz Pitsburga (SAD), a plaćale su ga ustaše iz Južne Amerike. Od samog početka procesa, Desbon je nastojao da izazove incident. Tako je, tek što je predsednik suda otvorio raspravu, ukazao na žurbu kojom je istražni sudija uputio predmet sudu, a onda se uvredljivim rečima obratio istražnom sudiji: "Dozvolite da vam čestitam, gospodine sudijo, francusko pravosuđe, koje se predstavlja kao sporo, za koje se čak kaže da ćopa, sada kreće ubrzanim korakom".
Istražni sudija Duko de Santis oštro je reagovao na primedbu advokata, rekavši da je "samo sledio uputstva dvojice ministara pravde Žorža Pernota i Lenona Bernarda".

DESBON je, potom, nastavio svoje izlaganje osvrnuvši se na privatnu tužbu kraljice Marije, koju je ona podnela preko svog advokata Pola Bonkura. Zaključio je svoje izlaganje rečima: "Ne mogu prihvatiti da se u jednom ovakvom procesu prihvati takva, privatna tužba, jer bi to značilo uplitanje u stvari Francuske". Dalje, on je ukazao na niz nepravilnosti u istražnom postupku, koji je saopštio tonom za koji je sudija Broas rekao da je izrazito uvredljiv. Međutim, Desbon je nastavio, tvrdeći da je "istražni sudija ometao slobodno vršenje odbrane, dozvolio je da mu jugoslovenska služba bezbedosti nametne tumača i da pod pritiscima tih ljudi namerno prikrije dokumenta kojih nema u predmetu".

Prema njegovom tvrđenju, oko 2.500 dokumenata nije priloženo sudskom predmetu, pa su ta dokumenta ostala tajna i odbrana nije mogla s njima da se upozna. Nakon toga, nastao je verbalni duel između njega i sudije koji je zahtevao od Desbona da povuče izjavu, ali je ovaj odbio da povuče bilo šta od onoga što je rekao. Suđenje je tada prekinuto, sudije su napustile sudnicu, a suđenje je odloženo za sledeći dan.

Sutradan, 19. novembra, već od samog početka nastavka suđenja, advokat Desbon je nastavio uvredljivim tonom. Napao je sudske tumače, jer mu se njihov izbor nije dopadao, pa je tumač Hadži Ilić, Jugosloven, zamenjen francuskim tumačem Gastonom Kasteronom. Desbon, dalje, podnosi pismeni prigovor na uslov pod kojim je svedočio lekar psihijatar. Tome se usprotivio državni tužilac Rol, koji zahteva od Desbona da pročita svoj prigovor. "Ne, ja to neću! Ako želite da se s tim upoznate, treba samo da brljate po predmetu, na šta ste navikli", odgovorio je drsko Desbon.

Nastao je, potom, podugačak verbalni duel između Desbona i Rola. Javni tužilac je protestovao protiv takvih metoda. Desbon ga je prekinuo ne dozvolivši mu da završi, rečima: "Ne dozvoljavam vam da delite lekcije. Opominjem vas i pored vaših upornih nastojanja, nećete dobiti ove tri glave - ni vi, ni vaš zamenik dželat", pokazujući pri tom rukom na Pospišila, Kralja i Rajića.

Reagovao je državni tužilac Rol na postupak advokata Desbona, nečuven u francuskoj sudskoj praksi. Međutim, Desbona nije moglo ništa da zaustavi, nastavio je u svom stilu. Predsednik suda De la Broas nije znao kako da reaguje. Pokušavao je da urazumi i zaustavi Desbona, ali nije uspeo i Desbon je i dalje nastavio da vređa javnog tužioca rečima: "Da li je to francuska pravda", aludirajući na aferu "Stravinski".

ODBRANA PRETI
PREDSEDNIK suda De la Broas je od Desbona tražio da povuče ono što je rekao. To je još više razbesnelo advokata Desbona, da je sišao u sudnicu i sa advokatskog mesta, preteći rukom, obratio se javnom tužiocu rečima: "Mogao sam da se kandidujem za poslanika. Kao takav uživao bih poštovanje sudija. Mogao bih kao i vi da budem sudija, ali to nisam hteo. Ne volim da zvonim".   

   ATENTAT U MARSELjU 1934. (12)

Kraljica povlači tužbu

NASTAO je pravi skandal u sudnici. Javni tužilac, uvređen, zatražio je da se Desbon briše sa advokatske liste Francuske. NJemu su se pridružili i članovi sudskog veća i izrekli kaznu doživotnog brisanja Desbonovog imena sa spiska ovlašćenih advokata Francuske. Nakon toga, predsednik suda De la Broas je zahtevao od Desbona da napusti sudnicu, a ovaj mu je, bez sumnje inspirisan velikim Miraboom, na to odgovorio: "Ne, ako želite da odem, naredite da me izbace silom". Predsednik suda je potom naredio obezbeđenju da Desbona udalji iz sudske dvorane. Desbon je malo oklevao, a zatim pokupio svoje papire i izašao.

Da bi se obezbedio nastavak suđenja, predsednik suda je odredio, da po službenoj dužnosti, odbranu optuženih ustaša preuzme predsednik advokatske komore Pariza Sovino. Optuženi kralj, Pospišil i Rajić na to nisu pristali, ali sud to nije uvažio i Sovino je preuzeo odbranu. Međutim, Sovino je u nastavku suđenja obavestio sud da nije u stanju da kao branilac učestvuje u jednom tako važnom suđenju, bez prethodnog dužeg proučavanja predmeta. Sud u Eksu je bio prinuđen da suđenje odloži na neodređeno vreme.

NA neuspeh suda, koji je bio evidentan, reagovala je i vlada Francuske. Ona je ocenila da su prva četiri dana suđenja učinili smešnim francusko pravosuđe. Predsednik suda De la Broas proglašen je glavnim krivcem za tok kojim je krenulo suđenje, pa je penzionisan. Umesto njega, za predsednika suda je postavljen Fransoa Loazon, sudija s velikim iskustvom i reputacijom. Postavljanjem Loazona Francuska vlada je, očigledno, želela da se proces što uspešnije privede kraju, kako bi se izbrisao i popravio veoma nepovoljan utisak koji je na javno mnjenje ostavio početak suđenja u Eksu.

Odbranu optuženih su, po izboru predsednika advokatske komore Sovina, preuzela trojica mladih i veoma ambicioznih pariskih advokata: Kabaso, Noel i Boneli. Optuženi se nisu složili s izborom advokata i dalje su zahtevali da ih brani Desbon, što je bilo nemoguće, on je brisan sa spiska advokata. Desbon ih je savetovao da za advokata uzmu predsednika advokatske komore Pariza Emil de Sent-Obana, koji mu je u toku suđenja pomagao i njegovog nećaka Rene de Vesin-Loru.

U pauzi između dva suđenja, od novembra 1935. do februara 1936. godine, mnogo se toga promenilo u međunarodnim odnosima. Nastavio se rat u Abisiniji, dok je u susednoj Španiji na pomolu bio građanski rat, a u Francuskoj je vlast preuzeo budući kolaboracionista Pjer Laval. Sve je to uticalo da se promeni stav Francuske prema procesu u Eksu. Francuska diplomatija je radila na zbližavanju s Italijom i na svaki način nastojala da ublaži negativne posledice atentata i suđenja atentatorima u javnom mnjenju. Vršila je pritisak na Jugoslaviju da bude umerena i razumna u svojim zahtevima i da ne insistira na vezu ustaške organizacije sa Italijom, Nemačkom i Mađarskom i na njihovom mentorstvu nad ustašama.

U takvoj situaciji, kraljici Mariji je njen advokat uvaženi Pol Bonkur, bivši predsednik Francuske i proslavljeni član Advokatske komore Pariza, savetovao da odustane od optužbe, navodeći pri tom stav francuske vlade da će im se "suditi kao običnim kriminalcima da bi se izbeglo pominjanje njihovih zaštitnika". Kraljica Marija je, pod pritiskom, pristala da odustane od tužbe, iako to nije bilo u skladu sa njenim istinskim osećanjima. Sudu je, preko svog advokata Bonkura, uputila pismo u kojem, između ostalog, stoji:
"Verujem u potpunosti u francusku pravdu i moje interese stavljam u ruke njenih predstavnika, tako da mogu biti sasvim uvereni da se moja izjava ne može tumačiti na način koji bi bio suprotan interesima Francuske."

Izvesno je, kraljica Marija je odustala zbog toga što je francuska vlada izršila snažan pritisak na Jugoslaviju radi sprečavanja kraljice da se pojavi na sudu. Francusko ministarstvo inostranih poslova je strahovalo da bi njeno pojavljivanje na sudu nepovoljno uticalo na francusko-italijanske odnose, jer je kraljičin advokat Pol Bonkur nameravao da pred sudom iznese istražni materijal kojim se dokazivalo da su italijanske vlasti pomagale teroristima i usmeravale ih, a posebno da su Musolini i Pavelić bili u dosluhu.

Bilo je savršeno jasno da je za italijansku vladu sudski proces u Eksu bio krajnje neprijatan jer su se mogli otkriti duhovni inicijatori, bez ozbira na to što oni nisu direktno učestvovali, pa je Italiju po svaku cenu trebalo poštedeti bilo kakvih optužbi u vezi sa atentatom. Na sudu su samo razmatrani oni dokazi koje je prezentovao javni tužilac Francuske Rol, koji se, naravno, nisu odnosili na Italiju, već samo na Mađarsku. S druge strane, ovim je advokatima optuženih koji su sada odricali sve što su u istrazi priznali, pružena prilika da na najcrnji način napadaju Jugoslaviju i njenog ubijenog kralja, što su oni obilato koristili.

Odustajanje kraljice Marije od privatne tužbe, zapravo je omogućilo da se pravdi ne privedu duhovni inicijatori atentata i celi jedan podzemni pokret stvoren za izazivanje nemira i raspada Jugoslavije. Kada se to nije desilo, piše Vladeta Milićević, "Musolini je bio veoma razočaran rezultatom, tako da je Pavelić imao velikih teškoća da ga smiri... Atentat je jednostavno šokirao narode Jugoslavije, pa vest o njemu nije izazvala bilo kakve nemire, a skoro da nije bilo građanina koji nije tražio kažnjavanje Musolinija, pravog ubice".

Za povlačenje tužbe kraljice Marije, čije su posledice tokom suđenja postale očigledne, krivica je pala na francusku vladu, a posebno na predsednika Lavala, jer je činjenica da ju je Francuska to savetovala. O tome Pol Bonkur u svojim memoarima piše: "Bilo nam je oprošteno što nismo uspeli da sprečimo atentat, ali nije nam oprošteno što nismo ponudili bolju odbranu i kažnjavanje pravih ubica. Niko posle ovoga neće biti iznenađen činjenicom da ovakav postupak Francuske nije služio jačanju poverenja Jugoslavije u nas".

NA RUKU OKRIVLJENIMA
USTAŠE Pospišil, Kralj i Rajić nisu računali na ovakav splet događaja koji im je išao u korist. NJima je odgovaralo da im se sudi kao običnim kriminalcima, a ne kao teroristima.

Suđenje je nastavljeno, 5. februara 1936. godine, pred porotnim sudom kojem je predsedavao novi predsednik Fransoa Loazon. Porotu su sačinjavali 12 porotnika i četiri zamenika, čija su imena određena kockom. Angažovani su novi prevodioci: poručnik Šarl Folije, Žarko Petrović, zakleti tumač iz Pariza i Jozef Tenije, prevodilac sa Internacionalne škole živih jezika u Parizu. Odbranu su, po preporuci Desbona, preuzeli pariski advokati Emil de Sent-Oben i Rene de Vesin-Lora.   

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (13)

Ubistvo nije zločin

GLAVNI advokat Oben je tražio od predsednika suda da se tumač Jozef Tenije, koji je izjavio da je po narodnosti Bosanac, izjasni da li je pravoslavac ili katolik, što je sud odbio. Optuženi Ivan Rajić je odbio da mu prevodioci budu Folije i Petrović, a Mijo Kralj da njegove odgovore prevodi Folije, što je sud, takođe, odbio.

Odbrana, po savetu Desbona, koji je nastavio saradnju sa njima, a i sami optuženi nastojali su da izazovu zbrku i konfuziju u samom suđenju. Vrhunac su izazvale teškoće oko izvođenja svedoka, jer su neki odbili da svedoče. Odbrana je, međutim, insistirala na njihovom svedočenju. Gals, rukovodilac službe bezbednosti u Marselju za vreme atentata, jedan do najvažnijih svedoka, uspeo je da izbegne svedočenje, a Gase Žan i Žan Gustavo podneli su lekarska uverenja da ne mogu da svedoče. Sud je odlučio da njihovo prisustvo nije neophodno i prihvatio razloge njihovog odsustvovanja. Odbrana i Pospišil u ime optuženih su insistirali da trojica svedoka u ime utvrđivanja istine budu saslušani, a posebno Gals čije je svedočenje odbrana smatrala neophodnim. Sud je ponovo odlučio da njihovo prisustvo nije neophodno i da se njihovi iskazi iz istrage mogu prihvatiti.

MIJO Kralj, koji je prvi saslušan, izjavljuje pred sudom da je putovao sa čehoslovačkim pasošem, jer Hrvati u Jugoslaviji ne mogu da dobiju pasoš. Priznao je da je kao zatvorenik u Celovcu pristupio ustaškoj organizaciji. Na pitanje sudije: da li ga je u zatvoru posetio Perčec, Kralj je negirao izjavljujući da se ne seća da ga je Perčec posećivao i da mu je omogućio izlazak iz zatvora i odlazak u Mađarsku, iako je to u istrazi priznao. Iskaz je nastavio pričom o logoru u Janka Pusti i, pri tom, je negirao sve što bi ga teretilo kao ustašu. Prikazivao je sebe kao Hrvata patriotu, tvrdeći da bi tako kao i on postupio svaki pravi Hrvat.

Izjavio je da Pospišil i Rajić nisu određeni kockom da ubiju kralja Aleksandra, već da su to izmisili prevodioci i porekao da je prilikom saslušanja potpisao izjavu da su atentatori određivani kockom. Isto je rekao da se ne seća što je potpisivao u istrazi. Dalje je govorio o putovanju atentatora do Marselja. Oni su preko Budimpešte i Ciriha došli do Lozane, gde je rukovođenje od Pospišila preuzeo Dido Kvaternik sa kojim je bio Kerin. Iz Lozane su, zatim, podeljeni u dve grupe, došli u Tonino, a potom se, u Fernanu, ukrcali u voz za Pariz.

Po dolasku u Pariz promenili su pasoše, dobili su čehoslovački, kupili nova odela. Kvaternik ih je podelio u dve grupe i odseli su u hotelima, pod lažnim imenima. Na pitanje porotnika: koje je ime tada imao, Kralj je odgovorio da je imao toliko imena i ne zna koje je tada koristio.
- Pospišil i Rajić - nastavio je Kralj - ostali su u Parizu, jer su imali zadatak da u slučaju neuspeha atentata u Marselju ubiju kralja u Versaju, gde je trebalo da bude po protokolu 11. oktobra. Kvaternik je Kerina i mene 7. oktobra poveo u Eks an Provans, gde su se, takođe podelili u dve grupe i odseli u odvojenim sobama. Kvaternik, jedini od njih koji je govorio francuski, prijavio ih je pod lažnim imenima: sebe pod imenom Egon Kramer, biznsimen iz Praga, Miju Kralja pod imenom Silvester Malni, a Kerina pod imenom Petrus Keleman.

U jednom hotelu su odseli, ali u različitim sobama. Kerin i Mijo Kralj su bili u jednoj, a Kvaternik u drugoj sa "tajanstvenom plavušom" o kojoj se tokom istrage mnogo govorilo, i za koju je Kralj nekoliko puta u toku suđenja rekao:
- Ne znam ko je ta žena, ona je Kvaternikov saradnik.

KVATERNIK je, dan u oči atentata, otišao sa Kerinom iz Eksa u Marselj, gde su odabrali mesto atentata, a onda uveče napustio Eks. Na pitanje predsednika suda, da li je i on bio sa Kerinom i da li mu je pomogao, Kralj je odgovorio da je za vreme atentata bio u Eksu u koji se iz Marselja vratio oko 16.30 časova. Bio je to njegov pokušaj stvaranja alibija, ali je on ubrzo propao. Vlasnica hotela, u kojem su bili odseli atenatori, Marija Ober u svom svedočenju je potvrdila da su Keleman i Kralj napustili hotel oko 12.45 časova, a da se samo Kralj (Malni) vratio oko 18.30 časova. Zadržao se u restoranu, gde je prisutnom osoblju stavio do znanja da čeka prijatelja, a potom oko 19.00 časova napustio hotel.

Kada je video da mu je propao pokušaj stvaranja alibija, Mijo Kralj je uzeo drugu taktiku, i izjavljuje:
- Nisam hteo da izvršim atentat jer sam se nalazio usred gomile nedužnih ljudi, žena i dece. To me je sprečilo da likvidiram kralja Aleksandra. Da sam bio bliže, i ja bih pucao. Nisam izvršio povereni mi zadatak. Nijedna ustaša ne bi ugrozio nevine ljude. Ustaška organizacija osuđuje sve one koji napadaju nevine...

Sutradan, u nastavku suđenja, Kralj je ponovo tvrdio da nije učestvovao u atentatu i da se u hotel u Eksu vratio u 16.45 časova i da je vlasnica hotela potkupljena i ne govori istinu. Potom je saslušan taksista Damas iz Marselja. Damas je vozio Kralja od Marselja do Eksa i potvrdio da su ispred hotela u Eksu stigli oko 18.30 časova. Ako je atentat izvršen u 16.20 časova onda je Kralj imao dovoljno vremena da iz Marselja stigne u Eks posle atentata, konstatovao je predsednik suda Loazon.

Još jedan pokušaj stvaranja alibija je propao, i Kralj je ponovo promenio taktiku. Predstavlja sebe kao borca za slobodu svog naroda, i izjavljuje:
- Kada se jedan narod bori za svoju slobodu, onda to nije zločin. Organizacija kao ustaška nije udruženje zločinaca, već patriotsko udruženje koje se bori za slobodu.
U daljem iskazu, uporno je tvrdio da atentat u Marselju nije bio uperen protiv Srba, već protiv srspkog kralja koji je bio protivnik Hrvata i ubijao Hrvate.

Na primedbu porotnika da je pored kralja Aleksandra ubijen i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, Mijo Kralj je izjavio da žali što je ubijen francuski ministar, jer oni to nisu hteli. Tvrdio je da je Bartu ubijen u obračunu sa srpskim policajcima koje je on video da pucaju na ulicama Marselja. Uključujući se u raspravu, advokat Sent Oben je rekao da je uveren da smrt ministra Bartua bila slučajna i da za razliku od ubistva kralja Aleksandra koje je bilo očigledni zločin, ubistvo Bartua nije bio zločin. Time je odbrana pokušala da umanji odgovornost optuženih za smrt francuskog ministra i troje nedužnih građana.



KRIV - PREVOD
SUTRADAN, 6. februara, suđenje je nastavljeno saslušanjem Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Međutim, na samom početku rasprave, odbrana je pokrenula pitanje prevođenja. Optuženi su tvrdili da se njihove reči ni u istrazi, a ni sada na suđenju ne prevode adekvatno. Odbrana je tražila od predsednika suda, sudija i porotnika da ne postavljaju suviše dugačka pitanja, već kratka kako bi prevodioci bez mnogo napora preveli uz suštinu i nijanse pitanja i odgovora.   

ATENTAT U MARSELjU 1934. (14)

U odbrani vere!

ZAPOČELO je saslušanje Ivana Rajića, čitanjem njegovih generalija: Ivan Rajić, rođen u Hrvatskoj, po profesiji zemljoradnik, napustio Jugoslaviju 1928. kao ekonomski emigrant, otputovao u Južnu Ameriku, de je 1932. godine zavrbovan od dr Jelića, stupio u ustašku organizaciju...

U svom iskazu Rajić je, već na početku, tvrdio da to nije bila ustaška organizacija već Hrvatska revolucionarna organizacija. Zatim je na pitanje predsednika Loazona: da li je bio u logoru Janka Pusta i šta je tamo radio, Rajić odgovorio, da je bio tokom 1933, ali se bavio isključivo poljoprivredom. Tvrdio je da je Janka Pusta bila obično poljoprivredno dobro.

Optuženi, a i odbrana, nastojali su da svaku tvrdnju da Janka Pusta nije bila poljoprivredno dobro već poligon za obuku terorista opovrgnu. Odbrana je nastojala da sve što se govori o logoru Janka Pusta pripiše jugoslovenskim izvorima, pri tom je navela da je Mađarska sve dematnovala u Društvu naroda. Predsednik suda Loazon je odgovorio, da se nijednog trenutka nije služio onim što je jugoslovenska vlada dostavila, već samo izjavama optuženih u istrazi. Advokat odbrane Sent Oben je na to rekao da izjave optuženih ne mogu biti valjani dokazi, jer je komesar Peti Rajića saslušavao bez prevodioca, i da prevođenje kod istražnog sudije nije bilo odgovarajuće. Takođe je odbio sve navode o logoru Janka Pusta, tvrdeći da su to podmetanja jugoslovenske tajne službe.

KOMESAR policije u Anemsu, koji je nakon ovog saslušan, izjavio je: "Prvog dana saslušanja posle hapšenja Rajića i Pospišila prisustvovala je samo francuska policija, a tek drugog dana se pojavio jugoslovenski predstavnik Milićević koji je ujedno i prevodio. Treće saslušanje bilo je na nemačkom jeziku koje je obavio komesar Tuson, koji je tečno govorio nemački." Peti je dalje izjavio da su optuženi jedino taj zapisnik pristali da potpišu bez protesta. Na to je Rajić izjavio: "Imali smo različite prevodioce. Ne znam šta su oni sve prevodili, ali kada smo pročitali prevod, konstatovali smo da su prevodi netačni, da ne odgovaraju našim izjavama." Optuženi Rajić je u daljem iskazu potvrdio ono što je i Kralj tvrdio, da atentatori nisu kockom izvlačeni i da je to izmislio prevodilac.

Zvonimir Pospišil je tražio da da pre saslušanja prethodnu izjavu. Nastao je verbalni duel između predsednika suda i odbrane oko toga da li treba Pospišilu dozvoliti davanje izjave. Odbrana je svoj zahtev temeljila na tradiciji koja postoji pred porotnim sudovima u Francuskoj, ali je u isto vreme priznala da tako nešto nije predviđeno zakonom, već da je to diskreciono pravo predsednika suda. Konačno, Pospišilu je dozvoljeno da da izjavu.

"Toga popodneva, kad smo uhapšeni u policijskom komesarijatu u Anemsu, pojavio se predstavnik strane obaveštajne službe Milićević", rekao je Pospišil. Tu ga je predsednik Loazon prekinuo, nije mu dozvolio da nastavi, jer je to razrešeno svedočenjem komesara Petija da Milićević nije prvog dana prisustvovao njihovom saslušanju u Anemsu.

Pospišil je reagovao tako što je izjavio: "Pošto mi sud ne dozvoljava da dam prethodnu izjavu i pošto ne mogu da navedem razloge za takav postupak, na postavljena pitanja neću odgovarati." Posle toga, Loazon je završio prepodnevnu raspravu.
Na početku poslepodnevne rasprave, Pospišil ponovo insistira da mu se dozvoli prethodna izjava, ali je sud odbio. Potom, Pospišil nije hteo da odgovori na pitanje: da li je učestvovao u ubistvu Tonija Šlegela, direktora lista "Zagrebačke novosti", s obrazloženjem da mu se uskraćuje pravo na odbranu. Ovakvim ponašanjem Pospišila, suđenje je ponovo zapalo u ćorsokak. Nastala je žučna polemika između odbrane i suda. Odbrana je dokazivala pravo Pospišila da da izjavu, a sud osporavao. Ali, da se ne bi to produžilo u nedogled, Pospišil je dobio priliku da, pre saslušanja, pred sudom da izjavu, što je i učinio.

"Jedanaestog oktobra 1934. godine uhapšen sam zajedno sa Rajićem i odveden u Anems. Kad smo stigli u komesarijat tamo nas je već čekao agent srpske tajne policije Milićević. On nam je dao papir i tražio da ga potpišemo. Ja sam odbio, ali je Milićević pokušao da me navede da se složim i da potpišem već pripremljenu izjavu. Tražio je od mene da se stavim na raspolaganje jugoslovenskim vlastima. Tražio je da se saglasim sa njim, da odem u Italiju, pronađem Antu Pavelića i da ga ubijem. Odgovorio sam mu da nijedan ustaša nikada tako nešto ne bi uradio", kazao je on i nastavio tvrdeći da mu je Milićević pretio da će mu, ako ne prihvati ono što mu se nudi, stradati porodica.

U toku izjave, predsednik suda Loazon ga je upitao da li je saslušanju o kojem govori prisustvovao i komesar Peti? Pospišil je rekao da se on nalazio u komesarijatu, kao i drugi policajci, ali da oni nisu mogli sa njima da kontaktiraju, jer je Milićević bio stalno prisutan.

A, evo šta Milićević o tom saslušanju piše: "Ispitivanje sam vršio u prisustvu komesara Petija i njegovog zamenika Marabutoa. Pospišil je priznao sve o svojoj misiji. Imao je da rukovodi grupom terorista koja je u Parizu trebalo da ubije kralja u slučaju neuspeha atentata u Marselju...

U nastupu ljutnje, vikao je da mu je žao što je uspeo atentat u Marselju, jer da nije tako bilo, on bi lično `imao čast da dokrajči kralja u Parizu`. Na kraju istrage rekao sam francuskim islednicima da je reč o jednom od najopasnijih Pavelićevih terorista, kao i da je on ubio, zajedno sa Mijom Kraljem, zagrebačkog novinara Šlegela, a da verovatno stoji iza još nekih drugih ubistava."

U svom daljem iskazu, Pospišil je govorio o tome kako ga je u pritvoru posetio i šef srpske državne bezbednosti Simonović, i dodao: "Rekao sam mu da sam član ustaške organizacije, da sam branio katoličku veru i hrvatski narod. Srbi su pravoslavci i čine sve što mogu da naškode katoličkoj veri u Hrvatskoj. Ako smo se latili oružja, to je zato što su oni bili spremni u nas da pucaju."

USTAŠKA ZAKLETVA
NA zahtev suda pročitan je integralni tekst ustaške zakletve u kome, između ostalog piše: "Pripadnik organizacije mora izvršiti sve naloge vrhovnika, a ako pogazi zakletvu, saglasno ustaškim pravilima, biće kažnjen smrću".Na pitanje predsednika Loazona da li su osim kralja imali nalog da ubiju i francuskog ministra Bartua, on je ponovio reči iz izjave Mije Kralja, da oni to nisu hteli. Advokat odbrane Sent Oben je opet tvrdio da je Bartu ubijen slučajno.   

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (15)

Žal zbog bartua


NA zahtev odbrane, pročitan je i Apel upućen s Petog kongresa ustaške organizacije održanog u Južnoj Americi, koji glasi: "Neka nam bude dozvoljeno da u svoje ime, kao i u ime hrvatskog naroda, izrazimo svoj bol zbog smrti francuskog ministra inostranih poslova, eminentnog državnika Luja Bartua, žrtve događaja u Marselju. Uveravamo vas da čitava Hrvatska žali smrt slavnog francuskog sina, do koje je došlo nesrećnom fatalnošću. I sud i francuska javnost će se uveriti da su meci bili isključivo namenjeni Aleksandru Karađorđeviću".

Odbrana je, pozivajući se na apel, u potpunosti negirala zaključak predsednika suda da je i Luj Bartu bio označen kao meta u Marselju. No, predsednik suda je i dalje tvrdio da Bartu nije ubijen slučajno i da je ovaj apel jasni pokazatelj namere ustaške organizacije da direktno utiče na tok suđenja, kao i da pokrene francusko javno mnjenje u svoju korist.

Nakon žustrog duela odbrane i predsednika suda, pročitana je i Odluka Saveta Društva naroda doneta po žalbi koju je uputila Jugoslavija, u kojoj stoji: "Savet Društva naroda, ubeđen da tumači osećanja Društva, jednodušno osuđuje atentat koji je stajao života viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja i Luja Bartua. Osuđujemo ovaj gnusni zločin i pridružujemo se bolu naroda Jugoslavije i Francuske i tražimo da svi krivci budu kažnjeni".

SUĐENJE je nastavljeno saslušanjem svedoka. Prvi je svedočio dr Merlen, koji je, na zahtev istražnog sudije, dao iskaz o mentalnom zdravlju optuženog Mija Kralja. Dr Merlen izjavljuje: "Pregledao sam optuženog pet puta. Pregledu je bio prisutan i prevodilac Milutinović. To je bilo 1. januara 1935. Tada sam konstatovao da optuženi ima akutan halucinantni delirijum. Čuje glasove koje na jugoslovenskom jeziku ponavlja jedne za drugim. Misli koje mu padaju na um, stalno ponavlja. Bio je miran, osim tih halucinacija. NJegova inteligencija je bila netaknuta, tj. netaknuti su bili njegovo pamćenje, njegovo mišljenje i njegova osećanja, kao i sve njegove intelektualne sposobnosti".

Na pitanje predsednika suda Loazona, da li to stanje datira od 8. oktobra 1934. godine, dr Merlen je izjavio da je to stanje odnedavno, verovatno od kraja decembra. Uveren je da takvo mentalno stanje nije postojalo kod optuženog za vreme atentata. Optuženi Kralj je na to izjavio da je na pregledu bio potišten i pod uticajem pretnji koje mu je upućivao prevodilac na kojeg je bio besan, pa nalaz dr Merlena nije odraz njegovog pravog stanja. Sud je, potom, po zahtevu odbrane, odredio dr Cenila, dr Didea i dr Euzera da utvrde mentalno stanje optuženog, da li je to stanje stvarno ili simulirano i da li je stanje koje je dr Merlen ustanovio moglo nastati u međuvremenu.

"U momentu izvršenja dela za koje je optužen Mijo Kralj, on je bio u takvom stanju koje možete i vi, gospodine predsedniče, kao i porota da zapazite u toku suđenja. To stanje mu u svakom slučaju dozvoljava da se stara o svojoj sudbini. Zbog nekih manjih simptoma, kao što je drhtanje i znojenje ruku, zaključio sam da se radi o hiperemotivnoj ličnosti, ali je sa krivične tačke gledišta potpuno odgovoran za svoje postupke, te da je zbog navedenog moguće da je ta odgovornost lako umanjena", zaključak je dr Didea.
Svedočio je potom dr Euzer koji je izjavio: "Akutna halucinantna psihoza kod optuženog Kralja, prema dijagnozi, traje od kraja decembra 1934. godine, pa do početka februara 1935. Ta psihoza nije postojala za vreme atentata. Međutim, za vreme pregleda utvrdio sam simptome izvesne mentalne labilnosti, za koje se moće reći da su uzrok izvesne umanjene odgovornosti optuženog".

Dr Cenil je poslednji svedočio: "Kod optuženog Kralja postoje simptomi koji ulaze u okvir onog što se naziva poremećaj emotivnosti i neuravnoteženosti u reakcijama, ali ne i mentalna neuravnoteženost. Odgovornost optuženog, s medicinske tačke gledišta, može biti nešto umanjena".

POPODNEVNA sednica trećeg dana suđenja, 7. februara 1936. godine, počela je čitanjem iskaza generala Žorža, koji je u atentatu teško ranjen. "Automobil koji nam je dodeljen", stojalo je u iskazu, "bio je marke `delaž`, prilično star, sa otvorenim pokretnim krovom i stepenikom za ulaženje u automobil. U momentu atentata kretao se prvom brzinom, pa je njegov motor, kao kod svih starih automobila, pravio prilično veliku buku. To je olakšalo posao atentatoru. Sve se to desilo iznenada. Ja sam pogođen u predelu grudnog koša, u obe nadlaktice i u predelu stomaka. Najopasnija je bila rana u predelu grudnog koša". Odbrana nije imala pitanja, a optuženi su izjavili da ne znaju ništa jer nisu bili prisutni kada je atentat izvršen.

Sledeći svedok bio je pukovnik Piole, koji je izjavio: "Bio sam određen za desnog pratioca. Jahao sam po naređenju tako da mi je glava konja bila u visini haube, kako bi okupljena masa mogla bolje da vidi kralja Aleksandra. U trenutku izvršenja atentata morao sam da okrenem konja i tek onda udarcem sablje ranim atentatora". Dali su iskaze i dva policajca koja su održavala red na mestu atentata. Prema njihovom iskazu automobil se kretao po protokolu, na samo metar i po od trotoara. Krijući se u masi atentator je odjednom izašao, i niko nije pokušao da ga zaustavi. Očevidno je bilo da niko nije shvatio što se događa sve dok se nisu čuli pucnji ubice. Kada je pukovnik Piole sabljom oborio atentatora ispalili su mu metke u glavu, rekli su policajci pred sudom. 

Zatim je svedočio M. Simonović, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Jugoslavije. Simonović je, na početku govorio o istorijatu osnivanja ustaške organizacije, bekstvu Ante Pavelića i Gustava Perčeca iz zemlje, o ubistvu Tonija Šlegela, direktora lista "Zagrebačke novosti", o tome kako je Perčec organizovao terorističko-diverzantski logor u Janka Pusti i o tome kako su Pospišil i Kerin bili instruktori za obuku u rukovanju oružjem i eksplozivom.

OPTUŽBE SRBA
POSPEŠIL je izjavio da Simonović izmišlja i laže, da se u logoru Janka Pusta samo obrađivala zemlja, a ne nekakva obuka za terorističke akcije. Optužio je Srbe da na sve načine pokušavaju da parališu katoličku veru i da su zbog toga stvorili veru koja nije ni hrišćanska ni jevrejska. Nastojao je da prikaže hrvatski narod kao bedem hrišćanstva protiv turske invazije, a sebe kao ustašu i hrvatskog vojnika koji se bori za nezavisnost svoje zemlje, koji se bezuslovno stavlja u službu i potčinjava svim ustaškim propisima u granicama ustaške organizacije.   

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (16)

Desna ruka ubice

SENT-OBEN, advokat odbrane je, istakao da Simonović ne predstavlja francusku vlast i zato zahteva od suda da utvrdi u kojem svojstvu je saslušavao Kralja u Melunu, a Pospišila i Rajića u Anemsu. Replicirao mu je javni tužilac Rol navodeći da su sve žalbe optuženih, pa i ova koja se odnosi na saslušanje optuženih od Simonovića, došle pred Kasacioni sud Francuske i da ih je on odbacio, jer je utvrdio da je postupak bio ispravan i zakonit. Advokat odbrane je, uprkos tvrdnji javnog tužioca, nastojao da na svaki način ospori kredibilitet Simonovića kao svedoka. Istakao je da, iako postoji odluka Kasacionog suda, svedočenje Simonovića mora da se odbaci, jer je on bio samo prevodilac u policiji, pa samim tim ne može da bude svedok optužbe na glavnom pretresu. Tvrdio je da se Simonovićevo svedočenje zasniva na brošuri Jelke Pogorelec, ljubavnice Gustava Perčeca, koju je ona dostavila srpskoj službi bezbednosti i da sva Simonovićeva saznanja potiču od nje. To je, tvrdio je on, svedočenje iz druge ruke i kao takvo mora se odbaciti.
Sud ne samo da nije odbacio Simonovićevo svedočenje, nego mu se, na početku četvrtog dana suđenja, predsednik suda Loazon, zahvalio na korektnom iznošenju činjenica, na šta je odbrana odmah stavila prigovor. Advokat odbrane je rekao da je nemoralno da jedan visoki funkcioner policije strane države, bez obzira na njegova ovlašćenja, bude istovremeno i prevodilac i svedok optužbe na glavnom pretresu.
U DALJEM procesu, po nalogu suda, i grafolozi su dali svoje ekspertsko mišljenje o potpisima optuženih u knjizi gostiju u hotelima u Parizu, Lozani, Avinjonu, Marselju, Eks an Provansu i drugim gradovima gde su boravili. Iskazi grafologa su nedvosmisleno potvrdili da je reč o istim rukopisima i potpisima kakve su imali optuženi teroristi, kao i drugi koji su sa njima pripremali atentat. Potvrdili su da se najviše ponavljao Kvaternikov potpis i da je on bio prisutan skoro na svim mestima gde su bili atentatori. Potvrđeno je, takođe, da se njegov potpis nalazi na računima za nabavku oružja, koje je kupljeno kod jednog oružara u Veneciji, i odela koja su atentatori kupili u prodavnici "La Bel Žardinijer", na trgu Kliši u Parizu.
Optuženi su nastojali da pobiju navode grafologa. Tako je Kralj tvrdio da nije bio u hotelu u Eks an Provansu i da tamo nije njegov potpis. Nastojao je na svaki način, da uveri sud da nije bio ni u Eksu ni u Marselju i da nije učestvovao u atentatu. Međutim, sva njegova nastojanja su pala u vodu nakon izjave vlasnice hotela u Eksu, koju je sud ponovo pozvao da svedoči.
Marija Ober, vlasnica hotela "Modern" u Eksu je ponovo potvrdila da je Kralj neposredno pre atentata sa ubicom Kerinom došao u njen hotel. Ona je izjavila:
"U nedelju 7. oktobra, oko osam časova uveče, došao je jedan mlađi čovek koji je pristojno govorio francuski. Uzeo je sobu pod imenom Egon Kramer, biznismen iz Praga, a onda rezervisao i jednu dvokrevetnu sobu, odmah do svoje. Osobe koje su došle prijavile su se kao Keleman i Malni. Sutradan su sva trojica napustila hotel, a uveče su se vratili samo Keleman i Malni, dok se Kramer više nije vratio u hotel. Ova dvojica su večerala u restoranu hotela i pošla na spavanje.
Na sam dan atentata 9. oktobra, Keleman i Malni su popili po nekoliko žestokih pića, nazdravljajući konjakom, pre doručka. Napustili su hotel oko 12.45 časova, pošto su platili račune za svu trojicu. Oni su, takođe, unapred platili drugu sobu. Iste večeri, Malni se vratio sam u hotel, oko 18.30 časova. Zadržao se u restoranu, gde je prisutnom osoblju stavio do znanja da čeka svog prijatelja, a onda je napustio hotel oko 19.00 časova i više ga nismo videli."
KAKO je već ranije utvrđeno da se iza imena Kramer, Malni i Keleman kriju Kvaternik, Kralj i ubica Kerin, sada je bilo jasno i sudu, a i samom Kralju, da se ne može osporiti njegovo prisustvo u Eksu i Marselju u vreme atentata. Potvrđeno je, dakle, da je Mijo Kralj direktno učestvovao u atentatu, kao glavni pomagač ubici Kerinu.
Petog dana suđenja, kako je to utvrđeno francuskim pravosudnim zakonom, završnu reč je uzeo državni tužilac Rol. U svom izlaganju, koje je trajalo punih šest časova državni tužilac je iscrpno govorio i dokazivao krivicu optuženih po sva četiri krivična dela: pokušaj atentata, saučesništvo u ubistvu kralja Aleksandra, ministra Bartua i troje građana, posedovanje lažnih isprava i pripadništo ilegalnoj terorističkoj organizaciji.
Tužilac je najpre izvršio rekonstrukciju čitavog puta zaverenika do Francuske, posebno se zadržavajući na njihovom dolasku u Eks an Provans. Doputovali su, po Kvaternikovom uputstvu, iz Budimpešte i Bolonje, preko Ciriha, u Lozanu, krajem septembra i odseli u hotelu "Palmijer". Iz Lozene su, prema rečima tužioca, nastavili za Pariz, preko Evijana i Tonona, a zatim su otišli u Fontenblo, pošto su uzeli stan u La Bel Žardinijer.
Kvaternik je prvo odveo Pospišila i Rajića u Versaj, gde je kralj Aleksandar trebalo da doputuje 11. oktobra. Ispitali su sve lokacije za mogujće izvršenje atentata, u slučaju da ne uspe pokušaj u Marselju. Veličko Kerin i Mijo Kralj, sa falsifikovanim pasošima na imena Keleman i Malni, napustili su Fontenblo i otišli za Avinjon i Eks an Provans. Tamo su stigli zajedno sa Kvaternikom, koji je imao pasoš na ime Egon Kramer, u nedelju, uveče, 7. oktobra. Odseli su u hotelu "Modern".

PLAVA DAMA
U SUBOTU, 6. oktobra, nastavio je tužilac svoje izlaganje, stigla je u Avinjon plavokosa žena privlačnog izgleda, stara oko 25-28 godina, i odsela u hotelu "Regina", oko osam časova uveče. Uzela je dve sobe i rekla da će njen muž doputovati nešto kasnije. Prijavila se pod imenom Marija Vudračec iz Trsta. Navela je da je upravo doputovala iz Pariza, a od prtljaga je imala dva kofera od žute kože. Izašla je iz hotela i odmah pošto se prijavila i posle jednog sata se vratila u pratnji jednog čoveka kojeg je predstavila kao svog muža Petra.
Sledećeg dana, pomenuta dama, koju ću od sada zvati Plava Dama, naglasio je tužilac, autobusom je sa svojim mužem otišla u Eks gde su se sastali sa Kramerom. Oko sedam časova uveče Kramer je uzeo taksi i pri tom vozaču dao adresu jednog hotela na Kur Mirabo i hotela "Modern" u blizini železničke stanice. Zaustavio je taksi tokom vožnje da bi uzeo Plavu Damu koja ga je čekala na ulici, ali sada sa četiri kofera. Plavu Damu je ostavio u hotelu na Kur Mirabo, a sam je otišao u "Modern".   

Odlični tekstovi!

ATENTAT U MARSELjU 1934. (17)

Milost od - porote!

DAN uoči atentata svih pet osoba: Kramer, Keleman, Malni, Petar i Plava Dama otišli su u Marselj kako bi izabrali lokaciju za izvršenje zlodela i da bi se temeljno dogovorili o svemu. Istog tog ponedeljka, pošto je pripremio svoje ljude, Kramer je oko 10 časova uveče uzeo taksi i u 11.15 časova stigao na železničku stanicu u Avinjonu, ukrcao se na voz i otputovao za Torino.

Ujutro 9. oktobra, Plava Dama i Petar predali su oružje atentatorima. Svako je dobio po jedan automatski pištolj, marke "mauzer" i "valter" i po dve bombe. Potom su Petar i Plava Dama platili hotelske račune, autobusom otišli za Avinjon, gde su se ukrcrli na voz koji je išao za Italiju ili Švajcarsku, nije pouzdano ustanovljeno.

U daljem izlaganju, državni tužilac Rol je detaljno opisao sve što se događalo za vreme atentata i posle njega: hapšenje atentatora. Konstatovao je da je od devet atentatora Keleman, zapravo Veličko Kerin, umro posle izvršenog zločina, Pospišil, Rajić i Kralj su uhapšen, dok je Kramer uspeo da pobegne, mada mu je ime bilo poznato, Eugen Kvaternik. Ostaju dve osobe: čovek kojeg su zvali Petar i Plava Dama čiji identitet, priznajem, nismo uspeli da ustanovimo. Plava Dama i Petar, koji se stalno nalazio u njenoj pratnji, ostali su velika misterija.

POŠTO je precizno obelodanio učesnike, mehanizam zavere i atentata, državni tužilac Rol je zaključio da je atentat izvršen sa predumišljajem i uz sticaj više krivičnih dela, što predstavlja otežavajuću okolnost po optužene. Izlaganje je završio, kako navodi Slobodan Jovanović, tada dopisnik "Pravde", koji je izveštavao sa ovog proceas, gotovo potresnim rečima:

"Izgleda da se posle ovog jadnog događaja treba svega bojati. Treba strahovati od nasilja, razaranja, anarhije. U budućnosti neće više biti društva ni civilizacije koji će biti bezbedni. Naglo se vraćamo unazad u vreme kada su varvarske horde nametale nasilje i terorisale mirno stanovništvo."

Državni tužilac Rol zatražio je smrtnu kaznu za optužene.

Advokat odbrane Sent Oben svoju završnu reč koja je trajala čitavo pre podne nastojao da trojicu optuženih predstavi kao rodoljube koji se bore protiv tlačenja njihove domovine Hrvatske od Kraljevine Jugoslavije i zaključio da se "jedan čin ne može prosuđivati po užasima koje stvara, već po ciljevima koje su njegovi počinioci imali na umu. Ovi ljudi, bez obzira na to da li to hoćemo da priznamo ili ne, nisu oduzeli ničiji život, a čak i da jesu, oni su u tome bili samo slepa oruđa".

Sent Oben se, u jednom trenutku, obratio i optuženima, rekavši: "Dobro se zna da vi niste zločinci. Danas se zna da ste sa razlogom planuli gnevom, da ste bili ogorčeni onim što se događalo u vašoj zemlji. Ustaše, čiji je pokret proistekao iz diktature kralja Aleksandra, heroji su mučeničke Hrvatske. Da, mučeničke!", potvrdio je Oben. On je dalje govorio o navodnim masakrima žena i dece katoličke veroispovesti od vlasti iz Beograda, a onda je, obraćajući se sudijama i poroti, rekao: "U ime tih mučenika, u ime jednog razapetog naroda tražim od vas pravičnu presudu, presudu večne Francuske".
PO završenom dokaznom postupku i završne reči tužioca odbrane, predsednik suda Loazon se obratio poroti, kako bi, prema francuskom zakonu, utvrdio da li porota smatra da su optuženi krivi i da li u krivici postoje olakšavajuće okolnosti. Ukoliko na sva postavljena pitanja porota odgovori sa "da", sud, u skladu sa odredbama krivičnog zakona Francuske, izriče maksimalnu kaznu - smrt giljotinom. U suprotnom, ako porota smatra da postoje olakšavajuće okolnosti, u skladu sa njima sud odmerava visinu i vrstu kazne.

Predsednik suda je poroti postavio 32 pitanja na koje je ona na 29 odgovorila sa "da", a na tri sa "ne", što je značilo da porota smatra da postoje olakšavajuće okolnosti. Sada je svima u sudnici bilo jasno da optuženi ne mogu biti osuđeni na najstrožu kaznu - smrtnu. U ovakvim okolnostima, državni tužilac je mogao jedino da traži da se optuženi osude sledećom najvećom kaznom - doživotnom robijom, što je on i učinio. Ovo je značilo pobedu odbrane. Lica advokata blistala su od zadovoljstva, izbegnuta je smrtna kazna i glave njihovih branjenika su spasene.

Optužene Pospišila, Kralja i Rajića sud je proglasio krivim, jer su "voljno učestvovali u dogovoru koji je imao za cilj vršenje zločina protiv lica i imovine, svesno pomagali i asistirali izvršiocima krivičnih dela postupcima koji su pripremili ili olakšali izvršenje sledećih krivičnih dela: ubistvo kralja Aleksandra, ubistvo Luja Bartua, pokušaj ubistva generala Žorža, a Mijo Kralj i za pokušaj ubistva policajca Gala, i sva trojica jer su se služili lažnim pasošima.

Porotni sud departman Buš d`Ron u saglanosti sa porotom, imajući u vidu olakšavajuće okolnosti, osudio je Kralja, Pospišila i Rajića na kazanu doživotne robije sa teškim radom. Posle izricanja presude, Pospišil je ustao i sa uzvišenošću rimskog tribuna počeo fanatično da viče: "Dole ubice... Živeo Ante Pavelić... Živela Hrvatska", posle čega je odstranjen iz sudnice.

PATETIČNI BONELI
MLAĐI kolega koji je Sent Obenu pomagao u procesu odbrane optuženih ustaša advokat Boneli u svom izlaganju je uputio patetični apel poroti, apel koji bi se danas mogao tumačiti kao neka vrsta predskazanja:

"Setite se koliko su česte neočekivane promene u tokovima istorije" rekao je uzbuđeno, podignutog kažiprsta. Nastavio je dalje Boneli svoju odbranu, rekavši: "Ovi ljudi, koji su svojim običajima i tradicijama toliko udaljeni od nas, ljudi koje možemo da razumemo samo kroz reči prevodioca, nisu ubice, oni su borci čiji je cilj bio oslobođenje od inostranog jarma i za stvaranje slobodne i nezavisne države." Svoju odbranu je završio rečima svog prethodnika, advokata Sent Obena: "Ne treba zaboraviti da se istorija piše krvlju."   

 ATENTAT U MARSELjU 1934. (18)

Duče štiti Pavelića

U TOKU suđenja dokazano je da je kralja Aleksandra i ministra Bertua ubio Veličko Kerin Dimitrov, rođen 19. oktobra 1897. godine, u selu Kamenice u Bugarskoj. Član je VMRO i jedan od njenih najodanijih članova, koji je imao više lažnih imana pod kojima je delovao. Pod imenom Veličko Dimitrov Vladimirov osuđen je, u odsustvu, na smrt 7. septembra 1928. godine zbog ubistva komunističkog poslanika Dime Hadži Dimova. Presudu je doneo okružni sud u Sofiji. Isti sud ga je 5. januara 1932. godine, osudio na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva Nauma Tomglevskog, člana VMRO, ali sada pod imenom Vladimir Gergijev Černozemski.
Kada je amnestiran krajem 1932. godine, došao je u Sofiju gde je živeo u Kozlodujskoj ulici broj 75. Bio je blizak saradnih Vanča Mihajlova, a jedno vreme i njegov šofer. Na preporuku Mihajlova, Pavelić ga je najpre angažovao kao instruktora za obuku terorista u Janka Pusti, a potom i za ubistvo kralja Aleksandra. U zapisniku sa suđenja, dalje je zapisano:
"Smrtno ranjen sa više hitaca i udarcima sablje po glavi, ubica Kerin je, ne izgovorivši nijednu reč, umro u kancelariji marseljske Službe bezbednosti, oko 20 časova. Ustanovljeno je da je ubica bio naoružan sa dva pištolja: `mauzer` i `valter` sa jedinačnom i rafalnom paljbom i bombama, jedna vrsta ručne granate čiji se tip nije koristio u Francuskoj, za koje je utvrđeno da su kupljeni kod jednog oružara u Veneciji. Neposredno pred atentat, Kerin je posedovao pasoš koji je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu, na ime Petrusa Kelemana, trgovca rođenog u Zagrebu 20. januara 1899. godine, čehoslovačkog državljanina, stalno nastanjenog u Pragu. Pasoš je pri prelasku jugoslovenske granice žigosan 26. septembra 1934. godine. Ostale stranice su bile ispunjene mnogim austrijskim i švajcarskim tranzitnim vizama. Utisnuta je i jedna francuska ulazna viza sa datumom od 28. septembra 1934. godine. Nikakve druge isprave nisu nađene..."
TOKOM istrage nepobitno je utvrđena umešanost u atentat Ante Pavelića, Eugena Kvaternika i Ivana Perčevića, koji su delovali u pozadini, kao organizatori zavere. Stoga, francuska služba bezbednosti naređuje hapšenje Pavelića, Kvaternika, Perčevića i dve osobe poznate kao Plava Dama i Petar, kao i sve one za koje je utvrđeno da imaju veze sa atentatom.
Italijanska policija je uhapsila Antu Pavelića i Eugena Kvaternika u Torinu, ali ih je brzo pustila na slobodu. Italijanski organi vlasti su uskraćivali svaku saradnju, a policija je tvrdila da se istraga protiv Pavelića i Kvaternika sprovodi uredno. Musolini je obavestio francusku vladu da će se on lično postarati da svaki krivac koji se nalazi u Italiji bude kažnjen. U stvarnosti, naravno, ni u snu mu nije padalo na pamet da učini tako nešto. To je potvrdio kada je, na zahtev francuske vlade, odbio da isporuči Pavelića i Kvaternika francuskim vlastima, 28. novembra 1934. godine.
"Austrijske vlasti su uhapsile Ivana Perčevića", ali piše Vladeta Milićević: "Ja i moj kolega Rože Bartel naišli smo, moglo bi se reći, na srdačno odbijanje, koje je odmah očigledno pokazivalo da austrijski organi vlasti nemaju nameru da isporuče fon Perčevića... U to vreme, odnosi između Rima i Beča su bili izvanredni. Moguće da je upravo italijanski uticaj bio spasonosan za fon Perčevića, kojeg nisu nikad isporučili".
Stjepan Perić, kojeg je Pavelić poslao u Belgiju kako bi pomogao teroristima u njihovim putovanjima u Pariz i London, uhapšen je u Liježu i predat jugoslovenskim vlastima. Mađarske vlasti su uhapsile Vjekoslava Servacija, koji je preuzeo komandu nad Janka Pustom, kao i još nekoliko Pavelićevih sledbenika.
ENGLEZI su proterali iz zemlje dr Andriju Artukovića, koji je doputovao u London sa mađarskim pasošem. NJega je Pavelić poslao da u slučaju neuspeha atentata u Marselju i Versaju, organizuje ubistvo kralja prilikom njegove posete sinu koji je bio na školovanju u Engleskoj, koja je bila predviđena nakon posete Parizu. Francuske vlasti su ga potom izručile jugoslovenskim vlastima.
Sud u Eksu je doneo posebnu presudu optuženima kojima se sudilo u odsustvu: "Kvaternik Eugen, 25 godina, rođen 29. marta 1910. u Zagrebu; Pavelić Ante, 46 godina, rođen 14. jula 1899. u Bradini, Jugoslavija; Perčević Ivan, 54. godine, rođen 21. maja 1881. u Beču, proglašavaju se krivim da su 1934. godine učestvovali u stvaranju sporazuma sa ciljem da se izvrše zločini protiv lica i imovine". Krivi su, kaže se dalje u presudi, jer su tokom deset godina, a naročito 1934. godine, kako u Francuskoj, tako i u drugim zemljama, organizovali i podsticali izvršioce zločina da ubiju kralja Aleksandra, ministra Luja Bartua, za pokušaj ubistva generala Žorža i pokušaj ubistva policajca Gala. Ustanovljeno je da su to "postigli zloupotrebom sopstvenog autoriteta, mahinacijama, prevarama, obećanjima, pretnjama..."
Na osnovu dokazanog, sud u Eksu "osuđuje u otsustvu: Kvaternika Eugena, Pavelić Antu i Perčević Ivana na kaznu smrti i zaplenu njihove imovine u korist države".
Plava Dama i njen pratilac Petar, o kojima se toliko govorilo kao misterioznom bračnom paru, pouzdano nije utrđeno ko su i nije se utvrdilo kako su se zvali, pa nisu mogli biti osuđeni.
Smrtna kazna nad Kvaternikom, Pavelićem i Perčevićem nije izvršena, jer nisu nikad bili predati pravosudnim organima koji su tu presudu doneli.

SMRT POGLAVNIKA
ANTE Pavelić, organizator ubistva i duša zavere, je 1945. godine uspeo da pređe jugoslovensko-italijansku granicu. Jedno vreme se krio u katoličkom samostanu, na granici Italije i Švajcarske, a onda se prabacio u Argentinu, odakle je došao u Španiju, gde je naprasno umro, 28. decembra 1959. godine, u jednom katoličkom samostanu u Madridu.
Eugen Dido Kvaternik je posle osnivanja NDH postao šef Ustaške nadzorne službe, tj. tajne policije. On je, zajedno sa svojim ocem Slavkom Kvaternikom, vojskovođom domobranske vojske, spremao zaveru protiv Ante Pavelića. Dido Kvaternik je, nakon neuspele zavere, pobegao u Slovačku, pa u Mađarsku i tu ostao izvesno vreme, a onda se prebacio u Argentinu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene.