A da zaklucam pilot? Mozda bi i to trebalo .....

Ha ha ha ha salim se ....svaka mu cast kad je stvarno on kucao ...

oвдје ко да има више поезије али ће у неколико наредних текстова бити више о науци.
Наста вак прошлог поста:



Другог дана учинио сам посету министру просвете Андри Митровићу. Од њега смо отишли у аудијенцију код краља Александра.
Краљ Србије ме је примио веома срдачно. Његово Величанство се интересовало за мој рад и спремно је да ми у томе пружи помоћ уколико ми је потребна.
Захвалио сам му:
-Ваше Величанство, најрадије бих дишао да овде даље наставим своја истраћживања, али то, нажалост, није могуће. Србија се бори са великим тешкоћама.
Још бих само ја требало да вам се попнем на грбачу.Мени је пуно срце што се мор рад овде прати и признаје, јер себе не одвајам од свога народа иако сам физички од њега далеко.

После свечаног ручка у >>Империјалу<< посетио сам Велику школу, српски универзитет, где ме је поздравио ректор Коста Алковић са професорима и одушељеном великошколском омладионм.
Ово што ми се овде дешава није уживање у слави. То је моје и њихово, заједничко родољубље.

Увече је био банкет у Смутековцу. Ту ме је поново поздравио Алковић. Вио сам веома узбушен свим ти збивањима.
-Слободно и без икаква претеривања могу рећи да никада нисам био задовољнији, нити сам икада осећао овакву сласт успеха, као што осећам овде, у средини вашој и уз ваше признање, мила браћо моја.
У свим ти тренутцима успеха и неуспеха, базда ме је крепила нада да ће мој рад бити од користи за Српство, за мили народ у коме сам рођен... Ја осећам много више него што могу да кажем... мој је живот био непрестано треперење  између агоније неуспеха и блаженства успеха. У мени има нешто што може бити обмана, као што чешће бива код младих одушвељених људи,
али ако будем сретан да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао ће ми бити да је то дело једног Србина. Живело Српство!
После мог поздрава, устао је највећи српски песник, седа старина - Змај и изговори поздравну песму коју сам одмах запамтио, га бих је као круну овдашњег боравка понео са собом у далеку Америку:

Не знам шта је, је л суштина
Ил то чини само мисо
Чим смо чули: долази нам
Одмах си нас електрисо

Нашто жице проводнице!
Електрика јури широм,
Баздухом ће бити споја
(После можда и епиром).

Стоји стабло, стоји Српство
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
Па одлете у даљину.

Ти нам ,Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију
Да ти умље колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполински мисли роје,
Тебе враћа не одоље
Да пољубиш стабло своје,

Љуби стабло, дојчине му
Сисни дојку, сине врли,
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ се српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником

Но ти мораш опет натраг
Састанак нам кратко траја
Ал топтоту носи собом
братинскога загрљаја

Остварена ј мисо твоја
Мисо дивна и голема,
Међу нама биће везе
А даљине нема, нема

Разумеће листак свежи
Сваку жилу својег стабла,
Спајаће нас електрика
(електрика наших срца)
И без жице ибез кабла.

Осећао сам да стари песник ово није испевао сам мени, већ науци, знању, уму, новом дугу који се и овде разбудио.
Онако узбушен, пришао сам му, и пре него што се песник снашао, обасух му руке пољупцима, захваљујући му на тај начин за сву ону дивну поезију коју је испевао,
за оно што ће вековим говорити о нашем народу и његовом духу.

У току разговора рекох му да сам ја тамо, у Америци, и скромни амбасадор наше поезије и нашег духа. И споменух Џонсона, који је уз моју помоћ превео неколико његових и наших народних песама.
Његова поезија толико му се допала, да је свој песнички псеудоним Лука узео према његовом Луки Филипову. Стари песник је на то одговорио како не би требало да се у томе претера; са превошђењем
на друге језике мора се бити опрезан и преводити само оно што је најбоље и где је највише нашег духа.

Пили смо добро црно вино из краљевог подрума, а ја сам и без вина био опијен.
Великошколци су желели да им кажем како стварам. Иде ли тако лако и триумфално како изгледа онима који пред собом имају само успело дело.
-Наравно да није тако - рекао сам им. - Човек се маша за хиљаду добрих само једно остварива. Бивало је доба кад сам био сиротан, кад ме је големих напора стајало да набавим најпотребније ствари нужне за оглед. Тако сам једва некако набавио лампу и потребно жељезо да бих конструисао једно машину, где је требало да загрејем једну полугу да настане кретање. Била је ноћ. Све сам пропремио и сад је требало да извршим пробу, с интуицијом да сам коначно пред изумом. С уздрхталом руком узео сам лампу и примакао је жељезној полузи.
За мало и справа се почела кретати. Успех, срећа, блаженство! Осећао сам да сам у рају. После вишегодишњих трагања и неуспелих решења, најзад се покренуло!.. Никада нисам био толико богат као Едисон да бих своје замисли могао да проверавам практично, да купујем силне справе и материјал на пуке експерименте. Све радим у глави, зам зврчи, креће се или не креће, и тек кад је све решено у мојој имагинацији - машим се рада на справи...
Дуго су пљескали тим мојим речима.

Отишао сам из Београда очију Пуних суза. Обећао сам да ћу доћи идуће године.



Повратак у Америку, раду.
Роберт и Кетрин са децом веома су се обрадовали. На свечану вечеру је дошао и Твен. Одбио сам да ми се приређује званични свечани повратак, али пријатељима нисам могао ускратити задовољство поновног сусрета.

Отворио сам краљевска вина која сам понео из Србије.
Кад смо их наточили, Твен је рекао:
-Ник, ово не расте на земљи ма каква била и ма како значајан био тај српски краљ. Ти си успут морао свратити на Олимп, код Зевса, тамо си то здипио.
И Кетрин, која не пије вино, насула је чашу и попила је на искап, чему су се сви зачудили.
-Попила сам јер је из ваше земље. После се није осећала добро. Рекох:
-Тим вином се напијао наш национални јунак Марко Краљевић, али и он је пио умерено. Пола он, а другу половину је давао своме коњу Шарцу. А када би се која Српкиња усудила да га куша, сместа би побацила ако би била у другом стању.
На ту моју шалу Твен рече:
-Е па господо, први пут сам срећан што нисам жена, јер сам попио толико да бих побацио четворке.
После вечере морао сам поћи с њим јер се био добро нашишао. Славни писац имао је потребу да ми тепа кад се напије говорећи ми увек исту опомену:
-Овнићу, овнићу, идеш рошчићима на цели свет, расо непокорива... Чувај се, овнићу, овде ће ти их одбити и још приде утуцаће ти јајца. Чувај се, овнићу. Биће ми жао ако те удесе.
Како сам и ја имао главу пуну Србије, грлили смо се успут као рођена браћа.

ЏОН О НИЛ: Тесла је до крајности пажљив у погледу одевања. Зна како треба да се одева добро, и тако и ради. Рекао је једној својој секретарици да је он најбоље одевен човек у Петој авенији и да намерава да и даље то остане. Он то не ради из личне сујете. Уредност и претерано пробирање у одевању у складу су са свима осталим особинама његове личности. Не располаже великом
гардеробоми не носи накит. Добро одело лепо пристаје његовом господском држању.
Запазио је, међутим, да у погледу одевања свет цени човека по његовој сопственој оцени коју испољава својом појавом, и да му то често олакшава пут којим стиже до циља помоћу ситних услуга које се не указују мање привлачним особама.

Нарочито полаже а добар крој капута. Али има шта да обуче, има изглед тихе отмености. Једина врста шешира који носи је црн мек шешир. Носи палицу, и обично, сиве рукавице од јеленске коже.

Тесла плаћа два и по долара за пар рукавица, носи их недељу дана, а онда их баца иако изгледају нове као када су купљене у радњи. Редовно носи исту врсту кравате на везивање. Шара је од споредног значаја, али боје су увек ограничене на комбинацију црвеног и црног. Сваке недељер купује нову кравату, по цени од јеног долара.

Увек носи само беле свилене кошуље. Као и код других предмета рубља, његови иницијали увек су извезени на левој страни груди. Марамице купује у великом броју, јер их никада не шаље на прање. Када их једном употреби, баца их. Воли добар квалитет белог рубља, и купује најбољу марку. Ни оковратнике не даје на прање. Ни један не носи два пута.
Увек носи дубоке ципеле >>на шнирање<<, сем у свечаним приликама. Тражи дугачку уску ципелу и захтева да калуп буде такав да јој је врх зубаст. Ципеле су му ван сваке сумње рашене по поруџбини, јер допиру до половине листова, а такве се не могу наћи у радњама готове обуће. Његова бисина вероватно захтева тај јачи ослонац на глежњеве.

Обичај да само једном употреби мараме и оковратнике, важи и за убрусе.
Има фобију од заразних клица. Захтева да нико не употребљава сто у трпезарији хотела за којим он седи. За сваки обед захтева чист чаршав. Исто тако захтева да с леве стране стола ставе два туцета чистих сервијета. Када коју сребрну чинију или суд донесу - а тражи да се топлотом стерилизујепре него што се изнесу из кухиње - узима један по један умећући сервијету избеђшу руке и суда
а онда, другом руком обрише суд. Онда обе сервијете баци на под. Чак и за најобичнији обед, он се послужи свим сервијетама. Нарочито се грози мува. Ако би мува пала на његов сто, то је довољан разлог да се све са стола уклони и да се с обедом почне изнова.

Ранијих година он је за ручак узимао лепо ,дебело парче печене говедине, најрадије меку печеницу, и није било необично да поједе и по два или три парчета за један обед. Доцније је заволео јагњетину, и сада поручује печена јагњећа леђа. Пошто су она увек довољно велика да засите више лица, то он по правилу једе само средњи део меке слабине. Ролат од исечене сасвим младе јагњетине је још јено његово омиљено јело. Воли и младе пилиће пуњене орасима, али од живине највише воли печену патку, и захтева да се пече покривена пареним целоровим стабљикама. Обај начин спремања патке је његов изум За њега је она често главна тачка вечере којом жели
да почасти своје пријеатеље. Том приликом сам одлази у кухињу да надгледа њено спремање. Тако спремљена патка врло је укусна. Од патке једе само месо с обе стране кобилице.

Примећујем да у последње време све више избегава месо. Замењује га рибом, увек куваном, а говори ми ових дана да ће прећи на вегетаријанску исхрану, на млеко као главни део оброка.

Док је био млађи, пио је много кафе, а када је постепено осетио да му она шкоди, било му је тешко да се од ње одвикне. Када се најзад решио да је више не пије, остао је при тој својој доброј одлуци, али је признао да му је жеља за њом остала. Једно време борио се претив те жеље на тај начин што је за сваки обед поручивао лонче обиљене кафе и сипао из њега једну ољицу, да би осетио арому.
Требало је да прође десет година па да му арома кафе толико додија да је престао да порусује да му је доносе. Чај и какао сматра исто тако шкодљивим.

У раној младости је био страстан пушач , и већином је пушио цигарете; када је био у двадесетој години, једно од његових сестара била је, изгледа, тешко болесна, и казала му је да ће покушати да оздрави ако он престане да пуши. Одмах је то урадио. Она је оздравила, ал Тесла никада више није запалио цигарету.

Тесла пије виски, јер га сматра брло корисним извором енергије и драгоценим средством за продужење живота. Сматра да многи његов и преци дугују ракији што су тако дуго живели.Говори да ће му виски омогућити да доживи сто и педесету годину. (Тесла је убијен, показаћу вам у будућим текстовима)

Никаква надражајна средства нису потребна да подстакну мисао, често казује Тесла. Сматра да је чила штења боља помоћ за прибирање мисли. Док шета, изгледа као да то боља чини у сну. Чак и када прође сасвим близу поред некога кога врло добро пазнаје, он га не позна, иако изгледа да га гледа право у очи. Његове мисли обично су миљама удаљене од места на коме се налази.

Без одела Тела тежи 142 фунте, и та тежина, сем у току кратких периода боловања, једва се разликује за фунту или две у дугом временском периоду.
У току многих година једина Теслина слабост је масажа главе. Берберницу посећује три пута недељно и захтева од берберина да му главу трља по пола сата. Тражи да му берберин стави чист пешкир на столицу, али , за чудо, ни мало не замера што берберин користи општи чанак и четкицу за сапуањање. Увек тврди да ноћу не спава више од два сата. Одлази на починак у пет сати ујутру, ж
а већ устаје у десет пре подне, пошто би одспавао два сата, а три би му била превише. Једном у години, признао ми је, спава пет сати, услед чега прикупи огромну залиху енергије. Никад не престаје да ради, па чак ни онда када спава. Смеје се Едисоновом тврђењу да ноћу спава само четири сата. Едисон има навику, казао ми је, да седи у лабораторији и да одрема по три сата, отприлике два пута дневно. Могућно је да и Тесла, исто тако, дозволи себи мало сна, можда и не знајући за то. Хотелско особље прича да је сасвим обична ствар видети Теслу како сатима стоји занесен у својој соби, толико несвестан своје околине, да они могу да раде по његовој соби, а да он, очевидно, не примећује њихово присуство.

Тесла увек има посебну просторију за прање руку којом се, сем њега, нико не служи.Пере руке због најмањег повода. Кад год то уради, захтева од своје секретарице да му дода чист пешкир.
Иде у крајности да би избегао руковање. Обично руке метне на леђа чим види да му прилази неко ко намерава да се с њим рукује, што често доводи до незгодних ситуација. Ако посетилац случајно уграби прилику када он није опрезан и рукује се с њим, толико је узнемирен да не може да саслуша све оно ради чега је посетилац дошао, а често га и испрати пре него што овај све каже, па одмах отрчи до умиваоника да добро опере руке.
Радници који пред њим једу с прљавим рукама, изазивају његово гађење.

И бисер представља једну његову фобију. Ако би нека гошћа на вечери на коју би био позван носила бисер, он не би могао да једе. Уопште, глатке округле површине су му одвратне; чак му је требало много времена да навикне да подноси билијарске лопте.
Тесла никада није знао за главобољу. И поред неколико случајева тешког обољења, није се никада подвргао лекарској нези од како је постао свој човек.

Његов страх од бацила моће се објанити двема озбиљним болестима у младости, од којих је једва остао жив.

Тесла је свестан ових својих духовних особености; он зна за њих и за она трења која оне изазивају у његовом свакодневном животу. Али оне су његов саставни део, и не може да их се ослободи колико ни своје десне руке. Оне су вероватно последица усамљеничког живота или, један од узрока тога живота.

Теслин дух је стално под неким експлозивним притиском. Лавина идеја стално се отима да крене. Изгледа као да не може да иде у корак са бујицом својих мисли. Никада нема довољно могућности да своја постигнућа изравна са плановима. И да има читаву војску извежбаних помоћниока, опет би био недовољно опремљен. Стога сви око њега стално имају осећање >>падања с ногу<<, а у ствари он је најдарежљивији послодавац како у погледу надница тако и у погледу радног времена. Често тражи прековремени рад, али га добро плаћа. До крајности је уредан у погледу својих личних послова, па то исто захтева и од својих радника. Одличан је механичар, и својим сопственим радом поставља врло високе норме за све радове који се обављау у његовим радионицама. веома цени умешност својих помоћника, често их награђује посебним наградама за тешке послове које би добро избелик, али је врло нетрепљив према глупости и нехату.
Иако упошљава многе цртаче, он их никада не употребљава за нацрте својих сопствених машина, и трпи их само због неизбежних додира са другим организацијама. Када конструише машине за своје личне потребе, појединачно даје упутства за сваки њихов део. Раднихк коме поверава да изради машину, био би позван код њега, па би му роналазач нацртао на средини великог табака хартије скоро микроскопски малу скицу. Без обзира колико је то детаљан рад, или колике су његове димензије, цртеж је увек и у својим највећим размерама мањи од једног цола. Ако омашком писаљке ма и најмање погреши у цртању скице, Тесла ништа не брише већ изнова црта на другом табаку хартије. Све димензије даје усмено. Кад је цртеж готов, раднику није дозвољено да га понесе у радионицу да би се њиме помогао у раду. Тесла цртеж одмах уништава, а од механичара захтева да ради по сећању. Он се потпуно ослања на памћење за све појединости и никад не ставља на хартију планове израђене у глави, па мисли да и други могу да имају ту способност, само ако би хтели да се довољно потруде. Тако настоји да их присили да покушају да тако раде, те отуда изричито захтева да раде без цртежа.

Тесла је потпуно непрактичан у руковању новчаним стварима. Када је радио на пројекту турбине за Америчко друштво за сумпор, могао је бесплатно да се користи једним бродом у току целог дана, али ако би радио после шест часова увече, морао би да плаћа 20 долара од сата. Он није никада дошао на брод пре шест часова. Сем тога, морао је сваке вечери да плати 10 долара за вечеру посаде. У току године дана овај издатак изнео је 12000 долaра, што је осетно смањило награду коју је примио. Ово нису били ни једини његови ванредни издатци.Скоро сваке вечери давао је по 5 долара напојниц есвоји главним помоћницима из бродске посаде, а једном у недељи целој посади. Оваква дарежљивост није, дабоме, била савим изгубљена за Теслу; њу би пре требало сматрати као изазваном нуждом, јер је био велики диктатор кад је давао упутства својим помоћницима.

Тако је подесио свој долзак у кацеларију да стиже тачно кад откуцава подне. Захтева да га његова секретарица дочека код самох врата и прихвати његов шешир, штап и рукавице. Рад у његовој канцеларији почиње у 9 ујутро, тако да сви текући послови буду завршени пре његовог доласка. Пре него што дође, све завесе у канцеларији морају бити спуштене,  тако да је дневна светлост искључена и добије сзглед ноћи.
Проналазач је >>непријатељ сунца<< . Изгледа да најбоље ради ноћу, а дневна светлост му помало смета; у сваком случају више воли ноћ за рад и за оно што назива својим освежењем. Допушта да се одигну завесе у његовој канцеларији једнио онда када бесни бура праћена севањем муња. Разне просторије које узима у закуп за своју канцеларију гледају на отворен простор. Канцеларија у Западној 40. улици број 8 налази се на јужној страни Брајант парка, на чијем се источном крају налази зграда са ниским кровом у којој се источном крају налази зграда са ниским кровом у којој се налази смештена Њујоршка библиотека. Са својих прозора на 20 спрату може, преко кровова градских кућа, да види велики део неба.
Чим тутањ удаљене грмљавине нагосвести да ће небески вартомет убрзо почети, завесе се обавезно дижу. Тесла воли да посматра севање муња. Кауч се примакне прозору, тако да може да лежи на њему угодно и да види цео осеверни или западни део неба. Он увек разговара сам са собом, али за време буре паћене муњама постаје особито речит. Нико није забележио шта том приликом говори, јер жели да буде искључиви посматрач овог дивног призора; његове секретарице су спремне даму то учине по вољи. Мерењем помоћу прстију и бројањем секунда може да израчуна одстојање,
дужину и напон сваке муње. Стари Римљани су сублимирали своје неуспехе над природним силама, и створили су представу свога најмоћнијег бога Јупитера, као да је обдарен моћи да ствара муње и да баца громове на земљу. Тесла се није помирио с неуспехом, али, као стари Римљани, и он је створио једну представу, човека који није ни мало мањи од врховног бога Римљана, а који ће владати природним силама. Да, Тесла вео ужива у бури коју прати севање муња.Са свога кауча пљеска муњама; он њима одобрава. Можда им чак помало и завиди.

Тесла није ожењен; ниједна жена сем његове мајке и сестара нема ни најмањи удео у његовом жиботу. Он обожђава своју мајку и диви се својим сестрама због њихових интелектуалних постигнућа. Једно од његових сестара, Марица, има необичан дар за математику и памти боље од њега дугачке одломке из књига. Својој мајци приписује многе своје проналазачке способности и стално хвали њену способности и стално хвали њену способност да измисли разне корисне ствари за употребу у домаћинству и често жали што се није родила у таквој средини у
којој би могла да покаже и ширем свету свој разноврсни стваралачки дар. Свестан је вредности коју жена може да унесе у живот човека, јер стално има на уму колико је много његова мати допринела срећи и благостању његовог оца. Мешутим, он живи планираним жиботом који је сам себи наметнуо у ранј младости, животом инжењера чије су време и енергија упућени само на проналаске а ништа се не расипа на емотивне пројекте.

Са гледишта романтике Тесла није непривлачан. Сувише је висок и танак да би могао да изгледа као Адонис, али његове друге особине му више него надокнађјују овај могућни недостатак. Леп у лицу, провлачна личност, али миран, скоро стидљив, говори тихо, добро је васпитан и лепоодевен. Међутим, избегава романтичне сусрете, или ма какву ситуацију која би водила томе, исто толико смотрено колико их други млади људи ревностно траже. Не дозвољава да му мисли залутају у романтичне воде; проблем да влада својим поступцима није за њега ни мало тежак.
Он није постао женомрзац; он је тај проблем решио тако што је жене идеализовао.
Тесла не ниподаштава рад многих жена које се искрено интересују за његов успех и које се труде да учине живот подношљивим и пријатним за једног очигледно тешко прилагходљивог научника који се нашао у једном друштвеном свету из кога би најрадије побегао. Говори с одушевљењем о првој супрузи Кларенса Макеја, г-ђи Џордана Л. Мота, и о лепотици леди Риблсдел. Диви се идеализму г-ђице Ен Морган; али све то није проткано ниједном жицом романтике.

На њега је оставила дубок утисак висока, љупка и дражесна г-ца Маргарита Мерингтон, даровита пијанисткиња и пицсац музичких тема, која је чест гост у Џонсоновој кући.

Тесла је врло штедар у дељењу својих будућих милиона; нико од његових пријатеља не оскудева ни у чему само ако он има довољно новца да испуни њихове жеље.

Он замишља да ће из хаоса људског живота нићи бољи слој људи, малобројних али високоумих, док ће се статак човечанства и даље множити, што ипак моће да значи знатан напредак према данашњици. Он настоји да изгради иедализам од чисто материјалних схватања људске природе.

Њујорк Тајмс, 13 март 1895: Ништа није било осигурано. Чак и да је било, губици се не могу ничим покрити. Изгорела је највећа и најскупоценија научна лабораторија у којој се стварала и сањала будућност човечанства.
Пестоспратницу у Јужној петој авенији број 33-35 прогутао је огањ. Сва истраживачка апаратура, у коју је велики научник уложиио око милион долара, пала је кроз четврти спрат право на други, где се још дими као маса искривљреног, изломљеног метала.
Уништење Тесниле лабораторије, с њеном дивном садржином, јесте нешто више од приватног страдања. То је несрећа за цео свет.
Видели смо га у тренутку када прилази рушевинама, запрепаштеног, згроженог, ужаснутог. Једном погледом, дугим и готово безнадежним гледао је по неупотребљивим остацима, окренуо се од рушевина и нестао у хладно мартовско јутро.
Колико знамо, тај Србин се неће предати. Његов лични губитак нека буде његова ствар, али шта ћемо са нашим, колики је? Хоће ли га тај скромни тихи Тесла успети да надокнади? Огроман је, и малодушни смо.
Индиције да је пожар подметнут - леде нам крв.



Кетрин: Махнито смо вас тражили
јуче цео дан. Нас педесет и више је звало, телефонирало, базало улицама, збало своје пријатеље који би могли нешто да знају - ништа... Ништа, никаквог трага, ни да сте живи или нисте - нико... Око девет часова увече Роберт је зарио главу у шаке и заридао.
Ја за њим. Али то није био начин... Изашли смо у ноћ. По пети пут смо се упутили у Ваш хотел и тек тада су нам на рецепцији рекли: Стигао је, али је рекао да никога не прима. То већ није било важно. Пали смо једно другом у загрљај и, умирени, отишли кући,
где нас је чекало њих педесеторо. Сви су били: Твен, госпођица Мерингтон, госпођица Ен Морган, Мерион Крафорд, Џозеф Џеферсон, Вестингхаус, Шерш, да не ређам даље... Госпођица Мерингтон је свирала најтужнију од свих мелодија... Жалили смо се оним
што је неповратно изгубљено, али смо се готово сви натрескали што сте све тако стоички поднели.
Пустите нас да Вас видимо поново.
Данас, када схватамо сву тежину катастрофе и када смо, сходно томе, све узнемиренији због Вас, мој драги пријатељу, ја сам чак сиромашнија, осим у сузама, које не могу бити послане писмом.



Био сам да нахраним голубове. Јуче су остали гладни па сам зарана похитао. У моме народу се каже: У добру се не понеси, а у злу се не покуди.
Никоме се нисам пожалио, ни потраћио помоћ. Лабораторија >>Тесла електрик компани<< делом је власништво господина Брауна и других партнера. Изгледа безнадежно да је обновим. Тантијеме из Немачке на полифазне моторе и динамомашине су капља у реци долара који су ми потребни.
Америчке тантијеме поклонио сам Вестингхаусу. Шта вреди што су сви огледи које сам изводио остали у мојој глави, где ће можда заувек остати. Биће то лудница на раменима.

Не кајем се због поступка према Вестингхаусу, и данас бих тако поступио, али зашто ми је то припало? Фатумске силе.Где је била ОНА ЖЕНА када је пожар букнуо? Да ли ме је и она напустила. Има периода у животу када свако попут данског краљевића пита: вити или не бити, питање је сад?
Бити. Али како?

Данас ме је, неочекивано, посетио господин Едвард Дин Адамс, финансијер који је организовао Међународну комисију за Нијагру и председник комисије које је изабрала мој систем за хидроцентралу. Адамс је мудар и далековид финансијер.
-Господине Тесла, ваша фирма је готова и ја знам да је више не можете васкрснути, али вам зато нудим да формирам нову компанију за ваша даља истраживања са капиталом од 500 000 долара и са личним учешћем од 100 000 долара. Да ли вам је толико довољно?
Сам бог је послао тога човека.
-Није довољно, господине Адамс али можемо кренути, а то је већ много... Мора се радити и мора се журити. Човечанство већ дуго чека напредак у овој области.
-Ви говорите тако као да сте обавезни да го обезбедите.
-Сви смо обавезни.
-Али има још истраживача осим вас.
-Има, али они иду погрешним путем. Боље је ништа не радити него одвући композицију на слепи колосек. Господин Едисон и Вилијем Прис раде на Вежичној телетрафији користећи индуктивнос, што је потпуни промашај.
Едисон је послао поруку из боза у покрету преко телеграфске жице која је спојена на половима дуж пруге, премошћавајући раздаљину индукцијом. Са научног и практичног становишта то је дечја играчка а не изум. Жао ми је што није дошао на праву идеју.
Ја је имам. Све је спремно. Обавио сам прва истражвања. На жалост, пожар их је све прогутао, али брзо ћу наставити. Имам све у глави, до детаља. Погребан је само новац.
-Штета је што радите тако.
-Има то и своју слабу страну, али ја не могу друкчије. Моји изуми морају најпре да се покрену у мојој глави... Како бих, рецимо сада, када сам остао без лабораторије и истраживачке опреме, испробавао толике изуме и сестеме да пипам и нагађам, како раде неки истраживачи.
Радећи у оскудици, привикао сам себе на један начин рада.
-Јесте ли чули за радове сер Оливер Лоџа? - упита Адамс
-Нарвно. Тај уважени научник успео је да пошаље Морзеове сигнале између две зграде у Оксфорду на даљини од неколико стотина метара. Изградио је одашиљач и пријемник стављајући Херцов варничар у бакрени цилиндар отворен на једном крају, тако производећи сноп ултракраткоталасних осцилација... Још једна играчка!...
Оно што раде не знају ни да назову модерним изразом. А то се код мене зове радио. Али радио који ће се чути, без жица и других матракула, широм света! То ће, на известан начин, у погледу могућности преношења бести, порука, сигнала културе и уметности бити нова ера!... Може ли се за то уложити 400 000 долара?
Ви ћете од тога, наравно, имати највише профита. Мени ће и убудуће бити довољно онолико колико је потребно за нове пројекте.
-Врло сте скромни, и то није добро ни за вас ни з амене - добих брло мудар одговор.
-Господине Адамс, свестан сам својих мана, али нисам у стању да се борим против њих. Ако можете, помозите ми у томе. Вештији сте и са много више искуства, имате такав дар. Ослободите ме тога да бих могао да радим још на јендом изуму који ће надмашити по значају све што сам до сада створио.
-Ооо! О чему се ради?
-О бежичном преносу енергије на неограничену даљину.
Адамс ме је гледао зумакнуто, искоса, потпуно резервисано, готово збуњево.
-Морам да признам да не разумем о чему говорите. Каква вам је то чудновата идеја - бежични пренос енергије?!
-Нема места чуђењу. То је наметнуло наше време и оно што смо до сада постигли. Бежични пренос енергије мора се јеноставно пронаћи и увести. И ја сам га нашао.
Траба још да испитам и усавршим нека решења па да човечанство добије систем за пренос енергије безмерно једноставан и јефтин.
Господин Адамс је ћутао, на крају рече у шали:
-Бојим се да ће тикве које са вама будем садио о главу да ми се ломе.
Одговорих му у истом тону.
-Него шта! Не мислите да можете проћи без тога.
-Носим се мишљу да удружимо снаге у нову компанију која би имала моћно финансијско залеђе Припона Мортага. Већ сам водио прелиминарни разговор са њиме. Веома је расположен за сарадњу са вама.
Размишљао сам о тој идеји.
-Морам вам рећи да сам у овом тренутку извесно резервисан према томе што предлажете. Морган је преузео Томсон-Хјустон компанију и Едисонову Електричну компанију да би формирао Џенерал Елекртик, а притиснуо је и Вестингхаусову самосталност. Бојим се да не изгубим оно до чега ми је увек највише стало,
самосталност и слободу у истраживањима.
Адамс није био задовољан мојим одбијањем.
-Бојим се да чините крупну погрешку. Нико осим вас не би одбио тако моћно савезништво. Оно никоме осим вама у овом тренутку не би било ни понуђено. Морган вам је веома склон... Понављам, грешите... Без њега, само са оним што могу да вам ставим на располагање, а то је само 40 000 долара, не можете предалеко отићи.
-Разумем вас, али разумите и ви мене. Схватам добро о каквим опасним процесима се ради у привредним круговма Америке... Не бих, дакле, ни у какве ланце, ма били и златни.
Адамс опет поћута. Те његове паузе биле су карактеристичне за његов начин комуницирања.
-Добро, кад је тако. Како не мримате мој савет, рачунајте са почетних 40000 долара. Остало препустимо току ствари.
Адамс није био честито ни замао преко врата, а ја сам набацио капут на леђа и запутио се градом да тражим нову лабораторију.

Њујорк тајмс:
Лабораторија у улици Хаустон. Два сата по поноћи. Спавају улице, куће, аутомобини, спава несносна њујоршка бука. Милионски град белаца под покривачима, на креветима и црнаца по земљи, парковима. Кварт око Хаустон улице изгризла ноћ без месечине, остали огрисци понегде где је билои ноћне расвете. Мислио је да је то најподесније време за ескперимент.

Справа којом хоће да изврши оглед са механичник вибарцијама може да му стане у џеп. Зове је интимно Мали Џин, справа која ствара вибрације, која је пре 25 векова, Питагора испитивао ха харфи. После њега том облашћу физичких појава вибрација нико се није бавио. Све је ту чедно. Пробудиће се из двадесетпетвековног дремежа ове онћи. Неће бити умилног збука са клавирских жица госпође Џонсон, и збукова са Питагорине харве, већ нешто много робустније.
Мали Џин покренуће осцилације такве снаге да би њима могао да изазове разарање целог града и околине. Све ће осцилирати. Најјаче у улици Хаустон и Малбери, зграда Главне полиције од црвених цигала, зграда фабрика у кварту, где живе претежно Италијани и Кинези, њихове мале куће за становање; даље на западу су трговине са одћом, и све друго редом. Њега се овде више боје него што га поштују.
Боје се његове струје за коју мисле да је сатански изум неког Србина, који ће их све једнога дана спржити муњама и разорити громовима, који се мало-мало па чују из његове ковачнице. Многи су га упознали. Храбрији хоће да се очешу о њега, да се увере да ли је човек као они, а плашљивији, особито жене, прелазе на другу страну улице или се прибијају уза зид док не прође. Они најстрашљивији затворе очи док не мине поред њих.
Полицајци из зграде Главне полиције често му долазе да га опомену: Једно време су му претили затварањем лабораторије, јер им се становници тога кварта жале.

Никада нећемо сазнати све о том ноћном догађају. Тесла о томе неће да говори. Знамо да је његов Мали Џин радио на потпорном гвозденом стубу на спрату. Све се више појачавала учесталост вибрација. То траје око пола часа. Чаробњак повремено баца поглед на осцилатор када би машина снажно задрхтала. Под под ногама снажно подрхтава. Грми секунд-два злокобно, па се утиша. Понеко прозорско звекне јаче.
Те ноћи први пут је Малог Џина причврстио за јак ослонац у земљи а не на гумени и плутани амортизер, и примећује да се одлучно усклађују са ослонцем. Али чаробњак не зна нешто што знају само грађевински инжењери: да је тај део град подигнут на песку, те да на таквом терену осдцилације преносе јаче него на каменитом тлу. Зато ствари у суседству не изгледају тако безазлено. Полиција у својој згради у улици Малбери у једном тренутку остеи да се њихова зграда љуља.
Столице и столови почеше да играју чудни прес по поду. Мало лево, мало десно, уз нејасан шум са свих страна. Предмети по столовима поигравају. Очи чиновника преплашено бљеснуше: Земљотрес! Земљотрес! Све јаче. Јче. Комади малтера падају са таванице, зидови пуцају. Шикну млаз води из покидане цеви у ходнику. Прозорска окна се ломе.
-Земљотрес! Бежите напоље! - виче дежурни.
Шеф криминалистичког одсека истрчава из канцеларије и стаје пред преплашене полицајце:
-Стој! Није то земљотрес. То је онај проклети Тесла: Трчите одмах тамо и зауставите га! Он ће разорити град! Употребите силу ако буде потребно.
Полицајци јурнуше у кућу иза угла. На улици гомила узбђеног света истрчала у ноћној одећи, боси, с децом у наручју. Осветљени делови зград подрхтавају и даље. Радници из фабрике одеће беже у правцу северног дела града. Земља дрхти ритмично и све злокобније бибрира.
Полицајци улећу у зграду >>проклетог Телсе<<,  устрчавају уз степениште не чекајући на спори лифт. Док трче, зграда и степенише само што нису почели да се руше. Прескачу преко разбијено стакла.
-Људи, људи, он можда тресе целу Земљу!
-Смак света! Тај све може, дођавола!
-Видите пацове како беже!
-Трчи брже!
Хоће ли стићи на први спрат пре него се зграда сруши и све их затрпа?
Први полицајац је готово провалио врата лабораторије и угледао високог мршавог човека како замахује великим чекићем и разбија малу гвоздену справу на стубуу средини лабораторије. Када се справа под снажним ударцем распаде, настаде тишитна. Све се смири, зграда зебну земљотресним пустошем. Полицајци засташе на вратима.
Тесла се окрену према њима. Деловао је, као и увек, присебно,  о чему је више говорио његов поглед него израз лица и глас којим је проговрио својм неочекваним гостима:
-Господо, жалим, али задоцнили сте да видите мој оглед. Морао сам га прекинути и на необичан начин управо када сте ви наишли. Ако вечерас навратите, дотле ћу причврстити нови осцилатор на друго постоље, па ће свако од вас моћи и да стоји на њему. Мислим да ће вас то интересовати, и да ће вам се допасти. А сада вас молим да ме оставите, јер имам пуне руке посла. Збогом, господе.
Полицајци су га гледали згрануто.
-Али, ви само што нисте разорили град! Знате ли то?
Тесла им се поново окрете:
-Шта то говорите?! Зар сте и ви у вашој згради осетили потрес?
-Вероватно га је цео град осетио. Ви, ђавољи човече!... - бесно замуца шеф полиције.
На тај увредљиви тон Тесла пође према њима:
- Господине, повуците увредљиву реч коју сте ми упутили! Понашате се противзаконито.
Не очекујући овакав одговор, полицајац замуца:
-Опростите... Превише смо били... узбуђени. Овога пута, видите и сами, ствар се могла завршити катастрофом.
-Зар се одиста тресло у граду?
-Изађите на улицу да видите колико је света побегло из зграда.
Тесла је имао израз човека који размишља о нечему што је тек тог тренутка схватио:
-Чекајте, чекајте!... Рекли сте нешто што нисам знао... Овај до града је подигнут на песку. Терен је претходно морао бити насут. Песак много боље прености вибрације него камен, а ја сам био сигуран да је овде тле каменито. Зато су осцилације тако јаке... Добро је, дођавола! Одиста се могло завшити катастрофално... Ето, само једна непознатица и све оде дођавола...
-Да ли бисте тако могли да изазовете општи земљотрес? - упита полицајац.
-Свакако.
-Са тако малом направом каку сте разбили?
-Била би ипак нешто већа, а и стуб под њом много дубље усађен - рече научник. - Али сад идите. Нећу поновити ништа слично.
Готово запооведни тон покрену њихове кораке уназад, низ степенице по којима је лежало разбијено стакло и комади малтера. Сјурили су се до приземља. Нису били сигурни у у каквом стању се налази цела зграда.
Није прошло ни неколико минута а пред његовом лабораторијом гомила света спремна на линч. Викали су, псовали, тражили да се појави. Изгледало је веома опасно. Онда се на балкону првог спрата појави високи човек светачког лица. На то лице испосника, више се не упути ни један повик, ни једна ружна реч. Као да их је већ својом појавом зауставио у опасној намери.
-Опростите, добри људи. Нисам хтео да вас узнемирим. Начинио сам случајну погрешку. Неће се више десити. Идите својим кућама и мирно натавите да спавате. Лаку ноћ.
Људи се готово у тишини разиђоше. Страх да му учине неко зло био је јачи од јарости с којом су били дошли.



Јуче ме је посетио Твен. Дуго није био. Пише >>Тома Сојера<<. Прочитао је чланак у >>Њујорк тајмсу<< о земљотресу, па дојурио.
-Не чини ли ти се, Ник, да понекад претерујеш - рече Марк. - Сада сам већ забринут за оно што ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.
-И ја се тога прибојавам. Међутим, немам избора. Не мислиш ваљда да ћу престати да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?
-Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изнендадне прекиде струје? То њих већ дуго с разлогом нервира а и плаши. И на крају уследи земљотрес!
-Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку... Неће се поновити. Више нећу вршити таква испитивањња. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена. Могла би то, Марк, бити засебна научна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.
Увек духовити Твен примети:
-Затресеш планету и - људи здрави, је л?
-Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.
-Твоје идеје су увек крајње неочекиване.
-Мени су врло логичне.
-Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.
-Предлажем ти да одмах то искушаш.
-Збиља ми то предлажеш?
-Молим те, стани на то постоље поред мог Малог Џина.
-Јели то онај што је изазвао земљотрес?
-Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.
-Добро, да станем, под гаранцијом да ме не каниш убити.
Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.
-Па, ово је диван изум!... Ово, рекао бих, даје снагу и обнавља живот!... Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осећам се као да имам сто година мање! Па, ти си, човече...
Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба. 
-А сад је доста. Биће боље да сиђеш
-Ааа, никако! - рече он. - Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати - смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсоутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам још једанпут да га опоменем:
-Не шали се, већ сиђи, док није доцкан.
-Неће ме ваљда убити на крају?
-Не, али ти се може десити нешто друго.
-Не слушам те! Остаћу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.
-Молим те да сада већ сиђеш!
-Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом...
-Али молим те, сиђи већ!
-Нећу, мени је све дивније.
Био сам немоћан да ишта учиним.
-Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.
Ја се насмејах:
-За који тренутак нећеш тако мислити - рекох пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и са мном први пут, и са мојим лаборантима.
Окренух се своме послу, а њега оставих на постољу да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједе за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.
-Брзо, брзо! Где је?... Где је? - муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.
-Право, па она мала врата у углу - рекох показујући му правац.
Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте ластишом. Док је одмицао, говорио сам му:
-Лепо сам те саветовао да сиђеш.
Лаборат, који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него што је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.
Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао белику неугодност.
-О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио... Замисли, паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему наше цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али, након десетак минута - опште пражњење! Твој вибрациони пургатив ослобађа човечанство милениских гована, у које је огрезно до гуше!... О, какво олакшање за људски род!
Маркова духовитос одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га подсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.
-Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не ибх могао ни измашташи да ће мој најинтимнији пријатељ бити - земљотресац!
-А ја сам ЗНАО а ћу те упознати.
-Како си ти то знао?
Не бих умео да објасним, једноставно - знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово што чиним.
Марк се заинтересовао за мој исказ.
-Да ли би могао да ми то некако објасниш?
-Тешко - рекох. - То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, дође тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби НАЈАВЉИВАЛО. Ко зна откуда и како.
Марк ме погледа подозриво:
-Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?!
-Можда јесам, али ја то не знам. Знам једним да сам Србин.
-Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?
-Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако оозбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има нешто друго што није доказ, али јесте индиција... (Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и уминим човеком, начиним још једну шалу).
-Да? Имаш индиција? Каквих? - нестрпљиво ће бркати краљ орлова.
-Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.
Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.

lele 

Skoro se ukenjao Tven, hahah 

Пролеће 1898. Године.
Дошао сам до открића које ће значити почетак нове ере у науци и животу људи. Једном речју - ДОЛАЗИ ЕРА РОБОТА.
Помоћу радио таласа управљаћу бродом који ће без посаде запловити Атлантиком. На исти начин могуће је управљати свим покретним објектима на земљи, у води и у ваздуху. О томе припремам рад за један научни часопис. Демонстрација изума у јуну у њујоршкој луци.

Моји пријатељу су ме приволели да прикажем изуме са роботима. Демонстрација треба да се избрши у великој дворани у Медисаон сквер гардену у септембру у оквиру прве годишњице Електротехничке изложбе.Замара ме јавнос и нисам расположен да се око тога ангажујем, али господин О Нил је личност мазговске упорности.
Савладао је мој отпор. Најпре ме је убеђивао да су моји роботи моје до сада најфантастичније откриће, којима се отварају врата у потпуну аутоматизацују свих послова и постављање људи у позицују господара.
Саградио сам велику посуду са водом у средини позорнице и у њу ставио мали брод дуг неколико стопа. Из средине брода издиже се танка метална шипка која служи као антена, ваздушна веза за хватање бежичних таласа. Близу кљуна налазе се две мале металне цеви са малим електричним сијалицама. У трупу брода сместио сам пријемне апарате и механизме за моторни погон,
који ће извршавати команде које будем давао броду помоћу бежичних таласа. Један други мотор служи за кретање сервомеханизма (механичког мозга), који тумачи наредбе и претвара их у механичке покрете: кретање, промену правца, заустављање, паљење једне или друге сијалице. На тај начин брод може да врши најсложеније радње. Сви посетиоци изложбе моћи ће да дају наређења броду.
Моје место биће на другом крају позорнице.
Знам на шта ће се усмерити шажња јавности с обзираом на америчко шпански рат и потапање великог америчког брода >>Мајн<< у пристаништу Хаване. Свет је огорчен, у мом изуму видеће могућност да се тим Шпанцима узврати ударац једним бзњујућим изумом.
О томе сам јуче разговарао са Валдемаром Кемпфертом, научним уредником >>Њујорк тајмса<<, који ми је ракао:
-Видим да можете да напуните још већи брод динамитом и да простим притискомна дугме упутите у жељеном правцу а потом изазовете експлозију динамита, да помоћу вежичних справа баците у ваздух и највећи бојни брод са велике раздаљине.
--Да, све то могу - рекао сам - али ја не бих желео, ја то апсолутно не бих одобрио , да се мој изум користи у сврху рата и разарања. Ја јесам велики амерички патриота, али - не, тако нешто! Док сам радио на овом изуму, видео сам у њему првог робота из расе механичких људи који ће обављати тешке послове уместо људи. Схватате ли?
-Али, Америка трпи тешке губитке од својих непријатеља - рече Кемпферт.
-Видим, и то ме погађа. Проналазите ми веома слабу тачку , али - не! Не за разарање!
-Неки ваши изуми се већ користе у те сврхе. Раде то и не питајући вес за дозволу.
Та констатација погодила ме је као нож у срце. Стајао сам насред лабораторије и на тренутак изгубио свест, али нисам пао, наслонио сам се на стуб. Кемпферт је приметио да ми се нешто десило и притрчао ми:
-Вама није добро?
-Прошло је... Молим вас, немојте више о томе.



Изложба у медисон сквер гардену је отворена. Делује велелепно. Два телеаутоматска брода и робот буквално су заробљени мноштвом света. Сатима људи чекају да се појавим на изложби и да позовем публику да се појавим на излоћби и да позовем публику да постављају питања аутомату. Опчињени су способношћу моје машине да >>мисли<< и одговара на њихова питања.
Један посетилац, да би га збунио, упитао је:
-Да ли је Гете написао >>Хамлета<<?
Аутомат је дао одречано одговор.
-Да ли је Хомер испевао >>Одисеју<<?
-Аутомат је дао потврдан одговор.
Публика је била запањена. Неки су гунђали:
-Људи, ово је нака подвала! Ово је мађија! Ово се не може ни замислити. Коме он прича да та скаламерија има мозак!
Нису схватили да заправо ја одговарам на њихова питања. Али нису хтели да прихвате то моје ојашњење, видећи у њему нову смицалицу, или покушај да ублажим њихову констерацацију. Ни најдетаљније образложење није успевало да са њихових лица одагна израз неповерења.
Бродови, један на води а други под водом, за њих су фанатомска бића и ја им их нисам могао објаснити као техничку вештину засновану на електричком оклопљеним пријемним колима.
Неко из масе ме упита:
-Мистер Тесла, да ли овим наговештавате најезду ваше >>расе робота<<?
-Баш на то мислим. Али не на оне роботе који ћ ереатовати и проливати крв, него на оне који ће помагати човеку и доприносити његовој срећи и благостању.
-Мислите да ће нам у том смислу помоћи та незграпна чудовшта из стрипова?
-Моји роботи неће имати ништа заједничко са роботима из стрипова о којим читате.
Неповељиви грађанин рече:
-Плашим се да ће тек с њима доћи време страшних ратова и разарања.
-Ту зебњу имам и ја. Таква предвиђања су могућа уколико се моја замисао злоупотреби.
-Знате добро да ћете бити немоћни.
-Знам, и страхујем... Али наука мора да се развија.
-Измислите, мистер Тесла, нешто што ће онемогућити такву злоупотребу и апсолутно онемогућити ратовае.
Тај жустри пацифиста под сламним шеширом и брковима који су ме подсећали на Твена, говорио је у име свих окупљани око мене. Свима су биле очи испуњене зебњом шта све то наука може да почини од њихових живота, какву несрећу или патњу може да им донесе.
-Господине, радим на таквом изуму! И журићу да га што пре остварим.
-Макар то било последње што ћете измислити?
-Да, макар било последње!... Можда ћу већ у септембру моћи о томе нешто да вам кажем.
Мислим да су ми поверовали. та њихова вера довољна ми је да обећање које сам им дао испуним по цену највеће личне жртве.