Madam Pompadur

Madam Pompadur (29. decembar 1721—15. april 1764) bila je dobro poznata kurtizana i čuvena ljubavnica francuskog kralja Luja XV . Rođena je kao Žana Antoaneta Puason. Imala je ogroman uticaj na kralja Luja XV , toliko da se mešala u veliki broj tema, od vojnih pitanja do spoljnjih popslova. Smatrali su je odgovornom i zbog Sedmogodišnjeg rata.

Rani život

Rođena je kao Žana Antoaneta Puason 29. decembra 1721. u Parizu. Sumnjalo se da je njen biološki otac bio bogati finansijer Le Norman de Turnehem, koji je postao njen legalni staralac, kada je njen službeni otac bio prinuđen 1725. da napusti zemlju nakon jednog skandala. Njen mlađi brat je Abel Fransoa Puason de Vandijer, koji je kasnije postao markiz pd Marinjija. Bila je inteligentna, lepa i obrazovana. naučila je da pleše, gravira i svira na klavikordu.

U dobi od devenaest godina udala se 1741. za Šarla Gijoma le Norman Detjola, nećaka od njenog staratelja. Sa njim je imala dvoje dece, dečaka , koji je umro 1742. godinu dana nakon rođenja i devojčicu Aleksandrinu Žanu, rođenu 10. avgusta 1744. Savremenici su bili mišljenja da je pna poprilično lepa. Inače suprug je ubrzo postao lud za njom, a ona je vladala modnim svetom Pariza.

Mladi kralj Luj XV je uočio 1745. Žanu Puason. Grupa dvorskih službenika, uključujući i njenog tasta namamili su je da bude kurtizana kralja Luja XV , koji još nije prežalio smrt svoje druge ljubavnice vojvotkinje od Šatoroa. Žana Antoaneta je februara 1745. bila pozvana na kraljevski maskenbal , kojim se proslavljalo venčanje kraljevog sina. Do marta 1745. postala je redovni posettilac dvora, a kralj joj je namestio mesto u Versaju. Kupio joj je Pompadur, prvu od šest rezidencija. U julu 1745. kralj ju je proglasio markizom. Ona se legalno rastala od supruga, a 14. septembra 1745. već je i formalno predstavljena na dvoru.
 
Mme de Pompadour, pastel by Maurice Quentin de La Tour, shown at the Paris Salon, 1755 (Louvre Museum)

Politička uloga

Suprotno popularnom verovanju i mišljenju savremenika, ona nikad nije imala mnogo direktnog političkog uticaja. Ona je podržavala Bel Il i podupirala je vojvodu Šuasela kod kralja. Ipak ona je u pozadini držala veliku moć, što je posebno došlo do izražaja, kada je jedna druga kraljeva ljubavnica Mari Lujza O‘Marfi nastojala da je zameni 1754. Mlađa i neiskusnija O‘Marfi je uterana u brak sa jednim plemićem nižeg ranga i uspešno je izgurana iz kraljeva kruga.

Njen značaj je bio toliko da joj je 1755. pristupio austrijski diplomata grof Vencel Anton Kaunic i zamolio je da interveniše tokom pregovora, koji su doveli do Versajskog sporazuma 1756. Bio je to početak diplomatske revolucije, kojom je okončan dug antagonizam Austrije i Francuske. Taj savez doprineo je Sedmogodišnjem ratu sa svim njegovim katastrofama, bitkom kod Rozbaha i gubitkom Nove Francuske (Kanade). Nakon poraza Francuske u Rozbahu 1757. madam Pompidur je navodno rekla:
 „Posle nas potop(après nous, le déluge )“

Francuska je iz rata izašla sa umanjenim teritorijima i gotovo je bankrotirala. Ipak madam Pompidur je nastavila sa svojom politikom. Dovela je Šoasela na položaj, zahtevala je da se smanji uticaj jezuita, da se sprovede pakt sa Španijom.

Izvor: Wikipedia