Duhovi prošlosti

Nikad nisam ništa skupljao, pa ni ploče. U stvari, ne. Skupljao sam svašta. Prvo sam (negde sa pet-šest godina) pokušavao da skupljam kutije šibica, pa šarene kamenčiće, pa onda marke, pa stare pare, pa nove pare (što mi je najlošije išlo i još uvek mi loše ide), pa sa šesnaest-sedamnaest trofejne brushaltere (to mi je jedno vreme dobro išlo, sad nikako).

Nekako sam više voleo da pravim stvari nego da ih skupljam. Napravio sam desetak ploča: Kocka, kocka, kockica, Disko kockica, Branko peva Šouca, Putno Pozorištance..., međutim, ni rođene ploče nisam skupljao. Imam jedno dve-tri, ali ne znam tačno gde stoje i skupljaju prašinu. Čak ni svih naslova ne mogu da se setim.

Najviše sam skupljao Bitlse. To je bilo logično, pošto sam apsolutno, sasvim, potpuno i totalno bio zaluđeni fan. Od stotinak naslova koje je moj bend imao na repertoaru za letnje svirke po morskim hotelima, više od polovine su bili Bitlsi. Međutim, ni njihove ploče nisam skupljao. Ne znam zašto, ali kad je muzika u pitanju oduvek sam imao bioskop da skupljam pesme, a ne ploče. Pravio sam svoje sopstvene kompilacije na kasetama. Pored već pomenutih naslova mog obožavanog benda, bilo je tu prilične raznoraznoće. Oduvek sam verovao da je svaka muzika dobra, samo što svaki žanr ima i dobrih i groznih pesama. Snimao sam na svoje "bestofove" zaista raznoće: Dylan – Senjor; Mama's & Papa's – Kalifornija džonja; Gershvin – Rapsodija u šljiva plavom; ZZ Top – Moje stare dronjave farmerke; Čorba – Dve kinte, druže; Traditional – Gde, bre, sad nađe da me ostaviš, Lusil; Ceca – Šta je to u tvojim venama što te tera tuđim ženama; Billy Holliday – Pikova dama peva bluz (tužna pesma); Brega – Rokenrol mjuzik; Queen – Radovan baca daske; Sting – Mesečina, bato...

Eh, kako bih voleo da je moja neskupljačka priroda, bila daskupljačka. Imao bih sad kolekciju šibica, kolekciju maraka (nemačkih), imao bih svoje lične antologije od kojih bih pustio sad pustio jednu da me razneži, Mislim, ono, raznežio sam se kad sam se setio svih ovih pesama. Nažalost, nemam ih. Ni ove "best ofove" nisam uspeo da sakupim. Daš da presnimi ovaj, daš da presnimi onaj i – nemaš. A pazi sad ovo! Ipak imam jednu ploču koja nije na prodaju!

Ovih dana sam završio novu knjigu za decu i potražio nekog da mi je ilustruje. Znam i da glumim i da sviram i da krečim i žongliram, mogao bih reći da sam pomalo renesansni tip, ali samo zbog crtanja ne bih mogao da se merim sa Leonardom. Za crtanje sam pravi konj. Ne umem da crtam ni čiča Glišu.

Potražim nekog ko čiča Glišu ume da nacrta, jer mi je baš trebalo i nađem čoveka. Odem kod njega da se dogovorimo i on mi pokaže par svojih knjiga: Ale i bauci, Četiri priče od Prrrrdku, Zoosenke, i još štošta. Krećemo da zvaćemo o stilu čiča Gliše koji mi je potreban, ali neću sad da žvaćem o tome, jer nije žvaka o knjizi nego o ploči. Uostalom, oko knjige smo se brzo sporazumeli i krenusmo da žvaćemo o svemu i svačemu. Najviše o muzici.

U uglu gitara naslonjena na piano, na pijaninu gomila svezaka sa tekstovima i notama. Sve Bitlsi. Flešbeknemo se u tinejdžere. Super. Na rastranku mi tutnu kasetu: "Poslušaj ovo". Elem, kako sedoh u kola ubacim je u kasetofon. Jebo te bog (izvini za psovku, to ne liči na mene jer sam dečiji glumac, ali), jebo te bog – Bitlsi. I to pesme koje nikad nisam čuo! Čuo sam da Bitlsi imaju pesme koje niko nije čuo i ja ih sad slušam! Jeeee! Poslednja pesma: Rubber Soul. Pesma koja se po legendi izgubila i nije se pojavila na istoimenom albumu. Čoveče, odnosno, ženo, već ko si, nisam znao da sam se dovezao do kuće, tek kad se kaseta završila vidim da sedim u kolima na parkingu.

Popnem se gore i zovnem Rastka. Pitam, gde si to našao? On se čudi: "Zar nisi video omot?" Ja nazad u kola. Na omotu stoji The Rubber Soul Project, a na zadnjoj strani umesto "All songs by Lennon – Mc Cartney", piše: Ćirić – Skrobonja. Čitam dalje i ne mogu da verujem. Sve osim jedne pesme – Lead Harmony and Backing Vocals – Rastko Ćirić. I ne samo to: piano, acoustic guitar, xylophone, whistling, laughter, block flute, tambourine, maracas, kazoo – Rastko Ćirić. Samo što nisam odlepio. Poznati likovni umetnik i profesor fakulteta za primenjenu umetnost je nepoznata inkarnacija Johna Lennona! A tek koje sve uz njega u projektu: Bajagini insturktori Cvele i Čeda, Đoletov Đole Petrović, bitofil Nebe, Zoki iz Pop Mašine i još brdo klasičnih i dalekoistočnih umetnika.

Ta dva manijaka (izvinjavam se za suviše blag izraz), mislim, Rastko i Goran, pronašli su gomilu naslova pesama koje Bitlsi iz raznih razloga nisu objavili. Samo uz pomoć tih naslova i uz pomoć svog neverovatnog talenta, a zahvaljujući Rastkovom glasu koji je kloniran Lennonov, napravili su album sa petnaset pesama koje kad slušaš ne možeš a da ne pomisliš: neko je iskopao i objavio nove/stare Bitlse. Nisam se samo ja upecao. Puštao sam drugarima (odraslim drugarima) ovaj album. Već posle par taktova svi su govorili – Bitlsi.

E pa, ova ploča ne da nije za prodaju, nego ne dam nikom ni da je presnimi. Ako te je članak zaintrigirao, izvoli čitaoče u Pegepeovu prodavnicu u Makedonskoj ulici. I još nešto: Raščistio sam svoje kolekcionarske probleme. Od danas skupljam likovna i muzička dela Rastka Ćirića.

Branko Kockica, zvani Milićević