Katinjski masakr ili masakr u Katinjskoj šumi (polj. Zbrodnia katyńska) je masovno pogubljenje poljskih građana koje je naredila Sovjetska vlast 5. marta 1940. godine[1]. Procene o broju ubijenih osoba se kreću od 1.803 (Ruska vlada[2]) do 21.768 (Poljska vlada[3]). Poljski ratni zarobljenici i zatvorenici su ubijani u Katinjskoj šumi, Tveru (rus. Тверь), Harkovskim zatvorima i drugde[4]. Oko 8.000 ubijenih su bili oficiri zarobljeni 1939. godine tokom sovjetskog napada na Poljsku, dok su ostali bili poljski građani optuženi da su špijuni i saboteri, zemljoposednici, žandari, vlasnici fabrika i državni zvaničnici[3]. Poljski vojni sistem je nalagao da svako ko je posedovao univerzitetsku diplomu bude raspoređen u rezervne oficire tako da su Sovjeti na ovaj način pobili brojnu poljsku inteligenciju.

Do Katinjskog masakra je došlo usled odluke Politbiroa CK Komunističke partije Sovjetskog Saveza od 5. marta. 1940. godine da se pobiju svi ratni zarobljenici koje je NKVD držao u logorima na teritoriji SSSRa. Masakr je izvršen u strogoj tajnosti, ali već 1943. godine su otkrivene masovne grobnice u Katinju na prostoru koji je privremeno okupirala Nacistička Nemačka. Zbog toga je ovaj događaj i dobio ime Katinjski masakr. Ovaj masakar se po mišljenju Instituta narodnog sećanja (Instytut Pamięci Narodowej), zbog ideološke pozadine kao i velikog broja žrtava, može smatrati genocidom (zločin protiv čovečnosti). Zvanična Rusija odbacuje ovakav stav između ostalog zbog strahovanja da bi porodice ubijenih mogle da traže odštetu.

Pozadina masakra

Poljski zarobljenici u SSSR-u

Masakar je izvršem nad značajnim delom oficira Poljske vojske koji su se za vreme invazije SSSR-a na Poljsku 1939. godine nalazili u istočnom delu Poljske. Posle dogovora sa hitlerovim Trećim Rajhom i agresije SSSR-a na Poljsku oni su razoružani, a Crvena armija i NKVD su ih zadržali u sistemu logora. Posle nekoliko akcija kao što su npr. premeštanje i odvajanje osoba koje su spremne na saradnju do marta 1940. godine izdvojila su se tri posebna logora: Kozelsk (Козельск), Ostaškov (Оста́шков), i Starobelsk (Старобельск) u kojima su se našli skoro svi poljski oficiri zarobljeni u SSSR-u kojih je bilo oko 15 hiljada.

Dugo vremena samo ovo je bilo poznato, jer je na tada zagonetan način ovako velika skupina prestala da daje znake života (porodice su naglo prestale da dobijaju pisma od zarobljenika). Glasine o masakru koje su počele da se javljaju 1943. godine SSSR je prećutkivao ili odlučno odbacivao. Tek slabljenje i raspad te države su dozvolili da se u potpunosti sazna tok događaja.

Odluka o ubistvu i motivi

Narodni komesar za unutrašnje poslove SSSR-a Lavrentij Berija je 5. marta 1940. godine poslao dokument (794/B) Josifu Staljinu u kojem je posle tvrdnje da poljsci vojni zarobljenici (14.736 ljudi – od toga 97% Poljaci) kao i zatvorenici u zapadnoj Belorusiji i Ukrajini (18.632 ljudi - od toga 1.207 oficira i ukupno 57% Poljaka) predstavljaju „deklarisane i beznadežno nepopravljive neprijatelje sovjetske vlasti“, izjavio da NKVD smatra da je razborito da se:
strelja 14.700 vojnih zarobljenika i 11.000 zatvorenika, bez saslušanja, bez iznošenja optužbi i bez odluke o okončanju istrage
slučaj i donošenje odluka vodi trojka u sastavu: Vsevold Merkulov (upisan posebno, verovatno od strane Staljina iznad precrtanog Berije), Bogdan Kobulov i Leonid Baštakov.

Na dokumentu se nalaze 4 potpisa: Staljinov, Vorošilovov, Molotovov i Mikojanov, kao i dopisano – Kalinin – za, Kaganovič – za. U skladu sa dokumentom Politbiro CK Komunističke partije Sovjetskog Saveza je istog dana doneo odluku br. P13/144 sa sadržinom koju je Berija predložio, ali u kojoj brojke nisu navedene. Ova odluka predstavlja primer vansudske odluke za oko 26 hiljada ljudi.

U Kabulovom kabinetu se 14. marta održao sastanak. Na njemu je učestvovala nekolicina šefova okruga NKVDa. Njima se danas pripisuje masakr. Berija je 22. marta izdao naredbu br. 00350 „O raspuštanju zatvora NKVDa u Ukrajini i Berusiji“. U tim zatvorima većina zatvorenika su bili poljski oficiri i policajci. Iz Moskve su 1. aprila stigla 3 prva pisma – uputstva namenjena logoru u Ostaškovu. Ova pisma su sadržala imena 343 osoba i bila su početak akcije "raspuštanja zatvora".

Izvor: Wikipedia