Olman braders bend (Allman Brothers Band) bila je progresivna rok grupa poreklom iz Mejkona u Džordžiji koja je svirala južnjački rok i bluz. Grupa je svoju najveću popularnost doživela sedamdesetih godina prošlog veka kada je Džordž Kimbal, novinar časopisa Roling Stoun, godine 1971. opisao grupu kao "najbolji prokleti rok end rol bend koji je ova država iznedrila u poslednjih pet godina."

Istorijat grupe

Počeci

Grupa je nastala 26. marta 1969. u Džeksonvilu na Floridi a članovi su bili Dvejn Olman (slajd gitara i solo gitara), Greg Olman (vokal, orgulje), Diki Bets (solo gitara, vokal), Beri Okli (bas gitara), Buč Traks (bubnjevi) i Džej Džohani "Džejmo" Džohanson (bubnjevi).

Braća Olman, Dvejn i Greg, bili su članovi garažnog benda koji se zvao "Escorts", zatim Olman džojs i, na kraju, "Hour Glass". Kao "Hour Glass" snimili su dva neuspešna albuma za diskografsku kuću Liberti rekords. Kuća je raskinula ugovore sa svim članovima benda osim sa Gregom, za kojeg su smatrali da poseduje izvestan komercijalni potencijal. Dvejn Olman, koji je u to vreme svirao kao sešn gitarista na albumu Džonija Dženkinsa "Ton-Ton Macoute" (zapravo je to bio prvi Dvejnov solo album pre nego što je formiran OBB), počinje svirati sa Dikijem Betsom, Bučom Traksom i Berijem Oklijem u Džeksonvilu. Dvejn dovodi i bubnjara Džejmoa, s kojim je ranije svirao i tako je formirano jezgro grupe. U to vreme, Greg se nalazio u Los Anđelesu, odrađujući ugovor koji su kao "Hour Glass" potpisali sa "Liberty Records". Na Dvejnov poziv dolazi u Džeksonvil "da popuni grupu i da peva."

"Olman braders bend" su na jugu odsvirali velik broj koncerata pre nego što su objavili svoj debitantski album, The Allman Brothers Band. Kritika je album dočekala pohvalama, ali ovaj bluz-rok album je među malobrojnim obožavaocima stekao samo izvestan kult-status. Većina kompozicija na albumu svrstana je u podžanr bluz-roka, ali su "Snovi" "Dreams", dugačka numera u 12/8 ritmu, postali matrica za neke od bendovih najboljih svirki.

Sledeći album, Idlewild South, objavljen 1970. u produkciji Toma Dauda, doživeo je kritičarske pohvale ali i komercijalni uspeh. Improvizatorska kompozicija "Revival" i setna ali energična "Midnight Rider" pokazuju da se grupa orijentisala ka kraćim kompozicijama, pogodnim za izvođenje na radiju. (Neposredno nakon objavljivanja ovog albuma Dvejn Olman je učestvovao u snimanju sada već klasičnog rok albuma, Layla and Other Assorted Love Songs sa bendom Erika Kleptona Derek end d dominos).

Godine 1971. svetlost dana ugledao je živi album, At Fillmore East, sa materijalima snimljenim 12. i 13. marta te godine u legendarnom rok sastajalištu, dvorani Filmor Ist. Album je takođe postigao veliki uspeh i danas se pominje kao jedan od najboljih živih rok albuma svih vremena. Na njemu grupa na briljantan način predstavlja jedinstvenu mešavinu džeza, klasične muzike, hard roka i bluza, sa aranžmanima prožetim gitarističkim duelima Dvejna Olmana i Dikija Betsa, Oklijevim dugim, melodičnim bas deonicama (u kojima je neretko Okli figurirao kao treća solo gitara), sa čvrstom, pulsirajućom, ali i prilagodljivom podlogom ritmičke sekcije, te sa Gregovim hrapavim vokalom i briljantnom svirkom na klaviru i orguljama - čineći tako svojevrstan zvučni zid koji se obrušava na slušaoce. Obrada numere "Statesboro Blues" Blajnd Vilija Mektela odlično je odabran uvod u koncert, moćna "Whipping Post" postaje primer duge, epske svirke koja nikad ne dosadi, dok u početku nežna, a kasnije furiozna "In Memory of Elizabeth Reed" nameće poređenja sa Džonom Koltrejnom i Majlsom Dejvisom.

Ovaj koncert je, zapravo, bio i poslednji koncert uopšte koji je održan u dvorani Filmor Ist koja je nekoliko meseci kasnije, tačnije u junu, i zauvek zatvorena. Završni koncert je postao legendaran najviše zbog činjenice da je bend svirao praktično celu noć. Negde 2005. godine Greg Olman će se prisećati da su članovi grupe potpuno izgubili pojam o vremenu ne shvaćajući da je svanulo sve dok se vrata na sporednom ulazu dvorane nisu odškrinula i jutarnja svetlost nije prodrla u mrak dvorane. Grupa je nastavila sa turnejama i živim svirkama; nekoliko decenija objavljen je posebno naručen snimak jednog od poslednjih koncerata benda u ovoj postavi sa naslovom SUNY at Stonybrook 9/19/71. Pokazaće se kasnije da je Dvejn Olman, svirajući slajd gitaru na numeri "Dreams" (a i ostalima), dostigao savršenstvo i u tehničkom i u umetničkom smislu .

Gubitak i slava

Kratko vreme nakon što je "Filmor Ist" album dostigao zlatan tiraž Dvejn Olman gine 29. oktobra 1971. godine u Mejkonu kada se, vozeći motorcikl, sudario sa kamionom. Članovi grupe su teško podneli gubitak vođe, ali su ipak vrlo brzo odlučili da nastave sa radom. Pesme sa albuma su se i dalje emitovale na FM-radio-stanicama najčešće kao 13-minutni ili 23-minutni odabiri, pri čemu velik broj novih slušalaca i obožavalaca nije bio svestan gubitka kojeg je grupa pretrpela a s njom i čitav svet popularne muzike.

Diki Bets uspešno preuzima Dvejnov ulogu kompletirajući Eat a Peach, poslednji album na kojem je Dvejn svirao. Album je bio mekšeg zvuka ("Plavo nebo", "Mala Marta") i setnijeg ugođaja ("Melisa", "Ne mogu više gubiti vreme"), ali sve pesme zasenjuje 34-minutna sanjarija "Mountain Jam" sa koncerata u Filmor Istu. Pisac Gril Markus opisao je pojedine delove albuma Eat a Peach kao "svetkovinu posle kiše ... večno mladu, svevremenu, progresivnu muziku pokradenu iz utopije zvane kolektivno južnjačko sećanje."

Grupa je odsvirala nekoliko koncerata u petočlanoj postavi, zatim je odlučeno da se grupi pridruži klavirista Čak Level ne kao zamena za Dvejna, već kao još jedan vodeći instrumentalista. Grupa je u ovom sastavu prvi put nastupila u kasnovečernjem televizijskom programu Na koncertu američke TV-kuće ABC.

Vrlo brzo posle te emisije, u još jednoj nesreći pri vožnji motorcikla, gine i Beri Okli i to 11. novembra, 1972. u Mejkonu, samo tri bloka dalje od mesta gde je poginuo Dvejn Olman. (Netačne su uobičajene priče da je to bilo na istom mestu gde je poginuo Dvejn, isto kao što nije tačna i legenda da je album Eat a Peach nazvan tako po tipu kamiona koji je učestvovao u sudaru u kojem je poginuo Dvejn Olman.)

Oklija je krajem 1972. zamenio Lamar Vilijams baš pri završetku snimanja sledećeg albuma grupe nazvanog Brothers and Sisters objavljenog 1973. godine. Album je označio stilsku prekretnicu grupe i snažniju orijentaciju prema kantri muzici, delom zahvaljujući odlasku producenta Toma Dauda, a delom i usled rastućeg upliva Dikija Betsa koji uskoro postaje i vođa grupe. Na tom albumu našli su se i najveći hitovi grupe, kao što su "Ramblin' Man" i "Džesika"; prvonavedena pesma je dospela na 2. mesto top-liste časopisa "Bilbord", dok je "Džesika" postala sedmominutni hit. Većina pesama na albumu odsvirana je u opuštenom maniru i lako su "ulazile u uvo", a bend je bio veći nego ikad.

Nekako u to vreme, grupa "Olman braders bend" postaje vodeća koncertna atrakcija u državi. Njihov verovatno najslavniji nastup zbio se 28. jula 1973. godine na koncertu Letnja svirka u Votkins Glenu blizu grada Votkins Glena u saveznoj državi Njujork, gde su nastupili zajedno sa grupama Grejtful ded i Bend. Koncert je održan na lokalnom trkalištu, a po nekim procenama, prisustvovalo mu je oko 600.000 gledalaca. Na krilima uspeha grupe "Olman braders bend" i mnoge druge grupe koje su u to vreme svirale južnjački rok uspele su izići iz anonimnosti i steći veliku popularnost (među ostalim i Maršal Taker bend i Lenard Skinard).

Drugi vrhunac njihove karijere dogodio se na 31. decembra 1973. kada je promotor Bil Grejam organizovao radio-prenos njihovog koncerta iz dvorane Kau palas u San Francisku. Poznate pesme u novim aranžmanima zaplovile su putem radio-talasa, tako da je koncert trajao tri puta duže od predviđenog vremena, s tim da su među gledaocima celo vreme bili članovi grupe Grejtful ded Džeri Garsija i Bil Krojcman te Boz Skags.

Nesloga i razlaz

Trzavice među članovima počele su da načinju jedinstvo grupe. I Greg Olman i Diki Bets okrenuli su se solo karijerama, pri tom se Olman oženio sa Šer, ubrzo i razveo, zatim ponovo oženio i konačno razveo, a cela ta farsa bila je popraćeno velikom medijskom pažnjom; korišćenje droga polako je uzimalo svoj danak. U muzičkom smislu, Bets i Level su se počeli sve više udaljavati dok je Olman nastojao da pomiri krajnosti. Kao posledica narastajućih konflikata nastao je stilski i umetnički neujednačeni album Win, Lose or Draw objavljen 1975. godine kada neki članovi grupe uopšte nisu učestvovali u snimanju, dok su drugi otaljavali posao "sa distance". Na albumu se nalazi nekoliko iznadprosečnih pesama kao što je "kreni-stani" snimak kompozicije "Can't Lose What You Never Had" Madija Votersa, Betsov instrumental "High Falls", te naslovna pesma Grega Olmana sa vidljivim uticajem Džeksona Brauna. Grupa se nekako držala na okupu do 1976. godine kada je Greg Olman uhapšen zbog posedovanja droge. Odmah nakon hapšenje nagodio se sa federalnim agentima da će svedočiti protiv prijatelja i zaposlenika u bendu. Level, Džohanson i Vilijams oformili su grupu Si level, dok se Bets okrenuo solo projektima. Zanimljivo je da su se sva četvorica zaklela da više nikad neće svirati sa Gregom Olmanom.

U međuvremenu, "Capricorn Records" objavljuje kompilaciju The Road Goes On Forever te mlako primljeni živi album Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas; oba albuma su doživela neuspeh na blagajnama.

Grupa se ponova okupila 1978. da bi snimila Enlightened Rogues (1979). Na snimanju su učestvovali novi članovi Dan Toler (gitara) i Dejvid "Ruk" Goldflajs (bas) kao zamene za Levela i Vilijamsa koji su glatko odbili poziv da se pridruže bendu pravdajući se zauzetošću projektom Sea Level. Kompozicija "Crazy Love" bila je slabašni hit-singl, dok se instrumental "Pegasus" izvesno vreme emitovao na radio-stanicama, ali, sve u svemu, Olman braders bend nisu bili popularni kao nekada, dok su finansijske poteškoće opterećivale i bend i kuću Capricorn Records koja bankrotira 1979. Capricornove ugovore preuzima PolyGram, a OBB potpisuju za Arista Records. Tu realizuju nekoliko albuma koje je kritika pokopala, otpuštaju Džejmoa i konačno se razilaze 1982. godine.

Preporod

Grupa se ponovo okuplja 1989. godine i kod američke publike brzo dostiže nekadašnju popularnost dodatno povećanu albumima sa arhivskim materijalom koje je izdao "Poligram" te redovnim nastupima na otvorenim letnjim koncertima u amfiteatrima. Grupi su pristupili Voren Hejns (gitara, vokal), Džoni Nil (udaraljke i harmonika) i Alen Vudi (bas gitara), ali nije bilo ni Levela ni Vilijamsa; Level je bio zauzet turnejom sa Rolingstonsima, a Lamar Vilijams je umro od raka 1983. godine. Po potpisivanju ugovora sa Epic Records-om, grupa objavljuje album Seven Turns (1990) koji nailazi na odlične kritike. Zatim sledi Nilov odlazak te dva osrednje prodavana albuma (Shades Of Two Worlds (1991) i Where It All Begins (1994 koji 1998. dostiže i zlatni tiraž), koje je, međutim, kritika dobro prihvatila. Na oba albuma svirao je novi perkusionista Mark Kijonis. Voren Hejns i Alen Vudi oformili su 1994. "paralelnu" grupu Gavt mjul. Godine 1995. grupa "Olman braders bend" primljena je u Rokenrol kuću slavnih a 1996. dobijaju nagradu Grami za najbolju izvedbu rok instrumentala i to za kompoziciju "Džesika". Nakon Hejnsove i Vudijeve odluke da se potpuno posvete radu u grupi "Gavt mjul" Hejnsa 1997. godine zamenjuje gitarista Džek Pirson, dok na mesto basiste Vudija dolazi Otil Berbridž. Godine 1999. Pirsona zamenjuje Derek Traks, nećak Buča Traksa, člana prve postave benda.

Godine 2000, na početku letnje turneje, Diki Bets pod pritiskom napušta grupu zbog privatnih i profesionalnih razloga, a zamenjuje ga Džimi Hering. Zatim Bets pokreće parnicu protiv ostale trojice originalnih članova benda tako da su međusobna optuživanja trajale celo leto. Te iste godine grupa objavljuje živi CD Peakin' At The Beacon na kojem su audio zapisi sa sada već tradicionalnih martovskih višenoćnih svirki u dvorani Bikon u Njujorku. Bivši basista grupe Alen Vudi pronađen je mrtav 26. avgusta iste godine.

Godine 2000. Voren Hejns počinje da povremeno sarađuje sa grupom, a 2001. postaje opet stalni član, ali paralelno sa angažmanom u grupi "Gavt mjul". (Nekako u to vreme Hejns je našao vremena da krene i na turneje sa grupom Fil Leš end frends a u leto 2004. i sa grupom Grejtful ded). Album Hittin' the Note producirao je sam Hejns a kritika i publika su ga odlično prihvatili, baš kao i koncertni DVD film Live At the Beacon Theatre objavljen 2003. Iste godine DVD dostiže zlatni tiraž. Koncertni CD One Way Out iz 2004. takođe sadrži zapise sa koncerata u dvorani Bikon.

Olman braders bend su dve godine uzastopno (2003. i 2004.) bili nominovani za nagradu "Gremi" u kategoriji "najboljih izvedbi rok instrumentala" i to za kompoziciju "Instrumental Illness" sa albuma Hittin' The Note i One Way Out. Godine 2003. muzički magazin "Roling Stoun" uvrstio je Dvejna Olmana, Vorena Hejnsa, Dikija Betsa i Dereka Traksa u svoj spisak "100 najvećih gitarista svih vremena", pri čemu je Dvejn Olman zauzeo drugo mesto a Traks je bio najmlađi gitarista sa spiska.

Postava sa Hejnsom i Traksom uspela je održati popularnost i kod mlađe publike putem zajedničkih koncerata sa popularnim džem bendovima kao što su, na primer, Mou i String čiz insident. Godine 2003. te 2005. glavna atrakcija Bonaru muzičkog festivala bila je upravo grupa Olman braders bend. Godine 2005. grupa dobija termin za dvodnevni nastup na Voni mjuzik festivalu u floridskom gradiću Lajv Ouk. U tom terminu su nastupale grupe iz njihove "porodice" (Gavt mjul i "Derek Traks bend") uz mlade nade kao što su Nort Misisipi olstars, Robert Randolf end d Famili bend, Medeski, Martin i Vud i mnogi drugi.

"Džesika", pesma grupe Olman braders bend već dugo godina se koristi kao naslovna pesma u BBC-jevoj TV-seriji Top Gear. Aktuelna tema serije je zapravo elektronska verzija pesme. "Džesika" je takođe korišćena i u seriji reklama za lanac supermarketa Pabliks 2004. godine, i to najčešće u scenama idiličnih porodičnih piknika.

Pesma "Melisa" se 2005. čuje u filmu Planina Broukbek a nešto kasnije i u televizijskim reklamama za Singjular. Pesma "Blue Sky" korišćena je 2006. godine u promotivnoj kampanji za KnowMenopause.com

Citati

-Priča o grupi Olman braders bend je priča o trijumfu, tragediji, iskupljenju, raspadu i novom iskupljenju. U preko 30 godina postojanja, grupa je prošla trnovit put od jedne od najuticajnijih rok grupa do skupine ostarelih muzičara koji žive od stare slave, da bi u 21. vek stupili kao jedna od najcenjenijih rok pojava novog doba.

Brus Eder, All Music Guide.


-Olman braders bend su bili i ostali najuzbudljivija rok-grupa koja je ikad nastupala na pozornici. Vremenom, oni su se preobrazili u drumske ratnike-osvetnike koji za sobom, umesto leševa, ostavljaju brojno verno sledbeništvo ...

Vili Nelson

-Jednominutni orgazam.

Anonimni obožavalac komentarišući završetak kompozicije "Mountain Jam" sa albuma "At Fillmore East".

Nagrade i priznanja

-Grami za najbolju izvedbu rok instrumentala, 1996, "Džesika"
-Primljeni u Rokenrol kuću slavnih, 1995.

Izvor: Wikipedia

Diskografija

The Allman Brothers Band (1969)
Idlewild South (1970)
At Fillmore East (koncertni, 1971)
Eat a Peach (delomično koncertni, 1972)
Beginnings (1973), reizdanje prva dva albuma
Brothers and Sisters (1973)
Win, Lose or Draw (1975)
The Road Goes On Forever (kompilacija, 1975)
Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas (koncertni, 1976)
Enlightened Rogues (1979)
Reach for the Sky (1980)
Brothers of the Road (1981)
Dreams (boks set, 1989)
Seven Turns (1990)
A Decade of Hits 1969-1979 (kompilacija, 1991)
Shades of Two Worlds (1991)
Live at Ludlow Garage: 1970 (1991)
An Evening With the Allman Brothers Band: First Set (koncertni, 1992)
Where It All Begins (1994)
Legendary Hits (kompilacija, 1995)
An Evening With the Allman Brothers Band: Second Set (kompilacija, 1995)
Fillmore East, February 1970 (koncertni, 1996)
Mycology: An Anthology (kompilacija, 1998)
20th Century Masters - The Millennium Collection: The Best of the Allman Brothers Band (kompilacija, 2000)
Peakin' at the Beacon (koncertni, 2000)
American University 12/13/70 (koncertni, 2002)
Hittin' the Note (2003)
Martin Scorsese Presents the Blues: The Allman Brothers (kompilacija, 2003)
Live at the Atlanta International Pop Festival: July 3 & 5, 1970 (koncertni, 2003)
American University W.D.C. (koncertni, 2003)
S.U.N.Y. at Stonybrook: Stonybrook, NY 9/19/71 (koncertni, 2003)
One Way Out (koncertni, 2004)
Stand Back: The Anthology (kompilacija, 2004)
The Essential Allman Brothers Band: The Epic Years (kompilacija, 2004)
Macon City Auditorium: 2/11/72 (kompilacija, 2004)
Gold (kompilacijsko reizdanje proširenog albuma The Road Goes On Forever, 2005)
Nassau Coliseum, Uniondale, NY: 5/1/73 (kompilacija, 2005)

Članovi

Dvejn Olman (1969-1971) - gitara
Greg Olman (1969-1975, 1979-1982, 1989-do danas) - vokal, udaraljke, gitara
Forest Ričard "Diki" Bets (1969-1975, 1979-1982, 1989-2000) - gitara, vokal
Beri Okli (1969-1972) - bas, vokal
Klod Hadson "Buč" Traks (1969-1975, 1979-1982, 1989-do danas) - bubnjevi
Džej Džohani "Džejmo" Džohanson (1969-1975, 1979-1980; 1989-do danas) - bubnjevi
Čak Level (1972-1976) - udaraljke, prateći vokali
Lamar Vilijams (1972-1976) - bas
Dan Toler (1979-1982) - gitara
Dejvid "Ruk" Goldflajs (1979-1982) - bas
Dejvid Toler (1980-1982) - bubnjevi
Majk Loler (1980-1982) - udaraljke
Voren Hejns (1989-1997; 2000-do danas) - gitara, vokal
Alen Vudi (1989-1997) - bas
Džoni Nil (1989-1990) - udaraljke, harmonika
Mark Kijonis (1991-do danas) - perkusije, prateći vokali
Otil Berbridž (1997-do danas) - bas, vokal
Džek Pirson (1997-1999) - gitara, vokal
Derek Traks (1999-do danas) - gitara

Semplovi

Daunloud sempla "Ramblin' Man" sa albuma Brothers and Sisters

Izvor: Wikipedia