Novi prilozi za biografiju predsednik Srbije Borisa Tadića

Да ли је српској политичкој елити, коју предводи председник Тадић, милија америчка чизма од руске војне и економске помоћи?

Администрација из Вашингтона месецима отворено тражи да Србија призна независност Косова. Његова екселенција амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт учи нас како ћемо без дела територије срећно живети, подсећајући нас да смо га одавно изгубили, да смо сами криви. Његов колега из Немачке Андреас Цобел најављује нам још црњу судбину, опомињући нас да у Европску унију можемо ући тек за 25 година и да нам тек следи "отварање питања Војводине".

У тренутку док амерички државни секретар Кондолиза Рајс обилази савезнике, тражећи од Русије да подржи америчку политику према Србији која је своди на пашалук, српски председник Борис Тадић шаље свог емисара, генерал-потпуковника Здравка Поноша, начелника Генералштаба Војске Србије, да у Сједињеним Америчким Државама, у њиховим базама, припрема отварање канцеларије војске САД у Београду.
Док генерали америчке војске обучавају Албанце на Косову да створе јаку паравојску, способну да очисте Косово од свих оних који нису Албанци, председник Тадић отвара широм врата америчкој администрацији да и у Београду инсталира свој апарат, с циљем да нас потпуно окупира. А тамо где крочи америчка чизма, ту трава не ниче. Злехуде судбине Авганистанаца, Вијетнамаца, све до судбине Ирачана, које су Амери дошли да "ослободе'', довољна су поука.

Дакле, понашање председника Србије Бориса Тадића је за психијатра. Његово је право да буде опчињен снагом и економском моћи САД, разумљива је и његова жеља, како је то потврдила његова мајка за канадски лист "Торонто", да његова деца буду школована у САД?
Уз председникову помоћ, док је био министар одбране, Војска Србије (и Црне Горе) је десеткована, пензионисани су генерали, пуковници, команданти армија, све по списку који је достављен нашем министру одбране. Он се чак тиме и поноси.
И док нашег председника у САД-у дочекују као луцпрду из Србије, он је и даље поносан на свој курс који је завршио у САД-у, а финансирао га грчки милионер Кокалис школујући лидере за Источну Европу.
Од пада Милошевићеве власти, када се сведу рачуну о помоћи коју су САД пружале Србији, салдо би био запрепашћујуће поразан. Влада премијера Ђинђића била је под сталним уценама, чак на вулгаран начин. Промену власти у Србији одлазећа администрација Била Клинтона је поздравила као демонстрацију своје моћи, али се однос САД-а према Србији, у свим сферама, није нимало променио. Из Вашингтона свакодневно стижу претње, уцене...
У спољнотрговинском салду са западноевропским државама Србија заостаје и у све тежем је положају у окружењу.

За своје настојање да остане у међународно признатим границама, Србија, такорећи осим Русије и уздржане Кине, нема савезнике. Српски председник је допринео да се и Кина, која и сама има нерешене територијалне проблеме (с Тајваном), не оглашава.
У последње време на страну српске политике стала је Русија која је и војна и економска сила.
Русија то чини из принципијелних разлога. Оваквог моћног савезника српски председник, кога на Западу сматрају обичним пустахијом који се окружио малодобним сарадницима, покушава да отера. Иако Србија с Русијом има још важећи уговор о царинским олакшицама, иако је њена економска сарадња с Русијом, нарочито у области енергетике и у војној сфери, већа од свеукупне економске размене са свим европским државама и САД-ом (која је такорећи безначајна), председник Тадић, а и премијер Коштуница, спречавају свако инвестирање Русије у Србији сталним ометањем руских компанија да учествују на тендерима, а и када победе, јавна предузећа добију наши тајкуни.

Следећег месеца руски председник Владимир Путин допутоваће у Загреб, на самит о европским енергетским проблемима. Српски председник Тадић није му упутио званични позив да посети и Београд, иако Русија снажно подржава Србију, како на спољнополитичком плану, тако и у њеном економском развоју.
Председник Тадић путује по белом свету срамотећи нас својим понашањем, јер се према страним државницима опходи као да су то његови саветници, с којима разговара у стилу (ђе си, јеботе или ортак, који ти је к...).
И док руске дипломате у Београду покушавају да на дискретан начин ставе до знања председнику Србије да би његов званични позив руском председнику Путину да посети Београд био размотрен по хитној процедури, њему су дража путовања по европским градовима, у којима га дочекују као дворску луду. Њему је важно да сачува опљачкане паре.

Хоће ли премијер Србије Војислав Коштуница узети дивит и 'артију и замолити председника Путина да сврати у Београд, да упозна земљу за чије се националне интересе залаже? Русија је држава која данас има десетине милијарди евра одвојене за инвестиције у Србији, али Тадићеви министри као да их не желе. Ваљда Руси не дају мито. Тако се понашала и већина Коштуничиних министара.
Русија се, као снажна војна и економска сила, нуди да помогне Србији. Наша политичка елита, чини се, не жели руску помоћ ни инвестиције. Њој је милија америчка чизма.