Nišlija Sidoli, napustio Srbiju...

Tolika privrženost jednom direktoru, koji je uz to i stranac deluje čudno, gotovo napadno.

"Kad se pojavio u fabrici, ovde su ga posprdno zvali crveni talijančić", u pola glasa kaže jedan od insajdera u niškoj fabrici duvana.

Pri prvom susretu Sidoli deluje odlučno, prilazi krupnim koracima i izdaleka uz osmeh pruža ruku. Daje sekretarici instrukcije u prolazu i krećemo u obilazak DIN Fabrike duvana Niš, skoro četiri godine nakon što je Sidoli kročio u nju. Sve je zeleno. Fabrika je razbacana na velikoj površini, i više liči na neki veliki park, sa starim zgradama sagrađenim pre Drugog svetskog rata.

„Ispred nas je zgrada koja je završena 1930. godine i koja je nažalost bombardovana ’99. Obnovili smo je i večeras ćemo u njoj imati izložbu slika", počinje Sidoli priču. Putić nas vodi pored dve fontane.

„Velika je razlika između onog što smo zatekli kad smo došli ovde i onoga kakava je fabrika danas. I trava mi deluje zelenija“.

Pored zgrade nekadašnjeg Kraljevskog monopola, prolazimo pored bolnice u kojoj se prati zdravlje radnika i vrtića za decu zaposlenih.

„Imamo 130 dece u vrtiću. Upravo smo završili renoviranje i to je sad jedan od najboljih vrtića u Srbiji“, ponosno kaže Sidoli.

U prolazu stalno se pozdravlja sa radnicima. Maše viljuškaristi i radnicima u skladištu u koje duvan ulazi u procesu poizvodnje. Pre nego što uopšte započne priču o tome kako se cigarete proizvode prilazi radnicima, kojih je svega četvorica, i rukuje se sa njima.

„U prvim danima komentar na moje prijateljsko ponašanje bio je da sam slabić. Čudilo ih je što im se zahvalim posle nečega ili što kažem ’molim vas’ kad tražim nešto. Nisam vikao, pretio ili tukao ljude. Ljudi na to izgleda nisu bili navikli. Ali moj stil je nakon nekoliko meseci prevladao. Sad se i drugi tako ponašaju“, kaže Sidoli zadovoljno. Ipak priznaje da mu je nekad dolazilo da plače.

DIN je imao 2.400 zaposlenih od kojih, po njegovom mišljenju, čak dve trećine nije imalo šta da radi.
 
„Zbog toga su se ljudi ulenjili. Na nekim radnim mestima na kvadratnom metru bi bila tri čoveka od kojih su dva smetala trećem koji nešto radi. Bašta ispred pogona je uvek bila puna ljudi, oni su tu pričali pili, jeli, čitali novine. Sećam se da je tačno u minut reka od 1.200 ljudi izlazila iz fabrike u pola tri popodne. Išli su sa posla kao roboti. Bez volje da pobegnu nit’ sa željom da ostanu. Činilo mi se da sam u mestu bez energije. Onda je počeo da se sprovodi socijalni program, odnosno dobrovoljni odlazak iz firme uz otpremninu“, priseća se Sidoli.

U septembru 2004. godine je preko noći potpisao 1.100 ugovora o dobrovoljnom odlasku i u jednom danu je iz firme otišlo 1.100 ljudi. Kasnije je otišlo još 400, koji su morali da ostanu nekoliko meseci duže kako bi se zadržao kontinuitet proizvodnje. Problem sa radnom snagom je nastao jer nisu odlazili samo oni koji su zaista bili „višak“.

„Učinilo mi se da je fabrika potpuno prazna. U nekim odeljenjima smo ostali bez inženjera, nije bilo nijedne kuvarice za kafu, bašta se pretvorila u džunglu, jer su otišli baštovani. Kad je pao sneg niko nije znao da upravlja traktorom za čišćenje snega. Morali smo potpuno da promenimo organizaciju posla“.

Otpremnine su uglavnom uzeli stariji radnici, koji su u proseku dobijali oko 55 hiljada evra, a neki i do 100 hiljada. „Kad se sabere i novac od prodaje akcija, neki zaposleni su tek tako dobili 200 hiljada evra!“ tvrdi odlazeći direktor DIN-a.

Danas u DIN-u i Filip Morisu Beograd ima ukupno 1.500 zaposlenih od čega je 1.000 u Nišu, a 500 u Begoradu. Sidoli kaže da i dalje postoji određeni višak radnika u nekim oblastima, ali i manjak u drugim.

„U slučajevima gde je to moguće obučavamo ljude za nove pozicije. Za neke sporedne delatnosti unajmljujemo kompanije da rade taj posao umesto nas. Broj ljudi koji rade taj posao je isti, ali mi ne moramo da se bavim njima već se fokusiramo na naše poslove“ kaže Sigoli uz tvrdnju da je to dobro i za razvoj malih i srednjih preduzeća koja kad rade sa Filip Morisom moraju da ispunjavaju najviše standarde i da poštuju sve zakone.

„Bašta koju sam pomenuo je moj omiljen primer. Morali smo da raspišemo tender za održavanje bašte koja se pretvorila u džunglu. Firma koja je dobila posao u početku je imala samo metle, ali kad su videli da im ugovor obezbeđuje stabilan prihod za godinu dana, počeli su da kupuju potrebnu opremu. Naša bašta je sad dostojna nekog dvorca, a oni pružaju usluge i drugima, šire posao. Mi smo im odlična referenca“ kaže on.

Kuhinja za cigarete

"Pri pravljenju cigareta važno je da one imaju isti kvalitet, kako u Srbiji, odnosno Nišu, tako i u SAD, ili nekoj drugoj zemlji. Iste vrsta biljke zbog različite klime i uslova proizvodnje može u različitim zemljama dati duvan različitog ukusa. Zato se koristi isti recept i isti duvan u svim fabrikama. Tako i u Srbiji za brendove kao što je Marlboro koristimo razne vrste duvana koje ovde mešamo i dodajemo im aromu" kaže Sidoli.

U Marlboro ne ide duvan iz Srbije, ali se dodaje u neke druge poznate marke kao što je Bond.

Razne vrste duvana, iz Grčke, Makedonije, SAD, Brazila, Zimbavea i drugih zemalja su poslagane u velike drvene kutije od po 300 kilograma. Listovi duvana u svežnjevima deluju krto.

"Kasnije se listu dodaje vlaga, da može da se iseče, odvaja se bolji deo lista od stabljike, i potom se secka“ nastavlja Sidoli turu.

Na pokretnoj traci velike mašine ulaze listovi duvana, a nakon nekoliko minuta, iz nje izlazi seckani duvan spreman za mešanje.

„Imamo najmanji gubitak u procesu proizvodnje u odnosu na ostale fabrike u sistemu Filip Moris“, hvali DIN Sidoli, dodajući i da je tzv. „kuhinja“ koja priprema razne arome za cigarete jedna od najboljih širom sveta.

Opet rukovanje. Šef kuhinje hoće i da se slika sa direktorom, čuo je da odlazi. Objašnjava to na engleskom, polako, ali shvatljivo.

Sidoli tvrdi da je postava u kuhinji primer kako su ljudi prihvatili promene i napravili pogon za uzor u celoj FMI grupi. "Ti ljudi u svojim pedesetim čak uče i engleski da bi smo se što bolje sporazumeli", ponosno kaže, ali odmah dodaje da je njega lično pomalo sramota što nije dovoljno dobro naučio srpski jezik. "Kad sam došao, imali smo toliko posla, i problema, da sam samo radio i spavao. Nisam imao snage za to".

U sledećoj hali mašine izbacuju paklice cigareta, koje se pakuju u boksove, a oni u velike kutije. Ponovo rukovanje sa svakim radnikom u pogonu. Ideja da se generalni direktor pri svakom susretu sa radnicima rukuje deluje pomalo neprirodno.

Na pitanje da li pravi predstavu za novinara Sidoli odgovara. "Ja sam od prvog dana imao ovaj pristup. Hteo sam da ljudi vide da sam čovek kao i oni i da im želim dobro."

Ranije rukovodstvo je imalo razglas preko koga su se obraćali radnicima poput „Velikog brata“. Sada menadžement u proizvodnji u svakoj hali ima kancelariju koja je u nivou sa pogonom i ima velike prozore kako bi stalno imali kontakt sa radnicima. Par radnika u hali gleda u mašine, a jedan od njih čisti ivicu jedne od mašina.

"Kad sam došao ovde, prve reči koje sam naučio i koje sam ponavljao kao ludak su ’čisti čisti i čisti’ " priseća se Sidoli vrteći glavom. "Iako je većina radnika sedela besposlena po čitav dan, nisu hteli da čiste hale, a higijena je ključna stvar u proizvodnji cigereta. Kad sam došao ovde sve je bilo toliko prljavo da nije bilo šanse da dobijemo dozvolu za pravljenje Marlbora. Ja im kažem da fabrika mora biti čista, da ne sme ništa da pada na duvan, da ne sme biti prašine, a oni bi klimali glavom.

Morao sam lično da uzimam metlu i objasnim im šta želim. Neko bi onda uzeo metlu od mene, ali čim bih zašao iza ćoška oni bi seli i nastavili sa pričom. Jednom sam momku tri puta morao da se vraćam i pokazujem šta podrazumeva rad metlom! Hteo sam da poludim, da vrištim od muke" smeje se on uz opasku da su takvi ljudi sami otišli iz fabrike. Sidoli je izglada pobedio, sve deluje gotovo sterilno čisto.

"Nije uvek bilo tako. Jednom, prilikom mojih prvih obilazaka fabrike, mi se desilo da smo sišli u jedan pogon i umalo se nisam sapleo o mačku. Pitao sam jednog od direktora u proizvodnji o čemu se radi, a on nije imao pojma. Ispostavilo se da ta mačka živi tamo među kutijama sa duvanom i da ima i mačiće! Poludeo sam, pomislio sam da ću jednog dana naći ružičastog slona kako skače po magacinu. Najgore je što izgleda nikom to nije smetalo. Srećom sad smo priča za uzor u centrali".

Slepi miševi i inspekcija

Osim priče o mačkama, jedna od živopisnijih anegdota se odnosi na slepe miševe.

Godinama unazad, u jednoj od hala su se tokom zime sklanjali slepi miševi. Do dolaska Filip Morisa, radnici su ih skidali kako su stigli, gađali bi ih nečim da se otkače od zida, a potom bi ih izbacili napolje. Nadležna inspekcija nikad nije reagovala na to.

Kada su došli novi vlasnici, poučeni iskustvima o odnosu sa životinjama iz drugih zemalja, prvo su pročitali zakone koji se tiču zaštite životinja. Uvideli su da postoji zakon koji tretira tu oblasti i uočili da je ta vrsta slepih miševa pri tom i zaštićena vrsta. Popeli su se na merdevine i u rukavicama skinuli miševe sa zida, spakovali ih u kutije i odneli na Staru planinu u neku pećinu.

Radnicima je to verovatno bilo čudno i priča o tome se pročula. Odmah je došla inspekcija da vidi o čemu se radi, po nekima zato jer je bila orna da naplati kaznu. Kad su videli da je procedura ispoštovana prilikom premeštaja, postavili su trik pitanje: „A da li je među tim slepim miševima bilo mišica? Da li su bile trudne?“ Jer navodno, ako su bremenite, ne smeju da se prenose na neko drugo mesto...

Socijalna uloga fabrike cigareta

Filip Moris je sredinom aprila organizovao izložbu najboljih radova konkursa Niške umetničke fondacije u svojim prostorijama.

„Verovatno ćemo napraviti i galeriju. Osim u umetnost pomažemo i decu sa problemima u razvoju“, objašnjava Sidoli nakon obilaska fabrike. Na stolu njegove kancelarije u zgradi bivšeg Kraljevskog monopola stoje knjige o džezu, a na zidovima su pobedničke slike mladih umetnika na konkursima koje je pomogla fabrika duvana Niš.

„Grupa studenata elektrotehničkog fakulteta koje stipendiramo, radi na interaktivnom softveru MEDOS koji treba da pomogne u učenju deci sa oštećenim sluhom. Tako pomažemo na dve strane, i studentima i toj deci. Ne pomažemo samo novcem. Bolnicama pomažemo u renoviranju, tako što im šaljemo naše ljude koji imaju iskustvo u renoviranju, znaju dobavljače, izvođače, način na koji treba pregovarati sa njima“, objašnjava Sidoli.

Za razliku od velikog broja uspešnih kompanija DIN kao da ne haje mnogo za profesionalni sport iako ima „nasleđen“ ženski rukometeški klub kao deo socijalnog programa. Verovatno zato što ne sme da stavlja svoje oznake zbog zakona koji brani reklamiranje duvana. „Doniramo novac klubovima da razvijaju sportske inicijative za decu“ objašnjava on uz tvrdnju da je bitno zaokupiti decu nečim. 

„Da ne bi pušila cigarete u parku?“

„Da, upravo zato. Mi znamo šta proizvodimo. Cigarete su veoma nezdrav i kontroverzan proizvod. Ali odrasli mogu da odluče da li će da puše ili ne“, spremno odgovara, kao da je jedva čekao to pitanje.

„Ja lično ne pušim. Ali neke moje kolege puše. Po meni, to je odluka koju svaka odrasla osoba može da donese, pod uslovom da je informisana o mogućim posledicama pušenja. Ponavljam da je pušenje nezdrava navika, i mi zaista ne želimo da deca puše. Deo našeg komunikacionog programa je da se zabrani prodaja cigareta maloletnicima. To zahtevamo od našim partnera u lancu maloprodaje. Ljude uglavnom ne interesuje da li su prodali cigarete trinaestogodišnjaku već gledaju zaradu na kraju dana. Mi im objašnjavamo njihovu socijalnu ulogu i želimo da zamisle da su u koži čoveka čiji sin u prodavnici kupuje pištolj i municiju na primer“, tvrdi Sidoli navodeći da sve više maloprodajnih objekata prihvata takav način razmišljanja.

On priznaje da je ostalo još dosta posla i da nije očekivao da će tako brzo morati da ode iz Srbije.

Odlazak

Kad su mi rekli u da dolazim u Srbiju, nisam imao mogućnost izbora, kao ni sad kad me šalju u Španiju. U multinacionalkama posao je sličan kao da ste u vojsci. Vaši šefovi procene da li im odgovarate za neku poziciju i šalju vas tamo“, objašanjava kako je iz Italije došao u Srbiju.

„Neki ljudi nisu hteli da dođu ovde zbog porodica, a moja porodična situacija je bila takva da sam mogao da dođem. Prve godine sam bio sam, onda je sledeće došao moj sin i potom žena. Ja sam bio spreman za izazove. Moja porodica se ipak plašila, mislila je da ovde nije bezbedno, naročito se moj sin brinuo. Njega sam morao da dovedem ovde da bi video da Srbija nije strašno mesto za život, već jako lepo, da je slično gradu u kom smo do tada živeli. On se opustio i došao ovde da živi“, kaže Sidoli koji živi i radi Beogradu i Nišu, pola sedmice u jednom, pola u drugom gradu.

Kad su mi rekli da idem u Španiju bio sa iznenađen, za mene je to unapređenje i drago mi je da su prepoznali da sam uradio nešto dobro ovde. Sa druge strane očekvao sam da ću duže ostati u Srbiji jer mislim da je ostalo još dosta toga da uradim.

„A postao sam pomalo i Srbin ovde. Znam raspred zgrada zatvorenih očiju, gde je koji kamen, kako koji ljudi dišu, znam koje cveće imam u bašti i zato ću se vraćati i ubuduće u Niš. Ovo je kao prva ljubav u poslovnom smislu, jer ne verujem da ću ikad u životu imati ovakav izazov“, završava priču nišlija, Euđenio Sidoli.

       

 
За Господина Сидолија!