Ni bližih naroda, ni veće mržnje

Dubravka VUJANOVIĆ  16.04.2005, 18:50:33

Neposredno pre rata u Hrvatskoj je sprovedeno istraživanje na temu - koje narode Hrvati najviše vole, odnosno mrze. Pokazalo se da najviše na svetu mrze Srbe, ali da bi ih istovremeno najradije birali za prijatelje, pa čak i za bračne partnere. Sanda Rašković Ivić, neuropsihijatar, kćerka Jovana Raškovića, čoveka o kojem gotovo da postoji konsenzus da je najbolje anticipirao kako će rezultirati buđenje nacionalnih strasti 90-ih i koji je imao najbolje viđenje kako izbeći ono što sledi, za “Novosti” govori o tome zašto su odnosi Srba i Hrvata toliko opterećeni emocijama.
- Frojd je govorio o sindromu malih razlika koji pravi najveće probleme. Što je manja razlika između nekih ljudi, to se stvaraju veći problemi između njih na individualnom planu, a među narodima pogotovo. Mislim da nema bližih naroda od Srba i Hrvata, ni više mržnje i razmirica ikad viđene između dva naroda. To se može objasniti činjenicom da ljubav i mržnja ne stoje na dva različita pola, nego su na jednom i granica između njih je vrlo tanka, dok je na suprotnom polu ravnodušnost. Ravnodušnosti nikad nije bilo između Srba i Hrvata, oni se stalno klackaju između ljubavi i mržnje.
Izgleda da se manje klackaju, a sve više da preteže mržnja...
- Nažalost, mržnja je ta koja dominira u odnosima ta dva naroda, a ljubav je samo proplamsavala u individualnim relacijama, kroz bračne odnose i prijateljstva. Niz istorijskih momenata učinio je te odnose tako opterećenim. To datira još od vremena kada su Srbi došli na prostore današnje Hrvatske, iskrčili prostor Krajine obrastao šumom i naselili ga. Pošto su sa sobom doneli mnogo avanturizma, entuzijazma, ali i oružja, odmah su se uključili u borbu za granice tadašnjeg Habzburškog carstva. Izborili su se za neku vrstu autonomije i, za razliku od drugih naroda koji su bili kmetovi, Srbi su bili slobodni. Tu svoju slobodu su kupili krvlju, braneći granice carstva. Ali, još od tih vremena javio se jedan fenomen zavisti kod Hrvata jer su Srbi bili slobodni. Tako su oduvek doživljavani kao remetilački faktor u Hrvatskoj.

STRAST KOJA SE GASI KRVLJU
ODNOS Hrvata prema Srbima početkom 90-ih dobio je karakteristike paranoje. Smatralo se da Srbi stoje kao jedina prepreka na putu uspostavljanja njihove državnosti. Međutim, ni kada su dobili državu, u priličnoj meri etnički očišćenu od Srba, strasti se nisu smirile, čak su negativna osećanja prisutnija kod Hrvata koji su poslednjim ratom dobili, nego kod Srba koji su izgubili?
- Kada dođe do paranoje ona je uvek praćena agresijom i mržnjom. Jače je izražena kod Hrvata jer su oni brojčano manji narod, a svako biće se boji onog što je veće od njega. Srbi su, dakle, veći, a još im je pripisana kvalifikacija progonitelja, hegemona. Sve je to uticalo na pojačavanje mržnje. I dan danas Hrvati strepe od “velikosrpske hegemonije”. Taj strah je prosto okamenjen u floskuli: njih ima mnogo, njih se treba paziti. Oni imaju histeričnu potrebu da budu oprezni jer neko, navodno, nastoji nešto da im otme.
Sad će neko pomisliti da ste nekorektni prema Hrvatima jer ste Srpkinja. Da li je moguće dati kvalifikaciju da je ceo hrvatski narod takav?
Slažem se da su svi ljudi isti, da su svi jednako vredni, jednaki pred Bogom... Ali, svi ljudi u svom ponašanju i psihološkom sistemu nisu isti. LJude pored individualnih psihologija karakterišu i neke društvene okolnosti. Ne mislim da su Hrvati gori ljudi od Srba, da su oni genetski zli, a mi genetski dobri. Ali, istorijska i politička situacija ih je dovela u takvu konstelaciju da se pokazuju kao veći mrzitelji od Srba. To je činjenica.
Specifičan je i način kako se mržnja između ta dva naroda ispoljava, do koje mere su oni zločinački nastrojeni jedni prema drugima. Niko ne može da smisli strašniji način osvete nego što mi međusobno uspevamo...
- U zločinu u kojem postoji bliskost uvek ima puno strasti. Tamo gde nema bliskosti moguća su “sterilna” ubistva, bez dodira, bez osećanja... Strast između Srba i Hrvata mora se gasiti krvlju. Ako napravimo paralelu između nemačkog genocida nad Jevrejima i ustaškog nad Srbima, to se najbolje vidi. Nemci su ubijali u gasnim komorama. Oni su postavili svoje žrtve, one su za njih bile stvari, brojevi. Ustaše su mogle jednostavno da prepišu taj model. Ali, nisu. Oni su imali lični momenat u gledanju kako žrtva umire. Što je rekao Matija Bećković: “Ovde niko nikog nije ubio, a da ga nije poznavao”.
Jeste li Vi lično osetili na svojoj koži ovo o čemu pričate pre nego što ste bili naterani da se odselite iz Hrvatske?
- Jesam.
Imate li sad problem i strah da odete u Hrvatsku?
- Nemam. Bila sam u Zagrebu sa skupštinskom delegacijom i nisam doživela neprijatnosti. Mislim da su Hrvati bili u nekoj vrsti delirijuma od koga se sada leče.

TERAPIJA ĆE TRAJATI DUGO
Ima li šanse da budu izlečeni?
- Nisu izlečeni, ali su u fazi lečenja. Terapija će trajati dugo. Mora postojati jedna društvena akcija koja će biti deo te terapije. Mi još nemamo komunikaciju sa Hrvatima. Mi funkcionišemo na nivou saopštenja, kažu oni, pa kažemo mi, pa opet kažu oni. Mora da postoje tri strelice u toj komunikaciji.
Jesu li ratovi među nama završeni ili mislite da se ponovo čeka “pravi trenutak”?
- Između Srba i Hrvata još nije završen ni Drugi svetski rat, a o ratu iz 90-tih da i ne pričamo. Imamo još mnogo neraščišćenih odnosa i mnogo stvari koje su pometene pod tepih.
Mogu li se stvari raščistiti sa ovolikim brojem apatrida koje svaki dan podseća na to ko im je to učinio?
- Ne može se zaboraviti, ali može se oprostiti. Zaboraviti se ne sme jer bi zaborav spadao u domen psihičke poremećenosti. Ali, ne sme se insistirati na osveti. Moramo da zaboravimo tog starozavetnog, paganskog čoveka u nama. Nema više onog “oko za oko, zub za zub”. Moramo da oprostimo.
Zašto verujete da će “lečenje” ovog puta uspeti kad u prethodnih 50 godina to nije bio slučaj?
- Lečenje između 1945. i 1990. godine nije bilo nikakvo lečenje. To je bilo guranje problema pod tepih. Jer, kako je moguće da 20 godina posle rata niko nije smeo pomenuti žrtve Jasenovca? Terapija nije sprovedena na pravi način, princip je bio ne govoriti o neprijatnim stvarima da se neko ne bi frustrirao, da ne bi Hrvati imali kompleks da su počinili zločin. Hrvati kroz ceo svoj vek imaju problem da se suoče sa svojim zločinima.
Kada bi Srbi i Hrvati mogli međusobno da počnu da žive kao sav normalan svet? Bar da potisnemo agresiju koja se javi svaki put kada se nađemo u takmičarskom odnosu...
- Ne verujem u brza rešenja. Mržnja je velika i razorna. Ona upropašćava i onog ko je čini. Zato verujem da će se te strasti jednom smiriti. Jednom kada se uspostavi dijalog, prođe vreme. Bar ćemo uspeti da kontrolišemo tu agresiju u nama i da je kanališemo u nešto pozitivno, a ne da je gasimo u tuđoj muci i krvi.

PATIMO ŠTO NAS NE VOLE
Ponekad se stiče utisak da Srbi, pogotovo u Srbiji, pate zbog toga što ih Hrvati ne vole...
- Hrvati ne grade svoj identitet na autentičnosti vlastitog bića, nego na negativnom određivanju prema Srbima. Žele da budu sve ono što Srbi nisu. Ne bih volela da mi gradimo svoj identitet tako što ćemo nastojati da budemo sve ono što Hrvati nisu. I mislim da to i ne činimo. Srbi su bili taj pijemont oko koga su se okupili svi ostali, i u to uložili puno. Zato sada postoje patnja zbog toga što nas taj neko ne voli. Nema veće patnje nego kad vam vaše dete okrene leđa. A Srbi su doživljavali Jugoslaviju kao svoje čedo, bili su spremni čak i da srpski identitet zamene jugoslovenskim.


Izvor
http://www.novosti.co.yu/vest.php?vest=39527&rubrika=Društvo

Odavno ne procitah bolju analizu Srpsko-Hrvatskih odnosa od ove.
Mislim da je gospodja Sanda Raskovic Ivic pogodila u samu srz problema.

Dobar text, stoji skroz. Mada moracemo i mi sa njima i oni sa nama, sudbine nas vezu za EU. Pomirise se Nemci i Francuzi, valjda cemo i mi!

Analiza je malo pristrasna, i govori ipak na stranu Srba. Ispada da su Hrvati krvi zbog losih srpsko-hrvatskih odnosa.

Ako Hrvati imaju zbog necega da budu besni onda je to ovo:



Da sam Hrvat svakako bih dozivljavao Srbe kao neke koji upravljaju sa mnom i koji stoje na putu ka nezavisnosti.

     

Hrvati NIKAD Srbima nece oprsotiti sto smo ih DVA PUTA preveli na pobednicku iz strane luzera = onih koji su gubili ratove:

1. kao madjarska provincija u Austro-Ugarskoj i

2. kao Hitlerov monstruozni koncentracioni logor poznat takodje i kao "Nezavisna" ( a NE "neovisna", kako inace Hrvati tvrde da je pravilno na njihovoj varijanti srpskohrvatskog) Drzava Hrvatska.

Osecanje inferiornosti koje proizilazi iz osecanja nemogucnosti da se uzvrati je uzasno opterecujuce i na individualnom nivou --  a narocito na kolektivnom, i nestaje tek unistenjem onoga prema cemu se oseca neuzvrativi dug -- ili samounistenjem.

Nvo agresije kod "branitelja" u Hrvatskoj ("vijetnamski sindrom") daleko je veci nego u deziluzionisanoj Srbiji.

Pustimo, dakle, Hrvate da se medju sobom potamane.